Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
У нашем штабу, опет, баш и нема кога вјештог судским пословима. Командант Миланчић, љут као поскок, неће ни да чује за те ствари.
— Чујеш ти, шапат је појео свечева пијевца! — опомиње га Миланчић и не гледајући га. — Мање ти с том политиком, сад се ратује.
Ко би се онда чудио што се на суђењу начечио читав штаб нашег батаљона. Чак се у соби нашао и командант Миланчић, стигао с положаја, из акције.
Ево команданта Миланчета, друга нашег, па нек он потврди. Миланчић се на то само лецне на свом лежају као да га је ујела бува, али нит се окреће нит шта одговара.
Одједном с онога кревеца, изнебуха, попут опруге, одскочи командант Миланчић и за трен се нађе пред сељаком, онако гологлав и у чарапама.
Бркица брже-боље попаде из ћошка свој шешир и дуну на врата, а Миланчић се окрену лијево-десно по својим штаблијама и поче да ружи све среда као да су пред њим недорасла дјеца: — Е, баш сте