Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Можда нису ни поспали? Ха! Ха!... Стојна зацело није заспала!... Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!... И он се у муци грохотом смејао... После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакојаких перлица штиковану.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
момцима; Јаков и ја, и сва ваљевска нахија, више камене ћуприје, ћуприју чувамо; Младен Миловановић, код ̓Ајдук-Чесме; Милан Обреновић ниже њега, све с леве стране Топчидера; Чарапић Васа на Камаљу према ̓Ајдук-Чесми, и чувао је друма од
да идемо да бијемо и попалимо Карановце; Јаков да узме доста војске, да изађе на ужичку међу од ваљевске нахије; а Милан и он да од рудничке на међу изиђу и чувају, да не би ужички Турци пошли у помоћ Карановцу и нама с леђа дошли.
Он води са собом кнеза Теодосију из Кнића и Гружана око триста војника; Милан и Милош Обреновићи с Рудничанима, и горњи крај београдске нахије. Дођем ја.
” — Пробуди мене Поповић Павле: „Ајде — вели, — зове те господар”. — Устанем, умијем се, дођем. Он седи, и Милан, и кнез Теодосије из Кнића, и Павле Поповић; седо̓ и ја; а он одма: „Ето ваљевска и шабачка се сви поплашили и
Познамо да је бој. По̓итамо што брже. Дођемо до Миланова шанца. Милан увуче топ у шанац и каже: „Турци су наше разбили, и ето наши бегају”.
Обилазимо са две стране. Кнез Грбовић Милован и Милош Обреновић с војском (јер је Милан у шанцу) од истока; ја с оно мога друштва пређем од југа, и Мутап, Живко Дабић и Јован Курсула.
кажу: „Хоће Турци ноћас да бегају; дајте војску да наместимо покрај пута у бусије, да се сити натучемо ноћас Турака”. Милан не да, но каже: „Ово су турски шпиони, хоће да нашу војску Турком издаду”.
са једном горњом части соколске војске; Јаков Ненадовић од севера пак с ваљевском на Татинцу, Крчагову до Крушчице; Милан уз реку Ђетињу од истока са Рудничани; прота Милутин [Илић] гучански од југа са Забучја. И тако се жестоко туку.
По многом разговору и цењкању, веће Турци кабулише, изнесоше 50.000 гроша и доведоше 80 добри̓ коња. Јаков и Милан броје паре и подељују коње, а мени дају једнога врло добра хата под добрим такумом и рактом. Но ево сад нешто новије!
Вичу Турци: „Вала је овај хат бољи него Фочићев; а његов не ваља ни 100 гроша!” — Виче Милан и Јаков: „Узми, добар је хат и окићен; ето каже господа да онај Фочићев не ваља.
Ми смо довели кмета Весу Велимировића из Љубинића за ваљевску, Коју Ивановића из Свилеуве за шабачку. Милан довео Стојана из Берчића за рудничку.
Сима на Стењаку, више седање соларе; а наш логор на Царевој Ћуприји; а Карађорђе и Катић Јанко између нас; а Младен и Милан код ̓Ајдук-чесме; све то с леве стране Топчидера).
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ЧИН 48 ТРЕЋИ ЧИН 75 ПОКОЈНИК (КОМЕДИЈА СА ПРЕДИГРОМ У ТРИ ЧИНА) ЛИЦА Павле Марић Милан Новаковић Спасоје Благојевић Господин Ђурић Љубомир Протић Анта Младен Ђоковић Миле Аљоша Адолф
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Сад после подне и онако нема муштерија, а лађари тек пред ноћ долазе. Милане!... Зовите Милана. Виче шегрта. Милан дође.
Док је био код Чамче, донде је Милан бокал нагнуо и мало се напио. — Оди, Милане, овамо. — Изволите. Милан дође, господар ухвати га за лево уво, па му
Док је био код Чамче, донде је Милан бокал нагнуо и мало се напио. — Оди, Милане, овамо. — Изволите. Милан дође, господар ухвати га за лево уво, па му главу к бокалу притегнуо. — Гледај, фали ли што у бокалу, јеси л’ отпио?
