Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
(Нека ми|ко не прими за голу сујету што јелински гдигди мешам: ови ми је језик од младости мио, и рад бих да се многима од наших младића смили; зато гдишто примешавам, ако ништа, на срећу: често малена варница
А да што ћемо сад? Ништа, ка' и досад. Коме, као и мени, није инат мио, ми ћемо се Григорија Назианзина држати, који овако вели: „Παντί βροτώ ευϕρονούντι πάσα γη παράδεισος: Сваком човеку
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Алекса махну руком преко очију, па рече: — Што јест — јест: мио је живот!... И да је најмучнији, опет се жао човеку растати с њим!... Али, ето, мора се!... Петро!... Зовни децу...
Сила на нас иде, ово нам је као и смртни час!... Па уздиже гласом и викну: — Још једанпут велим: коме је живот мио, ко има за кога живети, нека иде!... Све је ћутало. Заврзан се окрете И смотри Деву, наслоњена на зид од шанца.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима. Боже, кад она дође! Поп ван себе од радости.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А Јули дошло чисто чудно што се Шаца тако чини невешт, а у сну јој тако мио и искрен и тужан био, а сад прилично расположен. То је заболе јако.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Све је радио и говорио као у сну. У том јутарњем ваздуху, који је био тако хладан и мио, испод лица, у полумраку капије, Исаковичу се чинило да не постоји он тако, само, у Будиму, него да је остао и тамо, у
Исто лепо, сетно лице, али са мало прћастим носем, а исто тако и тај мио поглед. Кад је Исаковичу пао поглед на Божичкину лепу, бледу руку, претрну. У руци је држала црну лепезу.
То је био човек у црном оделу, мио као девојка, а свирао је у флауту. Трпео је сваку шалу, коју су, то вече, на његов рачун, збијали.
Не мешај се у ово, ако ти је живот мио. Ти видиш шта нас је снашло. А све је ово на нас подстреканијем тог удовца произишло.
После брачне ноћи Петар је нађе, да шије нову хаљину својој лутки. Петар је и леп, и мио, али није то што жена тражи. Жени треба љубави, а у њему нема љубави. Све је то игра за њега.
Петар је био лепотан, мио, проводаџија га је у кућу довео, али онда, из душе да каже, није, у први мах, ни знала, за кога Катинку удају, да ли
Теодосије - ЖИТИЈА
Богомудри Сава био је много дана приман од цара као мио гост, и када је све рекао цару о мана стиру ради чега је послан, цар му је сву молбу испунио и обећао да ће му дати
Црњански, Милош - Сеобе 1
брат Вук, кога је неизмерно волео док беше дете, јер је био јачи од њега и јер је знао да говори цигански, био му је мио и после, као аманет очев и као луда, пуста војничина која се само њега бојала.
Са девером, напротив, који јој се после оне ноћи кад му паде шака, није учинио мио, него тек доцније, чинио јој се живот, будући живот, диван.
Не беше више ни страсна, али јој глас још увек беше мио и, од њеног загрљаја, њега је још увек подилазила језа пожуде.
не изгледаше нимало немогуће, он је веровао да би се сва та њина несрећа добро свршила и да би он, у том случају, био мио и драг и самом себи, и њој и брату, и свакоме.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁹⁶ Од придева „мио“, односно од основе „мил“, у Дечанској Хрисовуљи изведено је 45 личних имена, а многа од њих су и данас веома
Матавуљ, Симо - УСКОК
Докле се смијех орио, Крцун шапташе Јанку: — Јест бестија, али је свакоме мио, јер је дјетиње душе! Петровићи, особито господин Саво, радо се с њим шале. Владика најрадије с њим збори, али насамо.
— пита Јанко дирнут. — Зато што си велики кућић и много учеван — каже владика. — А и онако, мио си ми! А и ја сам од добре куће...
Ти знаш што ће Црногорци рећи кад чују да је кнез Драго узео у кућу зета! Јанко ми је мио као да ми је од срца, али што није прилика, није! И он би цијелог вијека био пријекоран. — Полако, жено!
