Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ко га год спомене у Великој Врбици, свак ће рећи: »Бог да га прости!...« Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета.
После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге.
Што не дођеш барем док ти дечица стану на снагу?... — Не могу, дешо! — одговорила би му Миона уздахнувши. — Ама што не можеш, снахо? у нашој кући. било би ти и лакше и рахатније...
Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у томе да јој помогну. Њој чисто буде криво.
Где је било теже, ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!... Пролази година по година. Миона се већ навикла на самотињу и терет. Чисто сад не би веровала да може бити и друкчије! Деца јој поодрасла.
Иде у школу. Велики је ђак. Душанка навршила тринаесту. Она увелико одмењује мајку у кућевним пословима. Ако Миона зором подрани на њиву да ужање који сноп више, или оде на ливаду да попласти оно што је Јеленко јуче покосио — неће у
Јеси вредна, јеси паметна. Само си нешто слудовала... — А шта то, дешо? — упита Миона и погледа Јеленка мало зачуђено. — Што оно дете не остави код куће, да ти барем штогод помогне?
Ти си ионако сирота и мученица, па... — Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу! — одговори Миона и заплами се мало у образу. — Покојни Сибин, бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека, школовати Огњана.
Ако бог да здравља, даћу одмах на јесен и Сенадина. Нећу ја да ми деца буду слепа код очију!... — одговори Миона тако поуздано и одсечно да јој ни Јеленко ни Јездимир не умедоше речи рећи.
На све стране размилели се вредни ратари. Ору њиве, попевајући и надајући се доброј години. Тек у подне стиже Миона из чаршије. Ишла је тамо зором да обиђе Сенадина. Она је одржала своју реч.
Огњан је о Петровудне довршио четврти разред, а Сенадин је одмах по Преображењу пошао у први. Таман Миона оздо уз воћњак, а Душанка испаде из куће. Стутољила нешто у лепу шарену торбичицу, па све некуд жури.
— А зар неће доћи кући да руча? — Неће. — А што? — Отишао је с воловима и ралом.... — Е! — чисто ускликну Миона, — Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени ту торбицу! Ја ћу му однети... — Нека, нано, ти си уморна...