Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Дође вече. Тетка је легла да спава, а ја изиђем напоље пред кућу; ту сам дуго на једној клупици замишљено седела. Месечина као дан.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
од месечарке црвенија и љућа, од брескве сочнија, од масла бујнија, шљива: бичем надвоје пресечена, јерибасма: месечина у устима, ноздрва змаја, диња, димњак и бунар, зумбул у пролеће, земљани лонац кад стегне цича зима моја је
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— упита један — Ја шта ти мислиш, мој брате! Дигао се, вели у рибу ноћу, па хајд Виру. Лепо, тишина а вода мирна; месечина — није баш највидније, али се тек види.
Јест, ја — добош! Напослетку и тај се џумбус утаја... Утаја се у кући Давидовој; умири се по Крнићу све. Месечина сири помало.
Ту су се метале пушке уза сваку здравицу. Вечера беше давно прошла. Неко је доба ноћи. Гости се веселе пред кућом. Месечина као дан, лето, милина људма седети. Неки хтедоше да иду. Пурко их уставља: — Седите, људи!... Седи, Мирко, Ћебо!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Иза грма појави се човек наоружан. — Ходи овамо... Приђи! — рече заповедајући. Станко приђе. Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ. — Добро — рече. Па се окрете, намести руке на уста и залаја као пас.
Пас му обавијаше сарајевски силај срмом извезен, а за силајем сребрњаци: сјаје им се јабуке као месечина; међу њих се угнездио белокорац, ручица му од слонове кости, а међ ушима му се прелива зелени смарагд...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
РЕQУІЕМ 38 ДАЛМАЦИЈА 39 НОЋНИ СТИХОВИ 40 ЈУТРЕЊИ СОНЕТ 41 ЗВЕЗДЕ 42 ЉУБАВ 43 МЕСЕЧИНА 44 ВЕЧЕРЊЕ 45 ЈУТАРЊЕ ПЕСМЕ 46 ПРИЧА 47 НАПОН 48 ШУМ 49 СУСРЕТ 50 ВЕЧЕРЊЕ
И младост моја није више знала За дане страсти и трзања њина: У моју душу њена сен је пала, Бледа и хладна, као месечина.
што се никад, никад нисмо срели — У сунчана јутра тражећ једно друго Крај зелених река; или ноћ кад броди, И док месечина непомично, дуго, Лежи хладна, бела, на заспалој води.
Вече ће јој тихо да окупа тело У мирису руже и у чистој роси; Месечина мирно да посребри чело, И поноћно иње да проспе по коси.
Тако неутешна твоја љубав. Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља. МЕСЕЧИНА На Лападу Месечина падне на старински мрамор Широких тераца, и по чемпресима Њеног старог врта.
Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља. МЕСЕЧИНА На Лападу Месечина падне на старински мрамор Широких тераца, и по чемпресима Њеног старог врта.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Био је то кршан, дрзак, коњаник, са очима које су се сјале као месечина, кроз коју пролази црн облак. На њему су сребрне кићанке дрхтале, кад би ћерци капамаџије прилазио.
А он је скакао са коња на коња, кроз велика огледала баруштина, и ноћу, иако је месечина била скоро сасвим угасла. Јахао је и по провидном мраку, као сенка.
у том сну, указа, онаква, каква је била, кад се то збиља, у Неоплатенси, одигравало – бледа, као да је на њој остала месечина, коју је толико волела.
Њени становници ходали су улицама само док је лето, пролеће, почетак јесени – и то, кад је месечина. Кад је ноћ мрачна, кишовита, или кад дође зима, на улицама Вијене, ноћу, није било никога.
Честњејши Исакович седао је у кола, кад је месечина тог дана била почела Темишвар да оставља и кад у вратима „Златног јелена“ није више било никога.
која су одјурила, препознао слугу Божича, али се Божич смеје, и каже да се капетану то причинило, а да је то била месечина. Копша је наговарао рођака да не иде у визит Божичу. Пред вече, поменутог дана, Исакович је, ипак, кренуо.