Али није тако! Јанко је човјек из свијета, мио владици, већ чувен по свој Црној Гори и наш осветник, и поврх свега има своју кућу, дакле, није прави домазет!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И ОПОМЕНА 707 ПРЕВОДИ 712 ДЕ СТАНАК МОЈ 713 ЗАПИСИ 714 (1) (ЈАО КЊИГО, АЛА СИ МИ ДИВНА) 715 (2) (АЛ' УЗАМАН, МИО ПОБРАТИМЕ) 716 САБРАНЕ ПЕСМЕ И ПЕСМЕ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА. И. У БЕЧУ у јерменскоме намастиру 1847.
Кад чудотвор мишку силну крену, Па удари ту последњу стену, Онај део што пута пречио, Оде у пра, побратиме мио, Други само пуче па с' отвори, А водица иза њ зажубори, Па потече бистра и весела, Нигда така ја не виде врела,
Ао свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио, Само, само, да још мрети није, Ал' већ нека, кад инако није. Данас-сутра час
под небом милина: Већ дан један — већ и други ето — Пате јањци, пати винце клето — Већ и трећи — амо, побре мио, Но већ си се, брате, задоцнио. Веће Гојко окрочи коњица Што поклони њему Жеравица: „Збогом, збогом!
Та чудо је, побратиме мио, Ни у сну га неси никад снио: Каква стаса — лице кâ зорица, Око бистро лепше нег Даница, Даница нам носи белог
“ На ово је јунак Радивоје Мало лице разведрио своје, Јоште рече: „Хеј мој побре мио! Какве мане — куд си замислио? Та што год је на свету дивоте, Све то Цвета за себека оте.
Затим Цвета роди две ћерчице, Као мајка беху лепотице. И тако сам песму довршио, Па те молим, побратиме мио, Опрости ми што ми није боља, А најпосле како ти је воља, Свакојако жив и здрав ми био, И кад имâ, рујно винце пио!
Али грану од истока сунце, Те погледа оној гори чарној, И угледа, па се разрадова, А гдје не би, побратиме мио! Кад на сусрет њему одсјајује Красна кита горскога цвијећа, Чета, брате, горскијех хајдука, А једина још Србину
(УКОР) Де си, душо, де си, рано, Де си данче мио, Де си, сунце огрејано, Де си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада!
Читаво се врело створи, Па травицо(м) зажубори, Те крај стене и крај горе Стиже тамо мимо дворе, Де неверни њезин мио Друго чедо огрлио.
10. На њеном недру бија заденут Што јутрос дадо, мали дарак мој, И ако је већ био увенут, Он опет бија јоште мио њој.
“ 13. „Код мене, драги, ниси ти тад био, Са чим сам тебе испуњела, Твој цветни дарак мен' је тако мио, На прси моје њег' сам претисњела, Наместо тебе пољупце је пио, Од љубави га мал' нисам угризњела, Опрости, драги,
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
му рече: — Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај, ако ти је живот мио.
Цар га прими и обећа се да ће му дати. Тако је онај служио а девојка прстен носила, и врло јој је мио био, јер је дању био прстен а ноћу леп момак, па је говорио: — Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме у
него ли је чинити; добрим се и непријатељ придобије, а злим и пријатељ одбија; нека ти је дакле прост живот, кад ти је мио толико, а мислим да ћеш и ти, ако си човјек, знати шта ти ваља чинити.
Човјеку би врло мило царство у свијету, али му не би мио кратак вијек, тек ипак не рече ништа. После човјека створи бог магарца и рече му: — Ти ћеш се хранити најгором
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Под прозором у том, корака мека, допузи Лисац, нечујна сјен, на њему шешир, и торба нека, а глас му мио и замеђен: „Пјетлићу драги, пјевачу јасни, зелени репе, фесићу красни, пшенице ево од сваке феле, румене, крупне,
Све се у мору сунчаном купа. Ту је и торба и на њој рупа. „Ил била јава или сам сниво' — прогунђа Ћоса уз осмјех мио — брашно сам дао, није ми криво, видим, и мишић гост ми је био. Умало торба страдала није.
ЈЕЖЕВ ОДГОВОР Диже се Јежић, делија стара галамџијама одговара: „Ма какав био мој родни праг, он ми је ипак мио и драг. Прост је и скроман, али је мој, ту сам слободан и газда свој.
Брзо ће чича да му се свети. „Гле, кад си тако чио и вредан, строг и уредан, брајкане мио, ти би мени послужио. Провалише ми коњи ограду, кроз рупу прођу, ливаду краду.
