Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ови су терали донде, докле и̓ нису Милић Кедић и Недић Мијаило са својом војском сусрели; пак ови уморни вратили се, а Кедић отера до соколске нахије, док Гача
Хаџи-бег стукнут натраг, писао је и послао свога момка, да одма с војском дође, а да остане Грбовић Милован, и Кедић Милић и Недић, да чуВају, да се не би Хаџи-бег повратио к Ваљеву или пошао на Шабац, нама за леђа.
Наша војска тако је око Ужица стајала: од Поникава са запада кнез Милић Кедић из Суводања ваљевског и Хаџи-Мелентије архимандрит рачански са једном горњом части соколске војске; Јаков
Ту је био кнез Милић Кедић, наши сви капетани и Мутап, војвола Милош Обреновић и прочи. Онда Мутап: „Ајте, браћо, ̓ајте!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Микац, Ј., „Вјеровања“, ЗНЖОЈС, 29, Загреб 1934. Милић, Анђелка (прир.), Рађање модерне породице, Завод за уџбенике, Београд 1988.
Милић, Анђелка (прир.), Рађање модерне породице, Завод за уџбенике, Београд 1988. Милић, Анђелка, „Породица: дијалог социологије и историје“, у: Рађање модерне породице, Београд 1988. Милићевић, М. Ђ.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Мартиновић; са Кчева војвода Мићо Перка Шалетина и сердар Гардашевић; из Цуцâ Шуто Пешикан; из Бјелицâ војвода Марко Милић; са Ћеклића кнез Јован Вицковић; са Његуша сва три брата владичина, кнез Драго и Лазар Пророковић.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ЖУТИЛОВ: То се разумева. СМРДИЋ: А Милић, што ме назвао родољупском хуљом. ЗЕЛЕНИЋКА: О, и он, и Јелкић, и сви који су се усудили против Српства согрешити! 8.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Богме, вели, бранили су се Турци јуначки, али не помаже јунаштво ђе напада Милић Грујичић и узањ Благојевић Симо и узањ Горановић Мијајло, ђе нападају, вели, те три арамбаше са двадесет друга.
Пошто се мало поразговорише и пошалише, пошто неки испричаше како им је било, мигну Милић некоме момчету, а овај иза себе извуче некакву врећу, па је лагано стаде дријешити.
Арамбаше се погледаше, а четници у арамбаше. „Ела ти, Симо, ти си најстарији!“ рече Милић Благојевићу. Овај се стаде нећкати, да је он невјешт томе, да неће; али кад навалише, он пристаде.
Кад тако братски подијелише шићар, узе Милић мјешчић с ракијом и наздрави дружини. Пошто се сви обредише, рећи ће Милић: „Ево дан наже, но да сахранимо мртву
Кад тако братски подијелише шићар, узе Милић мјешчић с ракијом и наздрави дружини. Пошто се сви обредише, рећи ће Милић: „Ево дан наже, но да сахранимо мртву браћу, па да се иде...
„Која те срећа доноси, Ђуко? Јеси ли знала да смо овде?“ упита Милић. „Знала, богме! Казивали ми јутрос наки наши људи. Ха!
Али он гледаше укочено, као човјек који гледа нешто на далеко, ама на далеко. Најзад Милић прекиде мучање. „Нијесам знао, сердаре, да ти је то момче тако у срцу...
А што, је ли овако, браћо?“ „Јест, богами!“ рекоше сви у глас. „Соко људски, брате!“ настави Милић. „Ето и ономадне, пред погибију, посјекао је двије главе живе и’ако што их нехће прихватити, но их остави.
Боже ми опрости, рекао бих да је и тражио смрт!“ „А, јунак, јунак!“ опет ће Милић. „Звасмо га Јанко Котаранин. А згодан мимо момка, гле’те! Би ли рекао да спава!
Нећу жалити трошка, вјерујте!“ поче он. Четници се загледаху. „А што! Што се загледасте момци!“ викну Милић. „Носићемо их, ваистину, сву четворицу, и мртве и рањене. Нешто сам се предомислио. Та на прагу смо!
Знао сам ја да ћеш је наћи!“ „А што си знао, сердаре?... Зар си слутио да ће погинути?“ запита га Милић, који поодавно иђаше уза њ иако га сердар не опази. „А што си га пуштао од себе, вјере ти?
