Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„Ја те љубим, Грлице!...“ Ја оборим очи доле, а бела кошуљица ми се тресе на узбуњеним прсимо. „Теби је зима, моја мила Грличице?...“ питаше ме он, пребацујући половину своје дебеле опаклије преко мог голог рамена...
— Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице? — Ах, и читала сам! — рече узбуђеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ниједна књига
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Најпосле ето ти нам и лисице, која кроз врата вирећи: „Како си, стриче?” пита. „Зло, моја мила ћерко, та ходи ближе да ме нагледаш .
За милу дечицу и за непорочну и безлобну јуност! Сваки родитељ природно жели и настоји да његова мила чада и вреднија и боља и паметнија од њега буду. Њима то не може завидити, ибо свето јестество то не да.
а кад једном обикну, онда њихова принадлежећа упражњенија не само неће им се трудна чинити, но забавна, пријатна и мила. 73 Славуј и јастреб Славуј појаше у пролеће и увесељаваше свакога који га чујаше.
Сад кад се већ приближујем к педесетој години во|зраста, овакова списанија на различни језици мила су ми. Дакле то што је мени најдраже, најрадији сам љубимим мојим сприопштити, а уздам се да се не варам мислећи да
” Насмеје се курјак, пак је пусти. Наравоученије По вишој части, људма истина није мила, зашто нису такови какови се чине.
Браћо мила, овоме се није нимало чудити, јер се сваком на свету случава да нико своје будалаштине, којима је од детињства обикао
” Наравоученије Свакоме је своја песма мила, баш ако неће и ништа друго бити него: „Филипи унд Јакоби, Јакоби унд | Филипи.
Зато, мила браћице, благо кући која има добра и паметна домаћина. Благо народу који има правдољубива, бодра и просвештена цара,
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ја ти кажем: ово дуго њима бити неће. Ја ћу да идем на ћабу, но није стога што ми је ћаба мила, но само да се уклоним, да са псима и ја не изгорим.
” — „Ништа, ништа, побро, састали се Турци те пуше и јегленишу”. Кажем ја, да ми њи̓ова јеглена нимало није мила; они и лепши̓ места имаду за јеглене а не око мене; ал̓ ко ми је крив кад сам турској вери поверовао и овде запао.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Зар да им тако буде захвалан за њихова доброчинства и негу?... Па онда, она добра браћа и снахе, па она мила дечица — синовци и синовице — што их је он на свом колену цуцао, па они ведри и весели дани, радни дани што су шалом
Њему се учинило да већ дела. И руши, и обара, и све му се живо клања, као што се богу клања... Душа му се топила од мила... Наједанпут изби један прамичак магле и из тога прамичка изиде човек па се упути њему...
Са старошћу дође и болест. Нека ма и најмањи ветрић пирне, одмах их у постељу обори. Јелица је лебдела око њих. Мила, срдачна, она би вазда разгонила сету старих родитеља и они је благосиљаху... Али је Алекса осећао како га нестаје...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
А и како друкчије могу живети мати и син? Он је њој увек, увек добар. Она ме је још непрестано суботом мила, давала ми савете, пришивала дугмета на кошуљу, опирала се по којој жељи и трудила се да одржи свој ауторитет; али кад
Да није било дон Карлоса у соби, не знам шта бих јој казао, јер ми толико мила дође. Изби 4 сахата. — Сад морам да идем.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Неких четрдесет година је учитељевао у овом месту. Све што у овом селу зна да чита и да пише, од њега је то научило. Мила кишбиров и Нóва бистош и данас се поносе што су били његови ђаци, јер се на платноме списку у општини сами без ичије
Жалиће ме моја мила нáна, И жалиће још милија дика; Нана жали за годину дана, Диса жали за недељу дана — Еј, та милија је дикина
Нема он ништа ни против кога. Мила му и Јула и Меланија, добар му и поп Ћира и поп Спира подједнако био до овог немилог случаја.
»Ту на гробу Јул — Драгињином приповедиће вам тужни отац како му је мила јединица после удаје све већма и већма венула, док није и увенула.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
О јадна, мила моја мала, опрости ми, јер мало после она и теби неће веровати.“ А она га је својим влажним широко отвореним очима
Штета је заиста, што је она мила, млада девојка, коју сам ја познавао од детињства, умрла, и ту има много његове кривице, ја то најбоље знам.
— Говори, драга. — А кад оздравим... — Мила оздравићеш, мораш оздравити. — А кад оздравим, на онај дивни пропланак, одакле смо последњи пут посматрали залазак
Црњански, Милош - Сеобе 2
Поноси се да је упознао њеног оца. Поноси се да је упознао и њену госпожу мајку. А њему је и она мила. Лепа је, порасла, биће радост и понос својих родитеља.
Павлу сувишна нежност туђе жене, Петрове жене, нимало није била мила. Он није осећао према тој лепој жени никакву пожуду.
Неколико кандила сребрних, и чаша од злата, дата Шишатовцу. На дну Ђурђеве љутње, на ту Немицу, која је била мила и весела, а која је, очигледно, искрено волела Павла, није била сумња, да се она спанђала са Павлом, због пара.
дете, сад, пред својим првим порођајем, била сва сретна да јој је муж остао жив, и читав, па је према њему била нежна, мила, како само жена, кад је матерински расположена, уме. Седела је, крај мужа, ћућорећи нешто, као да су младенци.
Теодосије - ЖИТИЈА
Оволико, дакле, о младићу. А сада опет да се вратимо к родитељима блаженога. Добра ми је реч и о њима, и веома мила, јер су се и они, пошто су били добри, удостојили да буду родитељи таква детета.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Страшан глас и тољага Чим се Миш пророк увукао у Бркину кућу, чуо је горе испод крова тихо мијаукање мачка Тоше: — Мила и драга сланинице, примакни се још само за два прста да ти нешто шапнем на увенце. — Ох, жив је он, дакле!
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
СПАСОЈЕ: Који је то? СОФИЈА: Не знам, не познајем. СПАСОЈЕ: Нека уђе! СОФИЈА (повлачи се и пропушта Мила). ИИ СПАСОЈЕ, МИЛЕ МИЛЕ (са кожном торбом под пазухом, клања се и пружа писмо).
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Јуца му изгледа као с неба какав дух у женском облику. Једва може да послови. — Мила Јуцо, узми из тог зборника какву молитву, моли се да ти бог то из главе узме што си наумила, а од сватова неће бити
Све га хвале како зна добро. Букете свеже зими, па с њима на фијакеру на бал, то је њему мила забава. Код кројача чека по три сата, док хаљине нису готове, и то све савесно изређује; исплати и рачун.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Зато се и каже: „Девом мила, а невом гњила“. А у народној песми „Млада жали девојаштво“, каже се: „Дјевовање, моје царовање!
