Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Раденко носећи под пазухом певца, Младен у шуми иза Крагујевца. Милун под Нишом од аероплана, Стеван у војној болници од рана.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Приђоше и озго од сопре неки да гледе изближе. Међ њима је газда Милун, један богаташ из села Н.; с њим је поп Рашко, Видак, писар општине н-ске, и још њих пет-шест.
; с њим је поп Рашко, Видак, писар општине н-ске, и још њих пет-шест. Баш кад се газда Милун прикучи ка колу, прекиде се игра и онај Срејин момак зађе купити бакшиш. Пада пара као киша.
Постаја мало, па ето ти оног момчића, поднесе капу и газда-Милуну да му да бакшиш. — А не играм ти ја момче! — рече Милун смешећи се. — Иди тамо оној момчадији. — Ево на! — се крупан глас општинског писара и бади момчету у капу десет пара.
Не кажеш хвала и на том! — обредну се писар. — О, о, гле ти шта је овај накупио! — зачуди се газда Милун и махну главом. — Богами лепа пара! — А зараде они добро — рећи ће писар немарно — само да умеду чувати.
Одмаче момче даље. Опет Среја засвира, удари бубањ и заметну се коло. Газда Милун, писар Видак, поп Рашко и остали код кола гледе како се то игра.
— Хвала, газда! — О, богами, и ти си готово газда! Гледај ти шта је он накупио! — зачуди се газда Милун. — Та нек није само мука узалуд! — рече момче. — Море, ту баш није узалуд! А која ти је то капа данас?
— Шта велиш, Виде, зарадили су данас два дуката, а? — упита Милун писара. — Два јесу, ако не буде и више. — Лепа пара! — Ама и свирач је, нема га шале — прихвати поп.
— настави поп. — Њему је кашто падало по четири-пет дуката само од једне свадбе. — По четири-пет дуката! — зачуди се Милун. — Ја шта ти мислиш. Најмање од весеља мора му пасти барем сто рпоша. — Е то је доста, доста... богами!
— Ја шта ти мислиш. Најмање од весеља мора му пасти барем сто рпоша. — Е то је доста, доста... богами! — рече Милун машући главом. Поћута мало, па тек упита попа: — Ама, попо, он чини ми се служи сад код Станоја. — Јест' код Станоја.
— Знам ја сâм — рече поп — био је и код мене једно лето, и ја нисам имао бољег момка од њега. — Хм, хм! — учини Милун и мало се замисли. Видело се да га је нешто веома заинтересовао Среја.
Уосталом, откако је газда Милун почео трговати уобичајио је да тако распитује за најмању ситницу; макар му богзна како позната била, он ће се тек
— И велите о Ђурђевадне ће изићи од Станоја? — упита Милун поћутавши мало. — Тако ми барем он рече ономад — одговори поп. — Жали ми се да му је Станоје учинио нешто криво.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Зачу шкргање у зиду и видје иза врата омалену изидану пећ. Мурат му рече: — Ево мали Милун налаже, а ако ти што устреба, он ће те послужити. Ја одох! Покућанство бјеше покривено дебелијем слојем прашине.
Ђачић Милун, збојито, плаво Црногорче, сасвијем налик на каквог чешког клапчића, стаде на вратима и рече: — Ево сам добро наложио,
бог зло заборавио. А, да опрости свети владика, беспослен поп и попадију биште!“ На то се заори смијех. Милун обриса прашину. Јанко га отпусти, па узев њеке опатове рукописе, сједе.
Њеко закуца на Јанковијем вратима, и на питање: „Ко је?“ одазва се дјетињи глас: — Ја сам, твој ђак Милун! Јанко се насмија и отвори. Дијете унесе рукомију и врч воде, па, пошто то положи на сто, унесе чизме.
— Ко ти је то рекао? — Нико. Сâм то знам. — Дакле, ти си мој ђак, Ко те је поставио? Милун се збуни али се брзо прибра: — Ђакон. Он је хтио да ти Спасоје буде ђак, али ја сам га молио.
Јанко се није могао заносити том осветом, јер, најпослије, Милун је погинуо одводећи плијен. То толико да њешто рекне, запита: — Дакле, биће рата?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
соко, Око њега оно пусто перје, Дваест друга, дваест златних пера, Сваком вјера тврђа од камена, Њима вије, њима Милун бије, На све стране турску крвцу лије. Боже мили, да вељега чуда!
