Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХУСО: И таквог ти агу! Пушка убија кад је пуна, а казан кад је празан убија! И то боље него мерзер, да знаш! Нека он припази, То може и у његов трбу да опали!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Негде пред нама проломи се страшна експлозија, да сам тренутно застао. — Не бојте се! — теши ме вођа. — Бугарски мерзер. Он ретко омане преко рова.
— Не бојте се! — теши ме вођа. — Бугарски мерзер. Он ретко омане преко рова. Мислим се, иди до ђавола и ти, и тај мерзер, који ме је готово пресекао овде, а тек шта ће би ти кад се нађем горе у рову. Паде ми на памет Груја.
Смењивале су се чете, јер су губици свакодневни. Сва наша артиљерија тукла је тај мерзер, и нико му ништа није могао. Од пре осам дана дошли смо ми овде.
Терен смо извидели... У висини њихових ровова налази се једна огромна стена, и иза ње је постављен тај мерзер. Решили смо да једне ноћи извршимо препад ножевима и бомбама.
Хтео сам да наставим одмах наш разговор, али сам тренутно заборавио шта сам хтео рећи. — Ево, то је тај мерзер — командир изиђе до врата. — Где удари? — Позади другога вода — зачу се глас одозго. — Дојади нам. Али, пресешће им.
— Ах, да! — подсети ме наједном. — Бугарске објавнице далеко су од наших педесет метара. А њихови ровови, и тај мерзер, тако... сто, сто тридесет. Можемо изићи да вам покажем. Командир је ишао напред, а ја за њим.
— А где су војници? — Они су у заклонима под земљом, јер мерзер свакога часа гађа. То може и сад да нас снађе — сетих се, али не рекох ништа командиру.
На његовом лицу видео се осмех. — Шта ти је толико смешно? — пита га командир потписујући требовање. — Удари сада мерзер горе и један камен, оволики, тресну у порцију онога Милована из Житковца. Све му разли пасуљ по лицу и оделу.
И ја сам хтео пре два дана да га разрешим. Ни да чује... Каже, чекајте, да извршимо јуриш на овај мерзер... — Дозволите, господине капетане: наредба је пала у незгодно време.
Наш пушкомитраљез поче да штекће. Разнобојне ракетле наше и бугарске ринуше у густу тмину. Мерзер груну. Наш рововац десно као да заурла. Из објавнице бугарске допире јаук рањеника.
Одстојање ћу мерити према великом камену иза кога је онај мерзер. Чекао сам неких четврт сата. Телефониста ми јави да ће батерија отпочети сада.
Иако су изложене ватри непријатељских батерија, ипак, далека је то позадина. Не бије их у главу мерзер, не слушају звизак куршума и не плаше се изненађења из бугарских ровова. А тамо, у оној измаглици, налази се Солун.