Јакшић, Ђура - ПРОЗА
То није добра коб!... — А што, Миладине? — рекох му ја. — Та ова планина, пуна је свакојаких животиња, па нам је нека морала пут прећи, а, после, свакако је
“ а, овамо, прима чашу, испија је наискап и пада, трештен, на земљу... — Тако је, Миладине!... — рекох му ја, одобравајући, јер сам осећао истину његових речи...
рече Живко, али даље не хте ни словца проговорити; а после се тужно осмехнуо и понудио, ме је ракијом: „Пиј, Миладине, не знаш како је то добро пити!... Ја, видиш, да не пијем, бих умро, или бих полудео...
Ако ти се не спава, учитељу, слушај ме до краја! Тужна је то приповетка, сећаћеш је се довека. — Приповедај, Миладине. Ја радо слушам приповетке... Кад се лепо разданило, — продужаваше Миладин, — ми се дигнемо у манастир.
поздрави се са Миладином као са својим старим познаником и гостом, па онда га пође питати: — А, здравља ти, газда-Миладине, да ниси како у путу срео твога побратима Живка?
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Је л' тако радиш ти у твом дућану? Дође неко па каже: „Дошао сам, газда-Миладине, да те замолим да ми даш оку кафе!” А ти му даш, је ли? МИЛАДИН: Па оно је еспап. ЖИКА: А наука није еспап, је ли?
ЖИКА: Бре, баш си ти нека стока, газда-Миладине. Па ти ово ниси исцедио. Донео си толико воде као да ћу да се купам. Изађи, молим те, напоље, па исцеди тамо у авлији..
ЖИКА: Нема, може и да причека. (Миладину.) Изађи ти, газда-Миладине, па кад оде господин капетан, дођи да наставимо. МИЛАДИН: Разумем, господин-Жико! (Оде.