— Шта лажеш кад сам кредом забележио докле је било; кажи право, јеси л’ пио? — Јесам. Господар гледа га напреко; Милан стрепи. — Још једаред ако те ухфатим, отераћу те, знаш! Господар Софра био је строг, али праведан према млађима.
Тако у разговору наступи вече и вечера је ту. Сви заседну. Ту је и госпођа Сока са целом породицом. И Милан шегрт добио је доле место. Код господара Софре и шегрт за трпезом руча.
Вечера није велика, само три јела, а пре трећег Милан ће устати и захвалити се, јер шегрт за вечеру трећег јела нема.
Девојке му љубе руке и грле га. — Ал’ си, отац, болестан био, тако нам је жао! Сви у кући су весели, и сам шегрт Милан, само Пера се показује равнодушан. Кад је отац дошао, а сви од радости кличу: „Дошао је отац!” „Дошао је господар!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
„мил“, у Дечанској Хрисовуљи изведено је 45 личних имена, а многа од њих су и данас веома распрострањена, попут: Милан, Милена, Миленко, Миљана, Милован, Милојица, Милота, Милош итд.
започео је да прикупља и описује Вук Караџић, а посао су наставили његови следбеници: Никола Беговић, Вук Врчевић, Милан Ђ. Милићевић, Лука Грђић Бјелокосић итд.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
КАЋАНСКИ 239 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША 240 МИЛАН Ђ. МИЛИЋЕВИЋ 243 МИЛОРАД П. ШАПЧАНИН 246 ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО 249 ЧЕДОМИЉ МИЈАТОВИЋ 251 ПАВЛЕ МАРКОВИЋ АДАМОВ 253 КОСТА
И РОМАН 348 ДРАМА 349 КЊИЖЕВНА КРИТИКА 350 КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК И СТИЛ 351 1) ПЕСНИЦИ 352 ЈОВАН ДУЧИЋ 353 МИЛАН РАКИЋ 355 СТЕВАН М.
ЛУКОВИЋ 357 СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ 358 МИЛАН ЋУРЧИН 359 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ 360 ДАНИЦА МАРКОВИЋ 361 ВЕЛИМИР РАЈИЋ 362 СИМА ПАНДУРОВИЋ 363 2) ПРИПОВЕДАЧИ 364 БОРИСАВ
издању (Димитрије Давидовић, Ђорђе Магарашевић, Теодор Павловић, Јован Стејић, Данило Медаковић, Никола Томазео, Милан Ђ. Милићевић, Владимир Јовановић, Милорад Петровић, неколико најновиЈих писаца).
Познији уредници били су: Јаков Игњатовић, Субота Младеновић, Јован Ђорђевић, Антоније Хаџић, Јован Бошковић, Др Милан Савић, и, данас, др Тихомир Остојић. Од 1843. до 1848.
Његове мање песме прикупио је др Милан Решетар и критички издао 1912. године (Мање пјесме владике црногорскога Петра ИИ-га Петорвића Његоша, Српска књижевна
Радичевић — Бранко Радичевић, Ђорђе Поповић — Ђуро Даничић, Коста Новаковић — Стојан Новаковић, Јанићије Кујунџић — Милан Кујунџић, Јован Грчки — Јован Грчић.
Одмах за њим Вук Врчевић је стао описивати живот српскога народа у Херцеговини, а Милан Ђ. Милићевић у Србији. По његовом имену, Караџић звао се етнографски »лист за српски народни живот, обичаје и предања«
могло би се рећи да је Љубиша одиста Његош, али не Његош Горског вијенца но Његош Куле Ђуришића и Чардака Алексића. МИЛАН Ђ.
се са највише разлога може рећи да припада »Вуковој школи«, и чији рад умногоме подсећа на рад Вука Караџића, био је Милан Ђ. Милићевић. ЖИВОТ. — Родио се 4. јуна 1831. у селу Рипњу у округу београдском, 1845.
Промена у уредништву, 1892, када је уредник постао др Милан Јовановић, није помогла. 1892. Отаџбина је престала излазити. 1878.
до 1882, Српске илустроване новине; Драгутин Илић, такође у Београду, 1884, Преодницу. Јован Грчић и Милан Савић крећу 1885. у Новом Саду Стражилово, које је излазило до 1894.
Милићевић, Вук - Беспуће
Пришао је прозору, застртом грубом завјесом са плавим пругама. И погледа поново. То је био његов брат Милан, слика одраслог, голобрадог дјечака, с укрућеним, пуним, дјетињим лицем; са безазленим, озбиљним очима, у кадетској
простодушности, сјећајући се неких породичних традиција, поштовала и обожавала униформу као знак правог господства. Милан је зато имао тако много воље, а за остале ствари није показивао особитог дара, брат није имао разлога да се противи и
марио за те утегнуте мундире с високим оковратницима и сјајним пуцима, ни за сабље које звецкају и одскачу од земље. Милан је то осјећао, не бунећи се никад против оштрих братовљевих ријечи које су падале чешће, и поштовао и волио у њему
Сјећа се, једног дана, Милан је био заборавио да говори њему, и причао је весело, с много вјетрењасте, лакомислене немарности, о свему, о
И Милан се заборављао, причао весело, ударао пуном руком по столу који се дрмао, и по сабљи која је звекетљиво тресла.
- И зар само то сачињава твој живот? упита. Милан га прекиде, бојећи се да он не настави своја питања. — Немој, рече и пружи руку, као да моли или као да се брани.
Гавре Ђаковић ћуташе. Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи. — Видиш, говораше Милан, ја те разумијем. Али ја нисам рођен за други живот. Ја бих био несрећан кад бих радио друкчије.
И он се присили на један осмијак и удари га руком по рамену. — Ко зна, рече, можда имаш право. Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза. И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен.
И увече он се присиљаваше да буде весео и разговоран, преко свога обичаја. Напосљетку се Милан одобровољи, нађе своје старо расположење, увесељавајући матер својом шалом и разговором, и она га је гутала својим
Застидио се кад је видио ту жену која је препатила сву грозоту смрти синовљеве; Милан је умро једном, мучио се само једном, а она ће да се непрестано мучи, то умирање њу ће вјечно да боли, њезина рана
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
У крају сад је, али ди је она? Код извора је, тако Милан мисли. Лађицу веже за жилу од врбе, Прекрасно које реке брега ресе, И скаче потом из ње напоље, Прескаче јарак у
Ал' ди је она, ди се сакрила? За дубом липе? — Ту је, ту ће бити, У себи Милан виче, говори, — Јер често с' она вако играла. Но је ли сад? Он тражи њу за дубом... Ни ту је нема.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Овамо то дај! Види ти њега. — Зар мога Васкрсија? — кличе Видак. — Ово је мој Милан, а није Васкрсије. Васкрсије је твој ћаћа — виче цура. — Зар нам однесе дјечака? — чуди се командир.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
9. ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА: Све као под 3. 10. ГРБО И КРАЉ ЂАВОЛСКИ: Забележио учитељ Милан Шутвић (Поцрње, Херцеговина) и објавио у Босанској вили за 1899 г., стр.
Зимоњић) из Гацка и објавио у Босанској вили за 1887, стр. 107. 56. КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА: Објавио Милан Б. Милићевић у својој етнографској студији Живот Срба сељака, стр. 52 (друго, прерађено и попуњено издање, 1894). 57.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЛИЦА: НЕША, трговац у Београду ЉУБА, његова кћи СТАНИЈА, Нешина мати ВЕЛИМИР, његов син МИЛАН, чиновник ПИЈАДА ВУЧКО, ћирица ДЈЕЈСТВО ПРВО (Лепо намештена соба, о зиду виси један сат, једно портре и различне
СТАНИЈА: Не могу, кјерко. Ја сам ти већ стара. Живите ви, а ја ћу како ми бог да. 6. МИЛАН (с наочарима), ПРЕЂАШЊИ МИЛАН: Слуга сам понизан. ЉУБА: Службеница. МИЛАН: Како сте? ЉУБА: Благодарим на питању.
Ја сам ти већ стара. Живите ви, а ја ћу како ми бог да. 6. МИЛАН (с наочарима), ПРЕЂАШЊИ МИЛАН: Слуга сам понизан. ЉУБА: Службеница. МИЛАН: Како сте? ЉУБА: Благодарим на питању. Како сте ви? МИЛАН: Благодарим.
