Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ниси га убио! — Али, он је... пао! Турчин удари у длан. Један се пандур појави на вратима. — Је ли ту Мехо? — Јесте. — Нек дође. Мехо уђе у одају. — Кад си ти видјео оног Алексиног чапкуна? — Прије један сахат.
пао! Турчин удари у длан. Један се пандур појави на вратима. — Је ли ту Мехо? — Јесте. — Нек дође. Мехо уђе у одају. — Кад си ти видјео оног Алексиног чапкуна? — Прије један сахат. Видјех га у воћу, код куће.
— Прије један сахат. Видјех га у воћу, код куће. Лазар обори главу, као да је св. Аранђео ножем дохвати. — Иди, Мехо. Мехо изиде. Обојица заћуташе. Турчин стаде ходати преко собе. Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли.
Видјех га у воћу, код куће. Лазар обори главу, као да је св. Аранђео ножем дохвати. — Иди, Мехо. Мехо изиде. Обојица заћуташе. Турчин стаде ходати преко собе. Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли.
Маринко пребледе и реч му заста у грлу. И Крушка стајеше пренеражен, али брзо дође к себи те полете вратима. — Мехо! Асо! Ибро!... Брзо напоље! Видите тко је тамо!... Момци истрчаше у помрчину. Али помрчина као тесто.
— Ама сад хоћу! — Немој! Боле Други пут! — Ама реци ми: кога си још мислио завадити?... Шта си се уплашио? Мехо! Дај донеси Маринку мало ракије, нека човјек душу прихвати! На, пуши! Маринко запали лулу и сркну мало ракије. — Пиј!
— упита харамбаша. — Турчин!... Другог имена не знам, а и што ће ми!... Звао се он Мујо или Мехо, Асан или Алија — мени је душманин јер је Турчин!... Зато дођох овамо, мислећи да вам нећу бити на одмет...
Алекса је седио оборене главе, гологлав и расплетен. Само диже главу, па кад виде ко му је гост, он је опет саже. — Мехо!... Ибро!... Асо!... — викну Крушка. Пандури притрчаше. — Све претурите!... Турци се разиђоше по одајама и зградама..
— Казаће кад је мајку за сису ујео!... Ја ти јамчим! Крушка удари длан о длан и пандур се јави на вратима. — Иди, Мехо, па ми зовни Алексу Алексића. Пошто Мехо оде, он се окрете Ивану и Маринку. — Јесте ли сигурни? — Сигуран сам!
Ја ти јамчим! Крушка удари длан о длан и пандур се јави на вратима. — Иди, Мехо, па ми зовни Алексу Алексића. Пошто Мехо оде, он се окрете Ивану и Маринку. — Јесте ли сигурни? — Сигуран сам!
— Тако, тако! — рекоше обојица. А Маринко додаде: — Видећеш да ли ти још вредим! Нису дуго чекали. Мехо се врати и доведе Алексу. Он уђе у одају, истина нешто блед, али миран и одлучан. — Је ли ти, море, — рече Турчин.
Крушку наљути овај оштри одговор. — А знаш ли ти, бре, шта могу ја? — цикну он. — Ако бог хоће — ништа!... — Мехо!... Асо!... Ибро!... Пандури се појавише на вратима. — Одвуците овог маторог пса у подрум.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ту се пишу историје ђачке, све у лудом врије изобиљу: „Петар Крекац покрао пиљара, прасац Мехо воли гуску Љиљу, Миле Батић заљубљен у Мицу, бата Коле воли разредницу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Муја Хрњицу убио је из засједе у Петровој гори побратим му потурица Мехо Катарица; Омер је изгубио главу панувши крај врела Коренице у бусију Стојан-харамбаше, а Халил пао је под Бањалуком у
Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Салашу, Бој на Мишару, Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, Хвала Чупићева, Бој на Лозници, Луко Лазаревић и Пејзо, Бјелић Игњатије, Лазар Мутан и Арапин, Станић
И међу Тројцима, дакле, имаде ево ронаца! Истог је квалитета хумор у следећим стиховима наше песме Милош Стојићевић и Мехо Оругџић: Пуче пушка, запјева Милошу, Оругџићу на жалост одјекну; враг догоди, те Меха погоди.
Поче Мехо дремат на ђогату, а Милош му стаде говорити: „Море, Мехо, је л' ти мало пића? Млогога сам тако напојио, па кад заспи,
Поче Мехо дремат на ђогату, а Милош му стаде говорити: „Море, Мехо, је л' ти мало пића? Млогога сам тако напојио, па кад заспи, више се не диже“. Уз хумор вања поменути иронију.