Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Он у звездама гледа будућност, ми у земљи прошлост... Гледала сам младића како страсно љуби и мирише још неразвијену ружу, а видела сам онога који умире где на груди што издишу последњом снагом притискује од раскинутог
И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише. Али на његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст,
— Седи, Јелице!... Ох, како је ово дивно место!... Осећаш ли како липа мирише?... Чујеш ли песму славуја?... Веле да он сву драгу ноћ само љубави пева, кажу да и он љуби... — Ох, Милисаве!
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Свак сосуд на оно заудара шта се у њега сипа: ако је вешт благовона, мирише; ако ли зловона, а он смрди. Боље је што не знати него наопако и зло знати.
нерастљена телеса од три хиљаде година; сва миришу, и из неких материја масна тече, зејтину подобна, и прекрасно мирише.
Видиш ли ти ово блато што теби смрди и на које се ти гадиш, ово мени мирише као миро и ружица, и што год из њега једем слађе ми је него најизбраније ваше пите и уштипци, пак се ја гојим и све то
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ЂАВО НА СЕЛУ 1. Спавам на тавану штале, у црној ноћи, у слами Која мирише на њену косу и врат, и бива Тесно у овој горкој несаници и тами Док небом ветар носи пловеће крошње шљива Доле
пали Мој вранче, сутра је ујак у њену варош вози Спавај, мој вранче, сви су коњи заспали Да ноћ толико не мирише на жито и суво Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава Да толико не мирише на њену дојку и уво Мој вранче,
су коњи заспали Да ноћ толико не мирише на жито и суво Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава Да толико не мирише на њену дојку и уво Мој вранче, показо бих ти како се спава НА СЕЧОРЕЧКОМ ГРОБЉУ Ког жутица, ког срдобоља, ко од
Да исечем оном секирицом оне бундеве за оне свиње! Да посолим, да испржим, оне семенке из оне тикве! Да мирише она дуња! Она дуња, и она јабука! Да се слути онај снег! Да се чују од оних кућа из оне таме они пси!
На овој страници, пун риба, ври бакрењак, са ове ми се у лице унесе сом! А на овој, на ушћу Тисе у Дунав, лето мирише ко биљна апотека!
ПРЕОБРАЖЕЊЕ Како лепо пред јесен миришу кујне! Мирише парадајз који се кува, миришу бабуре које се пеку на плотни, мирише купус који ври, мирише лук који сецкају
Мирише парадајз који се кува, миришу бабуре које се пеку на плотни, мирише купус који ври, мирише лук који сецкају домаћице бујне!
Мирише парадајз који се кува, миришу бабуре које се пеку на плотни, мирише купус који ври, мирише лук који сецкају домаћице бујне!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Моја је гора, мајко!... А кући треба домаћин, а не хајдук... Зар не чујете како пушка грува; зар не осећате како крв мирише свуда, та свака је травка њоме заливена?!...
!... Тамо ја идем где се крв пролева и барут мирише, мене ће овде угушити дим у кући!... Ја мислим нека домаћин буде Крстивој, он је најстарији!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Мир. Задњи је талас дошао до хриди, Запљуснуо сетно и умро крај жала. Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом. Небо пепељасто.
И осећам где се буди, тихим шумом, Успавана душа ствари око мене. И мирише море рибом; док за хумом Свод се стакли, шири, мру и задње сене...
ШУМА Сва сунцем шума испуњена, Мирише зрак од новог меда, Жути се млади шипраг клена, У небо први козлац гледа. Уз стабла журе војске буба, Жагор се
Свуд грчки мозаик и млетачка фреска, У окнима стражу стрâже архангели, Из свију сводова мирише и блеска. А први пут звона зазвониће триста, Кад из Цариграда врати се Цар смели, И тешки мач спусти у подножје
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Све мирише на пролеће, издашност, пластичност; али то што она седи крај Ђорђа, и његов поглед и њен поглед, то ју је опет дизало
Којешта! И ту ноћ сам сањао. Сањао сам: а ја као идем неком ливадом. Све се зелени као јед, и у ваздуху нешто мирише, и негде кука кукавица, а, опет, испод ње — ја не знам откуд — али испод ње избија сахат!
Од ње нешто блешти, и гора се раставља и гиба, и све мирише; и она се гиба и све се више упија у мене. Тада ја познам њу, познам Ђорђеву ћерку, и крепко, и дуго и значајно јој
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
и прекиде разговор девојкама, а ове баш шапутале о Шаци хирургу како обешењачки погледа и чешља косу, »а сокак све мирише од фине цигаре и миришљава сапуна кад прође«, вели фрајла Меланија. — Збогом, збогом! — вели једна другој. — Лаку ноћ!
Нека свечана тишина још с јутра казује да је празник. Испред сваке куће почишћено и поливено, а све мирише на мокру прашину. Сво село чисто као умивено лице.
Дође и дан свадбе и венчања. Освануо је лепи Ђурђевдан. Цела поп-Спирина авлија мирише од силна јоргована, а све село окићено селеном, јоргованима и врбовим гранчицама, јер је празник.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб. Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже.
Африка
Њина тела јако снажна, нису намазана палмовим уљем, оним опојним палмовим уљем на које мирише све што долази из Африке.
Чамац клизи по води, која страшно јако мирише; кроз тако густа испарења, да се скоро сумња да овде постоји тачна граница између водене површине и водених пара.
Кроз стабла и кроз грање чује се подмукли удар у там–там. Вечерам брзо, пијем филтровану воду која мирише на осушену земљу кроз коју се цедила; гадим се.
Прва ноћ на пољској постељи, савршено без ичега, мокар као у купатилу, под комарником који мирише на магазен у ком сам га купио и на прашњави тил.
Волим њен мирис палмовог уља и амбре који ме је некада одбијао. Сада све што имам мирише на то и радује ме. У један по поноћи напуштам там–там и враћам се за спавање. Тачно над губавчевом главом Јужни Крст.
На једној хартији која ми и сад мирише на црначку пут и уље, он записује, реч по реч, и преводи одмах. Прва песма. Ја мару. О. Дјара.
од тешког сребра, корали; златом везене бабуше на ногама, прстење до самих канисаних ноктију, помада која тешко мирише. Има и људи међ њима.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Ваздух је кужан, лети, у Бечу, али је чист у Леополдштату, у зеленилу. Тамо све мирише. Исакович би, тамо, могао да се осећа као Орације, а школа јахања грофа Пара није далеко, тако да би, сваки дан, могао
Исакович скочи једно јутро, као да се помамио, па затражи перикмахера и поче да се брије, да пере главу и удешава и мирише кику. Узалуд је госпожа Хумл бојала се да перикмахер не ода тајну. Да крије неког официра у свом стану.
) Павле ни једно, ни друго, није разумео. Кајзерлинг се, затим, све више обраћао Волкову, и рече да му све то мирише, или на велику несрећу, или превару.
ословио – рекао: да је њему брат све имање упропастио, љубазницу узео, очев тестамент фалсификовао, па, према томе, не мирише оне, који га братом називају.