Живите ви, а ја ћу како ми бог да. 6. МИЛАН (с наочарима), ПРЕЂАШЊИ МИЛАН: Слуга сам понизан. ЉУБА: Службеница. МИЛАН: Како сте? ЉУБА: Благодарим на питању. Како сте ви? МИЛАН: Благодарим. Мало сам се задоцнио данас.
ЉУБА: Службеница. МИЛАН: Како сте? ЉУБА: Благодарим на питању. Како сте ви? МИЛАН: Благодарим. Мало сам се задоцнио данас. ЉУБА: Ништа, данас и тако нећемо моћи учити. (Показује Станију.) Моја баба.
Мало сам се задоцнио данас. ЉУБА: Ништа, данас и тако нећемо моћи учити. (Показује Станију.) Моја баба. МИЛАН (поклони се): Драго ми је. ЉУБА: Мајка, ово је мој инструктор. СТАНИЈА: А шта је он?
ЉУБА: Како слеп? СТАНИЈА: Та ете, мора тако млад да носи наочари. (Милану.) Па како сте? МИЛАН: Фала богу, како сте ви? СТАНИЈА: Фала богу, како сте ви? МИЛАН: Фала богу! (Почивка.) СТАНИЈА: И јошт како сте?
(Милану.) Па како сте? МИЛАН: Фала богу, како сте ви? СТАНИЈА: Фала богу, како сте ви? МИЛАН: Фала богу! (Почивка.) СТАНИЈА: И јошт како сте? МИЛАН: Фала богу! ЉУБА: Ону фигуру јошт нисам научила.
СТАНИЈА: Фала богу, како сте ви? МИЛАН: Фала богу! (Почивка.) СТАНИЈА: И јошт како сте? МИЛАН: Фала богу! ЉУБА: Ону фигуру јошт нисам научила. МИЛАН: Мало је тешка, то је истина; али је врло лепа.
МИЛАН: Фала богу! (Почивка.) СТАНИЈА: И јошт како сте? МИЛАН: Фала богу! ЉУБА: Ону фигуру јошт нисам научила. МИЛАН: Мало је тешка, то је истина; али је врло лепа. ЉУБА: Да видите само. (Почне по соби правити фигуре из кадрила.
ЉУБА: Да видите само. (Почне по соби правити фигуре из кадрила.) МИЛАН: Па добро је. Само док се мало ослободите. ЉУБА (подскакује): Једва чекам бал. Него, знате ли шта?
Него, знате ли шта? После подне да се скупимо: ја, Мара и Лепосава, па дођите и ви с друштвом да пробамо. МИЛАН: Из драге воље. ЉУБА: За данас нека остане писање. МИЛАН: Како је ваша воља, и тако је скупштина у Читалишту.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— вели Душан Поп. — То ти је као ајнц, кад вучеш на седамнаест — објашњава стручно наредник Милан. — Слика или десетка. — Он се маши за џеп и вештим покретом развуче карте као лепезу. — Вуци, Попе: слика или цифра!
— Ваљда и ти, попе, сада увиђаш да је боље добити грош, него изгубити динар. Шта ћеш... посао је посао! — и Милан оде у своју батерију. Војници на маршу разговарају о кући, о селу. О рату најмање говоре.
Људима сада треба пружити мало разоноде. Дојадило ми је да гледам увек иста лица. А Милан је ишао од шатора до шатора, мешајући карте, и тражио некога „џентлмена“ који би му изишао на мегдан јуначки: од
Ту смо дознали да су наши заузели Шабац. — Таман ми пристигнемо, а непријатељ побегне — трља задовољно руке Милан. У Бошњаку смо остали пет дана, а шеснаестог августа зором кретосмо.
— Рок службе, господине капетане! — добаци наредник Милан. — Боље бити жив, него мртав. — Е, е, та је добра... макар и коњосали!
— Што бре, Милане, ниси женско? — прекиде ћутање потпоручник Александар. А Милан, који је дошао из суседне батерије мало у госте, размахну рукама протежући се и ногом додирну шаторско крило.