Исакович је дуго седео, на прагу. Била је месечина. Спавао је, после, у одаји, коју је био одабрао за себе, за ту ноћ, а коју је намеравао да преда Петру и Варвари, кад
Крај које је почињао висок зид, који је опасивао зграду, у којој је становао Вишњевски, и његов харем. Иако је месечина била слаба, ту, пред том капијом, Исакович је срео и трећи, стари храст, чије су жиле биле тако огромне и дебеле, да
дивота његове задивљености према својој жени, она необична љубав, која је ноћ претварала у чудо, светло, као кад сија месечина. Ђурђе би, и сад, каткад, заспао, на њој.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Ту сам имао нешто као кревет. Скинуо сам се и легао, али ми се спавало колико мишу у клопци. Месечина је била тако јака да сам могао да видим не само слике Мерилин Монро већ и крстиће које је Весна уцртала онда кад се са
Црњански, Милош - Сеобе 1
Постајали су понегде и опаки, а на два места, тако, без разлога, шуњајући се по мраку, потпалише кровове. Месечина, јасна, бела као иње, попадала је била нарочито на воћке, које су се све више виделе што је ноћ била тамнија.
Ћутаху, после тупог звука звона и ослушкиваху. Месечина је била осветлила велике куће пред црквом, кровове и зидове, доњи део града, па чак и шуме и брда у даљини, пред
Однекуда је допирао мирис јоргована и месечина једног фењера. Над њиним главама спуштао се, од једног анђела, огроман паук, са велике мреже, али га они не приметише
травама, брдима и рекама, дуж којих су трепериле логорске ватре војске, коју је, као тиха, летна киша, засипала месечина.
и несхватљив изгледа, у коме он није могао да уреди ни најмање ситнице, а ипак је све заједно било тако сјајно, као та месечина на путу, пред колима, што се као конци мрсила од неба до земље и од земље до неба.
јесењи дани, над празним, жутим пољима, над врбацима, у којима се појавише бескрајне, зелене жабокречине, ноћу, кад је месечина долазила са шуме што се простирала уз брдо, она се појави јашући на моткама, јашући на јармовима, пењући се на дудове.
Са секиром и коцем, Ананија провуче се кроз плот, чим се месечина јави. Закачив гуњем о ограду, он се умало не врати, толико се препаде од необичног изгледа пољане, шуме и брега, што
Светла месечина на пољу и на падини брега стишавала га је и он је, својим жмиркавим очима, задовољно упијао ноћно небо и мир околине,
као и штале и обори у којима беше одрастао, Исаковичев слуга беше сачувао, у свом бићу, толике танане нити, беле као и месечина, које су га везивале за живот, да га је жена збиља могла осетити као да јој се враћа те јесење ноћи.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁷⁵ За њу не ваља ни да спава напољу кад је пун месец, јер може „месечина да â фате“, односно да роди месечара.⁷⁶ Кретање труднице није ограничено само у времену, оно је ограничено и у
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
царства твојега да свет тек од ње постоји, за јеретика што тврди да пре њега Није било пожара ни вулкана, ни месечина, ни сунаца, ни ињем посутих шума, ни снега, да историје реке тек од јуче пене се и хуче.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Без иједног покрета, без дашка ветра, у потпуно мирној ноћи, месечина се одбијала о беле зидове текије. Било је тако тихо да нам се чинило да смо се окупили пред каквом исповедаоницом: као
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И ошинувши ме сјајним, срећним погледом отрча заносећи се. Вратих се. Топих се и нестајах. Бејах луд... Вече паде. Месечина изиђе. Нисам знао како сам вечерао. Залогаји ми запираху, руке дрхтаху а прсти беху ознојени.
Прошло је, и оде! Не поврати се! Шта могу сад ја, до само сузе?! ... Не повратих више те ноћи кад месечина сја, кад сенке дрвећа падају и шире се; кад се брегови и виногради губе у беличастој магли.
Зато сам дању бивао онако поносит. Али кад падне ноћ, кад се све утиша, кад месечина бледа, мека, сјајна, чудна, обасја све, моју собу, кревет, мене; онда, као у бунилу, опет устајем и долазим к теби и
ИВ Две године нисам кући долазио. Кад треће године дођох и стигох увече, опет беше месечина, опет оно бујно зеленило, опет тај поток, тополе и врбе ме сретоше. Сетих се тебе и уплаших.