вели: хиљада их има, Други вели: није већ стотина, Ал' сва, кардаш, мука заман ти је, Кад их пусто олово не бије. Милун с четом из горе ишета, Уз врлет се једну пети оде, Стиже тамо, па се заустави, Наслони се на ту шару пушку, Преко
“ Ово рече, па слушати преста, И озго је са чардака неста. Милун с четом из горе ишета, Гора тужи за њима и стрепи, Кано мајка за дјечицом својом Кад их на пут крвави опреми, Мила
Та зар су се заман саморили? Зар да с' врате баш и без плијена? „Та напријед!“ сви весело зборе, Понајвише Милун четовођа, Нешто му се срце разиграло, Кô да иде задобити царство: „За мном, браћо, за мном, дружинице!
Већ стигоше, Милун понајприје, Већ је силан у двор уљегао, Иде мудро, пази на све стране, Право шеће јунак ка стубама, Већ је до њих
— гледну — богме Турчин, Земљи пао, пушку преко крила, Уза стубе главу наслонио, Па дријемље, ни за што не хаје. Милун крочи, бритким ножем махну, Утврди му санак занавијек.
Уто стиже у двор и дружина, Па с' одоше мудро разређиват, Ту осташе дивно на опрезу, А сам Милун уза стубе пође. Стиже Милун до некијех врата, Зачу гласе, па се заустави, Пригна ухо, оде ослушкиват, И чу говор,
Стиже Милун до некијех врата, Зачу гласе, па се заустави, Пригна ухо, оде ослушкиват, И чу говор, а женски бијаше, Једна, брате
Још чу ли ме, остарјела мајко: Волија сам клетог ђаурина, Баш и оног из горе хајдука, Та млађана“ — Милун већ не може, Све махове срце већ преоте: „И ево га!“ кликну и корачи, По отури врата пред собоме.
“ кликну и корачи, По отури врата пред собоме. Уђе Милун, гледну унапријед, И опази двије женске главе, Ох не двије, једну, брате, само, Фата њему бистро око оте, Оте око
“ Тако Милун, а прихвати цура: „О хајдуче, Ала те послао, Вод' ме, вод' ме куд је теби драго, Све ја хоћу што је теби драго.
Ал' за благо Милун и не хаје, Већ он гледа Мустафино злато, Њу ми гледа, наглат се не може, Још потихо младој проговара: „Јао Фато,
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
фолксдојчер, официр Сицхерхеитс полизеи — СИПО, „координатор” у Предстојништву полиције Сарадници окупатора: МИЛУН, поднаредник Градске страже ДРОБАЦ, батинаш; иза њега остају крвави трагови Грађани Ужица: БЛАГОЈЕ БАБИЋ, са
ДАРА: Зар треба курве у лице да нас вређају? ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета! (Граја и вика расту. Улеће Милун.) МИЛУН: Ко прави овде неред? ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Питај њих! ДРУГА ГРАЂАНКА: Барабе белосветске!
ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета! (Граја и вика расту. Улеће Милун.) МИЛУН: Ко прави овде неред? ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Питај њих! ДРУГА ГРАЂАНКА: Барабе белосветске! Милун: Оступи тамо!
Улеће Милун.) МИЛУН: Ко прави овде неред? ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Питај њих! ДРУГА ГРАЂАНКА: Барабе белосветске! Милун: Оступи тамо! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! Ја сам Василије Шòпаловић, вођа трупе!
Милун: Оступи тамо! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! Ја сам Василије Шòпаловић, вођа трупе! МИЛУН (грађанима): Разлаз! ЈЕЛИСАВЕТА: Било је крајње време да нас неко узме у заштиту!
МИЛУН (грађанима): Разлаз! ЈЕЛИСАВЕТА: Било је крајње време да нас неко узме у заштиту! МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе!
СОФИЈА (још увек држећи дрвени мач Франца Мора): Али, господине, молим вас, ми смо глумци! МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје? МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати!
МИЛУН: Одложи оружје! СОФИЈА: Какво оружје? МИЛУН: Одложи оружје, кад кажем, или ћу пуцати! СОФИЈА: Али, господине, немојте да будете смешни!