— Не, богати! — завапи љутито Милутин. — Шта радиш то... Сад ће вода да капље. — Слушајте — обрати нам се Милан, али гласно да и Милутин чује — мотрите на њега да не примети, а ја ћу прстом да додирнем шаторско крило изнад његове
— Да ме пусте сада, гарантујем да се не бих пробудио до сутра изјутра! — вели Милан, завијајући дуван крижанац. — А мене да пусте... — поче Александар.
— вели Милан, завијајући дуван крижанац. — А мене да пусте... — поче Александар. — Знам — упаде Милан — отишао би право код неке женске. — Тако је — Александар се зацени од смеха.
— Тако је — Александар се зацени од смеха. — Погодио си, и то код прве коју сретнем. — Је ли — Милан нас гурну лактовима — ја мислим да би Милутин отишао право у цркву.
Милутин окрете главу на другу страну, јер није волео да се шала збија на његов рачун. Али ипак, кад Милан пође у своју батерију, он му добаци: — Милане, Мико, Микице, пожури на воз.
— Ваљда ниси толико наиван да очекујеш још и одликовање за своје осматрање — рече ми Милан, који беше дошао да се види са мном.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Поздрављају ме, кажу, из Итебеја, Црњански. Веле, могу ли да се сетим сватова, кад се женио Милан Црњански, и кад сам и ја дошао у Итебеј, из Темишвара, па су ми се чика Игњатови ајгири отели?
То је био Милан (Мица) Савић, стари отац мог друга, песникиње Анице Савић (Ребац). Стари господин био је страшно љут што сам једну
Што је било још ружније, ту тезу је, доцније, и Богдан Поповић преузео. Тих година, једино нас је Скерлићев ђак Милан Богдановић бранио.
Између зелених маслина свуд их има. Забеле се кретови, а на њима пише да до тог гроба почива: Милан Јевремовић из Шетоња, срез млавски, Вучић Вуковић, Огњен Вучићевић, из Добраче, срез ариљски.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
као што смо ми одговарали у основној школи и препричавали поучне причице: — Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао.
у основној школи и препричавали поучне причице: — Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао.
Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против
То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.” — Потом се влада окрете Илији и рече: „Ти си, Илија, рђав и неваљао
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Знам то, — поче Спасоје, — али нећеш ваљад’ месити свецу колач од туђе пшенице, са туђе њиве... — Па теби Милан није казао да сам ја ову њиву узео под кирију и платио му погодбу унапред. Баш теби је и послао тај новац.
Живко се загледа у онога, што му се приближаваше. — А, ти си, Милане... чекам жену и децу. Приђе му поручник Милан и поздрави га. — Здраво, здраво! Ето ви’ш... одвела децу код мајке да божићкује тамо.
Глас му задрхта, а из очију потекоше вреле сузе... — Хајде, хајде у кола! — О госпођо, добро дошли! — викну Милан прилазећи им. — Шта?... А, гле... видиш ја моје дочеках, а твоја мајка, где је она? — Море, невоља је...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милан Ракић ПЕСМЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милан Ракић ПЕСМЕ Садржај ПЕСНИКУ 2 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 3 КОНДИР 4 СЕРЕНАДА 6 ЧЕЖЊА 11 СЕТНА ПЕСМА 12 ЉУБАВНА
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Један више — добро је!“ рече Оташ сам собом. Киша преста а сунце сину, одједном. „Хоћемо ли слазити већ?“ упитаће Милан готово ијетко. „Хоћемо, но...“ „А, глете, браћо, врћу се!“ рече Јанко, као престрављен. Другови му насмијаше се.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
па и треће Адамово колено да се хвали пред људима да му је прадеда био Аћим Катић, онај кога су обесили кад је краљ Милан убијен.
побијају на пијаци, зато су неки још од синоћ, кад им је саопштено да ће бити обешени, читаву ноћ урликали „Живео краљ Милан!“ Ђорђе је помишљао да се људи у тој предсмртној страви само због њега хвале синовима и наследницима.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
“ (Милан Костић, „Стари Дорћол“, 1937) ФРАНЦУСКА УЛИЦА Преко Трга Републике, ту где је пешачки прелаз између Народног позориш
упорне недоумице опстају у вековима: немоћан пред њима, Господар Јеврем наставља да јаше поред куће у којој је живео Милан Ракић. Још један угао и Господар уставља коња пред малом обућарском радњом С.