— — — — — — — — — — — — — — — — — — Слушам како сухо грање пуцка, гледам где месечина сија, тишина се распростире а сув, некако оштар, и као стар ваздух пуни ми груди, гуши ме и натерује на кашаљ...
Колико пута, само она, у зору, кад месечина сја, гледа га кроз свој прозор, где издалека, на коњу, с паше долази кући и пева тихо, јасно, тужно...
пева он, а ниоткуда гласа, само месечина сја и трепти. А њој тада дође — сачувај Боже, као нека напаст! — да и она, као што се у причама казује, полети, седне
Само јој очи раширене, чудне, тамне, а опет тако светле... Песма и свирка са свадбе све јаче. А месечина се разастире и плива, плива... А она, прва песма отуда још траје: За мало ми се, туго, гледасмо!
Лампа, остављена иза врата, слабо нас је осветљавала, а није била ни потребна, јер беше изгрејала јака, чиста месечина, која нас је грејала право у лице.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Одело је снежно, бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели зуби, гледајући како струком, како белом, меком, руком, како малом, лаком
И синоћ баш га чујем, већ доцкан пред зору, а неко кô да куцну на тамном прозору. Заблиста месечина са бледа покрова: — љубавни вампир то је и пратња његова.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Тек девојка румен с пути слије у Дунаво млечноголубије. Затвори се у слик месечина, па он сјаји - чује му се боја. Изнуђено рекнем детелина, а коленом већ процвета она и оспе се, игром тајног чина,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Тврд сан лупи и мене и друга, сваком оста на глави чворуга. Рано јутро лутало по мраку и разбило фењер у буџаку. Месечина поља потопила, четири се коња утопила. Хладовина бункер поткопава, све се зноји да њега освоји.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Могу вас чекати? — Мир! Сагрера, спава ли Педро? — О, нашла сам пуну кућу дерњаве. Сад слава. Свиђа ли вам се ова месечина, господине? — Нарочито језеро сад волим. Види се боље него на дану. Ја сам прошли пут ноћио тамо на Острву.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
зелена ко приморско биље, анабаза голоруких, од села до села нуде своје срце као со и квасац за словенско тесто. Месечина.
пламен хваљен и васељен Расподела (у Богородици Љевишкој) Један кабао вина и кабао пун соли раздели кад је месечина и кабао млека свакога јутра подај находима и спреми по кабао свакојаке хране онима на путу што просе сваком ко
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
(Затамњење) ВИИ СЛИКА ВИДОВА ТРАВА или ШИШАЊЕ СОФИЈЕ (Обала реке. Месечина. Спарна летња ноћ, пуна цвећа, зрикаваца и свитаца. Софија, после пливања, брише косу.
(Затамњење) ВИИИ СЛИКА НАСТАВАК СЕДМЕ (Исто место, неколико тренутака касније. Одједном се смрачило, месечина је нестала. Дува ветар. Са сцене су отишли сви осим Софије. Она, сама, ошишана, обезнањена, јецајући, тумара обалом.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
НОВЕ СЕНКЕ Моје су руке нове сенке, побледеле су мирне, ко уморна свирала после теревенке кад их месечина дирне. Оне све сенче драго и нежно, и љубе све што се губи, у небо мутно, бескрајно снежно, у снег што сахрањива, кад
Дојке са пупом као кап вина на белој ружи пуној месечина, сете ме смрти. Тада, залуд ширим гране на тебе голу. Све ми се чини због тебе је јесен и чим заспим у лудој ће
Здраво да си ми Загорче црни, лукави, злослутни, тврдоглави, ја те волим. Здраво, ви тамо где је месечина мека, сваког ћу брата, што засео чека, да преболим.
Њихово је време ноћ, кад се свици јаве и месечина разлије по огледалу мора. Тада се, као блудећи пламенови појаве и светиљке чамаца, па лагано круже и обилазе дубине,
ужета. Сад копа мрежа“ – мрмља капетан Вицо – „биће шкампа“! Боља риба је доле на дну и само кад је месечина јака диже рибу горе. Сви ходају на палуби горе‑доле и ћуте. Мотор лупа као срце.
