Употреба речи мило у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И он је ту исту девојку љубио коју и ја, па ће мило бити старцу да разабере што о идеалу своје младости... Знам да ће вас питати: да л’ је још лепа, млада, свежа, сјајна?

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

његов дар т е б и, п р е д р а г а ј у н о с т е, придајем, совершено уверен да ће њ е м у зато ово списаније толико мило и благопријатно бити колико да је њ е г о в о м славном имену посвештено.

Лепа перја што имаде! Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!” Врану то | није мило било да га лисица при толикој његовој лепоти за мутава држи, отвори кљун пак стане гакати.

Позна ли он да је нама мило говорити а да он слуша? Нека ћути, нека нас гледа забленут, нека нам се чуди, и каткад нек' подвикне: „Чуда, људи!

Ко је силом хоће, она од њега бежи. И ово добро да упамтимо: што нам год у другима није мило, од онога да се всегда чувамо. Ко себе много хвали, није нам нимало угодан: не хвалимо се дакле.

И опет ово је лепо правило: што нам у другима није мило, тога да се чувамо. Што у добрим и паметним људма похваљујемо, за тим да настојимо; што год видимо да просвештени

„Моје је појање људма у ноћи врло мило, — одговори петао — „јер по њему познају које је доба ноћи, и ком је потреба — устаје, а коме није, он спава спокојно.

” Наравоученије Ником није мило умрети, ако ће како бедно живити. Далматинци знаду различне веселе преповетчице сврх ове материје.

да смо коме мили и драги, и кад то желимо и томе се радујемо, по сто пута на дан љубезним својим да нас назива, мило нам је чути.

Муха, ако и не уједа, а често на образ наскакује, досади нам: боцање бухе нити убија, нити трује, али опет ником није мило. Учимо дакле децу из младости расужденију, и дајмо им на то у себи пример.

Кад се с временом овом поретку и начину приобикнемо, тада нам се то преобрати у природу и бива нам ласно, мило, слатко и преполезно.

” — „Нећу ни то,” — рече овца — „ни | то ми није мило. Волим страдати, кад се без зла не могу зла избавити.” Онда благослови цар Јупитер овцу, заповеди да унапредак овце

— „Не требају мени хаљине — одговори трн — „нити их ја хоћу, него само мило ми је дерати и парати. Наравоученије Ова басна изображава зло и пакосно срце, које без сваке своје ползе находи

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

царске оправе, и ја се почнем сумњати, но опет поверим Ивану и Кићану, јербо су моји људи и стари познаници, а и мило ми буде да се час пре турског зулума избавимо, јер нам је био сасвим досадио.

Кад ја кажем Мијушку да хоћу да идем да видим цара, не беше му мило, него ми рече: ,Остани ти у Ваљеву, а ја ћу ићи у Фенек.

онда неће се знати ни рз (чест), ни дин, ни српски ни турски, све ће бити брбат, а то неће ни Богу ни људима бити мило. А мало је зар што смо се с царем завадили, пак сада хоћемо и с Босном?

То је било 15. фебруара 1804. лета. Сутрадан ето ти почеше људи из ближњи села са оружјем долазити, и свима је чисто мило и накупи се око 700 људи које стари̓ које млади̓.

срећно, срећно! Ми се поклонимо и одемо преко Дрине опет на конак код Сирчића, који се веће поче спремати. Мило је мени и Чупићу, и пишемо Јакову на Шабац како смо уговорили.

— Не би, но би му јоште мило било. Ми би на оне тескере покупили араче, јербо би наш народ драговољно давао, само да царске тескере добије.

глас по ордији: мир, мир — и сви капетани све своје сиромашније отпустише војнике, и послаше кућама, и свој Босни је мило. Но сад да видите. Човек уговара, а Бог решава. (И ово сам заборавио.

Иван испреко Дрине доноси ми рибе дринске, и он ме разговара, али уздише, или је лукав или врло жалостив; то ми није мило, готово би̓ волио да ми не долази с његовим уздисањем. Долази ми дањом и поп Галоња мачвански.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Није. — А што ти, газда Миле, толико разбираш за њ? — упита Видак лукаво. — А што не бих разбирао? Момак ваљан. Мило ми је видети ваљана човека — одговори Милун. — Е, то је онда друго!

— поче Пупавац удешавајући фино и по чаршијски — ако смемо служити, Мојсило, знате, Пупавац, трговац... — Мило ми је особито! — рече странац гледајући га некако важно, па му и он каза своје име и презиме и да је путник.

штогод присмаче! Шта ће онда, није му баш мило али тек рекне: »На здравље Ти, учитељу!« Учитељ опет добар и дружеван момчић, салети: »Ходи, попо! седи! ходи!...

Поп Вујица је волео да је у њега све најбоље, то јест да ни у ког нема што у њега има, и зато му баш није мило кад опази да други има нешто што у њега нема.

Поп Вујица показује им шта има, а они се само чуде; њему мило, боже, мило, па им тек чисто поносито рече: — Ама, да ви видите друго нешто што ја имам — па зовну црквењака и шапну

Поп Вујица показује им шта има, а они се само чуде; њему мило, боже, мило, па им тек чисто поносито рече: — Ама, да ви видите друго нешто што ја имам — па зовну црквењака и шапну му: — Идиде,

и добром пријатељу; да он не налази момку мане; да се могу баш и опријатељити — само ако и Стамена буде вољна. Мило попу што Бошко није ораскида, и договори се с њим да ујутру упитају девојку.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И загледа се Турчину у лице. А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да је светитељско. Маринку се и нехотице отеше речи: — Мој добри ефендија!...

Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу... Он цикну, цикну као гуја под каменом... И све своје мило и драго, ову лепу слику, сложи на пламен и сажеже...

Станко сад виде да су то људи као и он, људи који се шале, смеју и разговарају. И би му мило, па се рашћерета. Осећао је као да је међу својим друговима.

Али дође и њему!... Нађе се чова па закла из пушке!... Причам ја Стојану, а њему мило. А тек проти Николи!... Он није знао шта ради од радости!... Знаш шта је казао? „Тај Станко”, вели, „није лопужа!

— Па гледаћемо... — А, то мораш учинити!... Кад се дјеца воле, нека се и узму. Нема већег гријеха него раставити мило и драго!... То мораш учинити... И кад нијеси учинио ове јесени... — Та ја ћу ових месојеђа — свеједно!... — рече Иван.

— Сад!... Хајдмо из овијех стопа!... Хоћеш И ти, Лазо? — Хоћу! — А ти, Иво? Турчин је тако мило погледао Ивана да се овоме не може на шо, него рече: — Хоћу!... И кренуше се сви хану. Брзо су се опремили.

А Иван је мој!... Како му ја рекнем онако ће кметовати!... Лице му се разгали... Нешто мило и топло разли му се по грудима, срце му залупа брже... — Баш сам побудалио! — мислио је. — Чега сам се плашио?...

И младеж пође руци гостима. Пошто поседаше и принеше им чутуру с ракијом, рече Алекса: — Па, како си, Мило?... Дао те бог видети! — Богу хвала! — Како на дому? — Оно што је тамо — добро је. Ама није ми све тамо...

— Ког? — Станка. — Али он је хајдук! — Зар је један хајдук ожењен? — Знам, али... — Упамти, Мило, ово! Хајдуци нису баш најгори људи.

Ваздух благ, а свеж, надимао му је груди. Он се баци у мисли. Тако леп дан... Тако све мило око њега, а у његовој души пакао...

Па како га је мило тада погледала. — Волеш и ти јагањце? — Волем. — Ја бих се, да ме није стид, играла с њим и дан и ноћ!...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Знала је да ја то волим. Је ли то моје подмлађивање, спомен на давно прохујало детињство, али мени је тако мило кад ја склопим очи, предајем се покоју, отпуштам стражу и опет знам да мајкино уво слуша сваки мој дах, да свећа још

Али, о чуда! Мени није нимало криво ни жао, напротив: мило ми је! Нека, нека, узмите се, будите срећни, ето вам новаца, ево вам и мог благослова!

причати јој што сам могао индиферентније ствари, само да не бих дошао на оно чега сам се тако бојао, јер ми је тако мило, тако пријатно и опет тако опасно.

Њој не прилазим, кô пуном топу, и тако се чувам и још јаче хладим, и ваљда ћу се сасвим охладити. Мило ми је што је у целој овој историји била моја част ангажована. Ја сам је очувао, и достојан сам да будем твој побратим.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

« А мени онда дође жао што сам га тако ожалостила, па проклињем и себе и шприцкрофне. А госпоја-Сиди мило, боже, па се све намешта на столици, а трбух јој се тресе од задовољства, па је теши: — Е, госпоја-Персо, тако вам је

Док је он певао, учитељ се представио црквењаку Аркадији, на што овај каже да му је мило. — Јесте, очекивали смо вас жељно, — вели Аркадија. — Чим која кола прођу, а ми мислимо: ето га!

Овим се умирио и помислио у себи: »Благообразан младић! Исти ја!« А затим продужи гласно: — Мило ми је... Парох Спиридон, овдашњи... Е, наравно! Могу мислити да вам је тешко било растати се и доћи амо.

— Моја супруга... г. Петар Петровић, наш нов учитељ, — представи их поп Спира. — Мило ми је! — вели гђа Сида. И доиста било јој је мило!

г. Петар Петровић, наш нов учитељ, — представи их поп Спира. — Мило ми је! — вели гђа Сида. И доиста било јој је мило!

— Мило ми је! — вели гђа Сида. И доиста било јој је мило! Чим га је видела, допао јој се, а особито јој је мило било што се то баш тако стрефило да је и њу и ћерку гост затекао у послу, знала је она да је ово учен човек, па ће

— А и онако поњамо ми то већ... и због слова сте мало возбуђени. — А, господине, мило ми је што вам могу честитати. — А, дакле сте слушали. — О, врло пажљиво... Врло, врло лепо. — Ја то тако почешће...

— О, молим... како би’ ја то желео — вели Пера. — Ја ћу, дакле, бити тако слободан. — Биће нам здраво мило. Извол’те. Извол’те кад год имате слободна времена од науке — вели гђа Перса. — Врло добро!

Меланија — рече и рукова се, па куражан као сваки богословац у том расположењу, додаде плашљиво и полако: »Лаку ноћ, и мило и драго«. Меланија му одговори пријатним стиском руке, и Пера сав сретан изађе праћен гђом Персом и Меланијом.

Па опет, како јој је мило било кад зачу из баба-Макрине баште тамбуру! Јули је тако мило било, и тако весело плевила башту да је с травуљином

Па опет, како јој је мило било кад зачу из баба-Макрине баште тамбуру! Јули је тако мило било, и тако весело плевила башту да је с травуљином почупала и сву мирођију, тако да су сутрадан из комшилука морали

и Шаци и Јули тога тренутка, јер то се и не може описати, то вреди доживети и осетити, и после га се довека сећати. Мило обома, и њему и њој. »Нема сумње, — мисли и једно и друго, — то се мене тиче!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Ох леле! Ох леле! — Узмицао би Таја уплашен и обилазио око улаза. И тако целе ноћи дреждао. А опет, увек му је мило било кад би се она на њега одобровољила, те га пустила унутра, код себе.

— Чисто, чисто брашно, снашке, искам. XИВ Ч’А МИХАЈЛО Био је из планина. Мени је увек било мило да га видим. Као да се од њега ширио онај планински, чист, на мајчину душицу мирис. За чудо како је био питом.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Канда сте погодили! — Ала сте ђаво, тек вам је пречи мираз него девојка. — Једно ми је тако мило као и друго. — А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго.

— Немајте бриге, даће хиљаду форинти, — шушне му госпођа Јелка. — А ви изволите к мени са целом фамилијом. — Мило ће ми бити.

— Ви сте на добром месту. Ви ћете ту остати и на вечери и на квартиру, а и ја ћу овде спавати. — То нам је баш мило. Сад се почну све дубље и дубље разговарати: сваки хоће све чистије на ствар да удара. — Женске приправљају вечеру.

— Сад се препоручујемо. — Драго нам је било. — Особито с наше стране драго! Збогом! — Службеница. Мило ми је било! — Збогом! — Збогом!

Милева све успија. — Видите, фрајла-Милева, ја се с вама врло радо забављам. — То ми је мило, а шта је томе узрок? — Све што год је на вама.

— Баш сте ме тако упрљана затекли! Добро дошли! Изволите унутра! — Посао не шкоди; беспослица је зло. Мени је баш мило што сам вас тако у послу нашао. Уђу у собу. Ту је Љубина мати која лепо госта дочека. Љуба је изишао да се преобуче.

— Имам, ал’ што има бити, нек буде одма’ на пању. — Е, кад је тако, ја сад идем, па ћу вам писати. — Мило ће ми бити.

— Мени ће мило бити, ма одма’. Сад се помешају и други. Чика-Гавра је дотле Јоцу искушавао. Дођу кући. Фрајле спремају ручак.

— Та нема вам пара, госпођо! Хајд’ што сте лепи, ал’ кад певате — е, онда ми све срце игра! — То ми је баш мило кад могу своје миле госте веселити.

Како вам се допада наша Марта? — Прилично. — Тако исто и она о вама каже. — Мило ми је! — Чула сам да бисте је ради узети. И она би радо за вас пошла.

