Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— ’Оћу, ’оћу — а ’оћеш ли и тад да ме волиш? — Те још како Димитријо! Тада, кад се удам, купићу Ти нове чакшире, минтан, шајкачу и црвене опанке... — Еј, еј!
Па одмах, уза зид, држећи у крилу повијено детенце седе ти сува, бледа и испијена. На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса занемарена.
На ивици гроба стајаше испијено стакло ракије, а до њега мотика и Станојин исцепан минтан. Нагох се гробу, али се брзо устрашено тргох натраг. На поду гроба беху поређани остаци стринини: глава, руке, ребра..
Нисам осећао глад. Гледао сам и разгледао хаљине што беху око трешње. Наиђох на Ленкине шалваре од ђизије и минтан од јумбасме. Познао сам их по оним златним ширитима.
да јој се пуна, млада снага увија, крши; да јој груди више одскачу, а обле јој мишице на рукама да се показују, затежу минтан. Ухватио сам је за пâс. Није могла да се брани.
На веригама осушени врапци већ се троше. Ципеле с „копчама“, минтан од јумбасме и шајкача од војничких шињела одавно су готови и чекају ме.
Ја хоћу на улицу, али ми она не дâ, већ ми скида фес, поново очеш1 Протокал — поморанџа. ља косу, минтан при грлу разгрне, да ми се види нова кошуља, и оставља ме у соби: — Седи. Ко ће госте да дочека? Зашто си домаћин.
Улази она: глава јој погнута, око меко и мило, покрети топли, а на њој шушти „китајка“ — антерија и свилени минтан. — На здравље и слатка вам вечера! — поздравља их и одлази на супротну страну, доле, у дно собе.
— Жене, песму, бре! — Викну са чела софре стари чича Арса, а минтан већ извукао из појаса и разголитио своје космате груди. Жене не могу. Још их стид.
осећа му дах... Скочила је. Клецајући навукла је минтан, бошчу и, спотичући се у кујни о разбацане судове које синоћ пијана ашчика није могла да уклони, изишла.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Тако је било и сада. И да се не би прљала, била је обукла неки стари минтан, који јој је био тесан, те су јој се прса чисто кршила.
су из појаса његова излазили и низали се по крајевима минтана, спрам свеће сјали су се од углачености, али ипак сам минтан био је од свиле, скупоцен. А он сам много се променио.
Само на једној руци имао је, и то само један једини, велики златан прстен. Минтан и јелеци му, око врата, били су готово отворени, и он то сигурно никад није ни закопчавао због косматости, маља, које
да ли јој се нису случајно шалваре смакле и бедра, половине јој се виде више него што треба, и да јој није јелек и минтан сасвим закопчан. Чак и сам он колико је њих, кад би прошле поред њега, заустављао.
У том свирач, држећи у једној руци тромо грнету, а другом притискујући распасан минтан, пресави се пред Марком и сањиво, малаксало, али одлучно поче: — Марко — али се брзо трже и поправи — газда Марко —
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
« (С осећајем мржње на тог незнаног још младожењу, раскопчавајући минтан и огрлицу, бесно, ситећи се себи самом): Немаш куд више, Јовчо: мораш! (Клоне на миндерлук). Мораш!...
Пауза. ВАСКА (служећи се, пијуцкајући, посматра га подсмешљиво): Гле, гле, па ти имаш нове чакшире и минтан. МЛАДЕН Па купио сам, Васке. Оне старе поцепале се, па да ти не бих прљао по соби, нове сам купио...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
а камоли врата да затвори, већ у жарку румен што је улазила на прозоре и трнула кроз собе у башту она би откопчавала минтан, разгртала кошуљу на прсима и посматрајући с чежњом и болом своја пуна, као млеко бела прса, мећала, стрепећи да их не
преокрет у роману достиже највишу тачку, ефенди Мита - изван себе од срџбе и немоћи, тренутак пре но што ће разгрнути минтан и згранутој Софки посведочити страшно сиромаштво - једнако понавља: „- [. . .
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Обукли га у, Србину, смешну одору, у некакве половне црвене шалваре, минтан од басме н веома изношену ђечерму старога кроја.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Чак и за одело, које ће шалваре, који минтан да почне сваки дан да носи, прља. И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то вређало, но, као увек, била
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Одлази на капиџик.) Улази Мита, унук Ташанин, шипарац али већ замомчен. Обучен у доста тесан минтан, опасан свиленим појасом, у чакширама са ногавицама, ишараним широким гајтаном. На прсима сахат са ланцем.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
* (Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми...
) САЛЧЕ (Митки): Други пут ће она то, Митке, други пут! КОШТАНА Али оваква да сам. Да не скидам минтан. МИТКА (бесно, горко): Не! Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав.
КОШТАНА Али оваква да сам. Да не скидам минтан. МИТКА (бесно, горко): Не! Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав. И руке на горе да дигнеш, косу на све стране, те као она, Реџеповица да си.
МИТКА (подиже се, мало уплашено): Шта? АРСА То! Доста ја ћутах, трпех. (Загледа се у њега, хвата га за минтан.) Зашто, бре, сада такав да си? Зашто распасан, зашто жут, блед?... МИТКА (заглађујући се): Што ми је? Ништо ми није.