Некад, пре сто година, у њој, иза тих малих прозорчића, спавала је играчица Тереза Кронес. Кад је месечина била, она се свлачила крај прозора.
Мирно, као туђин, дижем руку са сваке ствари. Мрак, као прах, падао је по крововима. Месечина, која није могла да пробије мрачна небеса, испунила их је неким вампирским бледилом, које се ширило над зидовима,
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ЉУБАВНА ПЕСМА Шуме бокори цветног јоргована, И ноћ звездана трепери, и жуди За бујну љубав, свету богом дана. Док месечина насмејана блуди, Шуме бокори цветног јоргована. У таку ноћ је пожудну и страсну Изолда некад чекала Тристана.
Она мене чека Ко некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека, Док месечина насмејана сија И ћув мирисни заносно ћарлија У бокорима цветног јоргована!
— Док тако тобом са бледих висина, Ко предзнак тајних и кобних открића, Безгласно струји хладна месечина И болна благост умирућих бића...
ИИИ Синоћ сам, Госпо, пио разна вина, А све у част и слатко име ваше. Но свуда беше таква месечина Да мишљах: пијем њу из сваке чаше.
и задрхтах тада, И све што беше са мном и крај мене, Редови липа, и људи, и жене, И та старинска осветљена зграда, И месечина, и природа цела, Стопи се намах, за минуту једну, У јединствену, непрегледну, чедну, Белину слатку још слађег ти тела..
Гле, свуда, С тополе, раста, багрема, и дуда, У млазевима златокосим пада Несуштаствена месечина. Сада, Над ливадама где трава мирише, У расцветаним гранама, сврх њива Које су црне после бујне кише, Велика душа
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
У свом врту, да видим да л’ туже Судбу света, немилосну тако: Хармоније милогласне круже И нијају крунице полако. Месечина. Кроз алеје сане Туга веје, и шуморе гране. Ишао сам.
Кад инстинкт са свешћу стане да се бори, Кад се вани проспе месечина бêла, Црвен пламен мојих страсти увек гори На грешном олтару твог мирисног тела.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Лије киша као из кабла. Лупа као путо у лотру. Мек хлеб као душа. Меље као празна воденица. Месечина као дан. Мирише као душа ђевојачка. Млад као капља росе. Модар као чивит. Мутна вода као орање.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
„Као у Прерову лају пси. Одавно нисам чуо да оволико лају. Месечина“, рекао је Вукашин. Лежао је на поду, до појаса покривен чергом, с рукама у старим чакширама под главом.
Само је грануло из ње. Одломило се. Нема воле да послује, па изиђе напоље. Црним јасеновима месечина поседела врхове, а над њима се просуле ситне звезде. Она је жена. Над свима.
“ „Што ми не помогнеш?“ стегнула му је руку. „Све сам учинила што жена може.“ Сенка јој сакри лице. У тами, месечина јој запали белу мараму. Касније, кад му се рука охладила, Никола је мирно рекао: „Није кривица до тебе.
— Него од кога је? — шкргутну. Ђорђе промуца: — Ја знам. Хоћу да ми ти кажеш. Између њих углавила се месечина. — Сад одмах могу да одем. И све да ти однесем. Рекла је то тако уверено. Мало се одмаче од ње.
— Сад одмах могу да одем. И све да ти однесем. Рекла је то тако уверено. Мало се одмаче од ње. Месечина му се заплете у кратку, куштраву браду. Лице му постаде модро. И очи. — Детета ми, никакво зло нећу да учиним...
Сама птица пева, гори месечина у трави, небо не прети паклом, не опомиње злом и страхом за грехе, само њему обећава и нуди све што жели.
И Ђорђа су тукли, била је месечина, вран кукуруз до појаса, лескало се поле од кукурузовог здравља, видео је сину нешто крви на уснама.
Сетила га на воденицу и на оца Луку, увек га месечина и врштање реке на спрудовима подсете на оца, чуло се безнадежно, успављиво лајање преровских паса, све дале и тише, и
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Сад си већ децу у орасима почео да привиђаш, лудо матора! Те вечери леже у кревет пун питања. Месечина је као сребрна водица треперила по соби. Једино је између зида и пећи било мало тамније. Старац се придиже.
Старац се окрете ка дворишту, али у први мах не спази ништа. Свуда, докле је око допирало лелујала се месечина као вилина косица. Он упре поглед у земљу испод ораха, И опет му се учини да се тамо нешто комеша.
Зар је и могла приметити да стари? — Пољуби ме! — одважи се да јој предложи једне ноћи док је месечина расла над морем нежно сребрећи врхове таласа и уснула зрнца песка. — Ја тебе? — стена презриво набра уста.
Једино у јату сви верују да је на Месецу. Чак га, када је месечина најјача, и виде како прелеће преко Месеца. Облаци и ветрови чувају тајну. Таласи, такође!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Јовановић 3мај XXИИИ Месечина, - ал' месеца нема: Моја мила зелен венац снила, Па се мало у сну насмијала Од тога се поноћ засијала. Ј.
Док месечина насмејана блуди, Шуме бокори цветног јоргована. У таку ноћ је пожудну и страсну Изолда некад чекала Тристана.
Она мене чека К'о некад плава Изолда Тристана. Стрепи, и слуша топот из далека... Док месечина насмејана сија, И ћув мирисни заносно ћарлија У бокорима цветног јоргована. М.
И моја младост није више знала За ведре страсти и чезнућа њина; У моју душу њена сен је пала; Бледа и мртва као месечина; Или к'о светлост што у катедрали, По зидовима с којих капље вода, Кроз разнобојна окна, као вали, Проспе се хладна
расплела: Пале су власи к' тужни таласи, Потопиле јој врат и недра цела; Црње нег' нојца, оне крију чари Беле нег' ова месечина бела! Цвет не би клон'о под кораком њеним, Ни дрктала травка кад она слази; Ал' тешка је туга с плаштом свиленим!
Св. Стефановић ЦXЛИВ МУЗИЧКЕ ВИЗИЈЕ (1-2) 2 Јецају и струје месечеви зраци; К'о сребрна харфа месечина свира; Пливају и тону маглени облаци, К'о акорди пуни кроз царство етира.
Расклапљу се у сну очаране шкољке; Издише површјем, к'о од злата пена И с немоћи тихом једне слатке бољке - Дркће месечина звуцима Шопена. Св.
Св. Стефановић ЦXЛВ НОЋУ Ноћу, кад се свуда око мене распе Тишина, и покој, и мирис од цвећа, И кад ме с небеса месечина заспе, И врели дах ноћи што ме тебе сећа, У мојој се души шумно дижу с нова Некадање жуди; и кличући гласно, К'о
Попа, Васко - КОРА
из моје крви Дајеш зелено лишће Моме стаблу од пепела 29 Ово су ти усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју скидам Са рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним шумама Нашега састанка У длановима мојим Залазе и
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Прикупих ствари па изађох, а мало после воз заиста прође постају не заустављајући се. Могло је бити десет сати. Месечина. Поред пруге у честим барама иза кише огледају се звезде а поцепани облици чине се огромне црне авети.
(Да сам дошао к себи познао сам по томе, што сам се већ почео стидети.) Била је прошла поноћ и јасна месечина обасјавала је паланку, нему као сеоско гробље. Он је вукао ноге и сваки час спотицао се о шиљато камење калдрме.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ПРВИ ЗАГРЉАЈ Загрљена лепотом, и умна, Бледа као туга, месечина, Израза божанства разумна И дубоког као помрчина, С крилима полутаме, Крај клавира Седи и свира Комаде осаме.
