Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Сервирао ме је с навадним ријечима за ту пригоду: „Миззи, да те упознам са старим другом из дјетињства“ , и тако даље.
Клавир је био напустио. Мјесто њега, сад је каткад ударала госпођа Миззи. При свјетлости двију тордираних стилских воштаница, подрхтавање жућкасте маље на њеној усни и пулсирање њеног
Иван нас је позвао обојицу на вечеру. Одржан је и договорени кућни концерт. Свирао сам, уз пратњу госпође Миззи, понајвише обичне тачке с концертних додатака. Она се одушевљавала без резерве. — Савршено! Еине wундербаре цавата!
— Ох! Фа-мозан је Мато, с тим својим интуитивним етимологијама!... захихотала се госпођа Миззи забацујући главу дубоко уназад. — ...
Ваљда си се и сам каткад зажелио звјезданог неба над главом! Ушла је госпођа Миззи. Изненађено нас је погледала. — Ихр стреитет? Ум wас ханделт ес сиех?
Горе из салона зачуо се клавир: из добро укориченог Санг унд Кланг-а госпођа Миззи започела је прве тактове Асра-лиед-а. Танком назалном струјицом зрака пјевушио сам за клавиром. — ...
Опет је био позван и Мато, опет је приређен мали кућни концерт, и опет се госпођа Миззи неограничено одушевљавала. Прије него смо сјели за сто, Иван ме повукао за дугме у удубљење прозора.