Употреба речи мисао у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Још се сећам „злочинства“ са кога ми је добри отац на смрт осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке прошлости, ништа више не бих пожелео но да ми нико у роду са другог злочина не буде осуђен...

Шта ће бити од њих?... Шта ли од мене, остављене јаднице?... Тако сам размишљала, али шта помаже мисао остављеноме сирочету? Ја никога познавала нисам, а мене нико ни погледао није. Решила сам се да идем служити.

Дијање му је било испрекидано, речи неразборите, мисао збуњена... Осећао је много, али није умео ништа да искаже, само је грлио и љубио.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

А то је заувар. — Заувар, јакако! — одговори Милун чисто радостан што му је пала на ум тако спекулативна мисао. — Па онда знаш ти — настави даље — да он оправља каце, гради што год затреба од дрвенарије.

И нехотице оте му се нека злослутна мисао: »Ето опет 25!« па пође мало напред међу госте, а све се снебива. — А гле, Пупавца!

— Него дела, људи, да како отарасимо ту беду из нашег потеса. — Јес', богами, попо — прихватише сви попову мисао — то ће најбоље бити, да отарасимо белаја од наше куће. Само како би?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Давно и давно, још у првим часовима љубоморе, јављала се у њему ова мисао, али је он сам одбијао и притушкивао. И што је он њу више гушио, тим јаче је она избијала, јуришала на његово срце и

Али сад, кад му и један стар човек вели оно исто што му једнако његова црна мисао шапуће, сад му се учини да је у праву да тако уради!... И шта га се тиче Станко!... И ко је тај Станко?...

Али Станко се чувао тако вешто да милина беше погледати!... Као да је знао сваку мисао Лазареву... Виде Лазар да се ни снагом ни вештином не може ништа учинити, па прибеже лукавству, подби ногу Станку и

Не беше то кућа његова... Где је сад?... Поче трљати чело и чешати се по глави. Напреже мисао да га сети где је... Ово је шума, а откуд он у шуми?... Полако, врло полако поче му долазити свест... Он це цећаше...

И уздрхта као прут... То га освести... Одоше му мили снови. Он виде само да је бегунац и ништа више... Нека страшна мисао, страшна као авет, дође му на памет. — А ако ти ниси убио Станка!... Ако он буде жив, куд мислиш онда?...

Па, опет, опет!... Чинило му се неверица: он није био уверен да је Станко пао!... И опет напреже мисао да га сети целог догађаја!... — Посрнуо је... посрнуо је... то сам видео!.., А ја сам гађао у главу... усред главе!...

Он диже главу и виде пред собом човека... Да је смотрио вука или медведа, лакше би му било... Прва мисао беше му: Станко. Од те сенке што му се лагано приближавала учини му се Станко.

Он још није могао ни појмити, а толи размишљати о догађају који се десио. Мисао се његова отимала од забуне, али она беше тако замршена и преплетена, тако пригњечена оним леним немаром да се не може

Гледао је кроз гору румени запад, а он, обасјан руменилом, као да се смешка на њ... Диже се. Прва мисао беше му да се поздрави с Јелицом. Осећао је да се мора с њом састати.

Што више грдише Станка у кући њеној, она га је све више волела. Он беше свака њена мисао. Повучена у самоћу, она се разговарала с њим и дневе и ноћи. Она је знала да Станко није крив.

Говори!... Говори!... Па јој приђе, докопа је за рамена и стаде је дрсати и трести. Једна црна мисао прожеже јој мозак. Као махнита, спопаде Јелицу за гушу. — Реци! Смеш ли ми у очи догледати?... Јеси ли девојка?...

А после, и Крушка је добар човек... Па се ухватио за ту мисао да је Турчин добар човек... Мислио је, веровао да им он ништа зато неће...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Јер ти си постала у мени, и била Мисао исконска што најзад однемље, Златна нит из стене, и семе из земље, И мах у рамену још нениклог крила.

Од мог привиђења ти си цела ткана, Твој је плашт сунчани од мог сна испреден; Ти беше мисао моја очарана; Символ свих таштина поразан и леден, А ти не постојиш нит си постојала; Рођена у мојој тишини и чами,

Кола су напорно одмицала напред. Они су ишли мирно, погнути и задувани. Сваки је од њих мислио своју мисао, бринуо своју бригу, и вукао свој део терета. У долини су се рушили прљави потоци и шумили невесело.

