Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
траву доле па смо после сели Под дрво какво које лади сено, И венце затим од њега смо плели; И проводећи време ту милено, Од уста пољуб пили смо ми врели: И опет мало рука нам је рад'ла, А уста су нам пољубом наград'ла. 20.
54. Моје срце било је блажено, Да не мога речи говорити, Њено око гледаше милено; Не мога се више противити, Ја поити ка њојзи итрено, Да обуватим тело мило њено: Руком небу она показа таде, —