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
– На мене је реда! — викну одједном и оте ми машку из руке. — У моје је двориште пао! — Па кад га опаучи, мила мајко, па кад га подухвати у лету једанпут — клак – па други пут — клик — па трећи пут, са стране, двоструко клак-клук!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Има једна биљега, која ми није мила! — Је ли гроб? — пита Рако. — Канда јест, али није младићки, то посигурно није! — Онда је мој!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
И своју младу и младићку књигу он природно посвећује »Српској омладини«. Он своје песме назива »чеда мила моје крвце вреле«, и брани ту своју субјективну поезију чија је прва врлина што је његова: Боље чедо и пређаволасто
Од Трифковића је остао јоште известан број прерађених, махом шаљивих игара: Мило за драго, 1870; Мила, Ни бригеша, 1872; Тера опозицију и Пола вина пола воде.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
И деца су га волела. Та шта да вам ту причам, кад сви знате како је младост мила: »Док си млад, свакоме си драг«, вели пословица. Накратко, мали »гицан« је био љубимац целог села и целе школе.
— Та оно знаш, Тиосаве, и то може да буде. Ја знам да је и она јако потребна и сваком мила и у кући и у послу, и да ти она сипа у чанак да кусаш. Али нисам то мислио.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте.
Близу двора гле менека, А на врати оно ко је? Мила моја мене чека — Чекаш и сад, злато моје? Брже доле, сунце благо, Брже амо, ноћне таме, Амо брже, моје драго Да
“ Нека пљуска, нека воде, Нека грома и ветрине, Гора има красне згоде, Има стене и пећине, Ту ћу, мила, да се скријем, Па олуји да се смијем.
“ Прођи ме се, тако т' Бога, Сунце моје, душо мила, Док је мене мача мога, Младе крвце док по жила, У пакô би јунак сишô Па весео ван изишô.
„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О како је леп!“ Рече дете, па упусти, Утече му тица лепа, А мачка се за
Он је грли млађан жарко, Он је стиска уза себе: „Мила моја, сунце јарко, Благо мени поред тебе!“ Ал' му ево боно паде Уједанпут чедо красно, Боно паде, не устаде —
Тужан иде он на гроба Де почива њему мила, Сваки данак дуго доба Сузā онде лије сила. Али није све до гроба Око суза пролевало, Јер и њи је благо доба
— Мила моја, зоро моја, Сунце дану моме, О слађана мисли моја А о злату моме! (1846, 6. јун) ЈАДИ ИЗНЕНАДА Липа стоји
Певај, мила, па ми данак буди, Јако збогом, тело санка жуди. Ово реко па одру потеко: Помоз', Боже, па санка поклони — А Бог
? Ох путањо, земљо мени света, Којом она синоћке прошета, Зар си ми се баш узалуд, мила, Тако лепо данас окитила, Зар ти неси то просула цвеће Да по њему моје злато шеће?
сунце ће се дићи, На студенцу још ће цвећа нићи, Да доплетем венац започети, Да допевам појак овај свети, Браћо мила, за живота свога. (1844, јан.
Ој Поцерче, ој Милошу, Наш соколе, славо мила, Ал' на славу Турком лошу, Јер им сломи пуста крила, Сруши Дрини у дубину Ону страшну орлушину: Ви звездице нашег
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Ето, тако ти је то, другарице муслиманко, мајко моја мила, нек ти је жив твој Дедо, па какав био да био, ђаво с њим глогиње млатио!
Старица се здрвени и од чуда се умало не прекрсти. — С чељадећим ногама? — Јесте, мила и рођена бако. Био је то некакав човјек па, петком, у посни дан, кувао себи месо, кад на врата човјек с бијелом брадом.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Оста само петељка. — Чекај. Ја ћу... — И саже се. Образи јој пламте, рука дрхти, а тако је топла, мека и мила. Ленка одсече грозд. — Ево! — И пружи ми га. Гледа ме замагљеним и упола затвореним очима.
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
од Адријатическога мора до реке Дунава, сви ће га похвалити Слатка је утеха надати се да ћеду наша имена живити и мила нашему роду бити за добро које смо му учинили до они(х) сами(х) далеких(х) времена кад се наше кости у прах обрате.
По много хиљада година српска ће јуност нас помињати и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити. Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе; у садашњем веку сви се народи силе
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ој, та пун сам свега трога поред овог цвета мога, ох, та ти си, ти си, мила, ти си ми тај цветак била. И сетим се божјег слова небескога благослова, да покажем да га штујем, дарак његов
попе се старац по трошним степенма, и опет наста тишина нема. Тишино моја, чедашце неба, ала си мила, ала си лепа, испод састанка ноћи и дана када те буди звекет ђердана, на меких груди, са грла мека када те буди умилна
Гледао је вајаоче пуну чари, пуну мила, све му рука лакше куца, све му лице блеђе бива. Усами се, не зна шта ће, косу мрси, рухо кида, замршаје срца свога у
Јер онда би тек делила тог остатка вредна била, десна руко, твога мила, медна уста, вас, ох, вас!” Шеста ноћ се тако збори, шеста ноћ се тако гори, шеста ноћ се тако мори, шеста ноћ: од
А напољу, у по трема, сусрета је једна жена, та је жена мати њена; мајци својој ћерка пада јецајући око врата: „Мајко мила, мајко стара, опет идеш од главара?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сутрадан поранила снаша, не мршти се више но пева по кући као славуј, грли свекрву и тепа јој: „Мила моја, мајчице!“ ХОЏА СЕ БОЈИ ЗА КРЧАГ Кад год је Насрадин-хоџа слао ђака по воду увек га је најпре истукао, па му
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
станија: Уха! Како је то лепо. љуба: Ах учини, да с’ на мене У сну мила сажали. станија: Кад би била луда. љуба: Да ме с топлим љубве чувством У мечтању загрли.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
— Али, мила! процвркута историчарка. — Ту сензитивни стимуланс није више једини и само епидермолошки знак симбиозе, већ су, изгледа
Као, још прави штосове и сећа се окупације која је била мила мајка према овом гладовању. Онако изгладнео и никакав, сачека ипак осмака и цап — право за флашијановић са ружицом!
Шта све не изводи тада, мила мајко! Брундајући, онако велик као што га је Бог, то јест пројектант, дао, миц по миц, стари „Зануси“ одлази чак до
Мртви мртвицијати, мислим, као Рамзес ИИИ или неко њему сличан. Јао, мила моја мајко, да сте их само видели на оном брду!
