Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
А да кад смо таки, зашто се ово говори? За милу дечицу и за непорочну и безлобну јуност! Сваки родитељ природно жели и настоји да његова мила чада и вреднија и боља и
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« вели јој он, а после тихо запева, тако тихо и тужно као грана зелена кад запишти на ватри, тако залева он њену милу песму: Теби љубав јавит’ не смем, Јер твој бити не могу; А да с другим сретна будеш, Молићу се ја богу!
«, и видети лепо милу своју познаницу. Стигла беше малога бегунца који се дераше и ваљаше по прашини и бацакаше ногама, па се не дâ матери
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
животу; не доћи, мораш долетити: да се увериш колико тек сад знам бити нежна и слатка и страсна, да загрлиш опет твоју милу малу па да умре на твом срцу, да разбијеш све њене опаке и ружне сумње, да отераш суморне слике што је вампирски даве,
На дивном небу весело и љупко играле су звезде милу игру Христовог дана. Гранчице су пушкарале, и под ногама неког пролазника цичао је снег гласом најрадосније тице.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Неће дакле, никад више, видети, своју планинску, милу, Сервију, свој Цер и своју Црну Бару, откуд је у Аустрију прешао, него ће отићи, још даље, у једну далеку земљу, у
То, да су морали да напусте своју милу Сервију, била је велика несрећа, али чему сад ту несрећу увеличавати још већом, одселенијем у Росију, која је тако
Такав ће дакле бити и он. Ускоро. Заборавиће своју милу Сервију, неће више никада видети свој Цер и своју Црну Бару, него ће шетати, како Вишњевски рече, одевен, нагиздан,
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ИX АНТА, ПРЕЂАШЊИ АНТА (улази): Нема га, ето ти, нема га! РИНА (Милу): Дакле, као што вам рекох, господине, мој муж, и ако би дошао, не би вас могао примити; има извесних брига.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Захори се смијех. — А коју ћеш узети? А-ну, кажи томе лијепом стрику! — дода баба. — Узећу Милу Ђулову! — Чујеш грдова! — рече ђед. — Узеће Милу Ђурову, ону ружељаву!
А-ну, кажи томе лијепом стрику! — дода баба. — Узећу Милу Ђулову! — Чујеш грдова! — рече ђед. — Узеће Милу Ђурову, ону ружељаву! Настаде тобож распра: — Није ружна, но баш згодна! Опака је, па ће га бити!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Неколико чланака Светозара Марковића изишли су у Панчеву 1871. По Џону Стјуарту Милу и Чернишевском израдио је Начела народне економије (Београд, 1874). Уредништво Рада почело је у Београду 1882.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Да ли одозгоре С неба амо дође, Да ли мимо дворе Моје миле прође? Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела
маче коње и јунаке, Пред својега од пријачину, Пред онога старог Мехмед-бега, Што му рекâ да ће данас доћи По шћер милу, по гиздаву Фату, Да је води себи за љубовцу, За видјела рекао је доћи, Сунце зађе, а Мехмед не дође, Нити једног
о верни, мили ти мој маче, Још млога турска жена плаче, За милу, можда, какву главу У злачну што ти свали траву. Црвен си тада био горе Нег' неба оно рујно море.
— И ту се њему глатко чело набра, Још тужним оком кано муња плану, Па Милу своме да престане ману, Те брзим кроком кроз избу корача, Са зида скида убојита мача, Огледа гвожђе скоро зарђало,
престане ману, Те брзим кроком кроз избу корача, Са зида скида убојита мача, Огледа гвожђе скоро зарђало, Па даде Милу да поглади мало. У пушке јоште на чивија гледи, А ове Миле изнова нареди. — „Јер скоро, скоро, јоште ове ноћи...
