Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Не удри се, ђаво те одн'о, врисну Миленија. — Децо, нисте још ни четврти тал средили, а већ сте почели... рано је још.
Не морамо ми баш све знати... Не тиче нас се ништа, к'о и то, што Јово све дршћући комиша корење, а Милица и Миленија шапућу: — Је л' то он био? — Ја. — А јеси знала да је он, кад си оно вриснула? — Јесам.
— Е, па 'оћу, ет'. Кажи сад ти мене. — Али поздраво? — Поздраво. — Е јесам, али ћути! — Је л' ту Миленија? зачу се шапат иза њихових леђа. — Ко си ти? пита Милица. — Ја сам. — Јес' ти, Мићо? — Ја. — Ево је, до мене.
— Ко си ти? пита Милица. — Ја сам. — Јес' ти, Мићо? — Ја. — Ево је, до мене. — Ћути црна, ако Бога знаш, шапће Миленија и ћушка се напред. У том је обухвати једна снажна рука, она претрну, ал' се одмах прибра.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Још мање што од ње да очекујеш. Сада од ње ни сам Бог неће знати шта да ради. Она је и онако брљива, па још сада. Миленија, сва срећна а и уплашена да „снашка“ њоме неће бити задовољна, јер можда је она неће знати добро услужити, готово
литре чаше од старинског једва опраног и орибаног толико дебелог стакла, она је жедно пила вино помешано са водом. Миленија видећи како Софки то годи — а не, како се они бојали, да ће бити горда — до суза тронута на ту Софкину љубав понова би
Кроз прозоре тога сопчета виде Софка како на бунару поје коње њихни сватови, сељаци. И као ова Миленија код ње, тако и они тамо, сви су били у грубим и новим колијама, чије су им уздигнуте круте јаке, а опшивене модрим
И Софка поче јасно да разабира како, чим Миленија од ње изађе, њу испред врата сви опкољавају и моле је. — Миленија, Миленија. Не затварај сасвим врата, мори.
И Софка поче јасно да разабира како, чим Миленија од ње изађе, њу испред врата сви опкољавају и моле је. — Миленија, Миленија. Не затварај сасвим врата, мори. Остави их мало, да би могли да гледамо нашу снашкицу...
И Софка поче јасно да разабира како, чим Миленија од ње изађе, њу испред врата сви опкољавају и моле је. — Миленија, Миленија. Не затварај сасвим врата, мори. Остави их мало, да би могли да гледамо нашу снашкицу...
— Миленија, Миленија. Не затварај сасвим врата, мори. Остави их мало, да би могли да гледамо нашу снашкицу... А Миленија, у инат, испред носа им свом снагом затвара врата, грдећи их: — Хајд! Не досађујете!
би и она радо јела та њихова јела, особито оне њихне погаче, заструге сира, а не ово што су за њу брижљиво кували и Миленија јој доносила.
Толико је то ишло, да је она мала, питома Миленија, сигурно не могући више да издржи тамо по дворишту и по кутовима најезду толиких њих, који су је јурили, побегла отуда
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Имате сасвим право, оче. Није ред тако неозбиљно говорити о нечему што је за дуги низ миленија људима било алфа и омега у њиховом мучном пентрању, у њиховом црвљем копрцању под хладним бешћутним сводом.
Прије много миленија бог Атум стварао је свијет тако да је поједине ствари и бића именовао. Тек тиме оне су се издвајале из крила