Не може нас ни Вишњевски, што прчевину мирише и императрицу хвали, да задржи. Дођосмо и у Токај. Проћи ћемо. Сад находим, за све ово, и своје погрешке.
Много је Ђура научио, каже, на путу у Росију. Кажу, да му је жена лепа, и мирише, као цвет који зову мајкина душица. „Лепо! Само, да простиш, апостоле, лепо мирише и туђа жена.
Кажу, да му је жена лепа, и мирише, као цвет који зову мајкина душица. „Лепо! Само, да простиш, апостоле, лепо мирише и туђа жена. Нису ни друге горе од ње, нека се изједначи са осталим женама. Право је. Шта би хтела?
Ђурђе, који је у првом писму описивао насеља куд их шаљу као рај земаљски, спахилуке, лепоту, где цвеће мирише и челе зује, поручивао му је, сад, да зна, да одлазе на плодну, али пусту, земљу, где није сигурно, ни то, да ће имати
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— И мени мирише вино! — узвикну чича Тришо — сигурно је близу нека крчма. — А мени вјетар наноси дах планинског сијена.
Онај мали лопов хитро се успуза до моје главе, помириса само моју њушку и престрашено промуца: — Па ово мирише... Стани, стани... Ово мирише... — Јест, јест, и мени се чини — пропишта водени миш.
Стани, стани... Ово мирише... — Јест, јест, и мени се чини — пропишта водени миш. — Ово је унутра главом и брадом сам... сам... — Мачак!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Са мекошћу влажне земље и траве, са шипрагом који је у априлу почео да пупи и мирише, са зеленим падинама брда и светлих, пролетних небеса, удисала је тада млада жена, први пут, свог мужа, као отрована.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Из истог разлога породиља не сме да мирише нану.¹⁷ У митско-магијском схватању света дојење има изванредан значај за физички, психички и морални развој личности.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
покретним крововима аутомобила, свим и свачим, од нас гладних и жедних великог света и девојака чија коса не мирише на сирће.
Ако се не виде пред улазом, траже се очима по дворани. Кинотека мирише на дечје капуте! Када се млади човек и млада жена открију у тој сали пуној тајанственог филмског сумрака, они скрену
И њих старац храни житом. Са брда изнад града долеће треће јато. Оно мирише на мемлу хладовитих дворишта и на воду у којој има железа. Њих старац храни зрнима кукуруза.
Са фасада отпадају делови украса, улицама шетају болесници зеленкастих, испијених лица. Све мирише на сумпорна испарења. Човек се овде осећа као у предсобљу смрти. Појеле су по пар крањских кобасица са сенфом.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
пример, овако: Трепти у тој ребрастој чашици читава једна година, радна, марљиво урађена и склоњена под кров, у суво, мирише из ње прегријано лето и наша ознојена зрела јесен, труд и слога наше чељади.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Све је то ипак своје, фамилијарно, али већ „Кула“, то на свашта мирише. Испили се, богами, од читаве те работе још какав ђаво.
Што да се више сикира. Био је он и у већем кркљанцу, па се остало живо. СУЂЕЊЕ Напољу мирише и грије зрела јесен, иза првих шумарака кокају пушке, бобоњи немирна четрдесет прва, а ми у пространој сељачкој соби
Пецкао ме је у тим сузама горко-слан укус нашег завичаја. Ево, опет га осјећам, има укус пелина, који шкрто мирише на сунцем опрљеном камењару. — Баш се види да си дијете, дјечак — лако га прекоријева просиј еди.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХАСАНАГА: Опет твоје левантинске мудролије! Вама све мирише на дињу пуну пчела! Женско ти се дими у глави! „Хиљаду и једна ноћ”, је л? Шехерезада? Бисер у пупку?
Па кад седнеш! То се милост, то се објава небеска пуши и мирише из препуног тањира! СУЉО: Ајде џарни ту ватру. Ако смо гладни не морамо и да се смрзавамо.
ХАСАНАГИНИЦА: Тако, да ми је било жао да се пробудим. Сањала, као дојим онај ђурђевак, сав мирише на моје млеко. Цео дан ме боли груди. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: То је од млека. Не ваља ти ни то што толико сањаш.
Око главе обвио белу чалму, а огртачем се плаветним огрнуо... Стоји у цвећу до колена... Мирише као ливада, киша и дуван... Стоји и чека ме, а тело му и кроз одећу светли... Али после је дошло и дете.
ХУСО: Политичка? СУЉО: Искрено речено, мени се та свадба без младожење не свиђа. Нешто ту не мирише како треба. А и ово свраћање је сумњива ствар. Све ми говори да се ја држим што даље.
Да га гледам? Како да га се у једном једином трену за цео живот намилујем и нагледам? Мáло моје, на лавандулу мирише! Прстић на нози му мирише! Зумбул бели!
Мáло моје, на лавандулу мирише! Прстић на нози му мирише! Зумбул бели! Косица му на сапун и на цвеће мирише, колевчица му, ко облак препун цвећа, мирише...
Мáло моје, на лавандулу мирише! Прстић на нози му мирише! Зумбул бели! Косица му на сапун и на цвеће мирише, колевчица му, ко облак препун цвећа, мирише... Плаче, ђурђевак...
Зумбул бели! Косица му на сапун и на цвеће мирише, колевчица му, ко облак препун цвећа, мирише... Плаче, ђурђевак... Без твојих суза мајка сиротица, сузама твојим Стамбол цео да купи...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Хајде! Видиш, цвеће је замирисало, ђул се развио, каранфил расцветао... све мирише и пева, хајде и наше душе да певају... Хајде, девојко! Мајка те моја чека.
Руке им лете на рад, а околином се разлежу речи песме: Ветар душе, ветар душе, ал’ — катмер мирише; Драги драгој, драги драгој ситну књигу пише! — Цвет — о — о! — кликће Стојан и одмиче се од ње, да би је боле видео.
И заиста то беше Стојан који, удаљен, идући ваљда кући, певаше ону исту песму: Ветар душе, ветар душе, ал’ — катмер мирише; Драги драгој, драги драгој ситну књигу пише! — Ох доста, доста! ...
У ВИНОГРАДИМА Мирише ми земља на испуцано грожђе, а магла хладна и мрка већ почиње да се не диже тако лако. Са свију страна само лупа од
Не знате, како је то, кад се увече попрска двориште, простру асуре, душеци и јоргани. Лежите, а мирише овлажена прашина. Месец сија, те се црне старе, зелене већ обрасле маховином ћерамиде на кућама.
Нарочито ципеле, — оне ми никако не дају мира. Жуте се, цакле, и мирише им ђон на ђириш. Чим оде мајка на пазар, затварам собу и облачим се у ново.
Шетам по соби и загледам се, да видим какав ћу изгледати на Божић. А Божић! Ех! Није ово Божић. Ово је нешто што мирише на оман и сух босиљак више иконе!
Полица, врата, прагови и ћерчива прозорска, све је то орибано, влажно, жуто. Цела кућа мирише на чистину, влагу и опраност. Па и она сама, мајка, откуда ли јој толико снаге? Ради, а као да не послује.