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
МАРКО: Али откуд ви то све знате? АЛЕКСА: Молим, молим. Мила ради звали су исту вашу дражајшују матер „Паче“, а све ово знате ли зашто?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Скитница унук лети без крила, низ брдо тутње табани врући, а за њим виче бакица мила: „Не бјежи, душо, нећу те тући!
А кад је бака на смрти била, рече им тужно: „Ех, сиротани, остасте сами, дјечице мила, ко да вас пази, ко да вас храни?! Ех, кад би нашли чаробни крај, Црвеног Врапца завичај!
“ Петога дана поштари звоне, ваљда их сами ђаволи гоне. „Ево дечака из Аризоне!“ У писму веле: „Делијо мила, шаљемо дивног дечака Била с Дивљег запада. Зар није сила!
ДЕДИНО ПИСМО Унуко мила, стигло је твоје писмо, колико жалим: још се видели нисмо! Стар ти је дека, шездесет већ му прође, далеко варош, па
Цртеже гледам и тугом око влажим, у сваком цвету детињство своје тражим. Пиши ми опет, унуко мила моја, обрадуј старца цвећем дугиних боја, на задње дане проспи зачаран сјај. Рођена моја, деки ће брзо крај.
Има, ипак, у свакога ђака тајна свеска, то ти је за причу, одрпана, згужвана и куса: а од мила — сваштаром је вичу. Дивна свеска, по богатству царска, распјевана, смјела, слободарска.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди. ИВ ЛАСТАВИЦЕ — Ластавице, тицо мила Куда пружаш лака крила? Зар је зима страшна тако, Те развијаш крила јако?
ПОСЛЕДЊА РУЖА Одбегло је красно лето, Оголео дô и брег Мила поља и вртове Завејао бели снег. А последња рујна ружа, У пустоме врту мом, Повила се тако тужно На промрзлом стаблу
Али ће к'о рајски феникс, сијнути слобода мила, И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим, И наш ће ор'о бели широко развити крила Над урвинама твојим.
Скини знаке туге твоје, Да јуначки запевамо Најмилије песме своје: Отаџбино, мајко мила! Буди светла и виђена, К'о и некад што си била Још у царска у времена.
Ал' кога ће небо чути, То зависи и од нас: Снажној вољи, ведрој руци, Изостати неће спас! Мила децо! За молитвом Нека иде труд и рад, Да у вама старост нађе Напреднију унучад.
Године старе брзи лет У бурну вечност стреме, И ново лето здрави свет, Ново нам иде време — О, мила децо, такав сан Нек снажи ваше груди, Кад ново доба, нови дан Годину нову буди.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Сад јој је и мајка дошла некако проста, убога, и ако је још исто онако мила, као што беше у детињству. Сад је и она сама сасвим друга: до јуче бедно ништавно ђаче, а сад државни чиновник!...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
кћер удава; Што су врата од шкерлета, На њих вила сама сједи, Сама сједи погледује, Ђе се муња с громом игра, Мила сестра су два брата, А невјеста с два ђевера; Муња грома надиграла, Мила сестра оба брата, А невјеста два ђевера.
погледује, Ђе се муња с громом игра, Мила сестра су два брата, А невјеста с два ђевера; Муња грома надиграла, Мила сестра оба брата, А невјеста два ђевера. 2.
Као паун златним пером, А шеница равним пољем, И лозица бабер-грожђем, И пучина сланим морем; Тако с вама мила мајка!“ 54.
небу, И лепи Ранко по белом двору, Опроштај иште од своје мајке, Од своје мајке, од свога оца: “Опрости мени, мила мајчице!
Ранко по белом двору, Опроштај иште од своје мајке, Од своје мајке, од свога оца: “Опрости мени, мила мајчице! Мила мајчице, бела црквице, “Опрости мени, и благосов’ ме; Ја ћу да идем у туђе село, У туђе село, за туђу сеју, За
Шта ћу ђеци каживати, ђеци леле! Кад ме сретну ђеца у пут, срећо моја! Е су ђеца мила тебе, дико мила? Често плачу, споро расту, чест мој јаде! 96. Мој Јоване, орломане, А камо те, не било те!
Шта ћу ђеци каживати, ђеци леле! Кад ме сретну ђеца у пут, срећо моја! Е су ђеца мила тебе, дико мила? Често плачу, споро расту, чест мој јаде! 96. Мој Јоване, орломане, А камо те, не било те!
Јели теби мила моја душа? Јел’ ти тврда моја десна рука?“ Мара њему тихо одговара: “Вјеруј Јово, и срце и душо! Дража ми је,
“ 147. Мила мајко, подигни ме малко, Да ја видим Јовине сватове; Да их видим, да ме жеља мине — Чини ми се, лакше би ми било!
Вијала се бела лоза винова Око бела, око града Будима. То не била бела лоза винова, То су били два млада и мила: Они су се у невреме састали, А сада се у времену растају.
Нико је не см’је будити: Ни мила мајка, ни тајко, Ни мила браћа из лова. Мајка јој Бога мољаше: Да пухне вјетар с планине, Д’ обруни цв’јетак с
Нико је не см’је будити: Ни мила мајка, ни тајко, Ни мила браћа из лова. Мајка јој Бога мољаше: Да пухне вјетар с планине, Д’ обруни цв’јетак с наранче, Да пане младој на
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Па шта ми добро оста, од свих тих топлих крила, што су ме над Фрушку бацала, са равни житних? Не остаде ми ни мила рода, што, бела, руменом ногом, хода.
Вели, сад ће да се пева наша химна. Певамо затим „Ој Србијо, мила мати“, а Румуни устају врло учтиво. Ја онда хоћу да комплиментирам рмпалије Цоловића на њиховом гоњењу непријатеља, од
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Крај његових је ногу клекла— Румена крв је из њих текла... Некад је на њих скупоцен лила Нард, А сад им грдне ране мила Очајних суза горком росом, С њих отирала својом косом Крв... Најзад јој стражар приђе ближе...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Пред њега нисам смео ни излазити, јер ме сви увераваху да тако дрзак покушај не чиним ако ми је глава мила. Господин министар, веле, ради поваздан гимнастику, врло је напрасит човек и воли да се туче.
Замислите, само, каква се мени будалаштина увртела у главу. У многоме ми цела ова наша „мила нам и напаћена земља” личи на моју покојну стрину.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
У тим сликама видим тебе, мила јесени, из младости моје и благосиљам оне дане, који су са душом мојом сједињени, те неће никад у заборав отићи...
И опет ми се носе у памети сјајне слике моје младости, и опет видим тебе, мила јесени, обучену у све ове лепоте и крунисану сјајном, драгоценом круном, бербом виноградском...