И једна мисао, као рана, опомињала га је на његову сунчану јонску обалу, тамне вртове и бледе статуе. И заједно с таласима и ветровим

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро ће бог дати! Страховита и безутешна мисао сену ми кроз главу. Та ово је слепац! — А? — упитах ја очима Јоцу. Он ми руком показа таблу више главе болесникове.

” Ох, боже, шта то све вреди? Ма шта ја радио, мене је ипак била понела, целога понела та мисао. Ја сам огледао да је се отарасим, али сам се опет, грчевито и весело копрцајући се, предавао њој, покривао се њом и

Протеглим се и покушам да мој сан поновим, да га растумачим и да га упамтим, али ме мисао поведе далеко натраг: Сетих се ње, Каролине!

Мислио сам нешто, не знам ни сâм шта. А у сваку мисао и нехотице уплетао њу. Паде ми како је светлост ту, и прозор да је пропусти — требало је, дакле, само откравити лед, и

Као што видиш, генијална мисао. Она је седела за столом и везла некакав јастук. На улици затутњаше пожарничка кола.

Па баш и да сам хтео да мислим на излазак — нисам могао. Ја сам био и одвише срећан да би могла икака мало црња мисао осилити се у мени и превући овај сладак сан грком јавом. Вечно сам био с њом.

Сутра ћу јој рећи да је не могу узети. Ствар је свршена. Хајд' да се спава. — Онда на врата кавеза у коме је била та мисао „чврсто” затворена ушуњала се друга: Али, кад би они, нешто, одговорили!... Ех, на то не треба ни мислити.

мензура — плитка рана од сабље мосур — натега, врг, хајдук (служи за вађење пића из бурета) мото — девиза, гесло; мисао (обично цитат) која се наводи одмах после наслова и уводи у идејни свет књижевног дела муза — богиња заштитница

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

И не знам како, већ тада му је падала на памет страшна мисао: каква би то велика несрећа била да нешто као поп остане удовац, да му — не дај, боже, — умре таква попадија!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Кућа — била је његова једина, болна и рајска мисао. И једна безумна радост заврисну у самој његовој крви од те помисли.

из превијалишта оне ноћи кад је осетио потајну радост што није тамо у оној опасности, али кад му је први пут синула мисао да се не посумња у батерији, после чега никако мира није ни имао; па оно одушевљење и дочеци и поздрави на свим а

Африка

Или је изненадан сусрет (са човеком који има истовремено: и мисао што схвата наше осећање, као и осећање које појми нашу мисао; који, са другог краја живота, коме ми тек идемо, пружа

је изненадан сусрет (са човеком који има истовремено: и мисао што схвата наше осећање, као и осећање које појми нашу мисао; који, са другог краја живота, коме ми тек идемо, пружа нам насмешено и пријатељски руку), такво исто чудо, таква иста

мислио сам, човек који је за ово кратко време био за мене што и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мисао, коме сам поверио све што сам сматрао тајнама својих мисли, јер је било драго немати тајни пред његовим седим косама,

Ни са једним нисам везивао своју мисао. за нова неба и нове земље, и никада ме нико није оставио овако насред друма по чијој се ситној црвеној прашини јасно

Таква отприлике мисао мора једанпут сазрети у бивољој глави болесниковој, па ма колико она била лагана. Да мора сазрети, зна цела његова

Татуажа су само њини спољни знаци. Једна је татуаже да сме ићи са женама, друга да зна мисао воћа, трећа да има моћ савладати воду итд.

Н. је говорио сасвим расејано, невезано; тешко развијајући мисао; са подсмехом. Његова укрућеност, иако због озледа, несвесно ми је наметала мисао да долази од неке тешке болести која

Његова укрућеност, иако због озледа, несвесно ми је наметала мисао да долази од неке тешке болести која лагано уништава његов дух.

Крајеви где влада дивљина, и само дивљина природе; где је и човек дивљина, и његова дела дивљина и његова мисао дивљина; где је дивљина једина и апсолутна племенитост.

За црнца је његов друг једино нежно биће; за њега он има сву чежњу ако је удаљен и своју најбољу мисао када су заједно; но и ту је немогуће приметити ма сенку љубоморе или зависти.

Кажем себи: Сутра ћу бити на броду! и мисао да је ово последњи пут да сам са црнима, последњи пут да делим с њима њину гозбу, жалости ме необично.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Гарсули је и сам увидео да није било никакве потребе за дозивањем топова, и та мисао, да је учинио више него што треба, почела је да га гризе као црв.

