Матавуљ, Симо - УСКОК
Ђе остави удовицу, жалосницу! Да подиже лудо д’јете, само сама! Ал’ ће Јоке дић’ Милуна, ако бог дâ! Да оружја и мејдана, ја се надам! Те ће бити кâ и тата, ја се надам! И осветит’ тајка свога, како треба!...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Копчић кује, далеко се чује. Карала га остарјела мајка: “Шта је теби, мој једини сине, Зашто кујеш коња од мејдана?“ “Прођи ме се, остарјела мајко: Удала се моја јауклија!
“ “Прођи ме се, остарјела мајко: Удала се моја јауклија! Зато кујем коња од мејдана Не би л’ могле ноге алатове Достигнути Златине сватове!“ 134. “Селе Јеле, што се не удајеш?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ал’ најпосле, кад доби триста рана, Кад хиљаде већ турских глава сруши, Кад Топлица и Косанчић с мејдана У вечној слави нађе место души, Ах, и он паде, к’о стабло без грана, У крвне руке, живот обездуши...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
слушам повијест из данâ Кад син земље ове није прахом био, Но са бојних поља теби долазио Да напоји жедна коња од мејдана.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Поћера ме Љутица Богдане на његовој танкој бедевији: да ми не би Шарца од мејдана, доиста ме уватити шћаше; већ ми Шарац стаде одмицати, а кобила поче остајати.
калу од курјака, привеза је мрком јеменијом; па узимље копље убојито, па се спушта у подруме Шарцу, те опреми Шарца од мејдана: притеже му седморе колане, заузда га уздом позлаћеном; па наточи тулумину вина, објеси је о ункаш Шарину, с десне
Ту устави Шарца од мејдана, па удари копље у ледину, за копље је привезô Шарина, тулумину скиде са ункаша и врже је у зелену траву, па он сједе
погледати било: кад удари у катане Марко, како соко међу голубове: што погуби сабљом окованом, што погази Шарцем од мејдана, што подави у тихом дунаву.
Он нареди низ поље катане, опколише са четири стране, а то ништа и не види Марко, ал' припази Шарац од мејдана, па ногама о земљицу туче, примиче се своме господару.
Кад покупи дизген бедевији, пак је уд'ри оштром бакрачалијом, доиста га прескочити шћаше; ал' не даде Шарац од мејдана, већ се пропе он на ноге стражње, и кобилу на предње дочека, и мало је довати зубима, те јој уво десно одадрије, сва
ми вина и ракије, и дебела меса овнујскога, и бешкота леба бијелога; да посједим неколико дана, казаћу ти кад сам за мејдана“.
Тада Марко цару проговара: „Прилика је, царе, од мејдана“. Па он оде Новаку ковачу: „Куј ми сабљу, Новаче ковачу, какву ниси прије саковао!
Даде њему стотину дуката, па посједе Шарца од мејдана, оде право у приморје равно; све се скита, а за Мусу пита. Једно јутро бјеше поранио уз клисуру тврда Качаника, ал’
Редом чаше око совре даји, немој кога прескочити, слуго!“ Па он оде низ бијелу кулу, те опрема Шарца од мејдана. За њим стара пристанула мајка, па је Марку тихо бесједила: „Ја мој синко, Краљевићу Марко, немој носит ништа од
ти за то и одавно знадеш: ко с’ удаје — тридесет дуката, ко се жени — тридест и четири; ти се видиш јунак од мејдана, није квара да стотину дадеш!
Усред поља шатор разапео, од Солуна иште заточника да изиђе њему на мејдана, да јуначки мејдан подијеле. У Солуну не има јунака да изиђе њему на мејдана: Дојчин био, па се разболео; био Дука, па