Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ако она не зна, не зна нико. — Па да зовнемо Мирјану — рећи ће Пурко. — Нек отпадне ко часом у Овчину. — Ама она је обневидела — рече Страхиња. — И оглухнула!
Затим се договорише да кмет Пурко, чича Мирко и Рашко Ћебо оду у Овчину, те упитају бабу Мирјану зна ли да је кадгод био у Зарожју какав Сава Савановић. Подне беше увелико превалило.
Може бити да му се већ ни корена не зна... Кад је себе то било, није шала!... Питаше још баба Мирјану би ли знала казати местимице где је. Аја! Баба ништа не чује.
— Па озго из села — одговори Пурко и седе. — Идох с људима До Мирјанића — неким послом... — Знам, да питате бабу Мирјану... — рече Живан, па се насмеја и зену. Пурко га погледа мало зачуђено, па се осмехну и рече: — Кад си пре то дознао?
Ово се изгибе! — Вала, браћо, баш изгибосмо — рече чича Мирко — па још улудо! — Ама, браћо, чусте ли ви добро бабу Мирјану? — упита кмет чисто сумњајући. — Рече ли она баш »у Кривој јарузи под рачвастим брестом«?