Напротив, Павле је био снужден и није се више надао да све то може да се добро сврши. Пред њим се указа мисао да би било боље да из Турске нису ни излазили, а да је, сасвим сигурно, зло, што су у Аустрију дошли.

Трифун је ту мисао, и од жене, брижно, крио, а децу је своју често мазио. Миловао их је по косици, тужно. Нарочито оне најмање, који су,

Није више ни леп, ни заносан, ни нежан. А та мисао, да треба сад отићи некуд, далеко, у неку хладну, завејану земљу, чинила се госпожи Кумри сасвим луда.

“ Ђурђева шала хтела је да буде скарадна, али његова мисао то никад није била. Он је поштовао жену свога брата и жалио је ту жену, која је често била сама.

Нећемо да вучемо песак са Бегеја! Исакович тад, у сну, први пут, увиде, колико су ти људи једна мисао, једна душа, а он, као туђ међ њима.

била постала омрзнута, у последње време, у Срему, Исаковичи, као и њихови рођаци, нису се били лако решили на селидбу. Мисао, да се сви одселе, била је обузела сав тај погранични свет, али је била изазвала и забуну.

био, својим причама, о Грацу, о сународницима, у тамници на брегу, узбудио и неке официре у трактиру, па није напуштао мисао, да би Руси требали да покушају, помоћу једне десеторице официра, препад, ноћни, на тврђаву – да ослободе оне, који су

Нико, међу њима, није могао да отрпи мисао да не би знао Милош бити. То не значи да се Исакович возио, Божичу, тражећи кавгу.

Него је зло у томе, да Вишњевски хоће да добије све што зажели. Не може да поднесе мисао, да нешто, што жели, не може добити. Има вољу, и не подноси, да му се, ико, на овом свету, измигољи. А најмање жене.

У недоумици, у страху, у ужасу, Варвара је, изненада, имала само једну мисао, само једну жељу, да изиђе из тог пакла, да се сакрије, да се склони.

“ Ђурђе му се, кад је о том причао, смејао. Међутим, у Исаковичу се, на том путу, јави мисао да на целом свету, за њега, среће је могло бити само у том једном једином људском бићу, у тој жени коју је сахранио.

Теодосије - ЖИТИЈА

своју добру жељу, да не би како сејач зла посејао кукољ у срце твоје, и оснаживши се угушио пшеницу твоју, добру мисао, те да не одустанеш од такве тежње, и да задржан љубављу према телу и сласти, као што кажем, ништа не успеш; подлећи

савета Бога похвали, и љубљеном сину рече: — Веруј ми, господине мој, чедо Божје, Бог који xоће наше спасење такву мисао до сада сакри од нас, да бисмо и ми по доласку своме живели под нечијом управом и да се не бисмо странствујући у

Пожуримо се да Богом послани савет у дело спроведемо! Блажени Сава, ушавши са оцем својим ка игуману, рече мисао. А игуман се посаветова са многима, и рекоше да је мисао противна и да није од Бога, и тако им не допустише да такво

Блажени Сава, ушавши са оцем својим ка игуману, рече мисао. А игуман се посаветова са многима, и рекоше да је мисао противна и да није од Бога, и тако им не допустише да такво дело почну, јер су хтели да их имају код себе, јер многа

А прот рече: — Пошто је дело у Богу, а ви сте могућни, ваша мисао је добра. Који год срушени манастир у Светој Гори хоћеш, тај подигните вашем отачаству, било Хиландар, јер вам је први

Шта се то с тобом на наше очи дешава, коју потајну мисао у срцу своме носиш и не говориш нам о томе?“ А он као дете безлобно не одговараше и насмешив се ништа не рече, него

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

У њима је провејавала ова мисао: „Ми смо Јужни Словени; сепаратистичких назива треба да нестане пред нашим генеричким именом; ми ћемо, дакле, узети

Они имају, дакле, врло јасну националну свест, националну душу. Национални морал и национална мисао наслеђе су дуге историјске прошлости; они су се учврстили као инстинкти који аутоматски одређују понашање сваког

своја најдубља осећања, своја јуначка дела и недаће, љубав за слободом, правдом и независношћу, своју националну мисао и национални понос и своје опште погледе на људску судбину.

Оно што је испуњавало живот сваког члана племена, основна мисао у животу, било је јунаштво. Чим изиђе из колевке дете почиње „трчати за славом и споменом“, каже Марко Миљанов, славни

Над свима осталим преовлађују два осећања: племенска слава и част и национална мисао или „вера Обилића“, главног косовског јунака.

