Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ко хвали, на неколико хиљада година после, Сократа, Марка Аврелија и милога Тита, и ко ће их хвалити довека? Небесна прекрасна кћи б л а г о д а р н о с т!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Зека стаде купити под своју заставу све што не имађаше „никог свога до бога милога”, што му је „погинути као попити чашу ракије”.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу, и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде. Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
што су задовољни с тестаментом, а и они други што се спремају да дигну процес и да га оборе, и на тај начин спасу душу милога покојника од једног тако тешког греха као што је неправедан тестаменат. Господин-попи опет најугледније место.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Бога ми милога баш никога не кривим; а моја кућа увак ледина и шатор, час Пасуљиште, час Голо Брдо, час Парцански Висови, час Врапче
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Он се стази врну. „Стазо вита, нес' ме Преко они гора, Па сретна однес' ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ (1843, 21. нов.
“ Па полете пред милога, А он клону с коња свога — Ао јада изненада! Глава њему разбијена, Рука десна саломљена, Кроз завоје крвца лопи,
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: — Јаог мене до бога милога, што ћу сад? А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове па стрчи к њему: — Шта је, море Еро шта је?
А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове па стрчи к њему: — Шта је, море Еро шта је? — Ог мене до бога милога! Ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом. — Ајде, море, и ти за коњима.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
а добро мудра: У господа Бога умољена, а у господе удворена: на дивану божијем штимана и прибрана: ко сретнога и богу милога јунака.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: „Јаог мене до Бога милога! Што ћу сад?“ А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: „Шта је море Еро? Шта је?
“ А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: „Шта је море Еро? Шта је?“ — „Од мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадо за водом.“ — „Ајде море и ти за коњма.“ — „Не смијем, господару!
“ У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: „Јаог мене до Бога милога! Што ћу сад?“ А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: „Шта је море Еро? Шта је?
“ А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: „Шта је море Еро? Шта је?“ — „Ог мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом.“ — „Ајде море и ти за коњма.“ — „Не смијем, господару!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
ни више, Тад ми срце као цвет мирише; Кад погледам милу Србадију, Тад се дижем више звезда свију, Више звезда, до Бога милога; Па га молим, а рад Српства свога, Да га чува, весела му мајка, Српство ј' мени мајка и бабајка! Ј.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Дајте ми ценовник ваших књига, па да покушамо!“ „Како кажете? - Ценовник! Та, за Бога милога, књиге нису роба која се продаје на крчму и по тежини као жито и брашно.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Са електриком? Је л’ са оном Теслином? — Па јес’, са Теслином. — Па добро, па како су, па причај забога милога, Ико? — Како, како су? Па на палијама, брате, извукли је из темеља, па пренели: знаш како се то ради, како не разумеш?
Илија Васић из рата, па иако се из њега вратио као права сабласт, остао је онај исти стари Бакућ Улија, пун ведрога, милога и увек насмејанога израза.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
се приковале за ту лепоту, коју проста сеоска душа не разуме, али је тако осећа и љуби, да не познаје веће насладе од милога јој завичаја...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Утом Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: — Јаог мене до бога милога! Што ћу сад? А Турчин, кад то чује, брже-боље устави волове, па стрчи к њему: — Шта је, море, Еро? Шта је?
А Турчин, кад то чује, брже-боље устави волове, па стрчи к њему: — Шта је, море, Еро? Шта је? — Ог мене до бога милога! Ето одоше ми коњи, а ја остадох за водом. — Хајде, море, и ти за коњма.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Чок јаша падиша!“ Мени би нешто жао. — Шјетио си се, море бити, оне пјесме: „Јао мени до Бога милога ђе погуби' од себе бољега?“ — Јесам се, вала, баш те пјесне шјетио! — потврди Симеун. — Али се загазило.
Ћипико, Иво - Пауци
— Дакле, читали сте? За бога милога, јесте видјели што Мађари раде од наше браће, јадних Словака?... И то вам је витешки народ!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
“ Он се стази врну. „Стазо вита нес' ме Преко они гора, Па сретна однес'ме Сред милога двора. Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ . 21. нов.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Ужичанин, сазнавши да мора понављати трећи разред, овако зацвилио: Леле мене одсад па довека Ђе погибо', за бога милога, Ни у боју нити на мегдану, Нит' од пушке, нити љута ножа, Већ од руке професора Луке, Са проклета латинска језика!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад то зачу српски цар Стјепане, удари се руком по кољену: „Јао мене до бога милога! дотле ли се зулум огласио од сестрића од Војиновића!
Честита би њега учинио“. Ал' се нитко наћи не могаше. Цар с' удари руком по кољену: „Јао мене до бога милога! Сад да су ми два сестрића моја, два сестрића, два Војиновића, сад би они на мајдан изишли“.
Цар с' удари руком по колену: „Јаој мене до бога милога! Надмудрисмо и надјуначисмо, пак нам оста цура на срамоту!“ Кад то зачу Милош Војиновић, он отиде цару честитоме: „Је
Тад говори крале Вукашине: „Авај мени до бога милога! Нуто курве младе Видосаве! Кад издаде оваког јунака, кога данас у свијету нема, то ли мене сјутра издат неће!
Кад су били краљеву шатору, рече таде Вукашине краље: ,,Благо мене до бога милога! Ето мене мога сина Марка: Он ће казат на мене је царство, Од оца ће останути сину“.
Кад то зачу царева ђевојка, цвили јадна како љута гуја: „Јаох мене до бога милога! За кога сам лице одгајила? Да га љуби црни Арапине!“ У то доба и ноћ омркнула.
“ Кад то виђе Краљевићу Марко, проли сузе низ бијело лице: „Јаох мене до бога милога, ђе погубих од себе бољега!“ Па он Муси одсијече главу и баци је Шарцу у зобницу, однесе је бијелу Стамболу.
Кад то чуо Танак Осман-ага, удари се руком по кољену, нова чоха на колену пуче: „Јао њему до бога милога! Ја је чекам четири године, па ми данас оде за другога! Бојичићу, богом побратиме, да си брже на вашу Цетињу!
Кад погледа Јанковић Стојане по дружини и тамо и амо, удари се руком по колену: „Јао њему до бога милога! Нема нама друга најбољега, нема нама од Сења Тадије! Богме нам је Таде погинуо“.
селу маленоме; то не била сиња кукавица, већ то био Вучићевић Перо, мио бабо Перовић-Батрића: „Авај мене до бога милога, ђе ми Батрић брата не остави који би га могô осветити!“ Тјеши њега Перовић Радуле: „Та не бој се, мој мио бабајко!
Стадоше се огњем преметати, тј. почеше да пуцају једни на друге. 61 Уз стих Јао њему до бога милога Вук каже: „Њему мјесто мене или мени каже пјевач зато као да се не би примијенило њему.