Ја не могу. Видиш, имам работу у кујни, а нисам ни обучена... Остајем ја. Шетам се крупним корацима по соби. А соба мирише. Топла је, чиста, сува. Кандило пуцкара. Тамјан се вије и шири полако, таласасто. Из кујне миришу јела. Гости долазе.
Цигани гледају у мене ишчекујући, а ја црвеним од забуне и среће. Мајка улази и у пролазу шане: „Кажи: Ђул мирише, ђул се расцветао!“ Кажем ја то Циганима. — А! аферим!
Напољу мрак с влагом. Ч’а Јован пева заваљеним, истрошеним, ситним гласом: Ђул мирише, ђул се расцветао! А мајка, са сузом која јој полако, полако мили низ образ, гледа ме где гологлав стојим између њих и
Али доста! Нашта ово? Све је ово тако сирово, масно! Нећу то... Старо, старо ми дајте! Оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада. Пада и греје, греје срце. Ево: Јесен дошла. Магла пада.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Како уђе, одмах зове своју жену: — Жено, — вели — овдје чоечја кост мирише; који имаде, казуј одмах! Она му рече: — Нема никога. А он вели: — То не може бити.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
) А боров вјетар куд би да вије? Пут сињег мора, пут Паноније? Недјељно подне: брује пчелице, смола мирише - пућка цицвара; лукац са трема баца свјетлице, а поврх смока титра испара; приљежно зоба раж из крабуље коњче
Библиотека: словни пород - дела. Под слабим светлом душе дижу поклоп. Мирише кафа - дељен топли оброк. Октóбар пали брегове Баната.
О, дуњо света, згранај се у грб: Константинопољ, дичан Цариград! ИВ Са чијих ногу да мирише нард? а ми смо Цвети, Јерусалим град! Тек мерно тројство - микрон, инч и јард у блеску сажме пакао у хад.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У стазу зури као да тражи залогај неки драг. — Еј, зашто више не мирише ни једне зверке траг? Понекад само, више у шали, почеше шапом уво.
Буди се мачак, протеже шапе, поспано тело извија, гиба, па истом скочи и Жућу виче: „Тако ми брка, мирише риба! Рибе су јутрос, дао бих главу, изишле рано да пасу траву.
“ У чуду блеје Жућа и мачак, низ пусто поље жито се зиба. Никога нигде. А Тоша ипак: „Осећам опет, мирише риба! Хајдмо на поток, друге нам нема, рибица можда на песку дрема.
! Мирише, канда, врбино пруће и уза њ — крзно мачка и Жуће?! „Ту ли смо дакле! — Видран се смешка — Скована, значи, подвала
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Тако је то, братићу мој !... Зубе ти лолама! А гле, немаш душека! Ништа, наћи ће чича Стојан сенца... мирише кâ душа, да заспиш к’о јање. Јес’, братићу!... ИИ »А како сам га ја замишљала !
По потесу блиста се бистра роса, мирише свеж ју трењи ваздух, прелећу велика јата грлица, спремна за одлазак, а доле у трњаку, јасним И звонким гласом, чика
мирис од њега простире се по свој цркви, и она помишља да то мирише божја душа. И гле, то исто сада!... И пламичак пред распећем, и учитељева херувика са онаким истим сецањем и
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком маше, босиљак мирише: “Лако, лако, моја силна мобо!
башчу, Сву би ружу по башчи побрала, Из руже би воду извијала, Те би тебе, лице, умивала, Кад млад љуби, нека му мирише.“ 155.
у јутру, У јутру је свака вода бистра студена; Ако хоћеђ брат’ босиљак, дођи у подне, У по дана сваки цвијет л’јепо Мирише; Ако л’ хоћеш мару љубит’, дођи довече, Јер у вече свака драга сама уздише.“ 156. Ој девојко, питома ружице!
Јал’ у моме, јал’ у твоме двору, Јал’ у башчи под жутом наранчом, Ћено цвати чемин и ружица, Чемин с ружом лијепо мирише, Тешко оном, ко за ким уздише!
да чудна јунака! Да ли ми га Бог у срећи даде! Под њега би каранфил стерала, А под главу румену ружицу; Нек мирише, нек се често буди, Нека моје бело лице љуби.“ ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 216.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Ти глумци никад немају пара за храну! ГИНА: Побеже човек од смрада твоје ракиштине! БЛАГОЈЕ: Ово мирише као амброзија! ГИНА: И јесте ми амброзија! Ко да су у њој даждевњаци презимили!...
БЛАГОЈЕ: Ја пливање без роњења и гњурања и не рачунам! СОФИЈА: А река мирише на лубеницу, јесте приметили? Па тако дивне стене за сунчање, и дивно дрвеће! Тамо је препуно маслачка и камилице!
СОФИЈА: И то за последњих неколико дана! СИМКА: Шта кажете? ЈЕЛИСАВЕТА: Кажем да сјајно мирише! СИМКА: Окупацијска гозба!... Хоћете ли да преузмете улогу домаћина, да сечете? ВАСИЛИЈЕ: Са задовољством!
Ја једно с другим никада не бркам! ја сам Хамлет само на сцени, и тачка! СОФИЈА: Зато твој Хамлет мирише на Алексу Жунића! ВАСИЛИЈЕ: Ваљда не мислиш да дух покојног данскога краља треба да тражим и по ужичким пијацама?
МИЛУН: То је, бре, опасно! ГИНА: И немој да заборавиш ову ракију, то је за тебе! Мирише као амброзија! МИЛУН: Могли сте да ми натоварите и запрегу! ГИНА: И још би те нешто замолила, ко Бога!
ДРОБАЦ: То ми је све. И име и презиме. Ниси чула? СОФИЈА: Боже! Што ово лепо мирише! ДРОБАЦ: То ти је чубар. Добар је против реуме. СОФИЈА: А ово? ДРОБАЦ: Спориш.
ДРОБАЦ: То ти је рунолист. СОФИЈА: Како их познајеш и разликујеш по мраку? ДРОБАЦ: Па по мирису! СОФИЈА: Не мирише сваки. ДРОБАЦ: Чини ти се. А и видно је, видиш колика је мјесечина! СОФИЈА: И ти свакој од ових биљчица знаш име?
ДРОБАЦ: Шта друго? СОФИЈА: Свеједно шта... Могао си да скупљаш траве, да све око тебе мирише!... Могао си да копаш гробове, да чистиш оборе и штале, да туцаш камен! И најгори посао... све ти је боље од тога!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи. 1919. ХИМНА Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв.
Па не гледам милосним погледом ни по царевима ни по робљу. На моме лицу бледом мирише тама бела: осмех мог разочараног тела. У њему је очај, у њему што презриво одриче љубав свему, свему. ГОСПОЂИ X.
На месецу не дрема Дон Хуан више. На глави ми није перјаница црна, ни рука пуна бисерних зрна, а ноћ не мирише. На мртвима сам провео младост, твој младеж на дојци није радост, која је некад била.
МОЈА РАВАНИЦА Блудно гледам твоју богородицу свету, што мирише ко гробови у цвету, па ме је стид да живим. Надамном мирише у облацима сивим шума твоја фрушка, од тамјана кадионица
МОЈА РАВАНИЦА Блудно гледам твоју богородицу свету, што мирише ко гробови у цвету, па ме је стид да живим. Надамном мирише у облацима сивим шума твоја фрушка, од тамјана кадионица сребрних. И док звезде гаси ветар липа ја се смрти дивим.
Ти пужићи се набадају на игле, па личе на црве, а заливају се неким дивним, жутим вином, које цвета насред стола, и мирише. Пијем га, изговарајући често најлепши Миличићев стих: „а Земља, нека је срећна, сирота наша сестра, Земља“.
Судба ми блуди по небу ових дана, блага и мирна, кишом опрана, као рука некад по телу драгана. Над земљом више не мирише крин, у пролећу, оштар, блудан, женски. Расцветане воћке стискам на ребра, кроз ваздух благовештенски.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Или ћеш да гленеш на црвени дренак, што ти се готово уз саме уши отег'о, или на морасту тамњанику што мирише ка' наш Андреја црквењак, или на црну каменичарку, или на жуту смедеревку, што је слађа од саме медовине и лепша од
попашене; нема пролетњег зеленила, али зато видиш огромна сена, по десет-петнаест, па понегде и двадесет у гомили. Мирише суво и младо сено, а сељак се смеши задовољно сећајући се грдна труда што га је поднео, док је све то покосио,
— Па ја сам, 'нако, дед' шта ћеш ми, вели Јовица. — 'Оћеш да срчеш туђе, а твоје да не мирише!... — Шта, шта је то? повикаше многи не знајући у чему је ствар. — Чујеш, Јовице, не причај! — 'Оћеш дати надницу?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
У врту, грана грану од снега, нежно, брише. А двориште је тако светло и бело... И све му некако чудно, свеже мирише, Онако... онако... као тек сашивено одело.
Предвече, одлазећи низ пут, оно јој шапуће: „Бако, Буди без бриге, живећеш најмање сто година.” Ваздух мирише по жбуњу и топи се од среће. На северној страни крова чаршав снега сплашњава.
Где се дечаци, још, такмиче у скоку удаљ, И где мирише нешто црно-кисело: дим, или угаљ? Тамо хоћу да живим, ништа боље не тражим, Тамо, где се улице зову по људима
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Све ће бити лепше, све драже и више, Ноћ која се спушта, свет што мирно спава, Дуго мртво поље на коме мирише Кржљава и ретка у бусењу трава. И тако крај цвећа остаћемо сами...
— Пролиће се тада, као бујне кише, Стидљиви шапати у блаженој тами, И речи из којих пролеће мирише... СЕТНА ПЕСМА Дошло је време кад нам коса седи, И наша чула постепено грубе.
Но нашу љубав нема ко да збрише: Она се мења, али увек траје. Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета. Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више.
под сјајем ове прве ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих гнезда Док шушти топола и мирише липа И радосно небо месечину сипа, Тајанствено рађа ново јато звезда...
Гледај како месец над пољима сија И облачке ретке растура и ведри, И трава мирише и растиње клија, И шуморе тужно кукурузи једри!
Сад ми се чини да не живим више, У густу таму да све дубље клизам, Неосетно и стално... Ноћ мирише, И душу мучи силни песимизам... ИИ Осећам да нешто у мом срцу труне Лагано и стално. Ко ће ми помоћи?
Сада, Над ливадама где трава мирише, У расцветаним гранама, сврх њива Које су црне после бујне кише, Велика душа месечева снива. Све мирно. Тајац.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
зрела, страсна уста горе, и како њена коса, разастрта у постељи и сигурно опкољавајући и обвијајући цело њено тело, мирише, мирише...
страсна уста горе, и како њена коса, разастрта у постељи и сигурно опкољавајући и обвијајући цело њено тело, мирише, мирише... И Софка чу како он кркља и ваља се, упиње, напреже, да бар главом, раменима гурне у врата, отвори их и уђе к њој.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
моћне реке; Наше горе да хучно роморе Као нада коју срце тражи У слутњама којих нема више; Ветар дува, пролеће мирише... Наше душе наши су пејзажи.
Тада мирише доба раног маја; И као да се, неприметно, просто, На Идеал што је у сећању ост’о Наставља тихо један сан без краја.
Опојан, тежак мирис се из биља Разлива, — слика отежале јаве. Мирише ваздух дахом мртва смиља. Облаци иду преко моје главе.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Лије киша као из кабла. Лупа као путо у лотру. Мек хлеб као душа. Меље као празна воденица. Месечина као дан. Мирише као душа ђевојачка. Млад као капља росе. Модар као чивит. Мутна вода као орање. Мýчи као (сињи) камен.
Сад се рече кад ко двије врло различне ствари пореди једну с другом. Јаох, за ситом јесени, а гладан цвијеће не мирише! — Рекао неко некоме кад му је хвалио лијепо и весело прољеће. Како сам постао, није ми подробац остао.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” И она се склони за врата, али ето ти сунца, па назвавши | матери добар вече, рече јој: „Мајко! ту мирише рајска душица.
месец љутит и уморан, и она се склони, кад али ето ти месеца, како дође, назва матери добро јутро, па јој рече: „Овде мирише рајска | душица.
па јој рече: „Мајко! овде мирише рајска душица.” А она му одговори: „Бог с тобом синко! овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска | душица доћи?
Девојче јој плачући приповеди све шта је и како је, па јој најпосле рече: ,,Мајко! како ти мирише глава!” Онда жена устане с њезина крила, погледи жалосну и плачну девојчицу, па јој рече: „Кудгод ходила, сретна била,
„Смрди ли моја глава? девојко!” запита је ала; а она одговори: „Не смрди, мајко! већ мирише као смиљ.” Сутрадан рано полазећи ала девојци заповеди да нахрани њену живину и да скува вечеру.
Како долеће у двор, сав се двор засветли и заблиста! Како уђе, одмах зове своју жену: „Жено“ вели „овдје чоечја кост мирише, који имаде? казуј одмах.“ Она му рече: „Нема никога“ а он вели: „То не може бити.
откуда она у кужину, а она се препаде и исповиђе му на тајно да је она они струк босиока што га он гоји и у камари мирише, па да је мишљела да се он приправљајући оне обједе жени и да јој је жао | било, јер се надала да не ће друге него њу
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Па овај шепави, шантави, што га је унео... Све се то слаже... то мора да је то.... ТАНАСКО: Каква је, мирише ко кило јабука! МАНОЈЛО: Нема никакве сумње! Ми смо заиста на трагу оној битанги! ТАНАСКО: А коса црна!
А са шпорета црног, из плаве лончине, пасуљ градиштанац мирише раскуван! у пасуљу сува ребарца, лук, лорбер, мирођија, целер, паприка, першун! А башка мирише запршка из тигања!