Дечак је снове сањао страшне, буди се, тражи спас. Из ноћне таме, спремно и будно, јавља се мио глас. Залуду тмина јуриша глува кад мама добра дечака чува. Јутарње сунце кроз прозор вирну, у собу зраком крочи.
Нарашће дечак, постаће човек, време ће најзад повити стас, ал ће се вечно памтити рука, мамине очи и мио глас. КУДА ЋЕШ, МЕСЕЧЕ?
КОСМИЧКИ САН Мој синовац, дечак мио, ноћас чудан санак снио: у космосу да је био. Прошетало вредно дете, обиграло све планете.
У тој причи бићу вјеран, мио. Обрадуј ме, дивна лагаријо! НА ОБАЛИ УНЕ Уно модра, бисеру Бихаћа, крај тебе сам ново гнијездо свио, у
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
државне, изгледа пропустио сам да приметим своју сопствену смрт на два часа јахања пред градом, но ипак сам мио им гост и мртав, у горњим спратовима одаје чекају спремне за ноћ и за загробни стан.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Дечко мио Како је питом!... Тако лепо гледа...“ И све би затим уздахнуле тио Што њима таку Бог лепоту не да... Ал од то доба
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Изненади ме снажан, јасан и одсечан узвик Љубишин: — Предај се! — Натраг, коме је мио живот! викну онај из трња јасним но узбуђеним гласом. Дахнусмо душом, кад чусмо човечји глас.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
као кад се снива, Са милоштом тајном што из звезда пада И свежином скоро поораних њива, Сјај очију твојих болећив и мио.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Зла мрзноме чинит не можемо; а ко нам је мио али својта, траг по трагу његов ископамо. СВИ ИЗ ГЛАСА Видите ли како не зна ништа!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Он, сав срећан што није оно, досети се. И Софки он дође тако драг и мио што познаде да ју је разумео, јер виде како он брзо позва црквењака и шану му нешто.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ПРОМЕНА О, тако просто, тужно велим Да нисам више што сам био. Осећам, чешће но што желим, Велики умор драг и мио. Дани су мојих жеља ређи, А хоризонти мисли блеђи; Паук у својој танкој пређи На надама се сунча свелим.
Јер то нам треба, да би живот био Ако не разумљив, а оно бар мио, Да би се — и кратак — издржати мог’о. НАША ПЕСМА Кад облаци сумње нечујно прелете Твојим умним челом, или уздах
До тог муклог места тајне без открића — Ако им је овај задњи завет мио — Могу још поћи пет-шест драгих бића, Кад им је већ живот мој посвећен био. Ако буду жива, — ја ћу их већ рећи.
где његове тице Одлазе, да боље поднебље потраже, Некуд, где је лепше, где је живот мио... А с вечери, кад се сенке ноћи снаже, И пре пада свога — храст је мртав био.
То је, ваљда, била љубав неизбежна, У животу тмурном један зрачак мио, — Нешто што заборав није никад скрио: Он мени понос, ја њему душа нежна.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Бјеше лијепи Црногорац, бог да га прости!“ рече Владика. „Бјеше добар, Господару. Мио добрим људима и они њему... Баш с једним те добрим Његушем бијаше велики пријатељ.“ „А с којим, то?
Јуначки ми замијени Милуна, те ми је он данас усред срца! А мио ми бјеше како га видјех; нешто ми га крв дава. А и он, сиромах, душом бјеше прионуо уза нас, одмах с почетка, но зазор
„Држ кад ти вељу!... Ти си брат Радојев; мио си ми с њега, а да не с тебе!“ Овај се насмија, примивши у шалу то, па стаде наздрављати.
Да, Јанко му бјеше већ мио, као које од њих; од њега се већ не раздвајаше по цио дан. И дијете бјеше омиљело момку.
Ти знаш да сам вазда таки био, а може бити да ово на срећу моју и још некога ко ми је мио, да ово слути.“ Адолф га погледа, чисто сумњајући је ли при свијести.
Ко би то вјеровао?... Ја, богами, немам ништа против онога момка (Јанка), но ми је мио — а ти лијепо знаш — као да ми је од срца, но малоприје, у иједу, рекох онако.
Једном мали Станин запита матер: „А мамо, шта ми је био покојни Јанко?“ „Ништа, душо!... Бијаше мио ђеду ти Пеју, а не бјеше нам род.“ „А бјеше ли Његуш?“ „Не — но чојак из свијета!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Љут као овца. Мекано као кост, медено као жуч. Милостив као зла маћеха на пасторче. Милује као враг тамјан. Мио му је кô трн у нози. Миран као јаре. Наудиће му као врабац гуски. Пазарио као пас на вашару.
— Да је игдје брата у свијету, да пожали као да би помогао. — Права браћа без аршина чоху дијеле. — Брат је мио које вјере био. — Господска до вријемена, а братинска до вијека. — Свој своме и нехотице братује.
— Боље се с јунаком бити, него с рђом љубити. — Ко ме је лане био, ни данас ми није мио. — Што омиље, не омрзну. — Ко доброту сеје, љубав жање. О ЖЕЉИ — Што око не види, срце не зажели.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
па му рече: „Ти иди с Богом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај ако ти је живот мио.
Цар га прими и обећа се да ће му дати. Тако је онај служио а девојка прстен носила, и врло јој је био мио, јер је дању био прстен а ноћу леп момак, пак јој говорио: „Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме у
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Ја овамо код снашка имам бар све. Истина, не увек да ме хоће као човека, што сам им мио и драг; него, кад се напију, развеселе, а мужеви, газде, још пијанији, или заспе или одлутају да тамо, по вароши, по
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
главу детињску с казанијами и с пролози, а не будући нимало кадар сврх чеса либо како ваља мислити ни расуждавати, нау|мио сам био савршено да се посветим.
одуживати се воздвигнути — подићи, уздигнути воздержаније — уздржавање возжигавати — запалити возљубљен — драг, мио возмездати, возмездити — накнадити возможан — могућан возмуштавати се — мучити се, бунити се возответствовати —
— истинољубље љубомудрије — философија љубочестије — чежња за угледом љубочитатељ — који радо чита љупконараван — мио, добре ћуди ма — али магистер — учитељ мајде — заиста мајор — већи макина — машина малодушије — малодушност,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје! Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио! Само, само, да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није!
“ Бр. Радичевић ИX УКОР Где си, душо, где си, храно! Где си, данче мио? Где си, сунце огрејано? Где си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада'!
као кад се снива, Са милоштом тајном што из звезда пада, И свежином скоро поораних њива, Сјај очију твојих болећив и мио. М.
на меку шиљту, отац сио, Пружио чибук, и дим се колута; Његова мис'о на далеко лута, И поглед блуди сањив, благ, и мио.
А залеђен, мртав, к'о да с ледних уста Један горак осмјех још трепташе мио... И кад црни сандук, на конопце дуге У дубину спуштен, крупна земља засу, Само врисак мајке, глас бескрајне
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Њене пољане су сочно-зелене, море је ведроплаво, ваздух мио, иако несташан; његов весели дах подмлађује копно и море.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
панталоне биле су испрскане свима бојама као палета; лице му било округло, румено, коса густа, коврџава, израз мио, потпуне безбрижности и детињске чедности. При осмејку блистао му се низ финих, снежних зуба.
па га Икета љуби у оба образа, н опет га моли да се никад не забораве, а он ће га у Лондону чекати, и биће увек мио гост њему и његовој жени Сесил (Перки) Уитлок у Виндзорстрит 247, други, лево.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу. — Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука
У неко доба стиже Ђурица. Беше весео, као ретко кад. — Ха, здраво да си, мио обратиме! Јеси ли се уморио, бане? — узвикну Пантовац при уласку му. Ђурица, видећи га онако весела, прихвати шалу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
му рече: — Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај ако ти је живот мио.
него ли је чинити; добрим се и непријатељ придобија, а злим и пријатељ одбија; нека ти је дакле прост живот, кад ти је мио толико, а мислим да ћеш и ти, ако си човјек, знати шта ти ваља чинити.
Цар га прими и обећа се да ће му дати. Тако је онај служио а девојка прстен носила, и врло јој је мио био, јер је дању био прстен, а ноћу леп момак, пак јој говорио: — Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме
Човјеку би врло мило царство у свијету, али му не би мио кратки вијек, тек ипак не рече ништа. Послије човјека створи бог магарца и рече му: — Ти ћеш се хранити најгором
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ПРОМЕНАДА Кроз отворен прозор, несташан и мио, На завесу ветрић невидљиви слеће, И њоме се игра безбрижан и чио; Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.
К'о да се још плаше? Бар сад им је лако И све је тако. Долази он, Долази у сну мој синчић мали. Онако мио, ал' нешто бон: Однекуд га носе узбуркани вали. Кад му видех лице, ја осетих сузе: Пружих њему руке, дубина га узе.
Ћипико, Иво - Приповетке
Па онда оно чобанче с којим се најрадије играла на жалу, и мио утисак оних топлих љетњих дана, и пуста, страсна и пожудна снатрења, и све увалице свијетлога шкоља...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Поток тече даље, даље.. Шта је њему завичај Њега море к себи зове, Мио му је позив тај. А под кровом наше среће Беше момче, живи плам. Он потоку једном рече „Ја ћу с тобом, нећеш сам!
пећина; Над главом нам лећу летом невидовним, И рукама крећу крстом благословним Дошле су да виде нови станак мио Што га ј’ побрат њихов себи зажелио, Да посвете ове јаворе и дубе И гроб да пољубе.
Речима се не казује Како си нам мио био; Речима се не казује Како си нас уцвелио. Речима се не казују Јади, које носиш собом...
Хрвати су данас на отпору чисти, А невољом њином ко би да с’ користи Тај би драг и мио хајкачима био — Али би поштење српско погазио. Тргујући жидски, рана се не вида: На поштењу само будућност се зида.
2. Кад је написао стоту „Шетњу“ Ма да није време шали, ма да нам је жучкаст смеј; Ми морамо данас славит’ један мио јубилеј. Бŷните се, бŷните се, и питате: Зашто то? Над „Шетњама Новосадским“ данас пише цифра сто.
“ Сто си стигô, али да ли благовати смеш за њим? Радо би те са тог стола послужили, — али чим? Теби не би мио био бифтек, што нам с гóре дат, — Боље остај жедан нег’ да пијеш кисô маџарат.
Тако чини, тако ради, Па ћеш свима угодити; Па те нико гонит’ неће, Па ћеш свима мио бити. То додуше није лако, А поштено још је мање, То је срцу стега љута А души је робовање.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XИ „Ај, пусти ме да одлетим — Мио ми је лет. — Да обиђем, да посетим Твој румени цвет. Да ја видим око цвета Како трепће мај.
ЛXИВ Божић, Божић, мио данак, Ко га не би милим звао, Ко ли не би весô био, Ко се не би радовао! „Ево колач,“ старешина рече, „Колач
XЛВИ Док имах срећу пуну, Свету је нисам крио; У песме сам је слио: „Прими је, свете мио!“ Сад бих да падне на ме Целога света туга; У срећи сам онако, Сад ’вако тражим друга.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Шта ме снађе — мислио сам. Као неко послушно ђаче ишао сам за командиром, тешећи се да је и њему, ваљда, живот мио као и мени. Од рова се одвајала уска кривудава саобраћајница и протезала се још даље напред.
они су цвећке позадине. Забушанти. Срећом, те њихов број није велики... Ни онима из четврте групе није рат толико мио. Али је у њима развијена савест, и у душама својим носе светињу домаћег огњишта...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
каквог му таквог, и потом, получивши га, восклицава: Вени, ветре мили, И на златних крили Ти довеј ми гласак И мио и сладак: Да на моме крају Мир и слога трају. Веје ветар, веје И жељу ми греје Као сунце мајско.
Мило људма чут и видит Да су другим мили, драги, А сан мио шири прси, Смеј и румен лицу даје. Тргло с’ од сна Цвет-девојче, У њој срце игра, скаче, А уста се сама смеју.
Сад ми се мирис и светлост по соби проспе, Пјесне укаже се лик, чудесно мио и леп. Тихо се осмехне, и гласом почне умилним, Нема на свету песме слађе од гласа тога: Немој да ти туга залуду
Ћипико, Иво - Пауци
Драга си ми .... и не тражим друго, већ да си код мене... А јесам ли ја теби мио?.... — изговори очито дирнут. — Нисте ми мрски... А и зашто би били?
