Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Од Индуса па до Нила нема таког красног лика, до у једног сиромашка, вајаоца Минадира. Вајаоца Минадира, што лабиринт краљу зида, де ће краљу с ћерком својом после смрти да почива.
Од Индуса па до Нила нема таког красног лика, до у једног сиромашка, вајаоца Минадира. Вајаоца Минадира, што лабиринт краљу зида, де ће краљу с ћерком својом после смрти да почива.
Лепо лице све је блеђе вајаоца Минадира, а посете све су ређе Валадиле од Мисира. „Што ми вене дете моје?” стари краљу ћерку пита, — поносита Валадила само
„Доста, доста, драги бабо! Моје срце не избира, срце моје само воли неимара Минадира.” Снуждио се на те речи краљ Рамсенит од Мисира, — „зовните ми тога младог неимара Минадира.
” Снуждио се на те речи краљ Рамсенит од Мисира, — „зовните ми тога младог неимара Минадира.” Снуждио се силни краљу забринуто чело збира, — ал' доводе у одају бледу сенку, Минадира.
” Снуждио се силни краљу забринуто чело збира, — ал' доводе у одају бледу сенку, Минадира. Високо му чело бледо кô папирус благог Нила, ал' у оку мисô тиња и љубави света збила.
” Уздахнô је Минадире, занео се, као да снива, мртвог слуге прихватише вајаоца Минадира. Прилете му бели голуб, прилете му Валадила, није могла доста брзо, како га је жељна била.