Свилокосић слеже раменима. — Нек буде воља твоја, Марко, теби сам обавезан. Конференција свршена. Свилокосићу није мило било, али није на ино, први му је пријатељ Марко, њему све мора жртвовати.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

из вагона, дође му наједном да се напрегне и усправи, па да оном скупљеном брижном али поноситом свету, који га тако мило и са дивљењем посматра, каже просто и јасно: Господо, браћо моја, децо, жене, ево ту пред вам а, гледајте добро, ево

Ти си тако добар. Ја обожавам то твоје брижно и велико чело пуно бора, то мило твоје немирно око из кога ја црпем сву снагу и сву радост и милосрђе И врлину и склад.

Па је милујући њену бујну плаву косу гледао у оне безазлене и паметне очи и мислио: „Ти дивно, мило створење, ти заиста знаш да волиш.

— Па будала! И ђаци грохотом прскоше у смеј. ИX. У престоници, тога Бадњег дана, било је весело, светло и мило. На крововима је лежао хладан покривач белога снега, а по улицама врвели су људи, жене и деца под чијим је ситним,

Африка

Под нама се указује један врт сав у цвећу. То је Банфора. Мило ми је што знам да је њу засновао Вуије, подигавши ту прву колибу.

То је Банфора. Мило ми је што знам да је њу засновао Вуије, подигавши ту прву колибу. Мило ми је нарочито што ћу му доцније моћи рећи да је створио нешто што је достојно најлепше песме.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

око врата ланац од две струке; аљина лила-фарб и црн појас; на врату леп бајадер, па ти стала код стола сека Јуле, мило ти је да је погледиш: А ја? Идем као мајстор Глишина жена. А, нећемо ми тако! Има Јања новаца. Казивали су мени.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Био је одрастао код коња и живот је провео код коња, па му је било мило да их се сети. Имао је, код Трифуна, у Махали, неколико, скупоцених, ждребади.

Иако на њу није мислио, после њене смрти, сад, у затвору, изненада, Павлу је било некако мило да на њу мисли. Било му је жао да са њом и новорођенче изгуби, а помисли и то да је боље што је нема.

Тај смех се одмах допао уморном Павлу. Госпожа Божич га је посматрала, својим крупним, црним, очима, од почетка, мило, а девојче га је гледало, кад би им се поглед сусрео, чудно, укочено.

Он му, каже, то дозвољава. Павле на то пребледе. Госпожа Евдокија, међутим, погледа Павла, мило, па му рече да не треба придавати никакву важност шалама њеног мужа. Она је на те глупе шале, каже, већ одавно навикла.

уверавао је госпожу Евдокију да њена ћерка није учинила ни корак, који би био недостојан младе девојке, него јој је мило да се мало нашали, са њим, неуким официром, кога је срела на путу.

Нека иде, каже, куд га очи воде. Не може он примити у кућу дезертера. Нека се они, Исаковичи, даве, ако им је мило да се даве, али нека они не увлаче у воду и друге, за собом. Увек је та фамилија била луда.

Наговарајући Павла да је узме, он је понављао да је та лорфа, крај свега, створење мило, питомо и добро. Сирмијски хусари, према турском обичају, држали су, кад су били нежењени, по коју Влахињицу, које су

Кирасир, који је био преболео, поновио је да је створење – иако је прешла многу постељу – створење добро, мило и питомо. Исакович, после две‑три године, ни име њено није тачно изговарао.

Ко год се мило моли имаће осећај Божије присутности. Исакович онда рече да има своју славу, Светог Стефана Дечанског, Светог Мрату,

Кумрија је шталара. Сад је нашао булку сред жита, жито се таласа, ветрић ћарлија, багрем му цвета. Мило му је да живи, од јутра до мрака. Понела га је нека олуја, дише, као после неког страшног загуша.

А црква зидине!“ Ту гомилу је водио неки фенрих Сава Јоцич. Гроздину је било мило да чује да му је гост дошао само на дан, два, у госте. Због Трифуна, био је омрзнуо и Павла, са намирисаним брковима.

Нека му капетан, дакле, као њеном оцу, каже, је ли му покварио оно што му је још, једино, остало, мило и драго, у животу.

Теодосије - ЖИТИЈА

А старац, узевши реч, рече му: — Жудна је љубав родитељска, јуначе, и веза природе нераскидна, и мило јединство с браћом и за једничко живљење.

Одслуживши дане његове свете успомене, милостињом и мило срдном штедрошћу ниште веома обогати и почасти, тако да није ништа оставио код себе него све раздаде мноштву које је

уставши с великом радошћу, и клањајући се ово узе н целиваше, и прочитавши писмо све што се догодило Божјим мило срђем са преподобним Симеоном оцем његовим разумеде.

Господе Боже мој, славим те и опевам име твоје, дивим се твоме великом човекољубљу и брзоме мило срђу, јер си дивна дела са светима својима учинио и чиниш!

Тешко мени, јадници, шта да радим, камо да се денем! Горо божија света, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди мило стива, прими и мене овде, и гробом неисходну себе ми сатвори, јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити ми

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

И кад је младић болан од мерак (од љубави) каже, да би му било мило и драго на Струга дућан да имам, на Струга дућан да имам, на ћепенците да седам и да се убавица прошета испред његова

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

) А, ово је од госпође Рине! МИЛЕ: Да, госпођа ме је упутила к вама. СПАСОЈЕ (прочита писмо): А, тако? Е, мило ми је, извол'те, седите, младићу. МИЛЕ (седне).

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Биће ми посебно мило! - рекох, а онда га видех како иде према школи ногама од два метра и с главом црвеном као цвекла.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па још у дућану како продаје, како еспап хвали, мило га је видети и чути, а шегрт као на дроту игра — еспап додаје! У дућану, у обичан дан, на себи је имао стари кратак

— А да шта ће, кад се отац за њега побринуо. Господар Софри је то мило. — Ал’ сам се доста намучио. — Да не би Бунипарте, и ти не би до тога дошао.

Богат човек. Ту је већ код Кречара. — Добар дан, Јово. Би л’ погодио за што сам к теби дошао? — Откуд ти код мене? Мило ми је, седи. — Дошао сам к теби да ми за кратко време узајмиш десет хиљада форинти.

У подруму млађима даје пити колико ко хоће, па, кад их изопија, то му је мило. А најволео је бити у шетњи, међу коњима и кочијашима.

Гроф проба „ауспрух”; истоветан је са мустром. Извади новце и исплати. Чамча прими у руке и преда Кречару. — Но баш мило ми је што сте ми то донели, сутра ми је баш имендан, свети Станислав, доћи ће ми млоги гости, господа; имам разна вина

— А ко је то? — Један шљахтец из Мађарске. — Шљахтец из Венгерске? Мило ће ми бити да га угостим. Венгерски шљахтец, то је брат Пољака.

Када се Чамча натраг врати, господар Софра развесели се. Мило му било, додуше, пољске магнате видети, али онде се није налазио у својој кожи.

Фрајла Лујза се зарумени. Она је њој већ много о Шамики говорила. Из очију фрајле Лујзе види се да јој је мило што је Шамика дошао; познало се то већ при претставци, па сада, разговарајући се, баца поглед на огледало и намешта

Мени је мило. Ја познајем вашег оца и његову кућу, ја би’ вам драге воље дао моју кћер, ви сте фини господин, но само једно фали.

Зато се опет можемо слагати. — Искрено ти кажем, као отац, није ми мило, али и то ћу прегорети. Види се ваљана девојка, а и сва кућа Полачекова је увек честита била; још сам му оца познавао.

Писмо је овако гласило: „Благородни господине! Колико би ми мило било да се моја кћи за вас уда, и да дође у такву честиту кућу, опет моје верозаконско чувство не допушта ми да моја

Ништа, бар је себе и оца од незгоде ослободио. XИX Шамика је невесео. Он је изгубио мило и драго, али успомена му је остала.

Црњански, Милош - Сеобе 1

никад у животу златник, ни сребрник, сем ситнежа, које је бацао, свечано расположен, сиротињи, осети сад да би му било мило да растресе дукате, који му дођоше у пасу под шаку.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

мрска, како би га оставиле на миру вештице, бабице и друга зла бића и уроци који нападају баш оно што је лепо, драго и мило. Из истог разлога, пише Маретић, родитељи дају својој деци и ова имена: Мркша, Завид, Злоба.

Многа српска властита имена настала су од глагола или придева којима се изражава жеља родитеља да им дете буде: добро, мило, здраво, напредно, јако, успешно, славно, радосно, весело, срећно, душевно итд.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Одлучио сам тог поподнева уочи Нове године да се прославим једног дана и тако вратим свету мило за драго, за оне панталоне које нисам имао. Одлучио сам да откријем, на пример, радио, али радио је већ био откривен.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ето га прије ноћи! Биће га изјутра у нас до кољена! Рако прихвати: — Дај боже! Е ми није мило гледати само бијелу капицу на Ловћену, кâ лани и ономлани и ове године до данас, но ми га је мило видјети цијела у

Е ми није мило гледати само бијелу капицу на Ловћену, кâ лани и ономлани и ове године до данас, но ми га је мило видјети цијела у бијело обучена на Божић; тадај ми се чини као да благосиља!

Овај је Јанко, ђедо, гроф, а то је више но војвода! Он је по роду мало мањи од Долгоруког. — Лијепо, ваистину! Биће мило владици... А да ли си, Јанко, дијете, био кад у рату? — Јесам — рече Јанко. — А гдје?

— Како би било, кнеже, да ја сад зађем да походим редом браственике. — Било би лијепо и свима веома мило! И по томе се види да си кућић и чојковић! Иди, Јанко, сине, обиђи их све редом!

— У свему томе, господине војводо, нема какве моје заслуге — рече Јанко. — Чувен сам био због своје несреће! — Да. Мило ми је што тако лијепо говорите српски! Чуо сам да сте живјели међу Граничарима, али ипак то је превелики успјех!

— рече Саво смијући се, јер бјеше опазио да тај лик највише привлачи ускоков поглед. — Право да вам кажем, мило ми је много што га овдје видим!

Подаље од оружја, на каменој клупи, налажаху се: владичин послужитељ Мило Савов Његуш, кувар Лазо, коњушар Мираш Бјелош, говедар Зеко Угњанин и седам ђака, неједнаке доби, било их је од

Он им рече: — Одосте на лијегање? Е, хајте са срећом. Скоро ћемо сви! Ђак Обрад и момак владичин Мило завргоше се такође пушкама, а ђак још извуче иза појаса големи кључ од капије, те испратише млађе. — Лазо!

Још му рече: „Треба други пут више и јачега, јер овај не ваља!“ Вратише се Обрад, Мило и смијењени војници. Ови, црвенијех образа и руку, чим положише пушке, сједоше примакнув се добро ватри.

Ја бих радије путовао по оваквом времену но по икаквом другом! — То ми је мило! — рече владика очевидно за себе. — Али на коњу, да бог сачува! — дода онај што је гуслао.

— А-ха! — учини ђакон. — И онај то каже! — Јадно звијере! — дода владика и крену се. Мило узе свијеће од ђака. Остали се опростише с владиком. Духовници отидоше у своје ћелије, десно од мађупнице.

“ Клепање затече владику будна: на први куцањ он устаде, одмакну резу на вратима и опет леже. Његов момак, Мило Савов, бјеше већ пред вратима, те уђе и, чучнув пред оџаклијом, распрета жеравицу, наложи и поче пирити.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Гледим, боже, кад смо били на свадби, ту су ти огледала, ту су канабета, астали — мило ти је да погледиш. Али и уму људи, брате. ОТАЦ: Е, шта ћеш. УГЛЕД 3.

ПРОВОДАЏИЈА: Ми смо слободу узели вас посетити. (Устану.) ОТАЦ: Мени је особито мило. Та молим. (Опет се сви посаде.) ПРОВОДАЏИЈА: Па како сте ми? ОТАЦ: Фала богу!

- Је л’ добра прилика? МАТИ: Врло добра. Баш сам задовољна. КУМАЧА: Но, то ми је особито мило. МАТИ: А шта ће, доста је и пробирала. КУМАЧА: Та пробирати, то није ништа. МАТИ: Ајде; па да гледамо после и тебе.

И ја твом оцу кажем „Цицо“ место Ника, а тако и друге чине. ТЕТКА: Мени мој каже „бабо,“ а ја њега „Мило“, па добро. МАТИ: Та лако је за то, само нека је у другом добро.

МУЖ: Бежи, видиш да имам посла. ЖЕНА: Ти си мој медени Светозар. МУЖ: Одлази, кад ти кажем. ЖЕНА: Мило ми је кад сам код тебе, знаш? МУЖ: Знам, знам; само ме остави. ЖЕНА: Шта ћемо данас куавти? МУЖ: Кувај што оћеш.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

НАНЧИКА. Они су мало дрвенасти. МИЛЧИКА: Гледала сам како вам је чисто мило било гди с вама онако учтиво говори. НАНЧИКА: Зар ти ниси имала друга посла него у мене да гледиш?

(Гавриловићу) Но, како сад стојимо? ГАВРИЛОВИЋ: Мени је то мило; али ја сам онаково добио писмо. ЖУТИЛОВ: Ви све друге корешподенте имате, зашто сте против Српства.

ШЕРБУЛИЋ: Смемо ли честитати. НАНЧИКА: Јест нешто у ствари, но није баш свршено. ШЕРБУЛИЋ: Но, то ми је мило. СМРДИЋ: Ви сте најбоље профитирали у бежанији. ЛЕПРШИЋ: Је ли прилика добра?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Од Трифковића је остао јоште известан број прерађених, махом шаљивих игара: Мило за драго, 1870; Мила, Ни бригеша, 1872; Тера опозицију и Пола вина пола воде.