“ — У то момче стиже. 126. Међ њу стаде и међ милу. „Молим, госпо, тако нете!“ Али госпа и на силу Ћаше ћерци и полете: Двапута се гњевна стиште, Двапута је он
Он погледа милу злату своме, Па погледа тад небу ведроме, Кô да вели: „Ох, ти одозгоре, Помоз' јако, јер нико не море!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Е, е, творови! Како можеш тако? — опет се побуни кувар. Оно спадало опет спомену прика-Милу (тако су још увијек невојнички, фамилијарно, звали свога командира), а овај, чујући да предлажу помоћ бјегунцима, само
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Ујутру, у недељу, било је венчање. Кад дође младожења са сватовима, Тоду изведоше онако лепу, милу и уздрхтану. Она иђаше полако, смерно и тужно.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
На часну реч, људи, тај момак није успео ни да поклопа до краја први џелато, а Талијанчићи га већ врну у милу ли му домовину!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Љубица не зна шта ће пре од радости. Весела је што види своју милу родбину, а још веселија што их у овакву стању може дочекати.
Скакуће по кујни као шипарица од четрнаест година, па долети у собу, загрли мајку, обаспе пољупцима милу сеју. Мајка, радосна, што јој дете тако срећно, па уздахне и погледа млађу кћер, помисливши какве ли ће судбине она
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
И ја, Маре, доста рода имам: Имам тајка, имам милу мајку, Имам браћу, имам братучеда, Имам сестре, имам и невјесте; Не ће тебе, Маре, поулити, Не ће, Маре, жими моја
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
да се и у будуће не би дешавале овакве немиле појаве, које могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
На поласку призове своју милу па јој рече: „Ја идем на војску, и тебе с великом раном на срцу остављам, него ти се молим да се ти опет прометнеш у
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
А усред тога, као слаткогласну птицу и пустинољубну грлицу, жељеног нађе неког монаха, милу утеху христољубивом старцу, и некада од њега отхрањено јагње, изданак од плода његовог и цвет од корена његовог, а ту
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Он ми поклони своју граматику (читати сам могао латински) и зада ми прву милу лекцију „хаец муса”. Граматике се ту штампају с изјашњенијем дијалекта хорватскога; то ми је помагало.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Амо милу руку, Младости моје то узглавље меко! дуго нам има до у тиху луку, Острво мира и сад је далеко. Катарке стоје гордо
се родила, Кад се сетим тад ми ничу крила; Кад се сетим, не треба ни више, Тад ми срце као цвет мирише; Кад погледам милу Србадију, Тад се дижем више звезда свију, Више звезда, до Бога милога; Па га молим, а рад Српства свога, Да га чува,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
се тешио, жарко љубећи оне сиве велике очи усред букета од ружа, што су као живе гледале у мене, и притискујући срцем милу успомену на томе светом зиду у коме као да је, а не у гробу — то сам све више уображавао — почивало оно моје тако
И све то што је гледао из своје неиздржљиве усамљености, сву ову туђу раздраганост тако милу и тако узбудљиву, уливало му је храброст којој се и сам чудио и радовао.
И још нешто мислим. Ево шта. После Светлане, волео сам исто тако другу девојчицу, грациозну, милу, паметну и племениту исто онолико колико и она.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Да ја пишем књиге, у тим се књигама не би догађало ама баш ништа. Причао бих и причао што ми год на милу памет падне, повјеравао читаоцу, из ретка у редак, све што ми прође мишљу и душом. Ћаскао бих с њим.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Сав свет обрће главу од ње, као од чудовишта, а мати шири слабе старачке руке, обухвата и стеже своју милу јогуницу, целива је и гледа, гледа и целива... Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе...
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
вечерати, па кад зора почне пуцати, ми дијете за руке па преко Илинице на Ибар, а одатле преко Копаоника у нашу Милу Србију!... — Никад!... Каква Србија, женска главо, у причу ти било!...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Сад сам песма... ко би рекô Да сам уздисај!“ XІІ О, погледај звезде јасне, О, погледај ноћи тије, О, наслони милу главу Ту где срце моје бије. Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа?
Воз нам лети. Беже поља, беже њиве, Беже липе и јаблани, Па и врбе жалостиве. Ено видим раздрагану Једну милу птицу малу, — Све то видим у твом оку, Кâ у неком огледалу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Цецилију Шулце всује милу, Взајмну Петрарх Лауру љубио, Безвзајмности к'о что Витез Лилу Драгу љубит сам се трудио...
1858. Никола Боројевић ПИТОМИЦА Дочекавши мајка с пута Питомицу института, Своју милу Фему, Кликну срцем нежног жара: „Има ли јој, Боже, пара У читавом Срему?