И ето нађох га!“ одговори са горким осмјехом Пејо. „Фала Богу чуда!“ рече Милић. „Није но га јуначко срце вукло, а суђено му, може бити, било да погине!“ На томе прекидоше.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
вам, заиста, никако писао, а сад овом приликом задовољно узимам перо и јесам винансијски наредник из Чеврнтије, ваш Милић Сандучаревић, па ти се много надам и у недељу чекаћу те.
Па се збунио помало Мија, а Икета Васић почиње да развија и да га убеђује: како је овај Милић, финансијски наредник из Чеврнтије, заиста с њима двојицом у сталном кадру служио, и чуди се да се Мија, који је увек
— Ама, је л’, — вели — Ико, је л’ се тај Милић бриј’о, све му на свету љубим, ’оће глава да ми прсне! — Јарчија, мала брадица, овако — показује Икета.
И тако се баш тврдо тврдицато убеди Мија Беамтер да су он, Икета и Милић Сандучаревић, стари добри другови из кадра, исписници, да су чак у једном истом шатору спавали, заједно пожарчили и
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Као да се скида слој по слој, од доцнијег ка ранијем. Сиже је једноставан. Милић безуспешно тражи девојку, све док није чуо за Видову кћер Љепосаву. По њу долази без просидбе и најаве.
На путу, усред горе, невесту сустиже урок, као пре тога свих осам њених сестара. Сватови је сахрањују и разилазе се. Милић се сам враћа кући, и одмах легне и премине. Кад се „мртав належао“, поново се појављују сватови и сахрањују га.
а сватови су звезде што се дању губе, „растурају“, да би се иза сунчевог заласка поново појавиле, „окупиле“ („Дотле с’ Милић мртав належао“).
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Наше убеђење да је његова глава прави глобус било је толико да је, кад му је једном у игри неки Станко Милић разбио главу, на питање професорово зашто је то учинио, одговорио: — Учио сам географију!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
У другоме (из песме Женидба Милића барјактара) — рекли бисмо — у још снажнијој слици приказан је Милић у тренутку кад је добио лепотицу Љепосаву и раскошне дарове: А кад Милић дара приватио, коња јаше, коњ му поиграва, а
бисмо — у још снажнијој слици приказан је Милић у тренутку кад је добио лепотицу Љепосаву и раскошне дарове: А кад Милић дара приватио, коња јаше, коњ му поиграва, а звекеће сабља о бедрици, а жуборе пуца на прсима, на калпаку трепеће му
66 ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА Мили боже, чуда великога! Кад се жени Милић барјактаре, он обиђе земљу и градове од истока паке до запада, према себе не нађе ђевојке: главит јунак свакој ману
Но да видиш чуда изненада! Једно јутро у свету неђељу поранио Милић барјактаре на јутрење Миљешевци цркви; пред црквом га намјера намјери на јунака војводу Малету од бијела Колашина
црквом га намјера намјери на јунака војводу Малету од бијела Колашина града, па говори војвода Малета: „Ој, бога ти, Милић-барјактаре, ти обиђе земљу и градове од истока паке до запада, а по ћуди не нађе ђевојке; но ти хоћу једно чудо
Томе Милић одмах каил био, па из цркве оде двору своме, те он купи кићене сватове по свој Босни и Херцеговини, и по Жупи и Котару
Кад је Милић свате сакупио, диже свате, оде по ђевојку. Кад су били прем’ Видову двору, на пенџер се Виде наслонио, па кад виђе
Или ти је бог од срца дао?“ Заплака се ђевојачка мајка, а кроз сузе тужно говорила: „Мио зете, Милић-барјактаре, нити сам је од злата салила, нити сам је од сребра сковала, нити сам је од сунца отела, веће ми је бог од
), своју секу шуре зету дају, баш сестрицу цуру Љепосаву. А кад Милић дара приватио, коња јаше, коњ му поиграва, а звекеће сабља о бедрици, а жуборе пуца на прсима, на калпаку трепеће му
“ Цвили, пишти ђевер до ђевојке: „Стани, куме, стани, стари свате! Стани, побро, Милић-барјактаре! Уставите свирке свеколике, угасите сватске даворије, уз јелике прислон’те барјаке, да скинемо са коња
Сви сватови грозне сузе лију, а највише Милић барјактаре; ђувеглија јадан нарицао: „Заручницо, млада Љепосава, ту ли тебе суђен данак нађе!
Још нариче Милић барјактаре: „Чарна горо, не буди јој страшна! Црна земљо, не буди јој тешка! Вита јело, пусти широм гране, начини ми