И те прераде, махом са немачког, сем Мило за драго и Ни бригеша, изишле су у Зборнику позоришних дела. После Трифковићеве смрти штампани су и његови драмски

Милићевић, Вук - Беспуће

— Мило ми је, мило ми је, - рече Гавре Ђаковић, прогунђавши своје име и питаше се: „Шта хоће овај човјек од мене?“ и гледаше

— Мило ми је, мило ми је, - рече Гавре Ђаковић, прогунђавши своје име и питаше се: „Шта хоће овај човјек од мене?“ и гледаше његова

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!« одговори мајстор или бакалин. »Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.« И онда изиће с предлогом.

— Е, па, рођаче, баш ми је мило. Велим, боље своме да дам паре него неком туђину. Па пошто, велиш, да је то прасенце? — Ама...

Шта је било — било! Док сам био »јегер«... али сад, сад све чесно и поштено! — брани се Јова, а мило му што га Каја сумњичи. И сад опет поче да прича како су се он и иста Каја упознали, заволели и узели.

— У моје здравље још нисте пили, госпо’н-Пајо. Да се куцамо. А г. Паји дође нешто мило, као мачку кад легне испод врућег шпархерта, па се брзо маши чаше и куца с домаћицом, а вели домаћину: — Море, прико,

Овде ми моја биографска савесност налаже да будем објективан, па било коме мило или не. Наш Максим је био човек добар, мека срца. Казне је изрицао врло сувремене.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

О зоро моја, зоро без осванка, Сунце мило, ал' без бела данка, На те мислим, душо, без престанка! Вече беше, ал' не беше касно, Тек што сунце смирило се

— Лака песмо, оди у помоћ, Јера оно већ је близу ноћ, Де пригрли песмо, моја снаго, Па ижљуби све мило и драго!

убаве; Збогом и ви по њима извори, Веља сласти када жеца мори; Збогом остај, убаво Белило, Ти ми беше увек место мило, Свуд по теби деклице, танане, Свака од њи лака кâно лане, Лица бела па мало румена, Сукња борна дивно придевена,

зашло већ одавна, Очо данак, дошла нојца тавна, Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле, Све ми мило нојца расплашила, Што не могла, у таму завила, Нигде трага од дана бијела, Црна нојца сасвим преотела.

Зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело — Ко да гледне чарне очи твоје Па у срцу да му не запоје!

“ — „Змај Милутин — та Бога ти, сине! Кликну старац, мило му бејаше, Па овако даље бесеђаше: „Та ја и он кâ браћа смо били, Заједно смо некад Турке били.

да има, Није л' злата, има штогод друго — Певај само, не разбирај дуго, То ил' оно, све је, брате, једно, Што је мило, све је песме вредно. Ето моје, па нек ми је проста, Јер за сада свакако је доста.

Стојанова Мила, Тешки јад јој срце покосио, И у оку сузе засушио, Око стало па се укочило, Она гледа своје сунце мило, Сунце мило, али на западу — Помоз', Боже, ње големом јаду.

Тешки јад јој срце покосио, И у оку сузе засушио, Око стало па се укочило, Она гледа своје сунце мило, Сунце мило, али на западу — Помоз', Боже, ње големом јаду.

Да ли жића, да л' другога чега И од жића јоште милијега? Живот, име, и све што му било Негда тако и драго и мило, Све прежали, све веће прегоре, Само једно још јунак не море, Цвету не мож' — ох да ј' мртва веће — И ка њојзи

се Тале изненада, Пушку малу на Срба обара, Погоди га сред живих недара, Паде Стојан с коњица претила: „Збогом, Мило, јеси погодила.

“ Мома зачу, пламом плану, Али путник још не ману: „Ти, ох, ти, што небо мило Давно мени наменило, Да л' си близу ту дегоде?

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Узео сам слику са софре и обрадовано гракнуо: — Ово ђед Раде! Познао сам добродушно, мило старчево лице упркос дугој бради и светачкој потковици коју му је додао сликар.

Што да пропусти овакву згоду и да се зеричак не окористи. На те моје ријечи, сељачак сав просину и погледа ме мило, као свог природног савезника.

— Види га, како зна лијепо ружити, чисто човјеку мило слушати — похвали га четно спадало. Тршави дјечак приби се још више уза свога кума, ударајући му уз пут у ноге као

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А он код сваког застане, даје му цвећа, којим је увек закићен, једнако смејући се и гледајући мило, тихо и понизно. Ко њега није познавао? Запитајте ма кога за њега, и сваки ће вам одговорити: „А, то је наш Димитрија!

И учас би се он указао где иде трчећи, смејући се и гледајући мило И понизно у онога који га зове. Али никад није могао да се људски обуче и одене. Да кажете: е је био немарљив, није.

А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп. Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини.

Или узме па стане да га туче. Он ћути, трпи, и кад га овај пусти, Димитрија се повлачи, чеше и гледајући га мило и понизно — смеје се. Једино што му беше као нека страст, то је: песма и кићење цвећем.

због кога истрчава? Па да би шала била већа, почну је дирати за Марка. А Марко чује, мило му, па се чини невешт и само виче: — Жене, брзо! ... Брзо бре, ено комшије већ тринаест товара, а ми?... Их!...

— Не могу корпе да носим. Тешке су — браним се ја. — Нека. Ти само бери, а ја ћу да носим. Могу ја — храбрила ме је мило, а већ грцала од среће што ћу да се одобровољим, не срдим више на њу. — Не, не! — Устадох.

Улази она: глава јој погнута, око меко и мило, покрети топли, а на њој шушти „китајка“ — антерија и свилени минтан. — На здравље и слатка вам вечера!

згуре, а она их све скупља, као да их штити, а овамо одговара мужима на њихова пецкања, доскаче свима, али тако мило, понизно.

Клекну до свога брата чича-Томе, наслони се на његово колено и гледајући стидљиво у свој кут, чупкајући бошчу, запева мило, дрхтаво, из дубине... Испрва као стидећи се, а после, кад почеше да јој помажу, пусти глас и отпева целу песму.

Снашка Паса наслонила своје лице на руку, грло јој трепери, глас из отворених јој топлих уста иде право, меко, мило ...

А снашка Паса се баш највише око њега вије, игра му: час као роб, погнуте главе, благодарно, до црне земље; час мило, нежно, гануто, сестрински. Томча се диже: — Да идем!

И то зато што је тај Аритон, тада момак, сâм, са села, ипак већ био свој човек, имао нешто, стекао. И чак им било мило његово дружење с њиховим Митом, јер су били уверени, да га он неће покварити.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

па зато имам рекрацију сад до прва кукурика.” — Е гле! па лепо, мило ми је баш, па кад је тако, знаћеш јамачно има ли Ренан право или не?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад ујутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.

Човјеку би врло мило царство у свијету, али му не би мио кратак вијек, тек ипак не рече ништа. После човјека створи бог магарца и рече му:

Кад лук стане зрети, долазаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило кад види да пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену, а свети Сава повади лук и однесе га.

му се нимало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим срцем дочека и предусрете, говорећи му: — Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Јесте, јесте. Ја видим како сам процветао, од кад сам тебе узео. СОФИЈА: Е, мило ми је ако си увидио, да сам ти верна и да поштено мислим. МАКСИМ: Јеси ли ми верна, милујеш ли ме?

ДОКТОР: Никако, нека се узме сваки у памет. ШАЉИВАЦ: Знате ли, кад сте пали у клопку, како вам је мило било кад сте нашли ко ће вас бранити. ДОКТОР: Друго је кад нема доказателства, а друго је кад књига печатана сведочи.

ДОКТОР: То ми је мило, али ја без разума не могу да будем. ШАЉИВАЦ: Колико је то велика несрећа, толико је с друге стране срећа.

„На“, рекне ми, „Носи ово доктору, знам да ће му мило бити.“ ДОКТОР: И ти си примио ту пашквилу? ИСАИЛО: Како се зове не знам, јер не умем читати; него сам мислио кад вам

ПИЈАДА: Е доци цу, кад је тако лепо друство. Особито ми је мило, како Велимир уме да прави кур. ЉУБА: Е море, Париз! Није шала. 9. ВУЧКО, ПРЕЂАШЊЕ ВУЧКО: Ево фрорнес.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: На какав бал, гди крпе играју? СРЕТА: Море, тако се цеј поштује? Је ли, а мило ти је било кад си била цехмајсторовица? Видиш ли ти ово? Сад ћеш другојаче о балу говорити.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Један за радни дан, други за недељу. Па се препознају, Чарли! Па им мило што је један од њихових најзад остварио заједничке снове, здипио ловијановић и набацио фрижидер с уграђеним

Хеј ти тамо? — Ама, само ти ваљај, Ана; ја лепо лежим у кревету и баш ми је фино! — Е, да знаш, баш ми је мило што се тако лепо проводиш! Ја сам, иначе, босонога и скакућем у предсобљу по бетону. Где сам оно стала? —...

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Бруј-ритмови тајних прела пале лампу Јеванђеља. Анђеоски, изван зала, трепне Чедо из јасала. Чуван сапун, или мило, распламса се уз кандило. Стишан ромор: пуцка штица као суха котарица.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: То ми је вирклих весма мило да сам се с вама упознала. Верујте ми, господин барон, врло ми се ретко овакове визите пригађају.

АЛЕКСА: О, докле само види изворе моји прихода, мислим да неће имати шта млого примјечавати, но јошт ће му бити мило да његова кћи при тако великом богатству свет у удивленије поставља... Само ако иначе буде његова воља.

ЈЕЛИЦА (одлази). МАРКО: Господин барон, ја видим да ви моју кћер радо имате, и то ми је особито мило. АЛЕКСА: Не мислите, господине, да ја њу из каковога интереса узимам. Боже сохрани! Него из праве, чисте љубови.

МАРКО: А, Батић остаје моје дете. БАТИЋ (Алекси): И тако смо готови? АЛЕКСА: Совершено. БАТИЋ: То ми је мило. Само ћу ја полицији јавити да претресе мало тога барона, и нас извести за кога Јелица полази.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Ни једноме не би мило! Повикаше сви у мах: „Ко си, казуј сад одмах, јер нас грдно хвата страх! трнци плазе,

Често сам јој писао задатке, шапутао таблицу множења, а кад би ме мило погледала, осјећах се као младожења. Сањао сам о њеноме лику, покрај Уне, скривен у врбику.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Онај што тера лађицу није се још ниједанпут окренуо, тако да могу замислити, ако ми је мило, да има лик чудовишта. Због тих људи који се до краја не осврну, детињство је пуно фабулозних бића.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

А у селу јоште у прозорје мило Ноћ, ведра и хладна, не подиже крило. Из даљине само лисица се краде, Па кокоши вреба и пилиће младе — И од њених

За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо”. Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Имам важан разговор са вама. АДВОКАТ: Утолико боље, јер и ја имам са вама важан разговор. АГАТОН: Е, то ми је мило. Нас двојица и треба да разговарамо о свему, јер једино смо ја и ви онако људи од закона.

АГАТОН: Па срде се, дабоме, такав је ред. И ти си се бајаги срдила кад су ти мене поменули, иако ти је у души било мило. СИМКА: Велим, знаш, да нешто не покваримо. АГАТОН: Остави ти то мени.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Неко кресну жижицу и простор се једва осветли. Сагох се на улазу и уђох. — Мило ми је, мило, да видимо и артиљерију — говорио је дежмекасти човек у војничком оделу и без еполета, лежећи на двема

Неко кресну жижицу и простор се једва осветли. Сагох се на улазу и уђох. — Мило ми је, мило, да видимо и артиљерију — говорио је дежмекасти човек у војничком оделу и без еполета, лежећи на двема даскама

А из наших непотпуних извештаја више команде писаће опет онако како је њима мило и драго. И вечито: „На надлежност“. На крају, „кола се сломе“ на каплару Живуљу, или на несрећном Танасију.

Пођем ја тамо, а коње оставим мало подаље од куће. Још издалека чујем ларму, песму, женски смех, и подиђе ме неко мило. Бре... бре... знаш колико их има!... Све се поређали: женско, мушко, женско, мушко... Има десет парова...

— Е, баш ми мило што смо живи! — оте се изненадно, али искрено из уста Александрових. Неко баш тада закуца на врата.

Знају они да ће сутра мечка и пред њиховом кућом да заигра! — дира их поручник Бранко. — Баш ми је мило што ти једва чекаш сутрашњи дан, да испрсиш твој јуначки „рикверц“, кипислцауф — одврати му поручник Лука.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Гојка обузе пријатна топлина: Мило му што она сама везује своју судбину за његову, па и он развуче уста у широк весео смех.

неким учтивим, финим смешењем прилази он столу, пружа руку, извињава се, моли за допуштење да поседи мало у школи... мило му посматрати овај занимљиви рад.

А за то време његово се мило гнездашце растурило. Родитељи помрли, сестре се разудале и свака за себе савила гнездо, браћа се растурила по белу

Сад је одједном опет обузе нека милина, врати се пређашња љубав према овој деци, и њој је необично мило што стоји са овако чистом и упарађеном децом.

Остави ствари, па опет леже. Око подне дође јој мати. Она се сва промени, кад угледа то мило јој лице, скочи с кревета и обисну мајци око врата. — Зар још ниси устајала од спавања ?

Склупчати се тако под топлим покривачем уз то мило сухо тело и ћутати, ћутати дуго, вечно... ћутати и сећати се срећнога и безазленог детињства... Ћутати, ћутати, ћутати.

— Онда... е онда беремо кожу на шиљак!... узвикну Веља, смејући се. Љубица слуша, гутајући сваку реч. Нарочито јој мило што се Веља одобровољио, јер за дуго време није јој се хтео никако јављати. И то је, без сумње, Гојкова заслуга.

Никад!... Зар ја нисам много страдао ?... Зар су оно мале муке биле!... Па опет, видите ли... сад ми је мило и то страдање н све... Тиме сам вас откупио, то је моја плата за вас, ја у то тврдо верујем. — Не верујте !...

Ја не знам... Бога ми, не знам... Нити је смео рећи јој да не иде: бојао се увредиће је тим; нити би му мило било да пође и она. Мука!... Она је прочитала његове мисли, па се још сама двоумљаше.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Очи моје, куд сте погледале? Срце моје, шта си пожуђело? Да би Бог д’о сваком, ко што хоће, А и мене, што би мило било!

Да ми с’ хоће драги смиловати, Да се хоће са мном помирити, То би мене много мило било; Е се на ме расрдио љуто, Да је за што, не бих ни жалила, Већ за једну грану рузмарина; Зашто сам је у суботу

Ја би знала, гди би извирала: Украј Саве, украј воде ладне, Куд пролазе житарице лађе; Да ја видим моје мило драго, Цвати ли му ружа на корману, Вене ли му каранфил у руци, Што сам тужна у суботу брала, У недељу моме драгу

ми треба коњу на узду, Када га јездим, нек ми је лепо; Бисер ми треба љуби на грло, Када је љубим, нек ми је мило.“ Ал’ сестра брату отпоручује: “Нисам ти, брате, Турска робиња, Већ сам ти, брате, Турска царица.“ 223.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Јесте ли учествовали у биткама?“ Па ми је мило да одем и не гледам то. У почетку јула, ја сам опет у Коморану. Ађутант пука више није мајор Таш, него један мајор из

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Ајде са мном... волим те као своје рођено дете. Сироче: Идем! Госпођа у црнини. (Милује је.) Мило дете моје!... Сироче: Мати моја! (Одлазе.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ту је гурање, псовање, — у том помало личе на нас Србе, па ми би мило — отимање ко ће пре доћи до врата: Неки се чак и погушају.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Трепере мило сићане звезде, хтеле би ма како да осветле густу помрчину што се над земљом прострла, али су слабачки њихови зраци,

« — Ама 'ајте да припевамо Анђу, кад она нас 'волико дира, вели Милица. — Давно сам ја, Мило, припевана и опевана. — Е, ал' ми нећемо за Гаја. — Припевајте је за Зука, вели њен Гајо.

Видиш предсказивало му се! А ко би мислио да ће зло са те стране да дође? Но, још је добро. Готово му би мило, јер он се надао већем, страшном злу, а ово шта је, — ништа... Чудна ми чуда.

Тако се, ето, само у моме дому живи како је Бог заповедио... То виде људи, мило им, па ми зато и долазе... Али опет се чудим оној необичној промени код моје братије: како ме то одједном сви

Њему дође необично мило ово једначито звецкање у разним тоновима, које се још из даљине сливаше у један одмерени такт: трес... трес — трес...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

А Срети мило кад чује да тако страшно пише и да се тако цене његови дописи. Изрезили их што су кукавице па не умеју да умиру и гину

Али је нешто и изашло, није тај кош био породична гробница баш свију умних чеда Сретиних. И Срети је било особито мило кад тако нађе у Одговорима уредништва: »С. у * * * Хвала на послатом. Јављај се чешће. Што си заћутао?

Покрстила се и сад се, наравно, зове Љубица, али је газда-Ђорђу мило и оно старије име, ваљда зато што га је носила кад је била за десет година млађа.

пријатно развукао лице, зажмирио очима као мачак љубимац кад га добра старица, протекторка, чеше иза врата; тад би му мило било, па би кроз зубе пропустио: »Хе, хе слатко зенско!

— Ја сам овдашњи учитељ, Сретен Н. Данас сам дошао. — А, учитељ, дидаскалос. Е, много ми мило за то, за учевни људи. — А, је ли сте сас фамилију дошле? — Не, нисам... ја сам нежењен. — Врло лепо и то!

Спрема он све у својој кући, а богата, дао бог, кућа, па му то и лако и мило му. Спрема се за капетана; а ту, бога ми, треба пазити да се не постиди ни гост а ни домаћин.

Ту ће бити и капетан. — Капетан?! — Капетан и још нас неколико, та знаш, мило би нам било да и ти дођеш да проегленишемо мало! — вели му снебивљиво чича Милисав. — Ааа, ко вам је оно?

А што се овако промучио, то му је баш и мило, јер шта је живот него борба; и кад је слађи одмор него после умора?! »Устај живи, бори се, не клони!

— сврши ћир Ђорђе љутито, па се набрецну на Заца ни крива ни дужна. А Срета га само слуша, па му, боже, мило што је наишао на човека који о капетану мисли сасвим онако како је он у синоћњем допису рекао; и он, дакле, штити село

Тол’ко је убаво. Процепао си га, што га има реч, како свиња врећу! А Срети мило, па му све расте кика и за свој допис, а и за ово згодно упоређење капетана с врећом.

« Острвио се свет, па воли само инат и свађу. Навикли се на дописе, па им мило кад им се прочитају њихова имена наштампана у новинама.

— И нема, није ово средњи век! — вели Срета. — А он само ћути и дува на нос. Е баш лијепо видиш како му није мило, ама измакло му се. — А ти држи оне за које ти рекох. Чини ми се да као мало врдају. А ја на тебе сву наду полажем.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Крај пута, у јарку, у репуши Цигла се једна греје и суши. МАРТОВСКО СУНЦЕ Пред сваким прагом нешто се мило и тихо дешава, Бака васцели дан пред капијом дремуцка, Замишљена, као да задатак неки решава...

Сањарим како ме брод донео На Целебес, на јаву, ил на Борнео Ил приспевам међу Ирокезе Који ми се, одасвуд, мило кезе. Док душа плива кроз надахнуће, Мајчин глас прекида њена стремљења: „Овамо, док је јело јоште вруће! За сто!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

СКЕНДЕР-АГА (Види Вука ђе шапти; није му мило) Што је ово, браћо Црногорци? Ко је овај пламен распалио? Откуд дође та несрећна мисâ о превјери нашој да се збори?

Даћу вола за њега из јарма. АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ Ја ћу ти га поклонити, Вуче, тек ако ћеш да се окумимо; мило ми је с таквијем јунаком. ВУК МАНДУШИЋ Нема кумства без крштена кумства, ако хоћеш и четвороструко.

КНЕЗ ЈАНКО Кнеже Бајко, ти си нешто сјетан? Што ће бити, то не може проћи, него причај, да и није мило. КНЕЗ БАЈКО Хоћу, кнеже, све ми једно бива. Ја сам ноћас грдан сан видио: све оружје своје у комате.

ВОЈВОДА БАТРИЋ Да причамо снове при кретању! Ја сам снио што нијесам нигда (мило ми је за моје оружје): ноћас на сан Обилић пролеће преко равна Поља Цетинскога на бијела хата кâ на вилу; ох, диван

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Софка је међутим сишла и овамо у кујни матер намештала. Чисто и Софки. мило што јој је маТи, сада овако обучена у ново, у тој свиленој антерији, лакованим папучама, скупоценом загаситом

— Доста, доста, Софкице! — прекидала је и заустављала Софку, а ипак видело се како јој мило што јој одело тако лепо стоји.

Софка је знала како ће сада бити мило оцу што је кућа тако намештена. Нарочито ће он сад уживати кад гост, купац, буде изненађен због намештаја, особито од

Зар ја то хоћу, мило ми? Зар ја не знам колико је то што ја то морам? И то ја, ја! Ох! И разгневи се на неблагодарност Софкину, јер он се

ко зна пре колико година, ваљда целог живота један пут, ваљда још у почетку брака, прве брачне ноћи, ако јој је тако мило и потресено излетело то: „Ох, бре, Марко“, па ето тек сада, после толиких година.

Што, када је све знала, ипак да јој сада дође оволико тешко? Што да је виде и гледају како њој није мило, не радује се.

ваљда од бола и туге што им се никад оне наде нису испуниле, не пошле за драгога, нити ће икада осетити шта је драго и мило — постају толико луде и бесне.

Чак напротив би јој мило кад виде како се свекрва, обучена у ново, варошки а опажало се да је силом, јер је све на њој било тако широко и

насладом, као да се сада, после овога, он нечега ослобађао, скидао са себе нешто што му је, истина, било тако драго, мило, али које је њему ипак некако страно, туђе, увек се, поред све насладе, среће, | ипак не осећао свој, не био слободан,

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

од двадесет година, висок, танак, бјелопутаст; смеђа наустица тек га се хватила; очи му бјеху крупне, плаве, а гледаху мило. Еле, у пуном смислу ријечи, лијеп момак.

„Сједајте!“ „Ви господо из гњезда господскога, из питомијех Његуша, напредујте!“ рече ђакон Иво, коме је увијек мило било китити. Три Петровића: Саво Марков, Станко и Јоко Стјепови, уђоше.

“ одговори Владика. „Имао си шта носити, игумне!“ рече неки. „Богме, дијете, бреме, ама мило бреме. Сви су ти били у манастиру божићнијех поклада.

„А да хоће ли то господару мило бити?“ запита Радоје. „То је и мени замисао иако ме Крцун слобођаше“, примјети Оташ.

селу, да је он тобож вјештац и којешта друго, а у истини да је он пријатељ доброј дјеци, да живи осамљен јер му је то мило. Иза тога запиткивао их је за ситнице и за дјетињске послове, само да их, штоно ријек, раскрави и разговори.

Замијенити неограничени простор свога завичаја са тјескобом васпиталишта, слободу са гвозедним заптом, стриково мило лице и предавање са ћосим учитељима, који му сад ућериваху у главу празне изреке и још празније поуке како ће

Пеју мило би спријатељити се с такијем човјеком, па вјери Стану за сина Радојева“. „Па је ли жив син Радојев?“ запита медик.

„Ја ћу чинити како је тати мило“, каже она. „Па и без тога, ти лијепо знаш, да се дјевојке и не питају!“ „А да сердар, што он вели?

“ рече Маркиша загрливши је њежно, и гледајући је братскијем погледом. И она њему стави руке на рамена, па га гледаше мило. У нашем је народу родбински осјећај снажан и међу даљом својтом. Он се пренио у побратимство па чак и у кумство.

Она га повуче за скут, па се одлучно загледа у њ. „Кани се, жено, није ми мило о томе разговора водити, ноћас најсколи!“ „Ни мени не би мило било, ни ноћас, ни сјутра, Пејо, ама...

„Кани се, жено, није ми мило о томе разговора водити, ноћас најсколи!“ „Ни мени не би мило било, ни ноћас, ни сјутра, Пејо, ама...“ „Бре умукни и ајд лези!“ сердар ће осорно.

„Богу фала!“ рече сердар. „Е милије ми је, попо, што си ми тај глас донио, милије валај, но икакав други!“ „Мило свима, богме!“ прихватише остали. „Дај, жено,... камо то? Даруј ми попа!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— На малу се рибу велика хвата. — За мало се веле изгуби. — Веће прекреће. О ЛЕПОМ И ДРАГОМ — Лијепо је свакому мило. — Све је ново лијепо. — Сребрно је лијепо, а позлаћено још љепше. — Налепши цвет никне на буњишту.

— Није лијепо што је лијепо, него што је (кому) драго (угодно). — За чим срце, за тим очи. — Како је ком мило, тако и мисли. — Умиљато јање двије овце доји. — Убаво се брашно у комшилук продаје. — На драго очи утјечу.

— Умиљато јање двије овце доји. — Убаво се брашно у комшилук продаје. — На драго очи утјечу. — Туђе мило, али своје најмилије. — Што није лијепо гледати, није лијепо ни љубити. — На најмилијега је најжалије.

Турчину то буде мило, и, показавши да је и он јунак, пристане да га брију ненаквашена; али кад стане врло бољети, и више не могне трпљети,

Путнику то буде врло мило, и дигне се к робу и стане му срећу честитати захваљујући богу што се тако догодило. Али роб не марећи ништа за то,

— Кад се сунце рађа. 2 Питали су вука: — Бојиш ли се паса? — не бојим, али ми није мило да на мене лају. 3 Питали су коња: — Каква је најгора слама? — Бобова. — А има ли горе од бобове?

— Ја се бојим и двојице, па и да нијесу свети. 6 Питали кадију: — Зашто ти је мито мило? — Зато што је мукте дошло. 7 Питао ага агу: — Од овијех твојих чипчија који ти је најмилији?

Хајте, уроци, уз море, ликом се штапали, вратилом се опасали, не урекли мило и драго, док не пребројили у мору песка, на гори лиска, на земљи травице, на трави капљице, амин!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” Ја имам још за једну оваку књижицу нашијех народнијех приповиједака, али би ми било врло мило кад би ми још коју ко послао, особито из Херцеговине и из Босне и из старе Србије; само молим свакога који би их писао

Кад у јутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.

” Кад је брат сестри дошао, старца није било код куће, али мало час дође и он, и врло му мило буде кад види шуру па му рече: „Частићемо се и веселити, само најпре да идеш на моме коњу да му донесеш траве, али

Зет кад види да му је шура коња намирио, врло му буде мило, па му рече: „Ти си мој шура; сад ћемо се веселити и гостити.” Па онда седну за трпезу и стану вечерати.

за које је Вук у предговору првога издања ове књиге казао уа их има још за једну овакву књижицу, и свакоме ће јамачно мило бити да их овдје има заједно са онијем приповијеткама првога издања.

Кад лук стане зрети, долажаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило кад види да пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену, а свети Сава повади лук и однесе га.

Скочи домаћин знајући, шта се догодило, пак принесе свијећу, и рече му: | „Жао ми те, али ми је мило ђе сам оклад добио, јер је дан бјељи од млијека.“ 8. ЉЕНИВИ СЛИЈЕПАЦ.

му се ни мало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим срцем дочека и предусрете, говорећи му: „Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

оцима и братијом, него свако да пође својим ћелијама одважно, а уједно и мудро и бодро, и свагда чинећи што је Богу мило.

А ово треба од уздржљивости ваше да буде, а ако није могуће, а оно нека буде од сувишка. И Богу је мило ако је могуће. А и умрле треба сахрањивати.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти! Баш ми је мило. Тако. Бар ето и сам бата нека то види и чује каква си. ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Но, ако је што добра у нами, то нам је мило гледати, то добро видимо и томе се чудимо; а што нам није мило видити, то за леђа мећемо и добро сакривамо.

Но, ако је што добра у нами, то нам је мило гледати, то добро видимо и томе се чудимо; а што нам није мило видити, то за леђа мећемо и добро сакривамо.

Врло је мало таки[х] људи који само из злоће срца и с намеренијем чине зло само зашто им је зло мило. Са свим тим, моје намереније, будући исправљеније нарава и обичаја, добре хвале|ћи, а зле похуждавајући, уздам се да

Видећи ме да ми је мило гледати друге деце нове букваре и часловце, обештао ми [је], како свршим мој буквар, поклонити нов часловац, и испунио

Мога тетка Николе није тада било дома, а моја тета Марица ништа се није мешала у моју науку; њојзи је само мило било да ја идем у школу, било у коју било. А мени се учинило да сам тај дан у божјем рају био!

и милостивој матери, која има првородно чадо своје при сиси, кад отиде гди у комшилук на част, ус|павано у колевци мило чадо оставивши, и кад се врати, носећи пуне прси нектара чловеческог живота, и нађе мили плод утробе своје гди плаче и

чловеческог живота, и нађе мили плод утробе своје гди плаче и тужи за сисом, узима чадо своје к матерњим недрам, мило грли, слатко љуби и сису му даје — тако је мени било кад сам први пут к словам добродетељнога Сократа дошао.

” Владика, испивши чашу, почне све друге канити: „Чада моја, будимо весели! Србљи, гди су год, мило им је вино; ваистину божју, имаду право. Зна свети цар шта говори — и вино весели срце чловека.

Из овога се јасно како сунце види колико мора бити богу угодно и мило брачно и законо чловека и жене соједињеније и миловање, чрез које бог бива чловеков творац.

Мени никад није мило било залуду стајати. У неколикоп месеци очитам сва житија. И осим свију омили ми се житије мога имењака.

Но, ви сви упамтите моју реч. Како је њему одвећ мило много читање, он задуго у [Х]опову места неће згријати.” Ја сам међу множеством у сали негде у бужаку стајао и слушао

Тај дан по ручку вратисмо се у манас|тир. Ја - млад ђакон и мален калуђер, мило ми је било служити с чредом и без чреде.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Након двадесет гутљаја, Букар предуши ваљајући очима. — Још, још! — вичу ђаци, иако осталијема то не бјеше мило. Грго опет нагну: кљука, кљука, докле се не наду као тенац, пак сједе насред пода и поче пунити лулу.

Па је било странијех људи и у млину и у вигњу. Бакоњи би мило, чувши што један говори о њему: — Видите ли — вели — овога дијачића?

И он је детету враћао мило за драго и био му од користи учећи га свакога дана, чим се учврсти у милости Теткиној. Кад Бутре донесе хладну воду,

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Теби као мило што мени ноћас пропустише главу? — Нико није ни претио твојој глави. Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли и

Ништа није могло да је смири, шкргутала је голицајући га и штипајући. „Мило ти што си таква, а?“ придигао се на лактове, није јој видео очи.

— Одговарај што те питам! — капетан се закашља од љутине. Тапка марамицом по уснама и ретким брковима. — Да ми је мило што ће једно куче мање да погани земљу, то ми је мило, и то ћу да кажем краљу Милану ако ме пита. — Краља не помињи!

Тапка марамицом по уснама и ретким брковима. — Да ми је мило што ће једно куче мање да погани земљу, то ми је мило, и то ћу да кажем краљу Милану ако ме пита. — Краља не помињи! — устаде капетан. — Коме си платио да га убије?

Шта ћеш, пуста смрт. Ти си, дакле, његов унук? И личиш на деду, личиш, богами. добро семе не рађа шуљак. Баш ми је мило што те видим. Могу ли шта да ти помогнем? Немој да се стидиш. Зар је твој деда мени мало чинио!

Она, сигурно, јауче и боли је, а Мило јој је и радосно то што боли и што јауче. Зато ти коме ће она до сунца постати мати, кад дорастеш да ореш по женама,

Није, одувек је то знао. Није ни сада, а било би му мило да није тако, јер Вукашин више није његов син. „Ниједан Катић није невин“, рекао је.

Заклиње му се на верност и поданичку службу. Вођа странке — издајник! Па То сам знао! Као да му је и мило што је знао. Гледа по празној ћелији. Баци новине и пљуну на њих. Зашто су његови Преровци гинули?

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело! Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје!

Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле. Све ми мило нојца расплашила; Што не могла, у таму завила...

Наточи ми чашу вина Из подрума свог, Пољуби ме, загрли ме, Помог'о ти Бог! Ђ. Јакшић XВ МИЛА „Вина, Мило“! орило се Док је Мила овде била.

јадни, у празнину ту голему, у тај уздах грдни, хладни, Гледам у ту сету нему; Па то ми је сада лепо Па то ми је сада мило Као да ми никад око Није сунца ни видило, К'о да никад премалећа Мом животу није било, К'о да никад није сунце Срећу

“ „Е гле! па лепо, - мило ми је баш; Па кад је тако, знаћеш јамачно, Има ли Ренан право или не?...“ „Званичне тајне“ - рећ' ће коштаник „Не

Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре! А. Шантић ЛВИИ ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете! подигни витице своје! Како си чупава страшно!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Тим језиком разговарали су опат и његов гост. „Е баш ми је мило“, понављаше опат, „што те мој друг Лука упути право мени.

Све што онде видим, ново је, али не страно, већ мило и сродно, јер сам овде одрастао, па ми у овом онда младом царском граду И моја младост долази у сусрет.

Онда рече: „Бога ми чудна ствар! Шот ми, заиста, пише да му је мило што сам - из разлога које сам вам, драги господине, малочас саопштио и ја сам увидео да свој реципијенат не могу никад

Два различита осећања појављују јој се, у исти мах, у души. Она ме сажаљева, али јој је мило што је она редак изузетак међу женама. Онда ме запита: „И ви цените врло науке?

„Врло ми је мило што сам Вас опет видела. Нисам Вас заборавила ни за време тешких дана што сам их преживела. Недостајали сте нашем

Баш је субота, а тока дана окупљају се код њега научници, политичари, писци и уметници; свима њима биће нарочито мило да ме упознају.

Но та идеја била је туђе дете, за које Кивије није имао очинског осећања. Било му је, можда сасвим несвесно мило да проналази и прикупља чињенице које обарају ту идеју“. „Не верујем”. Па та идеја није била ни моје дете!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

И гледајући мило у Николу питала га сваки час: — А шта би радио да ти нисам дошла, је ли шта би радио? До јутрења провели смо у

То ново, то мило сунце, тај циљ, То је Боба. Опија ме помисао да ће ме док сам жив грејати, заноси ме већ Мирис цвета који ћу неговати,

Људи нас поздрављаху дубоко скидајући шешире, док су се слатке жене смешиле и, мило напућене, добацивале на рачун његовог озбиљног држања и хладног погледа: „Какви су ови Србијанци, сви намрштени.

Гнушај ме се, ако ти је мило, побратиме. Али не буди сувише строг и сети се како смо се патили, годинама живи сахрањени.“ Тако ми је писао.

Онда предњи делови стигоше на узвишицу. А одатле, изненада, бљесну нешта необично, мило, пространо, огромно, тамо преко зелених, рајских дубрава, и засени те испуни груди као новом неком надом, вољом да се

“ „Моје име?“ упита ме она с чуђењем. „Али ви ме свакако морате познавати. Ја сам Мис Тебе.“ „Мило ми је, госпођице“, рекох клањајући се дубоко и с поштовањем. „Али и ви мене, исто тако, морате познавати.

А горе, горе се смешило небо, моје небо, мило моје добро небо. И док ми је душа трептала покретом небеске милине, ја сам, витлајући мој мали шешир од сламе, трчао,

То мило створење, са очима тако наивним и увек пуним оне религиозне узбудљивости, зарадовало би се редовно при сваком нашем сус

Пролетње вече било је фино и слатко и топло, а небо мирно, мирно и мило, као увек о примирју кад се ни са које стране не чују пуцњи, ни мрска, потмула и језива тутњава топовска.

И тада, кад то рече, он лепо осети да је после тога жив и здрав остао, и силно му би мило што жив и здрав остаде, а што се на његовом лицу јасно дало распознати.

“ „А шта је ваше занимање?“ пита га опет Митар. „По начелу сам био бакалин, али сам и друго радио.“ — „Мило ми је“, каже Митар, „видим, вели, сви смо наши, а ја сам ти друштвен човек, и кад видим да сам међу људима, готов сам

Овако осећање, и мучно и мило, испуњавало је многе, али, међу становницима овако малога места, ваљда никога толико као човека коме више него скромно

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

И било ми је у исти мах и мило и криво: мило, јер сам у том тобожњем распору и ја стајао на бакиној страни, а криво зато што сам био суревњив на

И било ми је у исти мах и мило и криво: мило, јер сам у том тобожњем распору и ја стајао на бакиној страни, а криво зато што сам био суревњив на друге који су,

А овако ... Овај изљев као да је староме пружио малу задовољштину. А и мени је било мило што сам некако ствар загладио.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.

А он је гледаше пуним жудње погледом, и очекиваше одговор не дишући. — Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима.

али, шта ја ту бунцам! Деде да видимо којим си добром дошао? Ђурици беше пријатно слушати ове паметне речи; мило му беше седети овако и разговарати се лепо са најугледнијим човеком...

— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. — Што ти није мило ? — рече он чудећи се.

— Што ћу те лагати, зар је мени мило! — одговори она и зачуди се, кад се он намршти на њен одговор. — Што ти није мило ? — рече он чудећи се. — Зар смо ми за то... и нашто ће нам деца, куд ћемо их ?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад ујутру дан осване. Устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.

И би му врло мило, те док би о длан ударио, већ му слуге опремише злаћанога коња и на њему сва опрема од сувога злата.

Побратим се зачуди кад виђе лију иза себе наблизо, и би му врло мило и драго. Сад кренуше сви заједно даље. Ишли они ишли, док угледали опет цареве дворе.

— И би јој врло мило и драго. Сад изиђе све дјело на видјело. Старом оцу би драго кад видје најмлађег сина, и ожени га са златном

Кад лук стане зрети, долазаше ђаво почесто да га обиђе, али му не бијаше мило кад види да пера труну и суше се. Лук сазри, пера сва увену, а свети Сава повади лук и однесе га.

Кад је брат сестри дошао, старца није било код куће, али мало час дође и он, и врло му мило буде кад види шуру, па му рече: — Частићемо се и веселити, само најпре да идеш на моме коњу да му донесеш траве, али

3ет кад види да му је шура коња намирио, врло му буде мило, па му рече: — Ти си мој шура; сад ћемо се веселити и гостити. Па онда седну за трпезу и стану вечерати.

Човјеку би врло мило царство у свијету, али му не би мио кратки вијек, тек ипак не рече ништа. Послије човјека створи бог магарца и рече

Турчину то буде мило и, показавши да је и он јунак, пристане да га брију ненаквашена; али кад га стане врло бољети и више не могне трпљети,

кум се нимало не обрадује, али му је за невољу морало бити да га с веселим срцем дочека и предусрете, говорећи му: — Мило ми је што си приспио, али ми је врло жао што ми се честито није намјерило него кртоле на бистру воду.

Путнику буде врло мило, и дигне се к робу и стане му срећу честитати захваљујући богу што се тако догодило. Али роб, не марећи ништа за то,

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Чобанин се тако смеши мило, боно! Шта ли сања и ког гледа сада у сну? Овце пасу, мирно иду; лупка звоно; Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну.

Подижем будућност са својих осама! У њој ће све бити мило и весело! И топло, и љупко к'о узглавље њено — Као коса, уста, врат, груди и тело. 1905.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Сада, међутим, није било никаквих тешкоћа и она је била јако изненађена и то јој је било мило. Мој први испит из енглеског језика положио сам врло успешно.

Ћипико, Иво - Приповетке

поглед им и нехотице пада на скитача Митра, који наоко нехајно их посматра, али на махове издаје се: види се, није му мило што у њ гледају, а не може да их чисто погледа, буни се, па пође на страну, само да им није на догледу.

Над главама им вјетар хуче и одбија се од голих кршева, а њима је у друштву мило и топло: грије их сунце, врео задах чобаница и младићки животи, скупљени један уз други да се заједнички од студени

граду, брише стакла на прозорима да се у соби боље види, јер сваки час доље из дућана може да бане господар, а њему је мило да је у кући што је могуће свјетлије.

— Јеси ли сашила? — упита је Никица, увијек весео, и надодаде: — Мило ти је што ћеш се удати, је ли? — Па се постави пред њу, погледа је љубопитно у лице, као да је одавна није видио, и

отицај живе воде што из голога камења отиче у море; вечерас не јагми се као прво да прва зграби, па да одмах пође; мило јој гледати у мрачни простор и вреву свијета.

Наједном, прво него ће да заокрене у до, окрете се прама граду; може бити да јој га је било мило, или се сјети свога поочима, или своје мртве мајке, тек, не рекавши никоме ни ријечи, нагне наново натраг низбрдицом.

— Сам сам... а опет дошао бих, близу смо. Но некако теби није мило... . —За послом сам..... Уто с мора духне јачи удар вјетра и боље затресе жбуновима око њих.

Страховит је тај тјеснац: ни староме рибару није мило ноћу у њ заћи. Али је и у њ већ зашла прва зрака свићања, па се по хридима, шкрапама и мору просула једнолика, јасна

Међутим, чељад се опрема да се поврати, а завлаче, јер никоме није мило остати код мрца: рађе би се повратили својим кућама.

за нама; нико се не миче да нас испрати: сунце је освојило шкољ, а маестрала још нема, па је вруће, а рибарима није ни мило ходати. — Уђите! — рече ми стара кад стигосмо. — Ово је сада моја кућа.

— Пошла би' га опет наћи, али не знам би ли му жени било мило видјети ме... Па опет нема веће зараде као прије... А је ли те, — осмехнувши се на ме, рече живље, — било би добро да

бити да се кући поврати, јер му беше тешко да у туђој кући преноћи; и кад се поврати с њиве, у саму ноћ, чисто му је мило што је у кући нађе. Ни речи не рекавши, леже до ње.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Човек из дипломације и онако од реда, као што и приличи једној министарској ћерки. ЧЕДА: Е, то ми је мило! А шта је иначе тај Никарагуа? ЖИВКА: Кој' Никарагуа? ЧЕДА: Па тај ваш будући почасни зет!

” – „Хоћемо ли се видети сутра, господин-Васо?” А мени, право да ти кажем, мило и онако пријатно ми као да ме неко голица по трбуху. ЖИВКА: Па јест, може да буде пријатно!

АНКА: Ију, а што сте се ви тако лепо обукли? ЧЕДА: Због вас, Анка. То је моје свадбено одело. АНКА: Е, то ми је мило. И тако обучен доћи ћете и тамо у моју собу? ЧЕДА: Па зато сам се и обукао. АНКА: Је ли истина?

ВАСА: Па јест, кад човек каже, шта му можеш? ЖИВКА: Па како сте? КАЛЕНИЋ: Хвала, тетка, благодарим на питању. Мило ми је што вас видим тако свежу. Ви се, тетка одиста сјајно држите!

ЧЕДА: И почасни конзул Никарагуе? РИСТА: Да, тачно! ЧЕДА: Ама, није могуће! Е, то ми је мило, особито ми је мило да се упознамо. РИСТА: А с ким имам част?

ЧЕДА: И почасни конзул Никарагуе? РИСТА: Да, тачно! ЧЕДА: Ама, није могуће! Е, то ми је мило, особито ми је мило да се упознамо. РИСТА: А с ким имам част?

(Измакне се и посматра га.) Е, ко би то рекао? Дакле, ти си то, Ристо! Е, то ми је одиста мило! РИСТА: А с ким имам част? ЧЕДА: Ја, је ли? Је л' за мене питаш ко сам? Ја сам... како да ти кажем...

Ја сам... како да ти кажем... па ја сам, брате, ујка Васа, Живкин ујак. РИСТА: Дакле, ви сте ујка-Васа? Е, то ми је мило. Ја сам, бога ми, мислио да сте старији. ЧЕДА: Нисам. РИСТА: Чуо сам за вас и баш ми је мило да се упознамо.

Е, то ми је мило. Ја сам, бога ми, мислио да сте старији. ЧЕДА: Нисам. РИСТА: Чуо сам за вас и баш ми је мило да се упознамо. ЧЕДА (гледа га и мери са свих страна): Дакле, ти си то, обешењаче један, а?!...

ЧЕДА: А господин је...? ВАСА: Наш рођак. КАЛЕНИЋ: Најближи рођак по женској линији. ЧЕДА: Тако, то ми је мило. Ја сам зет тетка-Живкин. КАЛЕНИЋ (рукује се): Ви? Боже мој, ето, а нисмо се ни познавали.

Мени никад не би тако нешто пало на памет. То вам је необично духовито. КАЛЕНИЋ: Је л' те? ЧЕДА: Баш ми је мило што имам тако духовитог рођака. Но, ујка-Васо, сад немамо шта више да бринемо. Ствар је сасвим у реду.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

насладом као да се сада, после овога, он нечега ослобађао, скидао са себе нешто што му је, истина, било тако драго, мило, али које је њему ипак некако страно, туђе, увек се, поред све насладе, среће, ипак не осећао свој, не био слободан,

(З) „Зна како ће сад настати оно весеље пуно, мило, утолико пуније, веселије што се зна да је ту, у кући. Сви су своји ту, у кући, заграђени, одвојени, слободни. [. . .

И то не чине из жеље да драже, изазивају, већ мило, страсно . . . А све обасјано, ограђено кућом, испуњено мирисом, димом, и поред свега једнако песма, глас Стојанов . .

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Сено Дурут! — повикаше сви у глас. Дуруту не би мило, али на велико Хамзино наваљивање узе гусле и кликну као вила, озбиљно ређајући Женидбу Паше од Тирана, којега је

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Облаци се сиви купе, Сметови ће већ да рупе, Навалиће са свих страна — Сећајте се сиротана! Богатство је мило, драго (Но и туђа има зноја), А патњама, невољама Нема краја, нема броја.

»Невен« 1881. МАЛО ПРОСЈАЧЕ (Уз слику) Ох, шта ли си ти још крива, Ти невино чедо мило? Да је мајка твоја жива, Знам да не би тако било.

“ — мило јој је, мило. Гледа тако летом. Гледа тако дуго, Сита је светлости, — хајде сад што друго! Кад окрете леђа свећином

“ — мило јој је, мило. Гледа тако летом. Гледа тако дуго, Сита је светлости, — хајде сад што друго! Кад окрете леђа свећином пламенку На

Нико није дошô амо Да мирише цвеће мило, — Па ни момче, ни девојче (Што би тако лепо било). Није било што се иште Да заигра срце живо, Није било брсна

Најгора је слабост што без нужде клеца; Зато, људи, људи, не будите деца. Многима је мило кад се пред њим’ јеца; Зато људи, људи, не будите деца. Не будимо деца, да се заиграмо.

(То ј’ заглавље друго. Сад долази треће). ИИИ Слуге као слуге, убрзаше краке, Савезаше лава у конопе јаке. Мило им се банит’ по уздаху туђем, — Развише му десни гвозденим оруђем. „Ево, сада вуци!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЈОВАН: Длака му је жута, ако није веће од телета, мање није; глава му је као половаче; красно, кудраво, мило вам је да погледите. ФЕМА: Како му је име? ЈОВАН: Жутов. ФЕМА: Јохан, то је име гурбијанско, мора бити ламур.

Ком је мило нек се с женом туче, Нек се туче и за косе вуче. Нека гајде поред свирца јече, Пуне чаше при весељу звече.

САРА: Видите, колика и каква разлика између ње и њене кћери. РУЖИЧИЋ: Дође мило време, Да волшебница бреме Са Хекубе свуче И у грацију обуче.

) ПОЗОРИЈЕ 4. ЕВИЦА (сама у башти, заливајући цвеће) ЕВИЦА: Моје мило цветанце, ти ћеш мене срећном учинити. Васа ми је обећао овамо доћи, и ја га сваки час очекивам.

Петровић, Растко - АФРИКА

Под нама се указује један врт сав у цвећу. То је Банфора. Мило ми је што знам да је њу засновао Вуије, подигавши ту прву колибу.

То је Банфора. Мило ми је што знам да је њу засновао Вуије, подигавши ту прву колибу. Мило ми је нарочито што ћу му доцније моћи рећи да је створио нешто што је достојно најлепше песме.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Мислио сам на далеке знанце и пријатеље, на све, што ми је мило и драго; на тебе, драга Србијо, чија се судба сада решава, и док ми овде толико зебемо за тобом, у турском стану

Они це радују мојој дозволи, а мени је опет мило што сам могао да им учиним ту радост — и пунктум. Ово је било изговорено већ сасвим срдито.

Порта позива »верни српски народ« да се мирно преда Турским командантима, па ће бити у свему заштићени и поштеђени. Мило ми је што се није нашао Србин издајица да напише ову прокламацију, јер, судећи по »стилу« и језику у прокламацији

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Пуне очи жара; Пуна уста сласти, Мирисава недра Пуна бујне страсти; Мило чедо, коме У погледу пише, Да ни само не зна За чиме уздише; Што би знало чарне Не склапати очи Грлећи, љубећи

Волео сам Српство мило, Већма него сама себе, Ал’ сад ми је стомилије, Јер у њима нађох тебе. Све, штогод сам досад волô, Тим сам само

ХХВИИИ Ој, љубави, видовита вило, Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!.. — Чуј ме лане, моје мило цвеће, Јер ми други веровати неће.

Од ране ће на срцу ти с’ Драга створити, С њоме можеш о том санку Мило зборити. XЛІВ Кад прво сунце Кроз гору сине, На роси видиш Где дршће свет; Цветак се прене, А по мирису Познаш

Зора је осмеј Божје доброте, А сунце пева Највишу моћ... Богу је мило Што ј’ тако тајно Дивну и бајну Створио ноћ.

А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, — Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било.

Па то ми је сада лепо, Па то ми је сада мило... Као да ми никад око Није сунца ни видило, — Кô да никад прамалећа Мом животу није било, Кô да никад, није

Па још ноћца кад заплави, Па затрепте звезде мило, — А теби се тако чини, Да се море с небом слило. Оно море, што кад рикне, Задршћу се даљни краји.

Па сад плави, ноћи света! Треперите звезде мило! Ево море — душа моја — Уједно се с вама слило. На зрцалу душе моје Огледа се месечина.

ЛX У сну, дабогме у сну, И где би другде било, Дође ми моја мајка И поздрави ме мило. На моје тешке јаде Спустила своје очи, Утишаше се јади Небеском неком моћи.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— А... пекарски пук... — Петнаести, петнаести — виче овај да му готово жиле пуцају. — А, тако. Мило ми је. Онај се окреће збуњен, хтео би да иде. Али Пера га пита: — На коме сте положају били?

— Размишља много ноћу... — Мило ми је, мило. Увече смо дошли сви у заказано време. Сели смо и за вечеру, али са нама не беше нашег собног старешине.

— Размишља много ноћу... — Мило ми је, мило. Увече смо дошли сви у заказано време. Сели смо и за вечеру, али са нама не беше нашег собног старешине.

— гунђао је сутрадан инжењерски пуковник. — И ми смо некад били млади, али такве лудорије нисмо чинили. — Мило ми је! — шапуће Пера „Ђеврек“ испод ћебета. — Како, како? — разрогачи очи пуковник.

— Мило ми је! — шапуће Пера „Ђеврек“ испод ћебета. — Како, како? — разрогачи очи пуковник. — Баш би нам мило било ако би се ухватио онај који је увео псето — одговори Пера.

Пера се са тешком муком придиже. Коса му је пала на чело, а лице му се опустило. Поводећи се приђе Фјодору. — Мило ми је... Сава Савић. — Овога морамо да вежемо — једва превали преко језика капетан „Фикус“.

— Број таквих је, сигурно, највећи — каже Драган. — Разуме се. Волео бих да видим тога коме је мило да погине. Али, тек, било овако, или онако, посао се врши. Запитао сам командира за пету групу. — А...

Или је то ваљда страх од смртне опасности. Падоше ми на памет речи командира Стојановића: „Никоме није мило да погине“. Те и њима. Али су већ стекли навику, и лакше подносе...

— добацује Коста. — Зна се... „Ова је кућа богата“. Здраво докторе! — поздравља се капетан Бора. — Е, мило ми је кад имам тако цењене госте. — Џамићу, донеси посуђе за двојицу, и столице! — наредио је Радослав.

Од неких официра дознао сам да тамо има мало наших људи, те ми је било мило. — А зашто?... Ја бих волео да имам друштва. — Било нас је свакојаких...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Ви питате мене: — Что јест убо било? Что јест мени тако знојем главу мило? Ничто друго него мраз љуте руске зиме, От које се ујутру сви домови диме.

Збогом, дакле, витезови! Кад самвика неће, Ја ћу пјети што је мило, љубве брати цв'јећа. Павле Соларић МИЛОШ И РАДОВАН Ходи, сједи, Радоване, да ти Милош каже Нови случај кога многи

Време мило, мог достојни гананија дани, Да вас пастир у долини, птичица на грани, Да вас тежак с њиве своје восклицајућ хвали, Јек

И слушати и пјевати свакојаке лике Мило ми је од сказаљке било и кавике. Станем и ја пробирати, запну струне прсти, Начнем прву, љубов нађем већ у другој

Грли ме и љуби узајмице, Безмилосну так онежим вилу, Да ми сама пружа усничице; Морфеј готов жеље м’ исполнити, Мило све ми дати пак чини се, То што не смем будан помислити, Што и тајно желим, исполни се.

