Црњански, Милош - Сеобе 2
А „Амин“ фрљи, затим, некуд, далеко иза леђа. Тако се крсти Микаило Вани. Павле онда покуша да уђе, преваром, у тај лазарет, помоћу Агагијанијана, Копшиног драгомана.
Ишао је и у лазарет, Чрногорцима, све док му нису запретили шкопицом, јер им је одводио жене. Зове се Микаило Вани, а нико не зна ко је, и одакле је.
Али, тамо му се траг изгубио. То вече, међутим, у Вијени, у греческој кафани, поп Микаило је Павла и очарао и изненадио. Рече да му неће бити тешко да Исаковичу отвори врата, у лазарет.
Мећу огледалима, у кафани, на спрату, где су зидови мирисали на кафу, уз светлост и трепет свећа, Микаило Вани причао је Исаковичу, одушевљено, о владици Василију. А што се тиче лазарета, то је, каже, лако.
Исакович му онда рече да су Чрногорци, за попа Микаила, спремили шкопицу, па би он радије да уђе, тамо, без њега. Поп Микаило, кад то чу, благо се смешкао. То, каже, завидљивци, зли језици, о њему причају. Нема за свештена лица шкопице!
да, ето, њега, нигде не прате сузе женске, уз клетву, него га благосиљају жене, кад за њега питају: где ли је сад поп Микаило?
Шутоња се са рогоњом не боде. Него, ако се владика Василије из Росије буде чио вратио, сретно, чуће се и Вани, поп Микаило! А дотле да чекамо!
Исакович му онда рече да је дошао само зато, што му је речено да би га поп Микаило могао увести у лазарет, тим Чрногорцима. Поп се био дигао, кад то чу, па рече да ће му то удесити, колико сутра.
Поп их и не погледа. Исакович тек онда спази Агагијанијана у вратима, који их чека. Поп Микаило онда, праштајући се, рече Исаковичу, нека он не брине за владику Василија.
Виде и фењере у том плаветнилу. Оно што му поп Микаило, међутим, рече, на растанку, учини му се страшно, и велико, као да је угледао неко чудо у свом животу.
Учини му се као да поп Микаило оде некуд у Висину. Помоћу тог попа, то јест апотекара, који је, раније, у лазарет одлазио, а који се звао Игнац
Је ли могуће, да, кад падају, неко, негде, у том тренутку, одлази са овог света? Зар смерт – коју му је поп Микаило протумачио, утешно, као ситницу, као зрно песка у мору – има толику цену, и кад је само смерт једног, јединог,