Матавуљ, Симо - УСКОК
Израз му бјеше сјетан, готово жалостан. Ђакон — „Милобруковић Иво“, како га најобичније зваху Црногорци — жилав човјек од четрдесет и њеколико година, обријане браде, црнијех,
— А погоди ли мој сан? — пита га Иво. Кнез ћеклићки, велик шаљивац, пошто чу сан, рече: — Е јест овај наш Милобруковић и њеко гатало! Одмах с уласка друге зграде бјеху двије простране одаје, трпезарија и дворница, у коју уђе владика.
Кратке раставке тијех разговора испуњаваше Милобруковић нудећи ракијом, а кад видје да се примако главни тренутак, узвикну: — Хвала богу, господару и господо, чуда једнога!