Употреба речи мирјана у књижевним делима


Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Ето, можеш и у Зарожју, остати. Имаш и тамо својих познаника; имаш, хвала богу, и родбине... Тетка Мирјана, пада ти, чини ми се, баба по мајци, родом је отуда... — Све је тако, Радојка, али баш не могу...

Само тетка Мирјана распитивала се кашто за њега и дала му једном назувице... Еле, Страхиња се још од малена почео потуцати по туђим

— Ко, ко, ко?... — повикаше многи радознало. — Нико други већ баба Мирјана! — Која Мирјана? — упита Пурко. — Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи.

— Ко, ко, ко?... — повикаше многи радознало. — Нико други већ баба Мирјана! — Која Мирјана? — упита Пурко. — Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као неки род.

— Ја још нисам била ни проходала — настави баба — кад се Мирјана удала у Овчину. Ако она не зна, не зна нико. — Па да зовнемо Мирјану — рећи ће Пурко. — Нек отпадне ко часом у Овчину.

Већ саставило браду и колена, изгледа, као нека аветиња. Трећи зуби давно јој никли. То је баба Мирјана. Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«.

Трећи зуби давно јој никли. То је баба Мирјана. Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«. Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мирјанићи.

Трећи зуби давно јој никли. То је баба Мирјана. Неки је по селу зову »баба Мирјана«, а неки »тетка Мирјана«. Због ње се и зове та кућа Мирјанића, а сви у кући — Мирјанићи.

кад није друга! — рече чича Мирко, и сви приђоше ближе пред бабу. Мирко се накашља, па викну: — Мирјана! Баба ћути. — Не чује она! рече Срећко и осмехну се. — Викни боље, чича-Мирко!

— Викни боље, чича-Мирко! — Ја, вала, не могу боље — одговори чича Мирко. — Деде ти, Пурко! — О, Мирјана! — викну Пурко што год може. Баба ништа! — Боље, боље, Пурко! — рече Срећко. — Вала, не могу ни ја боље!

— Вала, не могу ни ја боље! — одговори Пурко. — Деде викни ти, Ћебо!... Хвала богу, најгрлатији си у Зарожју. — Мирјана! — дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће. — Ој, синко!

— дрекну Ћебо што игда може, те се и пси поплашише и залајаше негде иза куће. — Ој, синко! — одазва се баба Мирјана полако и диже мало главу. — Знаш ли ти неког Саву Савановића? — дрекну опет Ћебо. — Шта велиш, синко?

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

култура, културне промене и социјализација“ (учесници: Жарко Требјешанин, Деана Тракас, Љубинко Раденковић, Иван Ивић, Мирјана Дупан, Ружица Росандић и Иван Ковачевић), Расковник, 53—54, 1988, с. 73—119. ¹ Брајовић, М.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Филозофског факултета у Новом Саду, још је знао како се песма певала; тако ми је, године 1953, уз Токинову помоћ, Мирјана Михалек, наставница Музичке школе у Вршцу, забележила њену мелодију.

академик Петар Коњовић из Београда; Бошко Петровић, књижевник из Новог Сада; Милан Токин, књижевник из Вршца; Мирјана Михалек, наставница Музичке школе из Вршца; Влада Поповић, првак Опере Српског народног позоришта из Новог Сада;

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности