Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— А ти баш оцу Методију — шиљак у нос! За твоју кућу ништа није да купиш манастиру звоно. — Нећу, Милунка, да савијам шију пред мантијаши— ма! Ни пред којом земањском силом. Ја сам краљу Милану рекао у очи све што мислим.
— Замукни!... — Шапуће: По целој Србији да се прича како Аћим Катић седе главе љуби скут пијаном попу Методију... Милунка се тромо извуче из собе, удављена сукњама, хукћући.
то једино преровско псето ноћас кад је село задављено снегом, убијено помрачином што се измешала са облацима, јер је Милунка чула њихову свађу и све јој испричала.
— Не дери се, знам те добро — Мирно рече Милунка. — Где си? Не видим ти брлог, села бих мало. — Бежи од мене, змијо! — Не виче: боји се да Симка не чује, па сикће
Онда је рекао: „Купићу манастиру звоно... Милунка сутра нек иде Методију да га моли. Све ћу им дати само да тебе пусте да преноћиш под гробницом.“ Ћутала је.
“ Аћим га је намрштено погледао и испио чашу вина. Симка и Милунка једновремено су устале од стола, скупљајући посуђе. „Да нису то владине новине јавиле?“ „Сигурно су новине.
Ја нисам заборавио. Оженио си ме, а ниси ме ни питао да ли ја хоћу. Оженио си ме Симком да би ти Милунка била ближа. Себе си женио, а матер је још била жива... Радио сам више од сваког мученика на земљи.
Као моја баба. Мијата ће довући у кревет. Голошијана. Гуслара. Јарџију. И Лука је био воденичар. Милунка је наговара да га отрују. Потплатиће хајдука да га из заседе убије. Удесиће с Николом. Ножем ће ме искасапити.
Ножем ће ме искасапити. Свалио се на јастук и згрчио као сасушена махуница. Кућа му је постала зверињак. Милунка је змија. Избациће је напоље. Одмах. Још док не сване. Сунце даје не затекне у његовој кући.
„Одмах да се изгубиш из моје куће! Одмах, убићу те!“ „Биће ти кућа још више пуста, Ђорђе.“ Само је то рекла сањива Милунка. „Напоље! Марш напоље!
са очима на икони: оне су је гледале с таквом равнодушном мржњом да није могла да изусти спремљени молитвени поздрав. Милунка је клекла пред калуђера, крстећи се и љубећи му мантију у висини колена.
„Пољуби, ћерко, оцу руку... Опрости јој, оче Методије, збунила се, несрећница“, рекла је Милунка. Пришла је и пољубила га у рукав: суво су звецнуле бројанице, а калуђер је причао лепим, успављујућим гласом, никад