Насред собе, ове исте у којој он спава, стоји његова мила мама, сва у белом, као кад се спрема да спава; низ леђа јој пале дуге црне косе, а она оборила главу па се нешто
будна, па опет заклопи своје сјајне невине очице, отварајући кад-што капке само толико, да би могао расмотрити она мила му лица, која сад беху тако необична и тако страшна....
Живко пусти чувара, скочи с пруге, па потрча поред насипа к станици. — — О Боже, учини чудо !... Моја мила дечица !... И он трчаше из све снаге, а за њим иђаше све ближе и ближе са грувањем и треском ноћни воз.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Помени ме у молитвама, мила, И ја ћу знати у часове таме, Кад опет груне нечастива сила, Да добра душа твоја пази на ме...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
КНЕЗ БАЈКО Што збораше Хамза и Никшићи? Шћаше ли им мила вјера бити да издижу мирно у Рудине? СЕРДАР ВУКОТА То знаш, Бајко, би им мила била, од добра се јошт бјежало није.
Шћаше ли им мила вјера бити да издижу мирно у Рудине? СЕРДАР ВУКОТА То знаш, Бајко, би им мила била, од добра се јошт бјежало није. Кâ не желе Турци добровање, да у миру раширују овце?
Тужи млада ђевера Андрију, мила сина Милоњића Бана, који му је ланих погинуо од Тураках у Дугу крваву. Па се снахи не дао острићи: жалије му снахин
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Није могао чекати, него, да покаже колико му је Софка мила и драга, одмах навукао ту кошуљу. — Пријатељи моји! — чује се како виче окрећући се око себе. — Нека ме чују!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Али ти си увек, мила жено, бдела Бурном ноћи и кад дан злокобан сване, Отмена, умна, и часна и смела, Над домом нашим очима дијане.
растанка С тешком јавом ропства и свеопште беде, Кад се јасно види шта све ствари вреде, И кад смо сна жељни, моја мила Бранка. Уморно ти тело одмору се преда.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
И без тога, (као што је познато) Црногорцима је, мимо остале људе, мила шала. Сад се ђакон обрну к перјаницима. „Ајде ти, Крцуне, приметни неколико палица у оџаклију, е видиш помешће се
Дуго је народ задржао мила госта ту на путу, а и дуље би, да ђакон не повика: „Ама људи, ви сте сви ругачи, ја мним!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Свекрва — свекрива. — Кад се матер зове, небо се отвара. — Богу се иде кроз мајчино срце. — Сваком своја мајка мила. — Мекано је крило материно. — Мајчина љубав, дјетиње весеље. — Над мајком нема пријатеља.
— Мекано је крило материно. — Мајчина љубав, дјетиње весеље. — Над мајком нема пријатеља. — И била мати, и мила мати. — Рђавој мајци деца пасторци. — Брат брата над јаму води, али у јаму не меће.
Мало рука малена и снага, Мало друга — мало и јунаштво. Малена је тица препелица, Ал’ умори коња и јунака. Мила мајка своју ћерку кара, Ћерку кара, неви приговара. Мујо умро, Бојчић обољео: Сам Алија војеват’ не море.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
изиде, сиде с коња и дохвати некаку свиралу дугу превјену и шарену као највећа змија и поче у њу свирјети да се од мила Бога не могаше слушати, и на ови глас поче се све камење и дрвеће шикати.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Дође ми на памет мати моја и мила сестрица моја Јулијанка. Сузе проливајући, начнем говорити: „Остај ми збогом, о предраго село, место рожденија
Ово ја мудрујем! Зашто ће, дакле, рећи да сам јеретик? С моје | стране, ево шта ћу им ја рећи. Поштени роде српски! Мила браћо, немојте ме укоравати ни осуждавати.
Они исти младићи, моји вршњаци, које сам мало пре с не-исказаном радостију гледао, колик’ да су ми мила браћа и сродници, како чујем да су унијати, учине ми се другојачи и страшни непријатељи који погибел моју желе и ишту.
И сам сам се себи крстио и чудио у какав ме је блажен час мила мати моја зачела. Гди сам ја ово сад? Ко ли сам ја? Чињаше ми се као да сам се изнова у некакав нови свет родио.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Аћиму дрхти глас. — Ви, из места, кас кући! Отварам паљбу! — официр замахну сабљом на сељаке. Црна го мила с е зањиха, али се нико не откиде. Коњи стресају ознојене вратове, танко звецкају узенгије, туно лупају празна седла.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
ВРАГОЛИЈЕ 27 ИX УКОР 31 Х КРОЗ ПОНОЋ 32 XИ ЉУБАВ 33 XИИ 34 XИИИ КАД СЕ СЕТИМ 35 XИВ НА НОЋИШТУ 36 XВ МИЛА 37 XВИ ПИЈЕМ... 39 XВИИ ЈОШ...
Онамо, 'намо! да виђу Призрен! Та то је моје - дома ћу доћ'! Старина мила тамо ме зове, Ту морам једном оружан поћ'.
Ђ. Јакшић XИИИ КАД СЕ СЕТИМ Кад се сетим, мила душо, Руменила лица твога, Тад не пијем друга вина, Него само црвенога.
Наточи ми чашу вина Из подрума свог, Пољуби ме, загрли ме, Помог'о ти Бог! Ђ. Јакшић XВ МИЛА „Вина, Мило“! орило се Док је Мила овде била.
Ђ. Јакшић XВ МИЛА „Вина, Мило“! орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе, Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи.
Ђ. Јакшић XВ МИЛА „Вина, Мило“! орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе, Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Нема нама Миле више!
Све су то мила Имена и лепа Којима Србин Своме злату тепа; Ал' ја бих провео Читав један век, Тражећи лепше, Дичније и слађе, Милије
Ј. Јовановић 3мај XXИИИ Месечина, - ал' месеца нема: Моја мила зелен венац снила, Па се мало у сну насмијала Од тога се поноћ засијала. Ј.
“ „Од куд видиш, на све четир' стране, Даљна места, њиве, и пољане: Лево Дунав, Банат, Бачка мила; Авала се десно заплавила; А подале, ти брежуљци сиви, То је Босна - и ту Србин живи“ - „Је ли, - Србин живи...?
Ово ј' срце било ор'о - Ој младости, бајко мила! Ој године, бурни ветри, Саломисте орлу крила! Тутун пуши, амбру праву, Дим се диже, дим се мути, Стварају се, шарају
Ј. Јовановић Змај XXXВИ Два се тића побратила, до два сокола, Посред боја, посред мила, посред покоља, Крили су се загрлили побратима два, У бој лете, ране љуте храна им је сва.