Гле! ни Јарма честита немаш, какве су ти палице! Е, мој Брајко! Заливено сребром код мене све, да је мило Сваком ји гледати. Твоје спрам волова палице нису. Волове добре имаш, нег’, штета, плуг ти је скрпљен.

Аратос га и то било, И онога ком’ је мило, Али, знате, човек мора, Из атора и декора, Ићи тамо сваки пут, Ма трошио дукат жут. Дукат — ни то није благо!

жаром брани И за свој род написат кани Не само њему духосродно, Нег’ општем вкусу тако сходно Да читат буде сваком мило — Знам да би књига мање било. Да — (остаде ми што у перу!

Дижу се жара из чистијег силе Земника умног тамо куд ји мило Позива поглед твој; дижу се, Ал’ бадава! Све више летиш ти. Земном се руком ником додирнути Не даш.

Момчад млада разиграна Да покида лаке ноге, А девојке подскакују Да ји мило погледати. Све играју за ремеке, Ал’ ји једно надиграло Момче младо голобрадо.

Да ћу тебе саму љубит И до гроба и у гробу И ако је што за гробом, И да с’ нећу ни женити Ако моја ти не будеш. Мило људма чут и видит Да су другим мили, драги, А сан мио шири прси, Смеј и румен лицу даје.

су се обе војске код Саве на равници Кохована (Цохован) сусреле, учинио је штитоноша овог књаза, један Херват, именом Мило Кабиловиц (Мило Цабилоwиз) јуначко дело које заслужује да му се име овом благородном Римљанину узпореди; т. ј.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Леонардо улази.) А, Леонардо!... ЛЕОНАРДО: Светлости! И мило ми је, — Што те на овом кршном престолу, Као госпођу гора слободних, Са страхопоштовањем и оданошћу Којим ми твоје

ЈЕЛИСАВЕТА: И није — и мило ми је. То значи: и жао ми је Што те онако црна судбина Из Венеције злобно отиште. ЛЕОНАРДО: Можда и тако мислим.

ЈЕЛИСАВЕТА: Хвала! ЛЕОНАРДО: И оружја... ЈЕЛИСАВЕТА: Хвала! И поздрави се тој Републици Да ми је мило бреме носити Што ми на слабо раме товари Голема љубав коју осећам За Венецију драгу, премилу.

Хеј! хеј!... (Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Ту је, дакле, и доћи ће? Баш ми је мило!... Мило? А зашто? Може л’ се мени ишта милити? Може ли бити мило срцу мом Што ће се видет’ с једним варваром?

Хеј! хеј!... (Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Ту је, дакле, и доћи ће? Баш ми је мило!... Мило? А зашто? Може л’ се мени ишта милити? Може ли бити мило срцу мом Што ће се видет’ с једним варваром?

) ЈЕЛИСАВЕТА: Ту је, дакле, и доћи ће? Баш ми је мило!... Мило? А зашто? Може л’ се мени ишта милити? Може ли бити мило срцу мом Што ће се видет’ с једним варваром? И сатани се ништа не мили, — Па опет тражи слуге, робове; А зашто?...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Чује, како Јаблан громовито риче, а брда одјекују. Он долига: Воло-лиге, доло-лиге! Јаче моје мило баче од те ваше јадне краве! Ћа, кравуљо, нагрдуљо!

Светац је, не ради се, па дошли људи да мало пробесједе, а као планинцима мило им је гледати и кад се бакови боду. Луји се стеже срце кад угледа Рудоњу.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Кад с богова се буду венци спрали, Остаће, као сан на тиче мило, Звук твога младог срца што је било По својој вољи и по својој власти.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Још како! Седао сам ја и на плави плајваз, али ми је подметнуо секретар, па ми је било мило, иако ме сврбило десет и више дана. ТАСА: Па не марим ја, кад се ти нашалиш са мном, господин-Жико!

Па онда, место да си написао људски какву прокламацију да је полицији чисто мило да ти метне букагије на ноге, а ти: „Душо моја, жића млађанога”, један, два!... Има ли још што, господине Вићо?

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

И радост наша теби, дародавче, руменилом да окади просторе. ТУГА 1 Засветле дани, девице мру биљке тихано мило. У срцу туга се стани за нечим што се давно, давно збило.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

ватре и нагне над јелом, дижући дугачком машицом у руци капак, види сва: и њено бледо, сад широко али још једнако мило лице, и засукани јој рукави, и на грудима испала јој кошуља, и услед рада, сагибања, искренуте јој шалваре, бошча која

Одговара му радосно, без досаде, јер зна да му он зато досађује, запиткује га, што га воли, што му је мило да он, Младен, тако добро ради, он, син његова покојног друга с којим је он толико година ту заједно седео, живео.

— На, пини, расхлади се! — вели му баба некако мило као благодарна за тај његов рад. И после, увече, опет оно код куће вечерање, седење, разговарање, спавање.

Увек према њој трезвен, миран, као брат јој. И она га слуша, мило, покорно, мада би волела да је он још бољи: нежнији, отворенији.

Полако. Обучена у ново као да је из цркве дошла, и ређа, застајкује испред сваког дућана. Разговара се. Мило јој како је сваки пита, с поштовањем устаје и дочекује. Тако, полако, свечано, као да у госте иде, отишла је кући.

Колико их је пута Младен затицао: доле, у соби, у кујни, раскомоћене, у разговору, ћеретању, и то некако слободно, мило. Младен би их остављао.

Ћипико, Иво - Пауци

— а глас му у тишини, у проређеном ваздуху, одзвања једро, одјелито. — Мило ми је! — одговори дјевојка и боље приљуби се уза њ, као да се нечега престрашила. — А да, жеља те, као и мене!

— сјети се и наздрави јој. Па, отрвши руком уста, и погладивши мрке на уснице, пољуби је: — Је ли ти мило?... Љуби ли те овако нестрпљиво твој Марко? — И, говорећи плахо, расијано, насрће на њу. — Је ли нам лијепо?...

кршћани, јер знам да су и ваше молитве помогле код свемогућега бога те издравих од тешке болести; па особито ми је мило што сам ухватио згоду те могу да вам узвратим „мило за драго”...

свемогућега бога те издравих од тешке болести; па особито ми је мило што сам ухватио згоду те могу да вам узвратим „мило за драго”...

Дођи по њ, кад хоћеш!... — Нећу ја тамо, — одговори Петар. — Ко вели да си давао двије кварте? Пусти, болан, — мило за драго! Друкчије што хоћеш, али овај пут ваља да иде по закону; и ти си тражио штету по закону, је ли поштено?

— Има неко вријеме те вас чешће видимо ... Мило ми је! — отпоздрави газда ... — Али јесте ли читали? — упита га под утиском новинарскога чланка што га је тога часа

бројем први, и изабраше за начелника газда—Јова Костића, прокушанога родољуба, дарежљиве руке за све што је Србима мило, а у најбољој снази да своме народу послужи.

је госпа Пава избивала из куће, пустио је једну од господаревих јараница к њему у собу; Вељаше она: „Биће господару мило видети ме, а и ја сам га се зажелила.

С муком отргнувши се од прозора, свуче се и пружи по постељи. Не хтједе затворити прозора. Бијаше му мило да се мјесечево свјетло по соби повлачи, а он да, гледајући у њ, задријема и заспи.

— Почела је плима; ноћас ће пунут' јужина, опази старац. — Мени је мило код мора, — јави се Иво. забире ме и ублажава ... — Море је живот и смрт; како коме.

— јави се дјевојка, у тили час посвема будна. — Спаваш, к'о да ти није код мене мило? — Како није! Оволико ча и јемам сласти у животу! — А Петар? једва чујно изрече он. Дјевојка не одговори. — А Петар?

— Ја их не знам причекати! — прочитавши, рече Иво. — Није ми мило! . — Ча побогу!. — пресјече га отац у чуду. Не знаш их причекати? А ча си онда учио? Није него твоја линост!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Сваки здрав човек би окренуо главу са мучнином у трбуху од гноја и задаха, само он завирује у њих као у нешто лепо и мило, у цвеће, у плодове земаљске, у птичице, у јагњад и ждребад, у мека, невина лишца малих девојчица.

најзад: лежим тако у нарамку сламе у јаслама, око мене су кравље њушке, млади дах ми милује лице, велике благе очи ме мило гледају.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

АВРАМОВИЋУ 90 СТАРА ПЕСМА 91 ОМОРИКА 93 ЦИГАНЧЕ 95 АНЂЕО ТУГЕ 96 ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ 97 НА ЧАРДИ 99 (ПЛАШЉИВО И МИЛО ЛАНЕ) 100 ВЕЧИТА ХАРМОНИЈА 101 НИМФА 102 ПРЕД ТРОЈОМ 103 ОВИДИЈЕ 104 (О ГОРДИ, РАЗВРАТНИ РИМЕ) 105 НА ВАРДАРУ 106 СА

Он љуби хладни кам. 1883. ПРОЛЕЋЕ Пролеће мило на земљу слази, И сунце здрави поља, брег, Студене зиме губе се трази. И копни снег.

Заборав оно даје. Кроз овај мили пољски свет Лахора бледо крило, Ширећи неми, благи лет, Лелуја цвеће мило. Гле, већ је свенô венац мој, Што кити моје власи, И тужно сипа мирис свој, И гордо чело краси.

1886. ГОСПОЂИЦИ Н* По воли своје судбе клете, Прогоњен страшном буром зла, А мислећ на вас, мило дете, Из даљине вам пишем ја.

Но даље с тугом!... Мило дете, Тим нећу да вас морим сад, Ја волим кад се насмејете, И мене онда мине јад. Ја волим ваше ведро чело И ваш

А суморна оморика над њеним се диже хумом, Она значи вечну тугу и пева је с тихим шумом. 1888. ЦИГАНЧЕ Безбрижно и мило дете, подигни витице своје... Како си чупава страшно!

Пићу с тобом као с братом, Да не пијем сам, А већ после... Ах, баратом Бићемо се, знам. 1888. (ПЛАШЉИВО И МИЛО ЛАНЕ) Плашљиво и мило лане, остави играчке своје За жртву свештених пената...

Ах, баратом Бићемо се, знам. 1888. (ПЛАШЉИВО И МИЛО ЛАНЕ) Плашљиво и мило лане, остави играчке своје За жртву свештених пената...

3а руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо.“ (ВЕКОВИ СУ ПРОХУЈАЛИ...

Кô српских гора млади бор, Приморја чедо мило, Походи неба зрачни двор И мира љуби крило. Осам је пута цветô цвет, Толико свену пута, И њих нам збриса смрти

Исприча кметици редом све што се од јутрос збило, И гледи кметицу нешто, па, Боже, здраво му мило! Кметица, снажна и сниска, вукући препуна ведра, Засук'ла рукава оба и малко открила недра, Те кравар ушара много.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

СПОРАЗУМ О ГЛАВНИМ ТЕМАМА ПРЕПИСКЕ На дунавском пароброду „Сатурнус“ Баш пред сам полазак из Беча, примио сам Ваше мило писмо. Ево Вам одговарам још успут на белом дунавском броду који ме носи отаџбини.

Данас стиже и Ваше мило писмо, драга пријатељице, најлепша Вам хвала на лепим жељама за успех моје мисије и на свим осталим доказима Вашег

Ово моје златно перо, то је олук кроз који се моје мисли и неиспуњене жеље таложе на хартију. Мило ми је да сте моју пошиљку примили у реду и да сте њоме усхићени.

Са радозналим очекивањем и зебњом у срцу приступио сам тој Кеопсовој пирамиди. На њеном врху плавило се Ваше мило писмо; њега сам прво прочитао. Важи! Идућег лета наћи ћемо се негде у Алпима.

Ујутро га испратих на железничку станицу и опростисмо се срдачно. Данас добих Ваше мило и весело писмо, драга пријатељице, Ви ме у њему питате када ћемо на пут. Ево, ако желите одмах!

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Још да може какав глас од себе дати, Не би птица била, већ анђ'о пернати.“ Би мило гаврану такву хвалу чути, Ал' да нема гласа – та га сумња љути.

МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство је тамо, Српски збори само; То ми омилело, Мило моје село, Буди ми весело!

Ред је по обори, Чисто све у кући, Мислиш гледајући Господски су двори, Мило моје село, Буди ми весело! У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми

У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми весело! Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје

Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје село, Буди ми весело! У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда.

У нас вера тврда, У нас пуне чаше, Гостољубље наше Време не похрда. Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака.

Мило моје село, Буди ми весело! Нема сиромака, А кад је за село, Село скочи цело, Слога наша јака. Мило моје село, Буди ми весело! Са свију крајева Чује се певанка Грла крупна,танка; Неће зло ко пева.

Мило моје село, Буди ми весело! Са свију крајева Чује се певанка Грла крупна,танка; Неће зло ко пева. Мило моје село, Буди ми весело! Добри Бог ће дати, Ќ'о што моје село, Бит' ће Српство цело!

Мило моје село, Буди ми весело! Добри Бог ће дати, Ќ'о што моје село, Бит' ће Српство цело! А ја ћу певати: Мило моје село, Буди ми весело!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

МИРОН Ако, ако, не љутим се. Чак ми је мило. Него после? КАТА Па не знам, синко. Ете, тако једнако ми се тужи, једнако као да је неки страх, неки снови, нешто

ТАШАНА (у смеху): Та престани једном с тим. Добро. Ето лепа сам. Ево и ја видим. И мило ми је, годи ми што сам лепа, али само то и ништа више, ништа друго.

