Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Зато их је чешће и призивао и договарао се. А било је и људи паметних!... Ту је Алекса Алексић, па Иван Миражџић, па Сима Шокчанић, па Јевта Поповић, и многи други, све честити домаћини.
3. ЈАРАНИ Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи. То су били прваци међу сељацима. Из младости добри другови, па су то остали и под старост као домаћини
— Ја добро мислим, честити ефендија. Сад треба да се ти заузмеш за Лазара... И онда је Иван Миражџић твој!... А кад буде Иван уза те, онда је Црна Бара завађена. Желио си да мириш Црнобарце — жеља ти је испуњења.
Док бахну у авлију Иван Миражџић. Био је блед као крпа. Како дође, оп запита за домаћина. Кад му рекоше да је код кованлука, он се диже журно к њему.
Маринко Маринковић истаче се па рече: — Кмете Јово, попо, и ви браћо!... Оно, истина, Иван Миражџић ме свакад грди, назива ме турском улизицом и свакојаким именицама, али кад је ствар така, онда ћу и ја рећи што знам,
— рече Крунија. Њој се окрете вајат око главе... Али се брзо прибра па рече: — Просе?... А ко то? — Иван Миражџић, за Лазара!... И отац те даје... Мени рече да се спремамо и да теби јавим!... И сад знаш шта је... ето ти!...
и биће!... Кад стигоше кући, они затекоше лом. Иван је праскао и викао. Зар он, Иван Миражџић, па да буде одбијен?... Да му је то ко јуче казао, он би му, као највећој људи, у очи пљунуо!...
Сви поскидаше капе. Иван се прекрсти и целива крст. Затим поче за попом говорити ове речи: — Ја, Иван Миражџић, заклињем се живим богом и свим што ми је најмилије и најсветије да ћу моју дужност чесно и поштено вршити, и како
Теби су највише пакости учинили, теби их дајем!... Узми двојицу-тројицу, па их води тамо у шуму... — А Миражџић? — И њему ћемо судити. — Зар без мене? — упита Станко. — Чекаћемо те. Станко зовну Зеку и Заврзана.
— Шта друкчије? — цикну Станко и скочи, а око му сева. — Нећеш, ваљда, рећи да Иван Миражџић није крив? — То нећу. Али велим да није крив колико она двојица. — Он је још кривљи! Он им је у свему ишао на руку.
— Коме ли се то у госте спремамо? — Старим пријатељима. — Да те се није зажелео Иван Миражџић? — Јест, он главом! — Е, лепо ће се провести! Хајдуци се насмејаше.