Ил' можда суза иде жалости, Да нас ороси тужна капљица? Или нам мртве враћа земљица? Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја! о благо мени!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Срећан сам што сам вас упознао. - Шта ради моја мила отаџбина?“ „Ужива у благодетима мира“, одговорих му, не упуштајући се, из предострожности, у појединости. „Знам.
„Драги Марко!“, рече му опат. „Истина, часни је ускршњи пост, али, видиш, добих мила госта, ученог младог човека, који нам дође са далека севера“. „Онда га, боме, морамо честито почастити!
„И ви се у томе нисте преварили?“ „Како се узме. Варош сама врло је лепа, мила и угодна за живот, али у питању просвете стоје ствари друкчије“. „Разумем. - Овде дува ветар противреформације“.
„Што јесте, јесте“, рекох, „бечке младе девојке су слатка створења, весела и одана, мила као дечица и безлобна као она“. „Имате право!“ „Скромна и благодарна за сваку пажњу“. „О, колико скромна!
Поред свог истраживачог рада имам још једну дужност: да држим јавна предавања у својој слушаоници; она ми је врло мила“. „Тако?“ „Да. Јер предавајући другима, продубљујем и проширујем своје властито знање“.
Они ће бити неутешни због вашег изненадног одласка“. „Добро, господине Дарвине. Када вам је моја посета мила, поновићу је првом приликом“. „Дивно! - То ћемо казати мојој жени и нашим унучићима да би смо их утешили“.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Тада је поред њега увек мала, мила сестра Поунд да га поврати из грча. И наслоњен на њено раме и докле га она милује својом пуначком, голом руком, он
Он устаде, узе је за руку: — Мила, волиш ли ме, 'ајде брзо реци ми колико ме волиш? — Ти знаш, па зашто ме питаш сад?
— Плакао? Та шта говориш, зашто бих плакао? — Плакао си, јер си изгубио сваку наду. — Мила моја, твоју болест друге издржавају на ногама, али ти си мала маза.
Плакаћете опет кад се састанете, онако исто као што сте плакале при растанку пре три године. Замисли, мила моја, јуримо возом. Ручамо у вагон-ресторану кроз Швајцарску. Пролазе рајски предели.
— Добро си спавала, мила, признај. — А ти, зашто ниси спавао ти? Па сама одговори:.. — Јер не бринеш, је ли? Или си спремао нове, китњасте
Али ми се чини да тек сад знам што живим. — То је дивно од тебе, мила моја, божанствено. — Па да, божанствено, божанствено. И човек и жена смејаху се слатко.
зар не, где смо се тек снабдели средствима против гадне болести од које смо трпели, очекивасмо ми каткад она иста мила створења, чија су срца подрхтавала од среће, журећи се да нас виде и стегну нам руке, заруменела, радосних очију,
КО ЈЕ ОН? (Мојој кћери) Мила, драг ми је онај дан пун мира. У парку, рају тица, кроз раскошно зеленило грања, ветрић је доносио благо брујање звона
Рећи ћу ти, мила, о томе осмејку. Тај осмејак, што сличношћу својом изједначује највећи душевни чемер с највећим блаженством, обасјава
’Ајде да одгрнемо завесу његовог живота да ти кажем, мила, ко је он. Али и то данас разумети нећеш, као што и ја у твоме добу разумео нисам.
букнуо би он старом ватром, оним великим бунтовничким ритмом заиграло би ово срце сутра само кад би чуо: Напред. Мила, ето ко је он. Замисли га у свима патњама, замисли га у сваком ставу напора. Погледај добро, ох погледај.
А од овог мирног израза очију ове душе која је све то преживела, знај, никад лепше слике видети нећеш, мила, никад видети нећеш.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Још и данас мила ми је његова успомена. Свакако, то неће бити само због мастике; био је и иначе углађен, благ, осјетљив човјек.
И, испињући се на прсте да завири преко тарабе, мила дјевојка вјероватно мисли како су она и њена земља још мали, и незнатни, и примитивни, још недорасли да би имали своје
Одакле, молим те, одједном га претензија код тако меког и преданог створења? Вараш се, мила! Неће то тако ићи! Извини, али, за овај пут, то се неће дозволити!... А, тако! Онда је опет све у реду.
Али нешто је одговарало, нешто управ женски нелогично но непосредно симпатично, нешто необично мила гласа: „А ко зна? можда ипак нећеш!”...
што живи с нама, тиха, дискретна као сјена, а има смисла за музику и њежан додир руке, па се најрадије бави дјецом. Мила, елегична, старомодна болест. Тихи глин-глин старинске кутије с менуетом.
задаћу, и доброћудном Главоњи, који гази у големим цокулама и прекројеном одијелу од дебела морнарског сукна. Мила болест, племенита болест. Савезничка болест.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради. Само му једна мисао беше светла и мила: да је она, за којом је тако дуго жудео, сад његова, потпуно његова, и да се више неће од ње растајати...
виђећеш. И кад се на прољеће вратиш овамо, прво се нађи са мном, па онда иди к њему. То добро упамти, ако ти је мила глава... — Ама, реци ми, болан, штогод... ти нешто знаш, па нећеш да ми кажеш, а видим да се то тиче главе.
Упозна се брзо са свима женскима, а једна му постаде блиска, веома мила и блиска пријатељица. Он није жалио новаца, а она је тако расипала чари и милоште, да је на брзо утрвен пут њихову
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— овако као ја вама па му најпослије рече: — Честити господару, мене је бог досада чувао, а твоја кћи колико је мени мила толико сам и ја њој, него да нам и ти дадеш дову па да се узмемо. Цар се мало промисли, па ће му: — Тако је суђено.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала је кроз тај живот прости, Лепа, мила, као башта крина.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Привиђење је полако лебдело кроз собу и нестало, а мене је пробудила неописиво мила песма коју је певало много гласова. У том часу, био сам сигуран, не знам како, да је моја мајка умрла баш тада.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Добротне су ваше речи: „Бог га дао, Вог га узô!“ — Да ко ми је тебе дао, Моја мила, грка сузо?! 1865. КО ЋЕ КАО ЉУБАВ!
“ »Јавор« 1884. ХЕЈ, ДА МИ ЈЕ ЦАРЕВАТИ... (По немачком) Хеј, да ми је царевати Тебе ради, моја мила! Данас јоште, овог часа Царица би, веруј, била.
»Босанска Вила« 1889. НОЋ Рујна зора јесте лепа, А данак је радост права, А вечер је тако мила — Ноћу ваља да се спава.
Зато, браћо мила, не кидајмо кола Што се данас хвата на гробу сокола. Засадимо овде слоге наше цвеће, И виле нас српске оставити
а за друго „Кâ за дора мога“. Да, бојим се још нечега, Омладино мила, Ја се бојим још нечега — То ми ломи крила. Ја се бојим нашег духа, Лако странпутнога.
Ех, радуј се, радуј и ти, Црногорска мајко мила, Што нас ниси ојадила, Што те воли спас; Што се здрављем твојим враћа Нова зрака стара нада И у старе и у младе,
Жена откри благо лице — ох, како је мила! Руља већем одаљила. А то ј’ срећа била. ЗЕБЊА У РАЈУ Оженио с’ младић Топлотан и зрео, Могао је наћи Крин без
Дошô бих ти руку стиснут’ — Ма да је већ хладна. Но сећам се дана — Еј, младости мила! — Кад ’но су нам руковања Најтоплија била.
“ А старцу је мила глава, — мора послушат’! Оде опет мору сињем, мору дебелом. Море бурно као да му гнев ускипео, А кроз маглу, кроз
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Успомене из детињства, лепи младићски снови, наде, планови, пријатељи, сва мила и драга створења, цео прошли живот — све ти то сад навали и сломије се у оно мало простора под оном јадном лубањом — и
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
том сјају — Кад се моја душа пита, Је л’ на земљи, ил’ у рају; Мислећ’ на те, кад ми душа Грли, љуби света оба, — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у то доба?
санку пуном миља, Те над нама руке дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море диже, Ми пловимо по таласу — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у том часу?
их вратиш, Дивље ти се птице чине, Не познајеш јаде њине, Склапаш од њих очи своје — Моје среће до два врутка — Мила ружо, душе душо, Шта ти желиш тог тренутка?
ВИИ Месечина, — ал’ месеца нема; Моја мила зелен венац снила, Пак се мало у сну насмијала, — Од тога се поноћ засијала.
снаго, Или ћу: лане, Или: моје благо, Хоћу ли: душо, Или: моје драго — Кажи ми какво Име да ти дам Све су то мила Имена и лепа, Којима Србин Своме злату тепа.
Викне л’ време да скидамо Старе окове, Неће требат’ нико да ме Двапут позове. Моја љубо, верна љубо, Мила си ми ти, — Ал’ се онда заборави Љубит’, грлити.
ХХИХ Дај ми руку, да је видим... Ова рука, ова мила, Кол’ко је већ красна цвећа У мој живот посадила. Дај ми руку, да ј’ осетим...
Кад си рекла, бисер да је... Ова речца, ова мила, Она ме је у највеће Сиње море претворила. Па те море грли, љуби, Па се море плимом диже, Око тога бела вратаљ
Примакни се, љубо моја, Баш до срца мог! ЛВИИИ Кад заруди зора, Она зора мила, И позлати вршак Анђелова крила, Од веље милине Анђô крилма мане, Из његова крила Једно перце пане.
Буји, паји, моја мила снаго, Чува мајка своје чедо драго, Чисто срце кâ зеницу гледи, Душу пази да се не повреди, Да остане као роса
— Видиш само Како слуша, Сад неће да дрема. ЛXX Ход’те, браћо, певидрузи Нашег старог сплета, Добио сам мила госта, С непозната света. Да нас вид’те, каконо се Српски радујемо, Од радости ни ја, ни он Зборит’ не умемо.
„Оздравити мора...“ Откуд видиш на све четир’ стране Даљна места, њиве и пољане; Лево Дунав, Банат, Бачка мила, Авала се десно заплавила, А подаље ти брежуљци сиви, То је Босна — и ту Србин живи. „Је ли, — Србин живи...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди! Востани, Сербије! Мати наша мила! И постани опет што си прије била! Серпска теби вопију искрена чада, Која храбро војују за тебе сада. Востани, Сербије!
Так' у оно свето јутро, јутро нове жизин, Кад се сресмо, мила Видо, једног духа близни, Мој је жребиј дивно рјешен среће овог св'јета, Године ми из весана настале и љета.
Зла гордињо и лакомство нечестиво свјета! Нигда ли вам није доста нит' шта овде света! Мила чувства продају се — ту већ нема зајма —, Земља мора сва пропасти с овим обичај'ма.
Дрвена веће зашкрипаше кола кроз шуму и гору; Рикање, блејање с мекањем смешане даваху гласе. Мила Загорица с местима краснима остаде пуста, Скровито село Жабаре у кориту ливаде тучне, С брзом Јасеницом, кићеном
Истинабог, ту је мила Језик свој заборавила, Ал’ јој то не шкоди Кад већ и онако није Код гдекоје фамилије Свој језик у моди, И кад
Зашто да навек она душа кука Која пропаде ни дужна ни крива. Нит’ може светлог угледати данка Јер јој с њом рано мила умре мајка! Заслуга дели по правди награду: Чим’ онај старац доби дане своје?
Мајке је вера света! — Никад се ваљда није у таквој Лаксембург слави Блистао. Никад она тако не бјаше мила. Никад није моја том снагом буктила жеља. Никад не бјаше тако лишена воље она.
Беспокојан идем тамо Где борави моја мила, Да сам ближе оној само Која ме је опчинила. С надеждом се мисли боре: „Ваљда мила јошт не спава!
С надеждом се мисли боре: „Ваљда мила јошт не спава!” До поноћи и до зоре Не мирује љубав права. Прозори су прешкринути, А ја нагло ходам туда.
А ко тице, зверад храни, Он ће с’ бринут да сахрани И теб’, баку остарелу: Ми добисмо вољу смелу, Мила мајко, тамо поћи; Могнемо ли натраг доћи, Биће свима дост’ помоћи.
Мени је ова песма и сад мила и остаће ми мила навеки. Та моје је срце сад тихо, мирно и спокојно. Изгинула је из њега она необуздана, прекомерна
Мени је ова песма и сад мила и остаће ми мила навеки. Та моје је срце сад тихо, мирно и спокојно. Изгинула је из њега она необуздана, прекомерна љубав која је још
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— И јастребу бих тако тепала — Извед’ ми душе мила гласника! Што стојиш?... Иди!... ВУЈО: Могу ист’ — и ’нако ти бо’зна бешједе не жнавам; кâ и да не збориш српску, не
Дошô је, жељан своје снахице, По обичају црногорскоме — Деверским даром да те дарује. СТАНИША: Па, мила снајко, прими овај дар! И ако се огиздати може Светлост дана сјајношћу Данице, Мила снајко — носи алем драг!...
СТАНИША: Па, мила снајко, прими овај дар! И ако се огиздати може Светлост дана сјајношћу Данице, Мила снајко — носи алем драг!... ЈЕЛИСАВЕТА: У Венецији нема такових. СТАНИША: Нема...
