Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
сам познао, За детињства мога он је пао, Са Турцима у боју крваву Он је славно изгубио главу, Њега зваху Змају Милутине.“ — „Змај Милутин — та Бога ти, сине!
Од то доба проше две године, И погибе Змају Милутине. Змај је био, кâ змај је и пао, Сам је онда триест сасекао, И што ћу ти хвалити га веће, Нигда мајка родити га
Туре оће, Србин не да стада, Пе ето ти с обе стране јада. Милутине дивна је старина, Осамдесет присукâ година, А ко види како пушком бије, Рекао би, ни тридесет није.
Али пуче једна пушка мала, Пушка мала, ал' још мања шала: На њу Туре шчека Милутине, Замрси му мозак у тиквине; Звекнуше му празне бакрачлије. Али јако дође најстрашније! Боже мили, ко да те не фали?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Море, пустите ви мене кући, ја бих знао где бих отишао. — Пуштамо те. И вас двојица га пуштате... Ево, Милутине, Мићо, Микуле, слободан си. Пожури, воз само што није пошао.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
лијевој руку, на њему је рана седамнаест, вас му коњиц у крв огрезнуо; вели њему госпођа Милица: „Што је, болан, Слуго Милутине? Зар издаде цара на Косову?
Зар издаде цара на Косову?“ Ал' говори слуга Милутине: „Скин' ме, госпо, са коња витеза, умиј мене студеном водицом, и залиј ме црвенијем вином; тешке су ме ране освојиле“.
Јово у Сријему, у тој земљи равној, у лијепу селу Купинову; на смрт је се Јово разбољео, па дозивље слугу Милутина: „Милутине, вјерна моја слуго, ти упрегни коње у хинтове, пак ти трчи, што гођ брже можеш, Крушедолу, б̓јелу манастиру, те ми
Вели њему мајка Анђелија: „Милутине, наша вјерна слуго, причекај ме три бијела дана, док ум̓јесим бијеле колаче и док спремим танане кошуље, да понесем на
Ал̓ говори слуга Милутине: „Ој, бога ми, госпо Анђелија, Јово тебе чекати не може, јер је њему хитна књига дошла; већ понеси у брашну колаче, а
Тад говори мајка Анђелија: „Милутине, наша вјерна слуго, кад се Јово на војску опрема, што му слуге иду гологлаве? Што с̓ пуштени коњи по ливади без седала
Што не бију бубњи и свирале? Што с̓ не вију алаји барјаци?“ Вели њојзи слуга Милутине: „Драга госпо, мајко Анђелија, ваљада је господар на ручку, па у здравље пије рујно вино и за срећна пута бога
56 ГРУЈИЦА И ПАША СА ЗАГОРЈА Књигу пише паша са Загорја, те је шале на Грахово равно, а на руке Милутину кнезу: „Милутине, од Грахова кнеже, готови ми господска конака: очисти ми тридесет одаја за мојијех тридесет делија, набави ми тридест
кнеже књигу проучио, уд’рише му сузе од очију, а гледа га ћерка Иконија, па му оде смјерно говорити: „О мој бабо, Милутине кнеже, откуд књига — огњем изгорјела! — те је учиш а сузе прољеваш? Што л' ти тако жалостиво пише?
— те је учиш а сузе прољеваш? Што л' ти тако жалостиво пише?“ Ал' говори кнеже Милутине: „Ћери моја, дилбер-Иконија, књига јесте од Загорја равна, од проклетог паше са Загорја, — хоће паша нама на
Али вели дилбер Иконија: „О мој бабо, Милутине кнеже, ти очисти тридесет одаја, и готови господску вечеру; не брини се за моје ђевојке, набавићу тридест
Мало било, задуго не било, ето паше уз бијелу кулу, пред њим иде Милутине кнеже, и он носи вењер и свијећу, а за пашом тридесет делија; пресрете их Новаковић Грујо, љуби пашу у скут и у