Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Који је тај што његов план ремети?... Али није могао ништа сазнати... Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран... А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, У несрећи људској — срећан.
Сва Црна Бара пљује на дом Алексин... Ја сам говорио проти Николи из Белотића да оде до попа Милоја дату ствар изравна. — Па шта је рекао? — упита Станко. — Рекао је да ће ићи. — Хвала и теби и њему!...
Него... чујеш Ногићу? — Шта? — Још данас иди у Црну Бару. Иди правце кући попа Милоја и кажи му ово што си од мене чуо. Кажи му да чува људе од Турчина, Ивана и Маринка.
И пољубише се. Срби сколише са свију страна. Станко смотри оца, попа Милоја, Катића. Он има притрча руци... Алекси су лиле сузе потоком... Љубили су се као на свадби, а не на разбојишту...
Петра изиде у кућу и замало све сколи старчеву постељу... Он је љубио све: и синове, и снаје, и унучад... Станковог Милоја метнуо на крило, али старе кости — дрхтаве руке малаксавају... Већ више не може ни да га држи...
Да ли ти знаш колико ме он разговори!... Па, чуј ме, жељо моја!... Гледај чедо наше, нашег Милоја!... Чувај га од свакога зла!... И гледај ми мајку. Њој треба твоје неге и милоште... Што њој учиниш, мени си учинила!..
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Од њега је остало неколико лепих биографија људи из тога доба, међу осталим Хајдук-Вељка, Миленка Стојковића, Милоја Петровића, Петра Добрњца, Милоша Стојићевића, Ивана Југовића, Хаџи—Рувима, Ива Кнежевића »кнеза од Семберије« итд.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Зариче се да ће пазити како му замку конопца намичу око врата. Слушао је причу како су попа Милоја вешали после Тимочке буне, и браду су му конопцем били обухватили, поп је мртав висио као да га нису обесили, већ као
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
На своје страхотно запрепашћење познали су својега суседа Милоја Красића у огромној гомили Турака која је ишла по граду.
Опет са бубњевима и урешеним Циганима, та литија водила је пребледела Милоја од куће до Куће, од трговине до друге, да се Турци обрадују својој принови, својем новом брату Турчину, и да га дарују.
-Јер не да она, Богдана, својега Милоја ђаволу, не да другој вери, туђој и страшној, далеко је од крштеника било!... Али се Милојеве груди напунише ваздуха,