Поп Вране, као да је осјетио њену мисао, вели јој: —Знам да ти нисам мио, али једнако можеш бити са мном добра, ако хоћеш, — и испод стола ухвати је за руку.
Бијаше сав у зноју и разрогаченим великим очима гледаше у свијет... Није мио да зајаши на мазгу, прем су га молили и на рукама на њу метали.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
гребене, крај оскоруше у цвету, стоји коњаник, мој коњаник, и ја осећам како је млад и леп, стасит и снажан, нежан и мио. Правим покрет као да хоћу да му приђем, да му у сусрет пођем.
Он је гвирио у њихове ране без гађења, нежно пипао њихове увеле удове, огледао се мио и саосећајан у њиховим потамнелим беоњачама, показивао им како ипак у томе опаком људском свету има нечега од божанске
Не, данас јој не бих причао нешто тужно, лето је, сунце се клони западу, ваздух је мекан и мио; не, данас јој никако не бих причао нешто тужно. Дадара Кога сам ја, у ствари, убио? Њих двоје или себе?
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ТЕЖАКОВА ПЕСМА У ПРОЛЕЋЕ ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО Зелени се мио брег, Све на њему живо; Доста га је бео снег Зимуске покрив'о! Благослов је у зори, То је с неба дато!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
У старим новинама варошице има фељтон „Нестао гроб”. Градић, доброћудан, мио, прима досељенике прво као путујуће позориште, па као људе и браћу.
Мајка Српкиња, а отац Грк који више није Грк... А да је Цветан леп, леп је! — попуштао је чисти. — А да је мио, мио је! И да је опасан, опасан је! Са другога краја вароши оду код њега по хлеб, одличан хлеб, и јесте одличан!
Мајка Српкиња, а отац Грк који више није Грк... А да је Цветан леп, леп је! — попуштао је чисти. — А да је мио, мио је! И да је опасан, опасан је! Са другога краја вароши оду код њега по хлеб, одличан хлеб, и јесте одличан!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Хучи море и пада киша. А живот је тако мио... — 3ађу ујутру по шаторима, али не да их прегледају, већ да виде ко је још жив, а ко мртав...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Срце се оте, птичица фина жута, Гранчици као, прну на руб месеца И кљуца, кљуца бисере из тих скута, Ді доман саго, мио по с'ѐ цертезза.
Наш син Јован Био најбољи ђак; Од свих другова љубљен И мио, Као крин међу девојке носио мушкости знак. У једанаест и по опело, црква св. Марка. Ожалошћени...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
на меку шиљту, отац сио, Пружио чибук, и дим се колута; Његова мисô надалеко лута, И поглед блуди сањив, благ и мио.
А сви снови, жеље моје Нек' у златној гривни стоје, Нек' ти шапћу благо, ти'о: ''Зоро моја, данче мио, Слатки рају мој, До гроба сам твој, па твој!...'' 1897.
тако, чезнем и блиједим, А мајчино благо послује и ради, У широку софу жути шебој сади, До шебоја ђурђиц и каранфил мио, Уз црвен каранфил феслиђен се свио, Па кад вјетар духне кроз мурвине гране, Мариним цвијећем миришу све стране.
— Благо оном чија вјереница буде! 1901. НА ПОТОКУ Полако сутон прикрада се, слази У лисну гору — у завичај мио; Рађа се мјесец и по дугој стази Падају сјенке, и сан трепти ти'о.
У ведре ноћи њен је покров мио Од плава неба, мјесечине меке; Њена су њедра врт у коме ти'о Почива мирис багрена и смреке. Ја за њом гинем!
У љиљане лица твога Пурпурна се ватра упи... И док лептир кружио те Кô водени цвијет МИО, Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био. 1911.
А ја, кад бих близу био, Слао бих јој поздрав кубурлија своји'... А она с пенџера ђул и бехар мио Просула би хитро, и кô снијег на ме Пахуљице меке падале су ти'о, Као да су севдах ћутиле и саме...
1918. ПРОЉЕТЊА НОЋ Све неко куцка ти'о На окно срца мог, Кô цитра дрхти глас мио Пун злата зориног. Славуј! Шта тражиш, друже? Месеца седефни сјај? Пролећа звезде и руже? Сребрни поток и гај?
Све гором и гором Грозећи муком, лед је љути пао И својом тврдом окива ме кором. Прољећа твога гдје је поздрав мио И клик орлова на свијетлој беси? Вај, ја бих топла загрљаја хтио... ...Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?
А ти у љуљајци па се њишеш ти'о, Кô на међи један мак црвен и мио. Ја крај плота стојим, гледам у вас двоје; Једнаке сте као капље на цвијету!
Ја сам гледô: тихо, кô сан један плави, Насмијана, топла, и кô љиљан мио, Окупана росом, она ми се јави, И ступи ми.
Од оног часа њезин корак мио Ја свуда чујем, и све мислим на њу, И с њом у срцу носим свијет цио... Ноћу, кад мјесец топи се по грању, Она ми
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Косово, да их кољу Турци, немој, зете, више проговарат, — не дам ђеце водит у Косово, макар шћери нигда не видио! Мио зете, дели-Страхин-бане, рашта си се тако раздертио? Знаш ли, зете, — не знали те људи!
Мурат пао на Мазгит на поље, уватио и Лаб и Ситницу“. Још га пита Милош Обилићу: „Ја Иване, мио побратиме, ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ал' говори Косанчић Иване: „Да луд ти си, мио побратиме! Ђе је чадор силног цар-Мурата, усред турског силна таобора, да ти имаш крила соколова, пак да паднеш из
Нека знадем ког сам погубио“. Тадај сам се, дајко, препануо и у страху њему казивао да сам главом Бановић Секула, мио сестрић од Сибиња Јанка. Док завика остарјели ђедо: „А ти ли си, дијете Секула! Умало ти јунак не погину.
млада: Јакшић Митар и Јакшић Богдане; а кад су се понапили вина, Јакшић Богдан Митру бесједио: „Јакшић-Митре, мој мио брајане, док ми, брате, скупа пребивасмо и мајка нам двори управљаше, тад се наши двори бијељеше, и гости нас често
да од бога нађе!“ Јакшић Митар брату бесједио: „Јакшић-Богдан', мој мио брајане, то је, брате, с твоје вјерне љубе, с Вукосаве, да од бога нађе!
“ То Богдану врло мучно било, пак је Митру тихо бесједио: „Јакшић-Митре, мој мио брајне, ходи, брате, да кушамо љубе, да видимо: ил' је с моје љубе, ил' је моје, ил' је, брате, с твоје“.
Кад јој рече, кâ да посијече, те под собом коња уставила, напријед му ни крочити неће, па Латинка свекру проговара: „Мио свекре, Црнојевић-Иво, Максиму си срећу изгубио, како с̓ другог зетом учинио. Рашта, свекре, да од бога нађеш!
Зло се зачу по свој земљи њиној. Кад зачуше ти Обреновићи, зачу нетко Обреновић Јован, мио братац војводе Милоша, нешто мисли, па на једно смисли, брже коња свога доватио, седла коња што га љепше може, опасује
дијете Грујицу, тад га покри златали-тулбентом, па се у њга млада загледала, па ми оде млада говорити: „Лијеп ти си, мио побратиме! Та љепши си од мене ђевојке!
А Виде је красан пријатељу према тебе, према дома твога; сва је слика, мио побратиме! А и Виду није за те криво, без ријечи даће ти ђевојку; нит’ је проси, ни јабуке даји, већ ти купи кићене
Или си је од сунца отела? Или ти је бог од срца дао?“ Заплака се ђевојачка мајка, а кроз сузе тужно говорила: „Мио зете, Милић-барјактаре, нити сам је од злата салила, нити сам је од сребра сковала, нити сам је од сунца отела, веће
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Та неће проћи ни два дана, а Ланина златна коса опет ће бљеснути иза катедре у разреду и сви ће чути њен мио гугутав глас: — Како су наши дјечаци? А моје дјевојчице?
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Пред пашу је у турско време излазио кад год је хтео — у по дана, у по ноћи, и био виђен и мио гост у пашином конаку. Паша се врло често саветовао с њим.
којима је увредила једну искрену и њој тако предану душу човека који јој сада опет у машти изиђе пред њене умне очи и мио, дивнији и милији него икада дотле... Што су решиле, то су учиниле.