А може ли што ужасније бити него кад родитељи милу децу своју у страшној смртној муки беспомоштну оставе, кад деца от родитеља бегају, да избаве се јавне погибели; може
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Можда је прави тренутак да то и учиним. Баш сада. Јер први пут, после толико времена, осећам неку лепу, милу благост у души. Горчина је некуда ишчезла, наједном сам измирен са свим и свачим.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1880. ЉУБИМ ТЕ, ДУШО! Сумрачак пада; тишина се свија, У милу тоне васиона сва; Вечерња звезда трепери и сија: Весело све је - само нисам ја!
Оборен пехар, погажен цвет, Буктиња већ се гаси, И тавна поноћ шири лет И свија густе власи. О, какав умор! Милу сен Залуду срце снива, И заман тражи облик њен Њу време маглом скрива. Тако је!
ветар млад Што вртом тихо креће, И тужно гледа цветни сâд, Сломљено гледа цвеће, И ђени Српства тако бди, И децу зове милу; Ал' многи од њих давно спи На смрти хладном крилу!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Да ли одозгоре С неба амо дође, Да ли мимо дворе Моје миле прође? Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
вам се, луди, свијем на свијету, Што је бистре росе на горском цвијету, Нико не би мого наћи капцу једну Тако милу, сјајну, и чисту и чедну!
Сад је видим, ено по танану платну На ђерђефу лаком везе грану златну И уз ситни везак, на доксату, слаже Ону милу пјесму што је срце каже: ''О, сунашце јарко, свом смирају пођи! О мој драги, ти ми под пенџере дођи!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
моју невјерннцу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узму моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће ти свагда вјерна бити, родиће ти, кô и ја, јунака.
ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узму моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће ти свагда вјерна бити, родиће ти, кô и ја, јунака.
моју невјерницу, јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узми моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће ти свагда вјерна бити, родиће ти, кô и ја, јунака“.
ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала, а сјутра ће тебе у другога; већ ти узми моју милу сеју, сеју моју милу, Јевросиму, она ће ти свагда вјерна бити, родиће ти, кô и ја, јунака“.
Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо! Ја сам за те нашао ђевојку, и за мене добра пријатеља, у онога стара Југ-Богдана, милу сеју девет Југовића, баш Милицу, милу мљезиницу; но се Југу поменут не смије, није ласно њему поменути, јер је Богдан
сам за те нашао ђевојку, и за мене добра пријатеља, у онога стара Југ-Богдана, милу сеју девет Југовића, баш Милицу, милу мљезиницу; но се Југу поменут не смије, није ласно њему поменути, јер је Богдан рода господскога, неће дати за слугу
Лазо коња и сокола, Лазо има пера и калпака; Лазо тога неће ни јаднога, Лазо хоће Милицу ђевојку, баш Милицу, милу мљезиницу, милу сеју девет Југовића“.
и сокола, Лазо има пера и калпака; Лазо тога неће ни јаднога, Лазо хоће Милицу ђевојку, баш Милицу, милу мљезиницу, милу сеју девет Југовића“.
Бањску оставити града, мислим ђога коња уморити и у гости, ђецо, одлазити, у тазбину, у била Крушевца, к милу тасту старцу Југ-Богдану, ка шурева девет Југовића; тазбина ме та жељкује моја“.
је Солун порез изредио, редак дође двору Дојчинову, али Дојчин никога не има, до имаде љубу вијерницу и Јелицу, своју милу сеју; оне јадне порез састављале, ал' га нико да однесе нема, јер га Арап приватити неће без Јелице, лијепе ђевојке.
Иво, те отиде преко мора сиња, и понесе три товара блага да он проси лијепу ђевојку за Максима, за сина својега, милу шћерцу дужда од Млетака.
слане ни шњегови по ливади цвијет расцавтио; кад запросиш лијепу ђевојку, јал’ је води, јали је не проси: ти ми проси милу шћеру моју, ти је проси, и ја ти је дадох, и ми онда свадбу устовасмо, и ти каза до прве године, док ти роди вино и
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Прекодан се сваки час тек изгуби, нема је. Повлачи се у самоћу, ону тако милу самоћу младим створовима који не знају шта им је, а жељни су да пате; ону самоћу око које ври живот и чује се жагор, а