СОФИЈА: Али, господине, немојте да будете смешни! ЈЕЛИСАВЕТА: То није оружје, то је реквизита! МИЛУН: Реко сам одложи! Пази, репетирам! И руке увис! Увис, кад говорим! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић!
Пази, репетирам! И руке увис! Увис, кад говорим! ВАСИЛИЈЕ: Ми смо путујуће позориште Шòпаловић! Милун: Ја сам казо да се одложи оружје! ЈЕЛИСАВЕТА: Баци, ова будала мисли озбиљно! МИЛУН: Сви тамо украј! Уза зид!
Милун: Ја сам казо да се одложи оружје! ЈЕЛИСАВЕТА: Баци, ова будала мисли озбиљно! МИЛУН: Сви тамо украј! Уза зид! Ко ти је казо да спуштиш руке? Украј, чујеш ти, и нико да ми није ни писнуо!
Имате ли аусвајс, или немате? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја уопште не видим какве везе ми, као глумци, имамо с таквим стварима! Милун: Ја ћу да ти покажем какве имате везе! Напред! СОФИЈА: Куда нас водите? Милун: Није твоје да питаш!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија. „Узецу Миљу Ђулову!“ рече Милун озбиљно. „Аферим! Живио Милуне!“ рекоше момци. „А мене ћеш оставити и заборавити, а?“ рече Стане, тобож ијетко.
Мали Милун ухватио мајку за опрегљачу па се и он пропињаше на своје ножице да види свога драгога Јанка; кад би жене гледале гледа
Овај рече: „Погле, Стане, спава ли; ако спава, нека га, нека се одмори, па ћемо.“ Жене из преграде дођоше и с њима Милун, који је нешто гласно причао. Ивана изиђе да затвори авлију, па кад се поврну затвори и кућу изнутра. „Спи!
Стана је готовила вечеру. Јанко, пошто је нешто заложио, спаваше слатко. Мали Милун, сједио је час украј рањеника, час до видара и разговарао се с њим. Дијете је било зловољно и тужно.
Дјеца се задиркиваху шаљивим ријечима, те на сваку крупнију удари у смијех. Медик је вјешто дражио их. Мали Милун сједећи на бабину крилу, смијао се и он, премда разумјевао није њихове шале.
“ „Живни, дијете моје, живни да постављамо. Вријеме је већ, мним, да се вечера— Милица!... камо је камо људи... Ђе је Милун?“ „Тамо су сви, и мали ће бити с њима.“ „Ово ће изгорјети, стрина, богами!“ рекли дјетићи.
У то и људи сви у гомили, дођоше из преграде. Мали је Милун ишао пред њима носећи луч. „Дај, Спасоје и ти Лука, растакните, па да се сјече!“ рече сердар.
„Добро јутро, снашо!... Ха! камо их?“ „Добра ви срећа!“ скочи Јока, па га пољуби у руку. Мали Милун, кога је баба таман чешљала, онако чупав, потрчи к попу, а овај се саже, па га одиже и цјелива њеколико пута у његов
Мали Милун ухватио ресе од петрахиља, па мало зачуђен гледа око себе. И он тобоже хоће да се крсти а не умије, па мрси прстићима
Под авлијским зидом, на једној дрвеној клупици, сједио је Јанко и нешто писао на листићу артије. Мали Милун надвио главу па гледаше са великом помњом шта му Јанко ради.
„Е, фала Богу, шта не умију људи из свијета!“ говораше Милица. „Као људи учевни!“ примјети Јока. Милун у то покупи своје сличице, понесе их откуда их бјеше донио, па се опет приви уз свога Јанка.
У то се сердар поврати, носећи грађу. Он им назва добру вече, па свали с рамена дрва. Женске устадоше. Милун отрча к њему. „Што то пишеш, Јанко?“ рече Пејо, хукнувши од труда, па сједе крај њега.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
па замало гласови они постадоше разговетнији и јасно се зачу некаква прозивка све познатих српских имена као што су Милун Јокић, Милован Кривокапић, Гојко Гиздавић и друга.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И у оном часу када јуриш наста, Глас један узвикну: 'Милун се не диже!' Сви јураху пољем, ал' брат његов заста, Кроз паклену кишу врати се и стиже Месту где смо били, и крај