Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Зато је последњих дана и синоћ... Нека само што пре буде. — Жене напоље! — Милунку и Симку пратио је очима Док за њима не лупише врата, а онда седе на своје место за ниском софром претрпаном јелом.
“ Ђорђе није гледао оца. „Кажи, јесу ли?“ ,„Људи причају.“ „Сед си, а лажеш!“ Тад је Аћим Симку и Милунку истерао из собе. „Јавиће сигурно“, из ината му је рекао. „Неће.“ „Хоће за сина Аћима Катића.“ „Знам те као кошуљу.
Његово дисање гребе јој надланицу. Први пут је овакав дошао кући. Неће бити ни последњи, зна, а Милунку је истерао и њој на поласку поручио да га не чека у кући. Куда ће? Све су је наде изневериле.
сељака по сокацима, враћали су се с њива, љутило га тандркање кола, пси, сваки глас, шум; за време вечере послао је Милунку да опомене надничаре да не лупају кашикама и хтео да заустави сва кретања и утули живот.
— Добро је, добро је сад. Милунка каже, скоро ће — долази Тола. — Где си видео Милунку? — Чучи уз њена врата. — И ти си дошао до њених врата?
без чуђења што је Тола Ту, И не вређајући се што он Адаму каже „сине“, отвара врата, нем прилази кревету, руком гура Милунку, која држи лампу док Тола дечаку без свести голе груди облаже топлим ракијским облозима.