Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове... Миони се све чинило — доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту!...
Нема дана кад се који од њих не сврати кући Миониној — да јој помогне штогод. Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко. Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси: — Зашто ме, снахо, не послушаш?
Никад, дешо, никад!... Јеленко само слегне раменима, па зајми рало и волове, те оде на њиви да узоре Миони колико јој треба за усев.
Хвала богу, дечица су Мионина здрава и весела, разборита и вредна. Одевена су као из најбоље газдинске куће. Миони је пуно срце кад их погледа. — Тићи моји лепи!... — шапутала би често, уздахнувши.