у пасуљу сува ребарца, лук, лорбер, мирођија, целер, паприка, першун! А башка мирише запршка из тигања! За асталом чује се језик српски, језик румуњски, маџарски, столарски, ковачки, свињарски,
и црног, венци сувих месечарки, венци риба, с прага ти почиње цео Банат, и Бачка, дува ветар, оће да преснежи, мирише врућа ракија, а један облак над дудовима кипи!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Ако сам јој чувар, слуга, одрастао поред ње, ипак... Ох, целе ноћи је откривена, целе ноћи мирише. Покријем је, а очи ми се силом упијају у њу, руке ми саме, силом, њено тело додирују, косу њену, лице...
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Нико нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен искрсо сред сна. Јер ове смо ноћи доживели све Док рушило се лишће око нас на тле.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Воштана свећа, заборављена на пећи, изгорела: ваздух отужно мирише на смрт. По Вукашину се одједном стврдла језа. Он се брзо свуче и баци у кревет.
Крава је са њега јела сено. Тек кад је сено почело да мирише, успео је да устане. Пао је, па се опет брзо подигао. Јесте из њега истекла крв, још онда, помисли сад.
Стресе се. Издан и осрамоћен од синова, јаловака и кукавице. Ослушкује дисање села, мирише га, види у магли оџаке у грању. Иде војска. У његовој кући нема деде да се плаше.
Сељаци занемеше слутећи стрељање. Тола не савлада суво, ситно руцање. ГЛАВА ТРЕЋА Гусне вече и мирише на тиквене вреже и мртве кукурузове ресе.
Аћим је написао тестамент. Њени лаки кораци пређоше му врхом срца. Ипак, постоји један излаз: ракија. И ноћ мирише на ракију. А снаге има за петнаестак корачаја до бачваре.
Ништа више. Нисам, боже, њега ми што се рађа. — Што ти је; Ђорђе, сунце божја ствар! Осећаш ли: багремово цвеће мирише на мед — рече Тола и седе поред Ђорђа.
— Има ли што? — упита. — Још ништа. Чим багрем овако мирише, биће кише. — Па шта Роза каже? — Милунка каже: ништа се не зна. Чучи на прагу и чека. Знам добро како је То.
Аћим припали цигару и погледа у прозор. Помрчина мирише на кишу. Тамо где ноћас њему треба да се роди унук, жута је мрља у тами. Кора срца је испуцала и боли. ...
Па онда: шума, месец и једна птица. Он лежи под буквом, мирише маховину, месец по трави зажегао бела огњишта, и слуша: толика шума, а све радовање једним птичјим кљуном казује.
зелене лествице пободене црвене и плаве кугле поред путањица с варошким цвећем које не мирише, и што не знају шта је ливада.
Туга му је била још и гушћа што њихове босе ножице никада неће загазити у дедину велику ливаду с меком травом која мирише и кад се покоси.
Гледа је уплашено и ћути. Круг сувог цвећа обешеног изнад њеног узглавља расте, шири се. Суво смиље, мирише на тамјан и восак. Само Адама да отме, Мисли. Узе од Милунке лампу и оде у собу код Адама.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Кад се сетим где сам се родила, Кад се сетим тад ми ничу крила; Кад се сетим, не треба ни више, Тад ми срце као цвет мирише; Кад погледам милу Србадију, Тад се дижем више звезда свију, Више звезда, до Бога милога; Па га молим, а рад Српства
Поноћ је одавно пала и месец на небу светли, А поморанџа слатка мирише у самоћи, И Рим почива мирно. Покашто бахат се чује: То стража ликтора блуди, и кличе по тавној ноћи.
Гледај како месец над пољима сија, И облаке ретке растура и ведри, И трава мирише, и растиње клија, И шуморе тужно кукурузи једри!
Из иконостаса Сух бршљан вири. Лако се таласа Измирне прамен и благослов таји. Сва окађена мирише нам соба. Около жуте лојане свијеће, Ми, дјеца, сјели, к'о какво вијеће, Радосни што је већ грудању доба.
Путују облаци у немом блистању; А ваздух без гласа, без звука, без јава. Ћарлија чемпрес, и мирише трава; Ноћ тешком купом злато сипа на њу...
Св. Стефановић ЦXЛИ ПРОЛЕЋЕ Мирише земља сочна, свежа, једра. Све клија, пупи; свуд струјање, врење. Чисто се види где земљи из недра Живот, кроз жиле,
Ох, куд се сакри, јер знам да није Ишчезла није душа твоја! „Је ли у ружи, те тако мирише? Ил' је у танком маглином праму, Што на њој почива? ил' је у зраку, К'о свиле нит што плива кроз таму?
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
да је вест аутентична, па се напреже да се изрази, они са много живљом пажњом посматрају црно враголасто маче, што мирише на покислу длаку, како: извученим ноктићима своје мале шапе гребе по њеним грудима и тражи да ухвати оно дугмасто
И одрасли су ту — да славне ли дивоте — и свеопшти је урнебес и вриска. Он седи на доксату, он је блажен, мирише ружу, игра ћилибарским бројаницама, и смешка се. Било ми је пет година, био сам стидљив.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Ала мирише! — рече после дужега ћутања. — Шта? — насмеја се она. — Коса... и сва миришеш... Како то? — А зар ваше девојке не
Знаш ?... — на мигну му Новица, махнувши главом у страну, према шуми. — Ова, брате варошка... миром мирише. — Кажем ли ти ја! ... Раскрсти с оним човјеком... знаш?... па да уживамо као цареви. — Р-р-раскрштам!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
И се склони за врата, али ето ти сунца, па, назвавши матери добар вече, рече јој: — Мајко, ту мирише рајска душица. А мајка му одговори: — Нема ту, синко, никога; та не може овамо ни тица долетети, а како би рајска
Кад али ето ти месеца; како дође, назва матери добро јутро, па јој рече: — Овде мирише рајска душица. А мати му одговори: — Нема, синко, никога; та овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица
Па како дође, назва матери „помоз̓ бог“, па јој рече: — Мајко, овде мирише рајска душица. А она му одговори: — Бог с тобом, синко! Овамо не може ни тица долетети, а како ће рајска душица доћи?
Како уђе, одмах зове своју жену: — Жено, — вели — овдје чоечја кост мирише; који имаде? Казуј одмах! Она му рече: — Нема никога. А он вели: — То не може бити.
Кад али ето ти дођу виле унутра, па се стану разговарати. Онда рече најстарија вила: — Мама, овђе крст мирише. — Јест, кћери, рече она — царев син и Оштар Дан иду тражити једнога краља кћер, али неће је наћи; јер да знаду што
Увече опет дођу виле, као и прије. Онда рече средња вила: — Мама, овђе мирише крст. — Јест, кћери, царев син и Оштар Дан траже краљеву кћер, али тешко да је нађу; јер да знаду што не знаду ласно
Увече опет дођу виле, као и прије. Тад рече најмлађа вила: — Мама, овђе мирише крст. Мати јој одговори: — Да, кћери, царев син и Оштар Дан иду тражити краљеву кћер; али тешко да је нађу, јер кад
Истом што је царев син заспао, дођу виле опет, па рече једна између њих: — Мама, овђе мирише крст. А мати рече: — Јест, кћери; царев син и Оштар Дан воде кћер једнога краља; али је се ипак неће ужити, јер
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Ноћи где не беше већ тол'ко столећа? То је земља њене лепоте и маја. Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише, Чије време нема будућност ни сате, Где су венци, боје — да л' ту земљу знате? Да ли знате и то да ње нема више?
И док шушти лишће све више и више Таме, мрака, мира по парку долази. То ноћ у спокојству тишином мирише. А бол шири крила... Ти си дивна била.
Знам, дете нећу никад бити више. Са старом драгом нећу опет поћи Срећним незнањем, где живот мирише На крв и љубав и вео поноћи. Спава сан среће, к'о дан после кише, У дну сутона који неће проћи. Спава сан среће.
боли и болове гуши, То што ми поглед као облак брише, То што ме труне, што ми снагу суши, То зашто сан мој на сан не мирише.
И док сунце греје Велику Србију, На Калемегдану док цвеће мирише, Српче стоји тако, сузе му се лију, И његово срце овако уздише: “О велике земље, о Српски Народе, Када ће и за те
Видим једну звезду у обмани више И осећам како тишина мирише. Видим једну звезду и крај њеног доба, Једну моћну сенку што лагано кружи Над њом мртвом тако као уздах гроба: Можда
шта ли данас у Србији ради? Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте. Оживеле воде, ђурђевак и руже. И мирише земља која стално расте У гроб и тишину, мој далеки друже. Једно твоје вече.
Ћипико, Иво - Приповетке
Па још је и рано: тек се чврци буде, и дубрава још вином не мирише. Долази и жупник, тежак, задихао се, таре зној са чела и унилази равно у цркву.
А вино је јако, јевтино, а кад се проспе, прелива се у сунцу, земља њиме мирише и жељно га у се упија. Марко навикао да своју цуру милује, обгрли је, диже се, повуче је за собом и бесно заигра.
жупник и певачи певају свечеву песму, а један клапац, у беломе оделу, иде унатрашке и кади свеца сребрним кадиоником. Мирише тамјан, застаје у засићеноме топломе зраку и као лаки облак што лута застире детиње свечево лице и обавија црвени
Сада поље и море мирише. Другови дочекују у осенченим заклоницама цурице што се из поља враћају. Те цурице, набреклих црвених усница као
— по висовима, човјеку нешто дође, и у мисли сјећа се бога...А уоколо једнако нешто жамори и мирише... Да је просто свима, само да оздравим.... Мајко, теби се дријема. Чуј, бога ти!
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
море – Чеп мајке, с главом наниже као у живот, Отчепљена боца крваво вино точи у зоре Тајанства, и распутаност, гле, мирише на јод.
2. Као самрт тамна, као живот сјајна Маћухица цвате али не мирише – Ко ни њезин сусјед, кицош тулипан. Она унутарња равнотежа, поред релативно дисциплиновано изведене спољне
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА (пријатно изненађена): Ах! (Узима мало ружичасто писмо и мирише га, те јој се задовољство изражава на лицу.) Хвала! МОМАК (поклони се и одлази).
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Дај ти, Боже, добру срећу — Ал’ мени се тешко дише. Рузмарине слуга дели, А рузмарин не мирише. Дај ти, Боже, добру срећу! — Али коло не хвата се. Суморне су твоје дрýге, Не чујемо слатке гласе.
је ево веће; Ал’ за мало, — дан за даном, Ослáвиће и пролеће: По гробу ће нићи трава, А по трави цвеће сија Што мирише као душа, Као душа најчистија; А у руци српској књига Красних мисли и песама, И сви кличу: „Није умро, — Ево Љубе
Нико није дошô амо Да мирише цвеће мило, — Па ни момче, ни девојче (Што би тако лепо било). Није било што се иште Да заигра срце живо, Није
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
целом свету нема их профил њиховог одсуства чува ноћ зеленгоре њихове су смрти најдивнија сазвежђа на југу неба земља мирише на мртве зеленгоро чујем те ушима свога срца и њих ту нико није умро ко је умро звездо моје крви и њихове
Онај ко пева не зна је ли то љубав или смрт. Када мирис помери цвет, где је цвет, да л тамо где мирише са руба света пуног а празног, ил тамо где му је цвет?
Све је нестварно док траје и дише; Стваран је цвет чија одсутност мирише И цвета, а цвета већ одавно нема: Беспућем до наде песму ми припрема, Кад издан још волим ону која спава.
Сено На трагу одлуталог цвета чије име Мирише изван врта и води ме До чистих места, нестварних без наде, Ружо померена најслађи мој јаде, О како дивно трајеш
тако старимо ја и мој пламен И тако се опијамо својим животом и пепелом Мирис цвета је мирис његове будуће смрти То мирише његова сенка његово име Толико прослављено у ваздуху Толико тражено у речницима Тај искрен мирис нежна магла у
слободног О горко о слепо море Заљубљено у бродолом ЕПИТАФ Уби ме прејака реч ЦВЕТ Ево цвета довољно смелог да мирише На празном месту и у успомени ПЕСМА Варка продре у реч Ватра достојна пролећа СПАВАЧИ Будан ја крадем оно што они
Краков, Станислав - КРИЛА
— Пи... ала мирише на рибу... Трбушасти пуковник, официр Почасне легије, стисну за тренутак дебеле, длакаве ноздрве. — Сергије, Сергије.
Петровић, Растко - АФРИКА
Њина тела јако снажна, нису намазана палмовим уљем, оним опојним палмовим уљем на које мирише све што долази из Африке.
Чамац клизи по води, која страшно јако мирише; кроз тако густа испарења, да се скоро сумња да овде постоји тачна граница између водене површине и водених пара.
Кроз стабла и кроз грање чује се подмукли удар у там–там. Вечерам брзо, пијем филтровану воду која мирише на осушену земљу кроз коју се цедила; гадим се.
Прва ноћ на пољској постељи, савршено без ичега, мокар као у купатилу, под комарником који мирише на магазен у ком сам га купио и на прашњави тил.
Волим њен мирис палмовог уља и амбре који ме је некада одбијао. Сада све што имам мирише на то и радује ме. У један по поноћи напуштам там–там и враћам се за спавање. Тачно над губавчевом главом Јужни Крст.
На једној хартији која ми и сад мирише на црначку пут и уље, он записује, реч по реч, и преводи одмах. Прва песма. Ја мару. О. Дјара.
од тешког сребра, корали; златом везене бабуше на ногама, прстење до самих канисаних ноктију, помада која тешко мирише. Има и људи међ њима.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Исто небо тамо горе, — Истим миром цвет мирише, — Иста земља испод мене, — Само један гробак више. Исте горе, исти лузи, Које гледах тол’ко пути; Ал’ то негда
Мирно куца срце моје, Кô у храму свете збиље. — Што миришеш, песмо моја, Као тамјан босиље? „Не мирише твоја песма, — То је мирис рајска цвећа, То ј’ близина двеју душа, Којих-но се синак сећа.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело,
Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише милодув и босиље — све мирише и
Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише милодув и босиље — све мирише и одише снажном, опојном свјежином, а у меком, слађаном шуштању изумиру пошљедњи,
Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише милодув и босиље — све мирише и одише снажном, опојном свјежином, а у меком, слађаном шуштању изумиру пошљедњи, дрхтави одјеци тешког, уморног,
гвозденим синџирима — све то носи на себи печат, тежак, претежак печат чамотиње, суморности и скамењене туге која мирише на нешто давно, предавно минуло, пропало и сурвано.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Чуј, у теби све је: Тобом цвет мирише, тобом сунце греје, Тобом небо плаче, тобом горе цепте, У царству лепоте жена круну носи, Тобом поноћ блуди, тобом
(Приче Соломонове, ВИИ, 17, 18) Сиве очи тону у мрк бакар лица, А коса, некад свилена и плава, Мирише кô лишће свелих љубичица.