У краћем делу је кућа у коју је често навраћао Милан Богдановић, у дужем кућа у којој је живео Слободан Јовановић. У политици неистомишљеници, али, обојица, зналци у
је пред Милоша, скинула две мале пушке које је носила за појасом а које су, како је записао, према сећањима очевидаца, Милан Ђ.
Или праштај, или убијај; овако се више не може!... Али Милан Ђ. Милићевић није забележио, нити је могао да забележи, оно што ни очевици нису видели: како је Љубица, док су се
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
стих заменили су страним – дванаестерцем и једанаестерцем из француске поезије – и песници који су дошли после Илића: Милан Ракић и Јован Дучић. Оваква нагла промена стила може се различито тумачити.
Такав је, на пример, Милан Ракић. Дучић се, напротив, мењао; еволуирао је, такорећи, као што и сама књижевност еволуира.
Али се и у демону из романа Људи говоре такође налази стварна личност: песник Милан Дединац. Изгледа да је и Црњански у лик „једног доброг друга“, кад га је ускоро развио у роману Дневник о Чарнојевићу,
Њен почетак (а), који се у варирању понавља и на крају (б), Милан Богдановић је одрешито отклонио као песниково пренемагање:50 (а) У души ми је одаја пространа, У њој клупе дрвене, и
Занимљиво је да је Милан Богдановић, у иначе изврсној критици, тврдио да у Бандиту или песнику нема, како каже, „космичког сна који је за неко
је порука подразумевала сасвим нови језик, па је почетна и одлучна разлика дата у могућности/немогућности читања. Милан Богдановић, на пример, очито није знао да чита „Море“ Душана Матића и Попине песме, иначе не би написао оне реченице
је Мишић почео одлучно да пише против сентименталне и површне лирике „меког и нежног штимунга“, а на другој је страни Милан Богдановић Матићевим и Попиним песмама супротставио оне моменте у поезији Светислава Мандића који су били очити
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Та је тежња код Милоша Црњанског, али и уопште у српској књижевности, крунисана управо Сеобама, које је песник Милан Дединац назвао „поемом у прози”, наспрам Стражилова, које је „поема у стиху”.
189 А слично тврди, напослетку, и Милан Богдановић кад наглашава - у иначе изврсном огледу Реализам Борисава Станковића (1956) - да ликове спутавају „обичаји,
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Није нас баш много коштало. Потресен, Милан Ракић никако не допусти да старац плати. Али пристаде да пођемо сви у крчму код Стојана Бојковића, где нас чича,
Душе су нам биле пуне крепости Мојсила Златановића. Милан Ракић застаде и окрену се Преполцу. Рече да је најсрећнији што је каплар српске војске и тихо, тихо, сав у истинском
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Због тих несрећних аероплана није хтео ни белу блузу да понесе. Потпоручник Милан, мој друг из пука на почетку рата... Одавно се нисмо видели.
— Очи његове смејале су се. Главе би као и хтеле, али ноге потпоручника никако да се саставе. — Аврио! — вели Милан „Кица“, држећи се за платан. „Фикус“ је говорио: — Сергије Николајевич...
„Жнаш“ ти... да је бољи закон и-инерције мира, него онај... кретања. — Зна з-нање... кад треба да падне — добацује Милан „Кица“. — Где су? — викну неко. Окретосмо се у правцу вароши...
— Јесу ли сви дошли? — Ноуѕ у ѕоммеѕ тоуѕ, мон гéнéрал! — одговори у име свих мајор Милан. Ђенерал узе један акт, заобиђе писаћи сто, и стаде према нама.
За даљи останак не може бити никаквог изговора. Чак ни болест. — Мон гéнéрал! — обрати му се мајор Милан — то важи вероватно само за оне којима сада истиче боловање. — Не! — рече ђенерал строго.
