Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Куд ће доспети да намеље свакоме, кад само дањом меље! — Па и онако, брате — прихвати неки чича Мирко — не може воденица бити сама. Сваки час вала што оправити, јаз чистити, камен посецати..
Да нађемо како било воденичара... — Аја! — дочека чича Мирко. — Каквог воденичара, бог с тобом? Неће нико за живу главу! — Ја, вала, не знам...
— Вала, синко, ни ја — прихвати чича Мирко — па макар кокао кокице те јео. — Ама, да ми зовемо попа — рече неки Срдан — нек очита што...
— Та читао је, Срдане, и читао — одговори Пурко и ногатну се — па никакве вајде. — Ја велим, људи — рече чича Мирко — да ми градимо нама другу воденицу. Хвала богу, потока доста — имамо где. — А шта ћемо с овом? — упита Ђилас.
Хвала богу, потока доста — имамо где. — А шта ћемо с овом? — упита Ђилас. — Па угарак у њу! — рече чича Мирко. — Додуше, боље и то него да свет пропада... — додаде Пурко. — Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо.
— додаде Пурко. — Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо. — Немој ту дробити! — осече се чича Мирко и устаде. — Та махни се, Мирко, богати! — рече Срдан. — Ко сеје со ничу му скакавци.
— Од кмета и беседа! — подсмехну се Ћебо. — Немој ту дробити! — осече се чича Мирко и устаде. — Та махни се, Мирко, богати! — рече Срдан. — Ко сеје со ничу му скакавци. — А јеси истегао греду, Срдане, а? — подсмехну се Ћебо.
— Оканите се, људи! — Виче Пурко, јер виде да ће бити русваја. — Ако си и истезао греду — рећи ће чича Мирко — ниси скакао у јарину као Ђилас.
— Не лај, море! — плану чича Мирко. Сви пођипаше на ноге. Кмет их стаде мирити: — Баталите, људи!... Де, да се разговоримо као људи!... Аја!
Од Овчине се ништа више не виђаше. Око мале ручанице беху се испупили под оним орахом, пред кућом Пурковом: чича Мирко, Ћебо, Срдан, Ђилас и други одабрани људи из села. Неки поседали по трави, а неки стоје.
У зло доба ето ти и њега — изнесе пун бардак ракије. — Ама где си, добар човече? — упита га чича Мирко. — Та оно.. знаш... чељад...
— Е, браћо, срећан дан, срећан рад, срећно виђење дабогда! — рече чича Мирко, па натеже бардак. Пурко се, међутим, упита за здравље са Ћебом, Срданом, Ђиласом и осталима.
Матавуљ, Симо - УСКОК
? — Има то у књигама, ђедо! — рекоше му. — А да ли ће наши бојеви бити у књигама? — запита Мирко. — Ето, Јанко, када те бог послао и кад си толико учеван и знаш језике, па да запишеш и наше добитке, да се у свијету
Онај мали Шуто Мирков, што је окретао пециво у кнеза, бјеше му синовац, сироче остало рано без родитеља. Мирко Јокашев, удовац, најличнији од свију браственика, најзадружнији, имађаше седам синова, најстаријег за женидбу.
О томе се и поведе разговор. Мирко му бјеше намијенио њеку бајичку дјевојку, али је, због крви што леже међу та два браства, не могаше још испросити,
ухвати с Јанком, али након њеколико удараца прекидоше, јер уђоше сви старији браственици: кнез Драго, Маркиша Стевов, Мирко Јокашев, Стијепо Мрков, Пуро Перов, Стево Бајов и поп Марко.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Од најновијих песника скрећу пажњу на себе Милутин Бојић* и Мирко Королија.** Иако врло млади, они већ показују своју песничку особеност и уносе нешто ново у српску поезију.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Мирко заче: „Ноћас све бејаше — Баш се зора помолити шћаше, А зачу се цика од пушака, И поклика: ето нам Турака!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
— цветна и бујна пролећна башта: ускочи само, у сенку легни и као Шаров — ноге истегни. Тако и Мирко у својој башти сав се предао шећерној машти. „Куда ћу, шта ћу?
Овамо песме с цвећем и травом, јер си платио главом! Бежао Мирко Шарчевим трком, пред чика-Вуком са дугим брком, сав се претвори у зној и пену, док се, напокон, у задњем трену,
Пробудио се, ал и то знај, ту причи не би крај. Ујутро Мирко у школу хита, на првом углу савије, улицом дугом маршала Тита жури у правцу Славије.
Ех то је мука и малер прави, јуре га писци у сну, на јави! Поскочи Мирко брже од зеца, збуни га незван гост: „Сигурно и он крадљивца пеца, њему сам смакао мост!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
206. У ливади под јавором вода извире, Ту долази млада мома, воду завата, Београду под зидове воду доноси, Мирко јој се с града баца златном јабуком: “Узми, мома, ту јабуку, моја ћеш бити.
“ У ливади под јавором вода извире, Ту долази млада мома, воду завата, Београду под зидове воду доноси, Мирко јој се с града баца златним ђерданом: “Узми, мома, овај ђердан, моја ћеш бити.
“ У ливади под јавором вода извире, Ту долази млада мома, воду завата, Београду под зидове воду доноси, Мирко јој се с града баца златним прстеном: “Узми, мома, овај прстен, моја ћеш бити.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
је машински бравар Алекса Рајић, терао шегу комичар Добривоје Цветковић, молер, а играо, обучен у банаћанске гаће, Мирко Миличевић, у улози гајдаша Ћире и кочијаша Панте.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Ничијег имена више није било, у тој светлости. УЛИЦА УЗУН-МИРКОВА Узун Мирко и сад зазире од чиновништва. Живео је дуго, из руке кнеза Михаила је примио, о прослави шездесете годишњице Првог
Обележили су га и лепота и висина па га његов газда, београдски терзија Мехмед, прозове Узун Мирко, Високи Мирко. А високи Мирко је већ тада и сам био добар терзија: шапутало се о ћурку што га је био извезао за
Обележили су га и лепота и висина па га његов газда, београдски терзија Мехмед, прозове Узун Мирко, Високи Мирко. А високи Мирко је већ тада и сам био добар терзија: шапутало се о ћурку што га је био извезао за Аганлију, чувеног
А високи Мирко је већ тада и сам био добар терзија: шапутало се о ћурку што га је био извезао за Аганлију, чувеног дахију.
Аганлијину главу однео је Дунав, али је ћурак остао, покривен мисирским златницима.) Умало да Узун Мирко од тог посла не изгуби вид: дим са огњишта и ситан рад, више у мраку но при светлости, запалили су му и капке и зенице
видара који је умео и са травама из Индије и који га је лечио без накнаде, он би остао не високи него слепи Мирко. Са газдом није имао невоља све док није почела 1804. година.
Једног дана, био је празник и није це радило, Узун Мирко је седео уз прозор према улици и смишљао како да побегне. Новаца вије имао, ни познанстава.
како било, једном се суседу, Турчину, учили сумњиво то добовање и он затражи од Мирка, сав бесан, да га пусти у кућу. Мирко одбије и настане препирка. Дође и терзија Мехмед.
Мирко одбије и настане препирка. Дође и терзија Мехмед. Сусед му објасни како је Мирко, добовањем, давао тајне знаке бунџијама а Мехмед заборави на своју доброћудност и казни Мирка бичевањем по табанима.
Од те се казне Мирко опорављао три месеца. Кад се опоравио, утекне онако како је и смишљао: између пашиних камила и камилара, прашњав и
новембра, Сава-капију. Са њим је био и Узун Мирко. Уочи напада бећари су се, сви, заклели између себе да неће остављати један другог у невољи.
Сад се, од двадесетпеторице, издвоје седморица и пођу на зидине. Бимбаша Конда, за њим Узун Мирко а онда они од којих су остала само имена: Петар Сремац (о коме се зна да је требало секиром да развали катанац на
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Људи се чуде, зевајући и протежући се. — За то мени синоћ пева лево уво — вели Мирко дућанџија — окупило једнако: цију... цију... цини...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ја вас спазих, па задрхта’, — Хтедох питат’, ал’ се боја: „Је л’ то Мирко? Је л’ то Сава? Југ, Тијана, Смиљка моја?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Милачић, управник Народне библиотеке у Београду; Матко Ројнић, управитељ Свеучилишне књижнице у Загребу; др Мирко Рупел, управник Народне и Универзитетске књижнице у Љубљани; др Георгије Михаиловић, лекар из Инђије; Управа
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
У Београду излази Збирка, лист за средњошколце 1897. Рођен Александар Вучо Душан Ђурић: Мирко и Павао (роман) Покренут лист Подмладак у Београду 1898.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Први од тројице, доктор Мирко, један од најугледнијих грађана варошице, ео га тамо под оним густим бршљаном, са женом и сином, и без потомака.
Лежала је у постељи око два месеца и добијала нападе ужаса. Лечио ју је млади доктор Мирко, човек кога госпа Нола није бадава много запоштовала и заволела.
Доктор Мирко се надао да ће се то временом изгубити, скоро је тврдио да ће тако бити. А што се школе тиче, госпа Нола је већ раније
Једнако нешто измишља, и све неко добро 'оће да чини. Чим дође из школе, обуче се као доктор Мирко, и лечи животиње, и, да видите, и излечи их.
Нећу више никога до доктор Мирка. Ја знам да ће он мене подићи. — Али, Нано, баш се доктор Мирко јуче забринуо, и казао ми нека дође и тај за срце. — То вас двоје преузесте власт нада мном.
— Устани, Нано! — Јулице! Леп си ти то мој трећи син! Ево, сад ћу одмах да бацим ове пелене у које ме зависте доктор Мирко и ти, и да се дигнем, али онда ћу, да знаш, тебе да повијем. Или да одмах престанеш плакати.
Бошко, Срба, неки лик човека испод планине... Госпа Нола блажено задрема. Доктор Мирко је добро лечио госпа Нолу. Она се осећала боље и боље. Што се каже: почела се враћати радостима живота.
И осетила срећу, или варку среће, сирота госпа Нола. Скоро четири недеље дана је прележала. Доктор Мирко јој није тумачио болест.
Мушкарци се добродушно шалили: да је доктор Мирко добио речиту ташту, али зато ћутљиву жену. Господин Јоксим, као увек, имао је одвојено мишљење: — Гле, оде нам Офелија!
Доктор Мирко, ко и да није жењен; а Јулице нема нигде. Као кад, Боже сачувај, баците камен у воду, па се вода заклопи.
Једног јутра, неочекивана вест. Господин Јоксимова радозналост, наравно, већ је и раније знала за њу: доктор Мирко вратио жену кући њеној. — Изронио камен, госпојице Каначки!
Наравно да је и угледни и исправни доктор Мирко помагао да се све сврши брзо, без нарочитих сведочанстава и доказивања, и без спољашњих коментара.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
„У њој је изгинуо цвет хрватског племства и 10000 војника (од 15000). Сам заповедник хрватске војске, бан Мирко Деренчин, пао је у турско ропство.
Чим ти наста на Сријем војвода, тако нама Турци додијаше; а док бјеше војевода Мирко, ми Турчина нигђе не чујасмо, а камоли очима виђасмо!
Шта ће коме учинити Рајко? Шта ће себе? Шта ли ће Сријему? А шта ли ће у Ср’јему Турцима? Докле бјеше војевода Мирко, бјеше тада млого војевода по нашијем редом градовима; па ме чекај, Маргита ђевојко, стани мало на Камену Слану, стани
На нашему пространу Сријему, овђе бјеше Мирко војевода. На бијелу граду Вучитрну, онђе бјеше војвода Војине са три сина, три Војиновића.
бела хлеба сечеш, подај, секо, и мојему Мирку, њему подај од хлеба корице — нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема.
мила сестро моја, кад Маринку справиш кошуљицу, моме Мирку закрпи траљицу — нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема.
на сокак међ’ друге, твог Маринка на крило посади, мога Мирка код себе на земљу — нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема.
деци рухо покројите, вашем кројте како вама драго, моме кројте чисто рухо црно — нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема.
сејо, у цркву пошећеш, твог Маринка на руци понеси, мога Мирка за руку поведи — нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема“. То изусти невестица Винка, то изусти, па душицу пусти. Хвала богу, хвала јединоме!
на сокак међ’ друге, њеног Мирка на крило посади, свог Маринка до себе на земљу: нитко не зна да је сиротица, а да Мирко своје мајке нема.
Редак дође Ковиљкином двору да јој иде Мирко и Маринко, да јој иду на цареву војску. Обадва их оправила мајка да јој иду на цареву војску.
Сам остаде сиротица Мирко, сам остаде на царевој војсци. Војевао за девет година. Кад настала година десета, прекиде се та царева војска, не зна