Азије, Да је посечем, смрвим, разорим, — Да свако зрнце овог алема По једну војску кошта цареву: Јер сам га теби, мила снахице, Од трговаца скупих куповô... ЈЕЛИСАВЕТА: Мени? СТАНИША: Јест теби! Да познаш, снајко, свога девера!
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
) Ја ћу са Јосом да примим лево крило и ударићу на Кнез-Јевтин бунар, крај Мила папуџије, па ћу избити иза Општинског кантара, те с ове стране Европе. Ви ћете, господине капетане, бити центар...
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ђура Јакшић ПЕСМЕ Садржај МОМА 2 МИЛА 3 СТАЗЕ 5 ГДЕ ЈА... 6 ЈОШ...
1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи,
1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи.
1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Нема нама Миле више!
1862. ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ Ране моје љуто тиште, Мила, дивна Црногорко! Моје груди помоћ ишту, Испаране на бојишту. Помоћ, помоћ, Црногорко!
Или нам мртве враћа земљица? . . . . . . . . . . . . . . Врата шкринуше... О, душе! О, мила сени! О, мајко моја! О, благо мени!
О, мајко, мајко! О, мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео... Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И тада се Младен у дућану осећао срећан. Тако му је тада била мила она топлота, загушљивост у дућану, а знао је да се зато тако осећа што он није као они, већ овако у реду, као што
цвећем њеним топлим, тихим, миришљавим, недрима, о половини, о бошчи њеној која јој тако лепо пада и обвија њена витка мила бедра... Диже се.
Ћипико, Иво - Пауци
Други дан кад дође, није је дирнуо, већ јој вели: —Лудо, што јуче побјеже?... Ја се с тобом шалим јер си ми мила, као да си ми моје дијете... и ти си господарица у кући... —А тетка Пава? — пресјече му ријеч дјевојчица.
— Наравно, човјеку је негда тешко, — говори судбени пристав мирно... — И мени није мила строгост... Па и друкчије наш положај је мучан! — рече наједном озлојеђен, и узе чашу да се напије.
— Ипак, лијеп је живот! — јави се Иво, осјетивши у себи сласт ноћи. — Зар ти није мила ова силна ноћ, са овим шумом? — Мила?! Па да и је! — насмија се доктор. — Колико ће та милина трајати? ...
— јави се Иво, осјетивши у себи сласт ноћи. — Зар ти није мила ова силна ноћ, са овим шумом? — Мила?! Па да и је! — насмија се доктор. — Колико ће та милина трајати? ... А сврха свега? А конац?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
И тако редом. Понављао је непрекидно како мора бити лепа као небески анђео, мила лика, смеђих груди, нежна и умиљата, висока три и по лакта, бујних груди, витких дугих ногу.
„За ово треба буре“ — говорио је и задовољно се пљескао по големом трбуху. Од мила су га прозвали Јаки, због снаге, а можда због тога што им се име Јакос учинило претерано страним да би тако звали
Господар Лауш седи на троношцу, а његова мила госпа Јелена, брижно нагнута над њим, расправља чешљем његове власи. Сунце је најзад, два копља пред смирај,
О, сећам се ја врло добро, мила моја браћо, како су вас подилазили жмарци док смо ону тројицу кињили и понижавали. Зар сте изгубили памћење, невинашца
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
ДРИНИ Кроз тучна поља и питоме равни, Срдитим током, у недоглед тавни, Ти шириш твоја шуштајућа крила, О, Дрино, водо мила!
“ Злато ме слуша и дисање скрива, Па склапа очи, кô да прошлост снива. А шум се зачу. Препелица мила Нагло се прèну и отресе крила. Па изви главу и слушати стаде, Ал' опет брзо у санак се даде.
Зорице моја мила! Српкиња увек ми буди, Љуби та равна пола, жеља је моја сва, И љуби... ах, љуби мене, и мање вина ми нуди.
Алу ће, кô рајски феникс, синути слобода мила, И ја ћу стојати ведар где сада погружен стојим, И наш ће орао бели широко развити крила Над урвинама твојим. 1889.
дише. Мила поља и долине цветне, Божје сунце нек вас вечно краси, И да, штедро, никад се не гаси Над пољима Арабије сретне!
И данас, одвојен судбом, с дакијских обала снежни', Ја славим тебе, мила, у слатком жару свом; Јер ти си чистотом својом и собом, анђеле нежни, Небесни позив дала земаљском бићу мом. 1892.
И вали животних сила Преливаху се тада из моје млађане душе Пространо, широко, вољно, кроз места бескрајно мила. Где ветрић, премирућ чисто, топлином љубави дŷше!
И круна твоја с чела твог Талијом, драги, самом Презрена биће дана тог, Заједно с нашом драмом. А њена мила, гола груд, С барјаком срамне страсти, Позваће к себи занос луд 3а роба своје власти.
са две своје кћери, За којима јуре градски каваљери: Ема је тек зимус клостер оставила, А Олга јој сестра несравњено мила; Рукавице носе до лаката обе, Читају романе и спремају собе. б.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
предаде ми портир хотела „Тегетхоф“, у којем увек отседам, Ваше писмо; у њему се налазила н Ваша лепа фотографија. Мила и срдачна добродошлица која ме је врло обрадовала!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
„Гледај крило, мајко мила, Гле шарени реп! Како га је раширила! О, како је леп!“ Рече дете па упусти, Утече му тица лепа.
Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте. Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено.
– Оца и сина, супруге, кћери, Брата и сестре, друга што вјери, Сродника мила, пријана радка, Нијесу ми тако имена слатка, Ко твоје име, које ћу знати Свеђ' љубит Мати, свеђ' љубит Мати.
гору кити, Мирис-цвеће поље шара, А у лугу сироташце Тиху гору разговара: „И ти имаш мајке своје, Горо чарна, горо мила! Па те твоја добра мајка Данас лепо опремила.
Погле тамо колико их – Сваки мрву вуче, Један другом с пута сврће, Нико се не туче. Та радња је мраву мила Па ма како тешка била, Лењо дете нек се стиди Када вредна мрава види!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Потресено): И мојом кривицом је морала она толико да плаче, сирота моја и добра сестра, моја »лала«, моја добра и мила душа! Улази Стана са мањом софром, тањирићима, бокалом вина и чашом.
И да покојник остаде у животу, остала би ми сестра. А ти си према мени толико добра, толико мила била. Ниси ме од свога мужа одвајала, већ си ме, као брата, заједно с њиме чувала, дворила и неговала.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” Сиромах Тодор. Био је сушта доброта и мртва спавалица. Имање му се множило ваљда зато, што је Богу мила била његова доброта. Узе мене овако грубу и ружну, а да сам хтела, држао би ме као краљицу...