“ Гризао сам усне и гутао, да не заплачем. Али ми се из груди оте као крик: „Ја нећу ићи!“ Пришао ми је мајор Милан: — Слушајте ви, мали, не правите комедију ни себи ни нама!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” Бадава Милан и Иван га моли Да с’ окани тог опаснога дела, Он благородној страсти не одоли, Високо јер му тежи душа смела, И
Српска уметност у Војводини, Нови Сад 1927, 72; Вељко Петровић, Станојевићева Народна енциклопедија И, 451; др Милан Кашанин, Два века српске уметности, Бгд 1942, 17. СЕРБЛИЈА ИСХОДЈАШЧИ В КЕСАРИЈУ ПОЈЕТ ПЈЕСН СИЈУ (стр. 52).
Пок. Милан Токин писао ми је, поводом мога распитивања о овој песми, 22. децембра 1953. из Вршца, да његова жена зна лепу мелодију
САКРИЈ БЛЕДЕ ТВОЈЕ ЗРАКЕ... (стр. 177). Песма је штампана у Стеријином роману Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида, Будим 1828, 76—7.
— Милан Токин, књижевник и некадашњи библиотекар Филозофског факултета у Новом Саду, још је знао како се песма певала; тако ми
2. строфе ИВ, и битће из последњег стиха последње строфе транскрибовано као боравићу, биће. — Милан Ћурчин, који је приредио до сада најбоље и најпотпуније издање Живковићевић стихова (Песме Васе Живковића, Бгд 1907, С.
најразноврснијим обавештењима и услугама: академик Петар Коњовић из Београда; Бошко Петровић, књижевник из Новог Сада; Милан Токин, књижевник из Вршца; Мирјана Михалек, наставница Музичке школе из Вршца; Влада Поповић, првак Опере Српског
управник Државне архиве из Новог Сада; др Димитрије Кириловић, библиотекар Матице српске из Новог Сада; и др Милан П. Костић, научни сарадник Државне архиве из Београда. Све њих молим да и овде приме моју топлу захвалност.
Задужили су ме најразноврснијим обавештењима и помоћи сем тога: пок. Милан Токин, књижевник и библиотекар Филозофског факултета из Новог Сада; академик др Никола Радојчић из Београда; др Марко
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
прихватио рада на роману и приповеци из сувременог живота и у тој области стекао глас српског Балзака (Милан Наранџић, Васа Решпект, Вечити младожења и др.).
За разлику од Дучића, други подједнако значајан песник Милан Ракић (1876-1939), од самог је почетка прихватио дванаестерац и једанаестерац, и углавном их није напуштао.
Њихова је снага пре у субверзији него у градњи књижевних облика. Међу њима је најфинији лиричар Милан Дединац (1902-1966). Његова поема Јавна птица (1926) сматрана је обрасцем чисте поезије.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Од те генерације Миланковића остадоше у Даљу опет само њих двојица: Јован, син Георгија, и Милан, син Антонија, мој отац.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
РАДИЧЕВИЋ, ПУТНИК И ТИЦА 23 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ, АЈДУК 25 БРАНКО РАДИЧЕВИЋ,МОЛИТВА 27 ЈОВАН СУНДЕЧИЋ, МАТИ 28 МИЛАН КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР, ЂАЧКИ ЈАДИ 30 ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ, ЈУНАЧКИ ОДГОВОР 31 ЉУБОМИР НЕНАДОВИЋ, ГАВРАН И ЛИСИЦА 32 ЉУБОМИР
– ЂАЧКИ ЈАДИ МИЛАН КУЈУНЏИЋ АБЕРДАР Каткад ми се чини небо Грдна совра мермерова. А крај собе облачићи То су јата ђаволова.
Између осталог, за децу је објавио збирку песама Дар доброј деци (1867) и превео Кампеову књигу Млади Робинсон (1874). Милан Кујунџић Абердар (1842–1893), песник, филозоф, дипломата, академик, министар просвете и српски задужбинар, потиче из
). Дела: Песме 1869. и посмртно издање песама за децу Добре књиге нашој деци 1923. (приредио Милан Шевић). Петар Деспотовић (1847–1917) био је учитељ, дечји песник и романописац. Збирка песама Невен 1865.
Умро Тимотије Илић Бранко Радичевић: Песме ИИ 1853. Умро Бранко Радичевић. Милан Д. Рашић: Чича Томина колиба. Превод дела Харијете Бичер Стоу (пет свезака, шеста 1854) 1855.