С њим и сутон иде, и шаптање страсно Срећног нешто света. Ти парком прошета. Твој костим је био лак к'о месечина, На твом нежном лицу осмех ведар, смео, У бујној ти коси спава помрчина, А на глави шешир помодан и бео: Крај мене,
По мртвом дану месечина бела И ход тишине прелива се у тон Тајанствености, у разума сутон, Свет илузија до самог опела. И гледам.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Око замка је био гај са огромним старим дрвећем и са пуно славуја. Кад би била месечина, проводио сам многе будне часове слушајући дивну мелодију праћену свечаним ритмом атланских таласа који су се тихо
Ћипико, Иво - Приповетке
Мирно у ноћи леже зидине старога Сераја. Торњеве облила је месечина. У унутрашњости капије стоји војник. Ноћ буди успомене, јача машту. Како дању мирно је у томе дворишту!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Што га пак чини сабласним, то је што месечина не само да испуњава кућу него, тамо, и „упија у себе” светлост са огњишта: „И када, дубоко у ноћ, изиђе и месец и
и несхватљив изгледа, у коме он није могао да уреди ни најмање ситнице, а ипак је све заједно било тако сјајно, као та месечина на путу, пред колима, што се као конци мрсила од неба до земље и од земље до неба.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Шта ћеш то, ханума?“ — „Идем у то и то село на жетву, на мобу. Видиш како је дивна месечина, јечам стигао, позвале ме другарице удате и неудате.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Бело чело — чисто херувимство, Месечина поврх света храма, Свилна коса, и сенка јој златна, А дȁ болан од чега је сама?
Краков, Станислав - КРИЛА
Преко свега се расула месечина, на којој се црне прилике стражара, и друга уз трње причучнула бића. Поручник Лука корача задовољан.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ВИИ Месечина, — ал’ месеца нема; Моја мила зелен венац снила, Пак се мало у сну насмијала, — Од тога се поноћ засијала.
XЛВИИИ Ноћ је тија, — месечина сија, Хајде, луче, да бројимо звезде. Звезда много, да не забројимо, Пољупцима да их бележимо.
Ето нама мала света, Ето нама стан, Све милина, месечина, — Не треба нам дан. ЛВІІ Јесен била жалостива, — Сачувај те Бог! — Седи ближе, љубо моја, Близу срца мог!
Не вара ли све на свету —“ — Али вара кад је моје... За недељу кратких дана Преминуше обадвоје. XXXВИИ Месечина као негда, Гле, још има живих птица! Лахор ветар крили махну, Замириса љубичица.
Треперите звезде мило! Ево море — душа моја — Уједно се с вама слило. На зрцалу душе моје Огледа се месечина. — Ко те пита, ко ли хаје, Што је доле у дубина.
Моловô бих слике ведре, Све што оку вашем прија; Месечина како ј’ мека, — Како звезда јато сија. Како лепо зора руди; — Како с’ дивно сунце рађа; — А на мора мирних груди
Волим дечју чисту душу Посматрати, неговати; Ако с’ после унакази, — То бар нећу дочекати. ЛXВИ Месечина кад прелије боле, И кроз јаде дуне поноћ сива, Замирише од горе до доле, — И обоје у једно се слива.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Јер ти знаш, у рату ма ко долазио са непријатељске стране, за тога не важи: одзив и лозинка. Али срећом била је месечина, те нас познадоше у последњем часу. У очекивању заповести војници су били полегали, да смо једва пролазили између њих.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
ХАЈДУЧКА ТРАВА Сцхафгарбе (ацхіллеа міллефоліум). Хајдучка трава, месечина (трава), куница, мекушица, папрац, спор, спориш, столистник. У Шулека има 49 назива.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Нигде је не нађоше. Попила ју је жедна земља, истопила је месечина, склониле је од нас виле небеске. Данима смо уз вино препричавали своје згоде.
Тамо: мрачни, загушљиви таван, задах ђубрета што се диже из штале кроз ретке облице и греде. Овде: блистајућа месечина на блистајућем Вилинском гумну. Тамо: рат, крв, јауци, смрт. Овде: тишина, шуморење Белог потока, вуге у жбуњу.
Није лоше. Уопште није лоше. Овде пламса ватрица, у тами мирис учвареног осушеног меса, напољу лед, мразна месечина и чопори накострешених курјака са блиставим чељустима.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
А месечина обасјала бледа, Те седи старац огроман изгледа. 14. Он ми је причô: да је, врло давно, Живео Сâли, паша од Зворника;
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Доле, у вароши је много живље; она нема додуше никаквог уметног осветљења, али месечина обасјава улице и тргове. Одавде се виде, као на длану, све јавне грађевине, па и приватне куће.