— Ходи, мила, послужи се: артос, оинос, вино с меденим срцем, како каже наш Хомер. — Хвала, не могу. Харисијадес, који прилично
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
И све ме је копкало да им речем још: — Како ли ће невина игра да вам преседне, мила дечице, кад будете сазнали да је чигра у индиферентној равнотежи онда кад буде моменат конусне запремине раван моменту
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Онда запева промуклим гласом, али тихо, да га не чује командант. Мила мајко подигни ме малко... Заћута за тренутак, и опусти главу.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Да знаш, мила, мени што си: џбуње плаво јоргована! Попине се сапи расцветале, У том џбуњу славље птице запевале. Па дивни и лепи
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али, кад се одлучио да пође — поче га хватати туга за мајком и за домом. Мила му постаде чак и чађава греда над довратком, али се, ипак, поздрави с мајком и крете..
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ТОМА За мене нема више, кћери, нема. Него, деде певај! КОШТАНА (пева): Три пут ти чукна на пенџер, Мила даскалице... Стојан-хаџи даскалов. ТОМА Није то био Стојан, већ сам ја то био. Ја, Хаџи Тома! За мене је она певана.
Ја, Хаџи Тома! За мене је она певана. КОШТАНА (пева): Ти ми врата не отвори, Мила даскалице... Тома-Хаџи даскалов. (кида остале низе и посипље је дукатима): На! На!...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
биће слова Од бисера, алемова: Овај дарак онај даде, Што пред твојим сјајем паде, И што снива без покоја До два мила ока твоја! Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!
Сребрн талас о хрид голу Расипô се меко, мекше; Ја на твоја њедра бацих Струк вријеска и мелекше. Ти затрепта, мила, нага, И у воду сва се скупи... У љиљане лица твога Пурпурна се ватра упи...
Лежим, а све мислим на те. — У твојој башти ја те видјех јуче, Гдје береш крупне распукле гранате. Мила, кô златно небо пошље туче, У тиху хладу старе крушке оне, Сједе ти дјеца и задаћу уче.
Само шум жалосни робиње Неретве Хладан вјетар носи преко пуста краја. 1905. БОКА Наша мила Боко, невјесто Јадрана, Покривена небом кô од плаве свиле, Љепша си од твоје приморкиње виле И свјетлија си од
Мој поглед лутао је По мору свилена класја, Кад твоја мила ми слика У пуној радости засја. У твоје расуте косе, уз један мирисни дах, Вечерњи пурпур је падô Ко црвен и
Како ли је мила, лепа, моја драга! Још преда мном лебди њена слика блага; Очи јој љубице, а лик руже ране, Она још једнако цвета у
50 Они сеђаху уз чај и о љубави Речи је пало сила. Господа беху од укуса, а госпе Од нежна чувства и мила. ''Љубав платонска мора бити!'' саветник суви Рече а важан сасвијем.
О драга, ока сјајна и мила, О цвете зао и мио, Твоја је клетва у реду била, Ујед је сувишан био. 53 Ја стојим на врху брега И чезнем
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Вели њима Милош чобанине: „Зашто, браћо, ако бога знате! Без невоље јер градит невољу?“ Веле њему до два мила брата: „Ходи, брате, има и невоље“. У б'јела се лица изљубише, Милош мајку у бијелу руку.
Кад се Момчил' виђе на невољи, он дозивље сестру Јевросиму: „Јевросима, моја мила сејо, пушти мени једну крпу платна, не бих ли ти у град утекао“.
Тад отежа дрвље и камење, онда виђе шта је јадну нађе, љуто писну како љута гуја, па замоли два мила ђевера: „Не дајте ме, ако бога знате, узидати младу и зелену!
Оде Марко у господске дворе, пак дозива Јевросиму мајку: „Јевросима, моја мила мајко, господа се јесу завадила на Косову пољу широкоме, код бијеле Самодреже цркве, и они се отимљу о царство; мећу
Кад ујутру јутро освануло, пошетала Велимировица, мила снаха Вуче џенерала, по бедену града Варадина; она гледа низ поље зелено, у пољу је опазила Марка.
одскоро царство постануло; а виђе га старац Југ Богдане, и виђе га девет милих шура, соколова девет Југовића: мила зета једва дочекаше, у наруче зета загрлише, вјерне слуге коња прифатише; зета воде на френђију кулу.
силан Југ-Богдане, љубимо ти свиленога скута и десницу твоју билу руку, ну потруди чудо и господство, и поведи мила зета твога, ну доведи Страхинића бана у дворове и у куће наше, да ми неку пошту учинимо“. Сваком Јуже хатар навршује.
Знаш ли, зете, — не знали те људи! — ал' ако је једну ноћ ноћила, једну ноћцу с њиме под чадором, не може ти више мила бити: бог ј' убио, па је то проклето, воли њему него тебе, сине: нека иде, враг је однесао!
Колико је њему мила била та робиња љуба Страхинова, пануо јој главом на криоце; она држи силна Влах-Алију, па чадору отворила врата, она
Али Турчин љуто проговара: „Душо моја, Страхинова љубо, немој мене, но удри Страхина: нигда њему мила бити нећеш, пријекорна бити довијека, кориће те јутром и вечером ђе си била са мном под чадором; мене бити мила
њему мила бити нећеш, пријекорна бити довијека, кориће те јутром и вечером ђе си била са мном под чадором; мене бити мила довијека, одвешћу те Једренету граду, наредићу тридест слушкињица нек ти држе скуте и рукаве, ранићу те медом и
сам ране допануо: кад дијелих мегдан са Турчином, о мој тасте, стари Југ-Богдане, онда мене љуба обранила, љуба моја, мила шћера твоја, — не шће мене, поможе Турчину“.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
Волим се са шницлом срести Ил за столом ил на цести Откуд мени ова сила Овај поглед љута змија Да ми храна није мила Тако рећи најмилија Волим брате лепо сести Волим брате добро јести Тамо где се клопа смести И мене ће нос
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Дјечаку од страха стадоше очи. — Мајко мила, колики је! Гле му само ушију! Па гле . .. Па он има улар на глави! Зауларен вук, еј! Кврц, кврц!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Какво уздарје лепо, Боже, мој створитељу? Која мила похваљивања, тебе, хваљеному од анђела? Која ли надгробна појања, теби, бесмртному да бих одпојао?
Јерно тако и мати мила к деци кад своје дијете одбија од сисе и учи га храну јести, исто по мало га напре кашичицом залаже, а не много таки
Многе су те и разлике људске смрти, моја мила браћо и сестре! Него ли док смо да смо! Добро да чинимо сваком а понајбољма у своме роду, зашто ко не мари за свој