Рашић: Чича Томина колиба. Превод дела Харијете Бичер Стоу (пет свезака, шеста 1854) 1855. Рођен Стеван Сремац Милан Д. Рашић: Гроф од Монте Христо. По Александру Дими, шест свезака (1856.
За зрелију младеж српску (превод и прерада) 1868. Рођен Михаило С. Петровић Алас Милан Милићевић у Београду покренуо Школу, лист за учитеље, родитеље и децу 1869.
Рођен Милета Јакшић Јован Грчић Миленко: Песме 1871. Рођена Даница Бандић Петар Деспотовић: роман Занат је златан Милан Ђ. Милићевић: Ђачка радост (проза) 1872. Стеван В. Поповић: Венац песама (антологија) Стеван В.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Сви смо ми још млади, и без малтера!... Немој да ми клоњаваш, Павле! Ту је „тројка”, узећемо те у среду Милан и ја, и имаш богме да касаш да све летиш... Славно ћемо живети и друговати, и радити!
Али има друго. Тркунић ме једнако прогања: „Ваш је задатак из српског језика опет био о б р а з а ц Милану Марићу. Милан просто пише као ви.” — „Али, можда, господине професоре, ја пишем као Милан.
Милан просто пише као ви.” — „Али, можда, господине професоре, ја пишем као Милан.” — „Дозволићете, Чајновићу, да ја боље умем наћи изворе реке Нила у књижевности.
— Како говориш, Павле! Говориш, што рекао Змај, „речи без памети”. Милан има најбољу оцену из српског као и ти, а ти као и ја ... Море, кад строго узмеш, добро њуши тај наш Тркунић.
Грунуше признања. — Мом брату сваке године школске књиге купује. — Мени је доктора платио да оправим зуб. — Милан Марић је устао свечан.
Професори изгледају врло стари и овештали, али — имаш, брајко, осам заједничких година с тим старудијама — вели Милан Марић, а у математици је осам осам, за свакога.
Тројка наша помало рамље — насмеја се једног дана Бранко, коме је било жао што се Павле тако оделио. Бранко и Милан се виђали врло често; чак су неке ствари заједно прелазили.
Шта? Погледај, Бранко колегијум, и доста знаш... Милан седи већ под стрехом мале кућице његова оца, скромног лимарског занатлије.
Милан седи већ под стрехом мале кућице његова оца, скромног лимарског занатлије. Милан је врло нежан младић средње висока стаса и необично лепе седеће позе.
Лик: као покојна мати, лепа девојка која се удала од шеснаест година. Милан је гарав, блед, детиње младолик. На једном образу има знак: повећи младеж непријатне модро-црвене боје, као да је крв
после овековечена у стиховима и у цртежу, и звала се, сасвим у гимназиском стилу: Проф-Ћира под ирационалним кореном. Милан је објашњавао свој испад: Кад волим, свеједно, девојка или проф-Ћира, погинућу.
Милан је објашњавао свој испад: Кад волим, свеједно, девојка или проф-Ћира, погинућу. Бранко се приближује, Милан га не опажа.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Е сад, реци ми ти, Милане, шта ћеш прво сагледа ти од те лађе? — Дим, господине! — одговара Милан поуздано. — Дим, добро... рецимо, видећеш дим, — наставља професор помало збуњен.
— Звиждањем! — одговара Милан још увек поуздано. Ни са четвртим доказом о Земљиној округлини нисмо прошли сретније, иако је очигледно тај доказ
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Нарови су расли самоникло, као у нас трње. Могли смо раскопчати и шињеле. Милан кувар почео се већ знојити. — Кажи ми, молим те, шта си све обукао, те изгледаш такав? — пита га потпоручник Драгиша.
Затим три кошуље, „шлофијанку“, „цивилни прслук“; ова вунена џока, блуза и шињел. Уза све то, пребацио је Милан кувар преко рамена још два ћебета и шаторско крило. И увек је на челу пука.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
био турски заповедник код Бањалуке) Топлица Милан — личност непозната историји (презиме по реци Топлици) Топола — у доба И устанка село, данас варошица у Шумадији