Али ја се не срдим на њега - а како бих и могао! Колико пута ме је окупао и освежио, колико ми је месечина разменио својим талашчићима у златне дукате, колико сам снова просањао у чамцу што га је он љуљушкао!
Она се и даље креће и окреће, па ево, баш због тога, уздигао се Месец над Дунавом. Блага месечина облива мој стари врт, а у његову јорговану певају славуји.
Тек пола милиона најсјајнијих месечина дале би нам светлост дана. Та Сунчева површина није свугде једнаке светлости и једнаког изгледа, него нам се указује
Овде на прозору виси разастрто црно небо са свим својим звездама, а кроз ова доња оканца улази у наше одељење сјајна месечина, месечина не са неба него из дубине.
прозору виси разастрто црно небо са свим својим звездама, а кроз ова доња оканца улази у наше одељење сјајна месечина, месечина не са неба него из дубине.
При овоме осветљењу, каквог га још никада не видесмо, изгледају сви предмети чаробно. Земљина месечина милује лист Ваше испружене ножице, а ја завидим тим хладним зрацима.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
После поноћи је устала, испила чашу хладне воде, обукла се и почела да хода по соби. Кроз разређене шалоне улазила је месечина као сребрна лепеза. Госпа Нола провири на улицу. Преко пута, сам ситан паланачки дућан. Сва врата мало криво узидана.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
галоп: Носимо симбол али и бол, Кроз жита и кроза све и кроз магле; Преда мном Велики Медвед, и Северни пол, И ноћ, и месечина, и друм, Тап, тап, брум, брум, Топот, и широки, светли друм, У галоп, у галоп! У галоп, у галоп, у галоп!
А онда, скачући с бусена на бусен, низбрдо, Искрсну он огрнут преврнутом кабаницом, Као месечина, скачући низ брегове, Звезда, што се са неба самих скотрљала.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Шта ли је са Звездом? — питао се Чобанин и свирао тако нежно да је лишће с врба капало, а месечина се као суза низ образ неба сливала. Али, његова Звезда не дође. Понекад, гледајући у небо веровао је да је види.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Преокреће га и ставља насред собе. Клекне, и нагнута над њим почне по њему да размеће зрна. Месечина јако продрла у собу. Окреће леђа месечини.) Ох, ова месечина!
Клекне, и нагнута над њим почне по њему да размеће зрна. Месечина јако продрла у собу. Окреће леђа месечини.) Ох, ова месечина! (Врача, размештајући зрна): »Постеља му празна, пут далек и крвав«! (Пренеражена одгурне сито): Не, Господе! Не крв!
И тој хајдучки! Нога да не шушне. Ноћ паднала, месечина се спустила, а она, Реџеповица, чека ме. Легла на душеци, гола, млада, капка... Снага! Да цунеш, па да се заплачеш!
Пораснаја син. Дошла снага, младост... Дошле башче, цвеће, месечина. — Замирисале девојке!... Син полетеја. Све што искаја, све имаја. Хатови, пушке, сабље, жене...
Идем, пијем, лутам по мејане, дерт да заборавим, с’н да ме увати. А с’н ме не ваћа. Земља ме пије... Ноћ ме пије... Месечина ме пије... Ништа ми неје, здрав сам, а — болан! Болан од самога себе. Болан што сам жив.
Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје... Мартинка ми у крило, коњ, Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије, што ги још од билачки хан поведешем,
Из собе да не изиђем, већ само да седим, ћутим, трпим? (Изван себе.) Ох! А кад ноћ падне, месечина дође, сан не хвата, око се рашири, снага разигра... шта онда?...
шта онда?... Зар да се не мрднем, из собе не изиђем, већ само ту да седим, ћутим, гледам у месечину... А ноћ дубока, месечина иде, греје, удара у чело, главу пали... Шта онда? (Одлучно): Ох, нећу! Убиј ме! Нећу! Ево, убиј!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Тихо мирис вије, На твоје леје месечина пада Топла и мека, и руже ти мије Сребром... Ти не знаш да преда мном сада Ноћ друга стоји, пуста, и у чами, С
Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране Као седеф бела месечина прска. Већ ме ево врху. Свуда крш и саме Две—три смреке шуме на рапавој плочи.