Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Боже силни, то на твоју дику, Ал' помози Милети јаднику! Милета је мокар ћа до коже, Ал' је јунак, те поднети може: „Да је лепше, било би ми право, Само, вели,
Ради чељад, а Цвета надгледа, Сад привата, а сад заповеда, Та вредна је, Бог је подржао, Па Милети за љубовцу дао! Ето части Српчића старина, Част господска под небом милина, Само штета, побратиме мио, Што ти
И Милета гледа друга свога, Чини му се сјетан дозлабога, Крупно нешто учи у памети — Жао беше војводи Милети. Сети с' Цвете па се и препаде, Па овако говорити стаде: „Шта је теби, брате Радивоје?
Ал' ето ти, Србињо, помоћи! Глас несретни дошао Милети, Што почини Солимане клети, Својим четам' остави Миленка, Па обрну претила зеленка.
Турчин, гони га Милета, Ха да стигне Солимана клета, Обрте се Турчин изненада, Па ми пушку ту малу спопада, Па Милети у прси је пали, Ал' га с коња не може да свали, Промаши га мало подалеко, Ал' је тебе погодио, зеко, Ногу ти је
Право коњик ка Милети краче, А он скочи: „Откуда, јуначе?“ — „Бог ти вишњи дао срећу бољу, Ал' ти носим јаде и невољу, Носим своју и