(1912) ПОД ЛЕТЊИМ СУНЦЕМ Како опојно мирише липа И тихе ноћне сени мру, Док црвен бакар зраке сипа И тешко дише влат у сну. Дубоко, немо жеље мру.
И топло ми је у том предвечерју, Док ступа позна јесен у паперју: То твоја душа шуми и мирише. Х У теби ми је младост погребена, Сунчана јутра, подневно пламење, Љубави чедне последње прамење Сазрео цвет се
И тад утекох сав стидом обливен. И узбрао сам, кô кришом, пун жуди Цвет један, што ми још мирише груди, Цвет тужан, бео и у куту скривен.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
АНЂА (долази из леве собе): Шта си ме звао? ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши! АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него?
АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти?
АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Ето, таквог! АНЂА: Говори, човече, шта је: ништа те не разумем.
Остави њега, па почни озго. АНЂА (чита озго): „Марице, душо моја!” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, је л' ти сад мирише на проминцле? АНЂА (наставља читање): „Примио сам твоје слатко писмо и изгубио сам га стотину пута”.
Ето, дошло од јутрос пуно писама: из министарства, из округа, из општине. Кад, једно писмо мирише. Знам, писма из министарства не миришу; не миришу ни она из округа, а она из сеоских општина... можеш мислити већ!...
'Ајд' кажи ми: који ти је тај Ђока? МАРИЦА: Апотекарски помоћник. АНЂА: Апотекарски помоћник? Зато његово писмо мирише на проминцле! МАРИЦА: Баш си погодила! АНЂА: Свеједно, на шта било, тек мирише.
Зато његово писмо мирише на проминцле! МАРИЦА: Баш си погодила! АНЂА: Свеједно, на шта било, тек мирише. Па добро, кћери, јеси ли размислила озбиљно: шта је један апотекарски помоћник, од чега ћете да живите?
Јутрос сам га, вели, помиловала за подваљак, па мек као рукавица, и мирише сав на парфим!” Ал', опет, ми као вртимо главом, јер може човек имати кожу меку као рукавица, и мирисати на парфим, па
Ђока?!!! АНЂА (такође изненађена): То... Ђока?!! МАРИЦА: Јесте, јесте, то је Ђока. КАПЕТАН (мирише Ђоку): Бог и душа, он је! Мирише на проминцле. АНЂА (још никако не може да дође к себи): Ама, онај Ђока?
Ђока?!! МАРИЦА: Јесте, јесте, то је Ђока. КАПЕТАН (мирише Ђоку): Бог и душа, он је! Мирише на проминцле. АНЂА (још никако не може да дође к себи): Ама, онај Ђока? КАПЕТАН: Па онај, де, што се буниш!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Земље прођох, ноћ ми свуда без сванућа, ван са неба топло што ми гране тама! Дому дођох: туга, јесен шуми, и мирише зрели грозд!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
да до њега седи, лежи, и да јој он — не љуби, већ само да јој своју руку метне испод лица, око грла и осећа како она мирише, топи се, а више њих чесма шушти, кућа се оцртава — да би она и то учинила.
Баба би му светлила. Гледала га како, обасјан свећом, висок, утегнут, чисто мирише на сувоту и чистину, пење се. Његове широке чохане чакшире отмено му падају у боре, лаковане плитке ципеле нежно се
Гледа како башта, зелена, велика, густа, са уређеним лејама а прошарана осушеним белим тулузинама обраних кукуруза, мирише свеже. Како се према башти јасно, бело оцртава нова им кућа. Њени правилни прозори, зидови.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Млад момак и девојка упоређују се и идентификују са б.; девојачка душа, или душа побожног старог властелина, мирише на б. б.
врло често. У рају има највише б. и руже (Вук Пјесме, 1, 209, 8 ид). Богородица најрадије мирише б., и то јој је најмилији цвет (Софрић, 34); »овца разблудница« била је једном код Бога на вечери, и ту јој је Бог дао
(у песме, БВ, 17, 1902, 14). Свети Аранђео вади душе праведника б. (упор. и пословицу: »Душа му на б. мирише. Кажу за доброг човека«, ГЕМ, 5, 127; уз ово упор.
С. се употребљује при љубавним врачањима и гатањима, нарочито о Ђорђевдану: пре Ђурђевдана он се не бере и не мирише, а тога дана свако ко је млад убере по један стручак, омирише га и закити се њиме, или га задене за појас, или за
Његова апотропајска моћ разлог је што се он издашно употребљује у мртвачком култу (»мирише на т.« — о болеснику који ће скоро умрети), и уопште у култу, домаћем и јавном, и у свима приликама када је потребно
Ћипико, Иво - Пауци
Раде, заогрнут својом новом кабаницом, што још меком испраном вуном мирише, ногоступом иде ка сеоскоме бунару. Миран је.
И мирише поље, превлачено модричастом јутарњом измаглицом, дозријелим плодом што се земљи са гиба, а над њим ћути још сјеном оба
Не будали! Хоће се да је божићње вино оно негдашње, нашко, што самар њиме по године мирише, а чисто и бистро као дјетиња суза... А такова нема, већ у питомоме приморју... Илија оде.
А шапатљива ноћ тајанствено гласа се, мирише — тражи миловања! Дође пред цркву. Мирис тамјана и воштанице и кихот раштркане дјеце трже га из снатрења; помисли да
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Осећа Дадара у мирису те поруке своју господарицу Јелену, властелинку, госпу високог рода и види како и она мирише на исти начин као оне припросте жене које је Дадара волео, као чобанице, праље, везиље, плетиље, млекарице, девојчурци
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Са његове главе Шаренê се траве и мирише цвеће. И наивна радост, и наслада скупа, Кратковечним венцем рогове му краси, И весело јагње на жртвеник ступа, А
дана Стремила је у бурноме лету У пределе заношљивих страна, Неком чудном, непознатам свету, Где радошћу све живо мирише И вечитом хармонијом дише. 2.
Око нас младост је бујна, Под нама руине стоје, одломци времена давни'; Над њима бокори шуште и ружа мирише рујна Већ много векова тавни'.
Тамо, у подне жарко, клефта уморни спава, И слађе мирише цвеће и шуми пучина плава И славуј весело пева, Да клефте сурова душа, у чудном заносу своме, Љубавне ноћи снева.
У тавно зеленом сâду мирише травица мека, И небо над нама шири звездани вео свој Не бој се евнуха, јагње. Ах, тебе загрљај чека, А њега ханџар мој.
Ал' плави поменак јоште мирише у тавном лугу, И он нас на љубав сећа, на чедност, и слатку тугу. 1889. ЗИМСКА ИДИЛА Зима је покрила снегом долине и
Ту источник хладном струјом тече, И ружица сладосно мирише, И пурпуром украшено вече Благим миром и топлином дише. дише.
последњој моди, Одмерено, с пажњом, чак и руке мири, Да у свему буду правилни манири, Све је „феш“ на њему, све чисто мирише, И салонским тактом и милином дише. 5.
Поноћ је одавно пала и месец на небу светли, А поморанџа слатка мирише у самоћи И Рим почива мирно. Покашто бахат се чује, То стража ликтора блуди и кличе по тавној ноћи.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
) САРОШ (узме ракију и пије): Ох тамо, код ње, могао сам данима да лежим, да удишем онај чист светао ваздух што мирише на босиљак и испајане ћилимове.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Кад момак рано изјутра сече и вади поврће за пијацу, старац узима снопиће, чисти их од земље, мирише их дубоко. А кад око подне момак врати непродату, свелу зелен, старац је опет граби обема рукама, меће у воду, прска,
А кад око подне момак врати непродату, свелу зелен, старац је опет граби обема рукама, меће у воду, прска, мирише. Суво семе стави на длан и мирише га. Увече седи у баштици „док се мириси не затворе”.
Суво семе стави на длан и мирише га. Увече седи у баштици „док се мириси не затворе”. Напослетку уђе у собицу, и пре но што ће лећи, окваси очи
Окреће свој мокри точак и преврће на камену оштрице. Сав занесен. Челик сичи, вода капље, хладовина сиге мирише, сечива се обнављају и светле.
Сви су му честитали, а он је суморно вртео главом: — Имам једног сина, а имам две задужбине. То мирише на кољиво. — Најмлађи син, Стефан, био је даровит младић, али необично напрасите нарави.
— Онда ме пустите да учим неки занат. Хоћу да будем баштован, да негујем цвеће, да имам лале целе године, да све мирише, да и другим људима дајем семе. — Ми овде баштованских школа немамо. Лексо, сине — умирује је мати.
теши, дели свакоме по слаткиш или колачић, а она још јеца, и испија чашицу две слатког пића које необично пријатно мирише, и канда успављује. Лети и зими госпа-Фила се одевала у цицане хаљине. — Волим што је циц хладан и што шушти.
Гост, дотеран као увек, чист, закићен цветом, на једна врата. На друга, пред њега, домаћица. Шушти и мирише; дише на фине чипке што јој цепте по грудима; од дијаманата на прстима и у ушима сва „блицука” — реч је мале Соке,
Христов гроб — раскош. Тамјан се једнако пали, сва порта мирише. На Велики петак, сви Грци стоје ван столова, и на истој страни цркве, компактна нација; сви истоветни по неком
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Оџаци на кућама пуше се и дим се лено протеже право у висину. А у кућама је сигурно топло, угодно, и мирише јело... Да ли наши имају топлу собу?... Али нама је још мало хлеба остало. Ипак ми смо у тежем положају.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
О, толико варница, Кроз полудели подмлађени млечни пут; Доле се провиди и мирише нађубрена мрачна њива, Међ ноге ту прима послану жену Боз - и један месец жут, Огроман, истински први пут ноћас, месец
Париз, 1922. ДВАДЕСЕТ НЕПРИКОСНОВЕНИХ СТИХОВА У устима још гадно од великих имена, И прошлост мирише на хартију и неопрано рубље: Ево ја жваћем врући хлеб у друштву смелих створења; О, тај врући котур, како ме одвлачи
у море Чеп мајке, с главом наниже као у живот, Отчепљена боца крваво вино точи у зоре Тајанства, и распутаност, гле, мирише на јод.
кроз подеротину од ципеле, А око кроз подеротину лица: Учи угласти костур камена и сарделе; Па узбудљивије од љубичица Мирише љуто млеко непомужених крава Кроз планину!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Не могу више да чекам. Слатко мирише људско месо! И, настави се игра. Како су дрхтале Вараличине руке док је делио! Како се ширило орлово гладно око!
Кључа вода у котлићу, бабе између себе шушкају, окрећу се. — Мирише људска кост! — рече вештица леђима окренута Варалици, а њему се заледи крв кад угледа хрпу камења из чијих су се очију
— Однекуд иза мојих леђа мирише. Погледај! — Нисам ћорава! — љутну се друга вештица. — Тамо и гледам! — гневно је мешала чорбу. — Не зановетај.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
МАГДА Та је, кћери. КОШТАНА (пропиње се на прсте, да би, преко зида, могла што боље да гледа. Дубоко удише и мирише): Ала мирише гора! (Магди): А је ли то та, тетка, гора, што по њој некада комита чету водио?
КОШТАНА (пропиње се на прсте, да би, преко зида, могла што боље да гледа. Дубоко удише и мирише): Ала мирише гора! (Магди): А је ли то та, тетка, гора, што по њој некада комита чету водио?
(Устаје, силази са чардака.) Нећу више овде. Овде ми на старо, на мољци мирише. У башчу, на ава, на зеленило искам! (Асану): Асане бре, уз њума ли си једнако?
(Коштана полази): Коштана! (Прилази јој грцајући.) Коштана, кћери, сине... Дај бар... (Сагиње се и мирише јој прса.) Коштана! Лепото!... Ооох! ДРУГА СЛИКА Миткина кућа. — Башта испред куће.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Из иконостаса Сух бршљан вири. Лако се таласа Измирне прамен и благослов таји. Сва окађена мирише кô нам соба. Около жуте лојане свијеће, Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће, Радосни што је већ грудању доба.
Гора је вазда примала оне Што љуто пате и што их гоне. Ноћ је свијетла, мека и плава; Мирише земља, мирише трава. Попале сјенке, а као срма Планински поток тече из грма.
Гора је вазда примала оне Што љуто пате и што их гоне. Ноћ је свијетла, мека и плава; Мирише земља, мирише трава. Попале сјенке, а као срма Планински поток тече из грма.
И цвета, и гори, и блиста, и у вис гледа из дола; Мирише, плаче и дрхти С љубави жарке и бола. 11 У реци, у лепој Рајни, У валâ кристалу самом, Келн се огледа сјајни Са
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
је близу Носи се цвеће из априла Услед пролећа у Сахари Сада се носи бисер од песка А на зеленој планини Тари Мирише смрека и пупи леска Услед пролећа у Новом Саду Изгледа нису посла чиста Један је платан пустио браду Када је
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Једну ми је дала из њедара ев оволику, мирише ко ђул. Чуваћу је сто година и сваки дан пољубити. Луња се трже и скамени се, хладна и неприступачна.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Један дувар зида а други пак размеће. Тојага што зна, што ли смрди, што ли мирише. Где је, ту је. Да се од воћке добре и плод лепо слатковит познаје.
Сави сами комади не долазе (ако се не подиже тражити их). Ружица мирише, а бжур задише. И у житу јест чиста пшеница, и има раж и кукољ. Туђе вере ни куди ни хвали.