И мени сад мило да живим. Пре: идем чаршијом и нико да ме ослови, нико са мном реч да проговори. А сада: сваки, поред ма ког дућана да

Ти када почнеш, све једно те једно. СТАНА (наставља још одушевљеније): А што ми је мило, што је ове хаџије деда Мирон толико изгрдио.

(Узима децу у наручје): Охо, охо, ха! Сад ми је овако мило, драго. Сад можемо да идемо. (Мирону понизно): Ти, дедо, пошто идемо кроз чаршију, нећеш с нама?

како она, још чистија и свежија, пролази поред мене, чак и служи ме, двори, и по њеном лицу, осмеху, видим како је њој мило што је мени добро код ње. И сада све то изгубих, упропастих, својом ногом згазих. И то како? Гадно.

РЕШИД БЕГ То, то, твоју Стојну... (Дубоко уздише): Ех, и ја сам имао у мој чивлук не Стојну, него Васку. Убаво, мило, красно дете. Заједно, као деца, играсмо се, купасмо се у реци, прависмо куће у песку.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Мајсторици Ристани све то мило. Још је порасла канда, и још више се снагом обложила. Не изгледа рђаво ни мајстор Коста, али је његова боља половина

После две године дође и Сека. У мајстор Кости порасте сујета оца. Почео је богме и да се хваста, па и да враћа мило за драго. „Хвала великом Богу, би како он рече, а не како шор хоће. Шта ће теби деца двоја — је л' тако беше?

излетима, његови се балкански појмови прилично расветлише, многа његова знања из читаонице се како треба повезаше. Мило мајстор Кости што сад зна шта говори; служи се опет много сликама у причању; ту је, наравно, и земљотрес.

Једног дана Ристана опреми мужа на пут. Требао је остати у Будиму, два, три дана, а остао је недељу дана. Ристани мило. Кад се путник вратио, имао је шта да прича: „Много Мађара! Нисам знао да их је толико у тој њиховој Пешти.

Не ваља то... А мали Лука, верујте да ми баш није мило да то за Швапче кажем, али морам истину говорити: на том је детету Божји благослов.

и доста се смрешкао, али у црте ушао онај фини склад који се јавља кад престану дуготрајни болови и човеку буде опет мило живети.

хаљина, некако по моди и на женску; а госпа Нола, још у послушности болесника, ћути, облачи се, и помало јој чак и мило што сви кажу да јој такав крај добро стоји. Хода госпа Нола, вуче баш и неки шлеп, и нехотице се гледа у огледалу.

Госпа Ноли је то врло годило, и увек, док ципеле навлачи, нарочито мило гледа Јулицу и сажаљиво мисли о њој. — Волим је, и да је друкчија мало, срећнија мало, ја бих била најзадовољнија мати

— И настаде онда једно причање, живо и пуно слика. Срба претставља коње и јахаче, врти се по соби као ветар, скаче, мило му је што је лак и млад. — Ух, Нано, не знате ви шта је трк и галоп по овој нашој равници!

Сећате ли се како нам је свима позајмљивао новац? како је увек био новчан? како је умео утерати своје? и како му је мило било кад смо му из благодарности давали неку маленкост, неке трице, пола плајваза, пребијен шестар?

” И Бранко се од свога успеха мало занео. У срцу топлина, и све некако широко. При ходу, нешто га диже. Све му је мило и лепо, све хоће. Осећа да га на улици милују погледи људи, и као желео би да му је то свеједно, али није.

— Није могућно, госпођо, да вама није мило што ће наша варошица имати сад студента и у Паризу, и студента који нас сигурно неће осрамотити.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

одредим: ти, ти, ти, ти и ти, и расходујем те, и ти лепо погинеш, па чиста ствар и уредни спискови, па човеку чисто мило да ради. Ал' не зна се, него како се деси, јер сваки метак не погађа.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

А ја се таман примирио. Опет ме обузе лака дрхтавица. Али кад сам видео стрепњу командира ја се охрабрих. Мило ми што командир није приметио мој страх. Штавише, он можда верује да сам ја примирен.

Нешто ме смлати!... Сад не можемо ни напред ни назад. Заробљени!... Страшно и болно сазнање. А оно, драго и мило, изражено у појму: породица, земља, другови, као да се откиде са моје душе, и остаде само скелет.

Истога дана добијем наређење да хитно одем у Лесковац и да се јавим тамошњем команданту трупа. Није ми било мило. Ја сам тако испао из састава своје команде и био сам деташиран.

— Баш зато! — брани своје гледиште Живадин. — Нека то буде на витешки начин, а не као неке бабе. — А теби је мило да погинеш на Пољу Косову! — упаде подругљиво Лука. — Не верујем!

— Како... скочањио сам се од зиме! А кад наиђе ватра, ја сањам као да се грејем уз неку фуруну, па ми још мило. Поручник Бранко уздише и јада се. Скинуо чизме, и оставио поред ватре да се сасуше.

загледају једни друге, затежу нове блузе, прсе се и заузимају став „мирно“, лупајући новим поткованим ципелама. Мило им и на лицима њиховим се огледа детињска радост. Као да је појам дисциплине у тесној вези с новим оделом.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Доктор трбух просече, Извади бубрег болесни: О колико је велики! И би му мило у души што ће и таквог имати у збирци.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— На опасне си се стазе, кћери, упутила! — Велика Звездана Мајка набра чело. Њена љубимица гледала ју је мило, блистајући. Тај и толики сјај збуни старицу.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А што он да га не јаше? Зар нема где да изјаше? Чифлуци, виногради, њиве, ливаде... Да јаше — бег да је! И мени да је мило. За кога ја течем? За кога овако стар седим тамо у брдима, у хану?...

МИТКА (раздраган, занесен): Немам ја, бре, лошу премислу на њума. Татко могу да ву биднем. Тики — Мило ми! Душа ми још, бре, иска. (Болно Салче* На раф има десет јабука, пет за мен, пет за теб. ту): Салче, ти ме знајеш?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

ружа завичајних, Што нису свеле од студена иња, И врела живих и путања сјајних, Гдје душа љута још руди и тиња. Мило цвијеће отуда ми маше, Његове чисте и свилене чаше Слатким напитком препуњене стоје.

Како ли ме грли и целује мило! Кô на дажди класје, кô различак плави, Ја дршћем уз њеног срца топло било. Све тако, крај реке, греје ме и крепи,

У души зачух слатке мелодије, И све ми сјајем чудесним заблиста, Мило и топло, као нигда прије. Завјеса спаде...

63 Свуда где сам, око мене Помрчина, густе таме, Откад мило не гледају Твоје сјајне очи на ме. О, љубави златне звезде, Пресјале су ваше моћи, Испод мене понор пуца — О,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

у шуми на зеленој грани и кукањем својим развесели срце ратару и, овчару, јер по томе знаду да је нестало зиме И дошло мило прољеће, тако закукаше мати и кћи“.

Пак побјеже преко поља равна, ал' повика Милош Војиновић: „Стани мало, бијело Латинче! Мило би ти било побјегнути!“ Пак поћера по пољу Латинче; доћера га до леђанских врата, ал' леђанска врата затворена.

Тако ћеш ти погубит Момчила“. Када краљу така књига дође, те он виђе, што му књига каже, то је њему врло мило било, па он диже млогу силну војску, оде с војском на Херцеговину, изведе је на Језера равна, пак засједе у гори

Зачу гласа, хитро потрчало док у пољу пристиже ђогина; покрај ђога хрче поскакује, а златан му литар позвекује. Мило било, разговори с' бане. Оде бане на коњу ђогину, те пријеђе поља и планине.

у воду Ситницу и увати клобук свиле беле: брата имам од мене млађега, носим клобук брату рођеноме, — ја сам млада, мило ми је перје“. Клобук даде кнежевој војводи.

“ А то слуша дужде од Млетака, два сокола, два дуждева сина, и слушаше стотина Латина. Мило било дужду од Млетака, руке шири, те г’ у лице љуби: „Фала, пријо, на бесједи такој!

“ Тако пјева Грчићу Манојло, гледају га из горе хајдуци, гледају га, но им није мило. Оде Грче за добру ђевојку, а осташе у гори хајдуци.

“ То Турчину врло мило било, па заигра вранца по мејдану, па потрже бојно копље оштро, па повикну као змај планински: „Држ’ се добро,

То Турчину врло мило било, фатио се руком у џепове, па извади тридесет дуката, те их даје лијепој ђевојци: „На то теби, млада

Потегли смо на бога и срећу, а по твоју шћеру Љепосаву“. То је Виду врло мило било, па подвикну своје вјерне слуге: „Слуге моје, отворајте врата!

А кад Иван саставио благо, носи благо Кулин-капетану. Кад је Кулин опазио благо, то Кулину врло мило било, па Ивану кнезу говорио: „Вала тебе, Иво оборкнеже! Таквог кнеза до Стамбола нема!

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

У два скока био је код магарета и одушевљено стао да га грли. — Драги мој, рођени, паметни! Баш ми је мило што си то ти, а није вук! Волим те више него десет вукова!

заштитника, а на то Стриц љутито лупи дланом по стаблу и запри јети: — Други пут ћу скочити с врха букве, па нек буде мило онима који ме мрзе! Дјевојчици заиграше усне.

Луња само поцрвени и тужно обори очи, а Стриц се накостријеши и свађалачки се отресе: — Их, баш ми је мило што ћу бити далеко од ње. Нек ме и усташе укебају, само нек нијесам с њом.

Опрости. Девојчица га погледа, топло и мило, као и оних минулих дана и рече: — Стриче, нећу те заборавити, али знај: никад више нећеш наћи оне своје некадашње

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Бојим се веђами јерно мило ми је било с очима много спавати и свеђма дремати да се одмарају и покоје се моји зглавци.

СУДИЈЕ ДО СУЖЊА Тако и разуман у фрекати крмитељ чини каде има неке поштене бољаре и господаре са собом којим се је мило шетати по води и свашто разгледати; не само тек једанпут и једним ли дном, проводи с господари ту шећњу ако је и на

Поборави се неко време, пак зачу за њега немачки цесар у Аустрији, дозва га к себи, дочека и мило прихвати га лепо гостећи се међу собом мало некоји дан.

Ако ли га помало и тихо залаже, то оно с вољом и мило прима те расте по мало и гоји се. Зато и ми вама овога учења навалом не наздрависмо једним махом с големом превршном

То му је мило и драго прирађивање где ће пронаћи врло густо лиснато дрво с великом сенком и фрула за свирњу, лепо мека трава код

1746. Што је год право, то је све и Богу по вољи му мило. Једно оставио, а друго не стигао. По зими знамо да се лепо пролеће указује, и по кавзи мир и љубљење се бива.

Где ли ти је сребро и злато и све остало твоје мило благо и стога гордост, безчовечаство, немилокрвство, на свакога мрзећ, од свакога тнусећи се и себе нешто велико

Да ми когод со тих речи и закрпу коју не пришије за леђа! Кому је мило сад што дочути или слушати коју приповест за овај благи дан, Христово ускрснуће, и заћопи ме с речу те ми рекне: — Што

А поиздалека мило гледећи много добаљање морских тамо животилаца, а ја како могу с натегом копиркати се и оскудно се живући тако да се

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А што па има девојчики што су пристасали за удавање, — паша, па да г’им не манише! Ем кол’ко ги мило да се удадну, и тол’ко ги јоште двапут помило за нашога Манчу, откад се, ете, врну из војску из Београд!...

Ја си мислим: зар ће ги чува па за недељу ели светак?! Па ми дође ништо мило, та реко’ у себ’: Бреее, овој ће куче искочи по-трговац и од татка и па од татка на татка му!...

!... — замуцкује Зона, а већ готова да се заплаче од муке. — Ех, детенце!... Много ми, ете, мило за њума... А за њума ли, Зоне, купујеш ту алвицу?... — Јок! — обрецује се Зона.

Ту се тако повуче и гледа, а не зна куд гледа; и мисли, а не зна шта мисли, само осећа. Осећа да јој је нешто мило и тужно нешто; осећа да пати, а не зна још од чега пати.

И сви само Ману и Калину гледају; сви их гледају задовољно с пријатељским осмехом на лицу, као кад се нешто мило, своје гледа... Зони неправо. Само она не гледа на ту страну; почела је да зева... Криво јој...

Рђаво сам рекао „да иде“ — полетео би он, како му је мило било. И баш у тај пар, кад је он наређивао нешто шегрту, уђе у дућан једна муштерија и затражи нешто.

— Ете, жална је што је чорбаџијска керка; а има, ете, ники што није чорбаџијски син, а њој гу па много мило за њег’... а њојни викају... неје, ете, прилика. — За мен’ збори ли што? — Збори.

!... — А збори си нешто за мен’? — Па... ете... збори: демек, много гу мило за теб’... Из даљег разговора дознао је Мане од Васке да је по чорбаџи-Замфировој кући прави лом због играња

— Ако, сине, ако... — вели му мајка гледајући га мило. — Тој си је његово петалско знање... — А наша „Трша“, ете, и „Кундака“ опуштиле жалио главу...

Све ми каза како поп из књигу да си чèти... А Мани мило. Брани се још неко време, пориче, спомиње разлику између кућа, али попушта, помало и признаје, и мило му било да чује

А Мани мило. Брани се још неко време, пориче, спомиње разлику између кућа, али попушта, помало и признаје, и мило му било да чује што више.

Тако му било мило да је одбио две муштерије које су дошле да пазаре, само да се не би прекидао разговор. И кад се уверио да тетка Дока