Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Јесте, ’рâно, нема га већ седам осам дана. Газда му најпре иш’о по неким бачким салашима и мет’о »купице«, а после отиш’о послом у рит, у лов на пијавице, па на њему оставио дућан... а сутра долази, рано.
попу у руку. — Па, како је? Како? Радиш ли, је си л’ вредан? — пита га поп Спира. — Па мет’и тај шешир на главу, Петре синко, покри’ се, покри’!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Да сам цветак, као што сам мала, Ја бих српском свету мирисала; Па би дошле Српкињице миле, Мноме би се лепо окитиле, Мет'ле би ме за те груди беле А мирис би говорио: Селе, Благо теби која имаш мајку, Имаш мајку, имаш и бабајку!
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Цилиндер, отац тражи цилиндер! ДАРА: Па где је? ЖИВКА: Последњи пут, кад је био пријем о краљевом дану, мет'ла сам га тамо у соби, на орман. РАКА: А, није, ја сам га видео у сали иза фуруне.
ВАСА: Не знам. ЖИВКА: Нико други него госпа Ната. Руку бих у ватру мет'ла, ако то није њено масло. ВАСА: А што мислиш да је она? ЖИВКА: Па преотела сам јој онога.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
А кад је испред Бугара утекао у планину, на његову је кућу први насрнуо чувени Мет Фираја. Нека му је просто што је кућу опљачкао и чељад застрашио.
По повратку из бугарскога ропства, још слаб и изгладнео, шчепао је пушку, позвао своје синове и пошао у заседу Мет Фираји. – А он, кучка, Бог да га сад прости, затворио се у кулу, па никако да изиђе. Но ја устврдоглавио.
Наилази Мет Фираја. И земља је у том тренутку лица имала. Збуњен, преплашен, мртво корача и мутно, а још зверски, погледа.
И земља је у том тренутку лица имала. Збуњен, преплашен, мртво корача и мутно, а још зверски, погледа. – О, Мет Фираја, а зар још шећеш по земљи! — викнух му, и он стаде као укопан, али без знака каквога новога стра– ха.
И, грешан, узвикнем да су они криви, а не ја. Јер сам ја само њихово испаштање. Па се вазда у том присетим Мет Фираје и његова последња погледа. „Е, прото Дејане, проста ти сва крв, али тад... тад си требао да будеш јачи од себе.
Разговарам са својим пчелама, зурим низ Косово н дању н ноћу и мирим се са њиме. Само кад ме одвише узнемири Мет Фираја, ја узјашем коња, који ми је једино из прошлости, па одјурим до Бабљака, до Липљана, и то ноћу, и разговарам
мирим се с коби да ми Мет Фираја на оном свету не би рекао како сам влашки слабиковић... Прота Дејан Поповић. Загонетка. И некад и сад.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
белој руци на колена, За оком се момче дало, Десном својом десну њену Са крила јој подигнуло, Леву своју на крст мет’ло, На крст гроба миле мајке, Очи небу подигнуло, Девојци се заклијело.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ТАСА: Ја те молим, господин-Жико, да ми опростиш, али ово се више не може издржати. Пре три дана су ми мет'ли иглу у столицу, па сам рипнуо три аршина увис; прекјуче су ми намазали шешир мастилом изнутра, па сам се сав умрљао
Јуче су ми опет мет'ли на столицу четири ђачка јексера за цртање, окренули вршкове на горе, а ја сео и опет се искрвавио.
Па дабоме, кад она стока Јоса узме Тасину столицу. (Загледа столицу и узима нешто.) Гле, молим те, мет'ли му иглу. МИЛАДИН: Ух, засврбе ме, до срца ме засврбе! ЖИКА: Ех, па и ти! Није ти ваљда с те стране око.