Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће? ЧЕДА: Чујте, мајка, ја више нећу да слушам те ваше савете. Те идите код ове министарке, правите визиту, те идите код оне министарке, правите визиту. ЖИВКА: Па, зете, мени не треба класа, теби треба.
Те идите код ове министарке, правите визиту, те идите код оне министарке, правите визиту. ЖИВКА: Па, зете, мени не треба класа, теби треба.
ЧЕДА: Па ако су министри збуњени, шта имају ту министарке да се збуњују? ЖИВКА: Е, немој тако да кажеш. Знам, причала ми је госпа Ната, каже: криза, а мој муж министар, па
Знаш ли, Живка, седимо тако у кафани, па ја устанем па кажем: „Одох ја мало до моје сестричине, министарке, на једну кафу!” А они око стола сви скидају капу: „Збогом господин-Васо!” – „Хоћемо ли се видети сутра, господин-Васо?
И после тога готово да дигнем руке, кад једног дана – ти одскочи и ускочи у министарке. Алал јој вера, Живки, рекô сам мојој Кати. Кажем ја да неко из наше фамилије мора да оде високо.
Звали сте ме? ВАСА: Да, имам с тобом важан разговор. ЧЕДА: Је л' то ви као изасланик госпође министарке? ВАСА: Није као изасланик, него као ујак. Зар јој нисам ујак? ЧЕДА: Јесте! ВАСА: Е па?