Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Оваквом поигравању склони су многи народи; Словени у њ, можда, уносе нешто више милоте и љупкости. Борис Пастернак (1890—1960) у роману за који је добио Нобелову награду — али и оштру осуду ондашњег
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте. Ти јој лице бело Виде и румено, И још вито тело И то око њено.
Гледа путник с стене голе: „О красоте, о дивоте! Нос' ме, стазо, доле, доле!“ Закликтао од милоте. Доле га је стаза снела, О да дивна овде чуда!
Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада, Како красно бијаше некада, Осети се српске царевине, Српске славе, српске
“ 73. Па се њему од милоте Око бела врата вије, А момку се срце оте, Те започе враголије; Још се једном преварише, Јоште једном, оће л'
“ момчад викне. 40. Ал' тек њега што избију, Опет одма ох милоте! Коло с' игра, песме вију, Нико Срба не преоте: Хеј Србине, славо стара, Та ни сад ти нигде пара! 41.
Кам и трава, дрво, жбун и цвеће Ни се миче, ни се штогод креће. Ао песме, о веље дивоте! Цвет и трава плачу од милоте. Та лепо је, красно око града... Ал' што Ајка нама ради млада? Кула... изба... свуд уждене свеће.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте. Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено.