Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
У једним новинама стоји: „Сазнали смо да и град Крадија, по угледу на друге градове, спрема скупоцени поклон лекару Мирону.
Ескулаповим биће златом урезане речи: 'Грађани града Крадије, из вечне захвалности за заслуге према Отаџбини, лекару Мирону'.” Оваквих вести биле су препуне новине.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
„Не сме ништа да се помакне”, жали се она свештенику Мирону, па додаје: „И добро. Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Мирону, понизно): Да се не љутиш ти, дедо, што ја о овоме почињем? МИРОН А не, не. ХАЏИ РИСТА (Ташани): Да знаш, кћери, ко
МИРОН А не, не. ХАЏИ РИСТА (Ташани): Да знаш, кћери, колико нас је деда због тебе резилио и то још како. (Мирону): Ох, дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије,
ТАШАНА Добро ћете доћи, добро доћи. (Стани показује на Мирона, хаџи-Ристу и остале): Служи, Стано. (Мирону): Узми, дедо. МИРОН (одбија): А, не то! ХАЏИ РИСТА (у чуду): Зашто, дедо? Добро је то. Загреје, раздрага.
(Узима децу у наручје): Охо, охо, ха! Сад ми је овако мило, драго. Сад можемо да идемо. (Мирону понизно): Ти, дедо, пошто идемо кроз чаршију, нећеш с нама? МИРОН Да, да ја ћу после вас, улицама, унаоколо.
МИРОН Да, да ја ћу после вас, улицама, унаоколо. ХАЏИ РИСТА (клањајући се Мирону): Е сад да идемо. Сада збогом, дедо. (Ташани): А до виђења вечерас,. Ташано. (У наручју с децом и осталима одлази.
ТАШАНА (наваљује, сада већ ослобођена): Остани, остани ти, дедо. (Прилази Мирону и умиљавајући се хвата га за рукав): Ох, хвала, хвала! Теби, дедо, теби хвала!
Исти онакав какав смо имали некада, као деца. (Узима тањирић и подноси га Мирону): Гле, исти је, прост, од земље, чак сам га мало и окрњила, разбила, да би био онакав.
(Показује га Мирону): Ево, исто сам га тако, на истом месту, сада разбила. И да знаш колико сам се томе радовала. МИРОН (устаје,
Силази Ташана, вођена и придржавана слушкињом. АРСЕНИЈЕ (на уво Мирону, као глувом): Ево хаџике, Ташане. (С поштовањем повлачи се у страну.
(Брижно Мирону): Опет ми се, дедо, јутрос искрао, опет некуд залутао. И бојим се да се није у какву јаругу, у какво блато заглибио,