Иако нису имали оне узвишене идеале шумадијских и црногорских јунака, ипак им се често приписује мисао о народном ослобођењу. Било их је који су ишли у хајдуке од јуначког зора и да се наносе јуначког руха и оружја.

„К̕смет“ доводи на мисао да су многи, ако не и сви, људски напори некорисни. Тако се може објаснити, што су се бегови, као господари, сви они

Укопани послије толико стољећа у незнанству, јоштер нам је танана памет, слободан разговор и оштра мисао.“ Загорци исто тако показују велику способност за интелектуално и уметничко делање.

Људи ових крајева су повучени у себе и бар по изгледу су духовно троми; међутим када ухвате неку мисао или покрет врло су упорни у њихову извођењу.

Неколико лица сасвим загасите комплексије из села Клења (мешовитог српско-арбанашког) наводе на мисао да и у њихову саставу има аромунскога — можда од Аромуна који су у ранијим временима долазили на Јабланицу.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

воље, па чим стиже до Шарова, он га зграби за врат и тако га продрмуса да му се тресла свака кошчица у тијелу и свака мисао у мозгу.

На сву срећу нашег Шарова, Крушкотрес га добро протресе, па му се свака кошчица, свака мисао и свака ријеч вратише опет, на своје право мјесто и он повика: — Уважени кнеже Крушкотресу, бјежи што те ноге носе,

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

можда баш због тога неуспеха, у бесу, у срџби, у пакости, а знајући колико ја ценим овај рукопис, може доћи на паклену мисао да из освете извуче један, два, три листа. ЉУБОМИР: Ах!

СПАСОЈЕ: Реци ми, молим те, како си могао на такву глупу мисао доћи? АНТА: Видео сам га, видео сам га својим рођеним очима. СПАСОЈЕ: Кога? АНТА: Покојног Павла Марића.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Шамика је био задовољан кад су даме о њему лепо говориле; он је у том уживао. И што је чудно, код куће га увек мисао о женидби мори, а кад дађе међу фрајле, он у тој конкуренцији заборави на женидбу, па с њима „штрика“, „хеклује” и

Нико не верује. Чуде се, питају се. Како би Шамика на ту мисао дошао, како болесна Јуца?! Па опет није чудо. „Утопљеник се хвата за сламку”. Та сламка је Јуца Шамики.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Сласт са њим, крај свих непријатности, била је за њу још увек неупоредива и дивна. Његов лик, глас, име, мисао на њега, додир са њим синули би још увек у њој, као ватра.

Тад, као и његовим људима, први пут му дође мисао и нека нејасна жудња да се више не врати. Уз слутњу смрти коју је осетио сада први пут и коју на својим одласцима у

Мучила га је, што се више приближавао својој земљи, брига за слатким православљем. Исто толико и мисао на гроб женин који га је чекао.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

љубавних чини“ јесте својеврсна регресија на магијски вид контроле реалности у којем се жеље стапају са стварношћу, а мисао бираним речима исказана изгледа свемоћна.

и 464. ²⁸ Караџић, В. С., Српске народне пјесме, И, Просвета—Нолит, Београд 1987, с. 263. ¹ Ворф, Б. Л., Језик, мисао и стварност, БИГЗ, Београд 1979, с. 180. ² Уп. Труды по знаковым системом И—X, Тарту, 1964—1978; Успенски, Б. А.

Винавер, С., „Јакоб Грим и наша народна поезија“, Југословенски расвит, 3—4, Београд 1934—1936. Волф, Б. Л., Језик, мисао и стварност, БИГЗ, Београд 1979. Врчевић, В., Низ српских приповиједака, Браћа Јовановић, Панчево 1881. Врчевић, В.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

крај пута, у сабљичици и у драчу, за раскош корова и кукута око сељаковог плота и међе, за непабирчене њиве смеђе, за мисао му несавремену: кад човек има трпезу пуну, нека се нахране и чавке и вране, за плодове што му под воћком труну.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Та мисао је потпуно порази и она изгуби било какву жељу за отпором. За то време мушкараци су обављали свој посао, као да се рад

Матавуљ, Симо - УСКОК

Пошто је дуго размишљао о томе, опет наиђе зрачак надања, сину му једна мисао. У Дубровнику је једна чешка чета тобџиска; неће, ваљада, бити тешко по њеком послати писмо на дубровачку пошту; наћи

Најпослије и њему је Анђе рођака! — Видиш, то ти је добра мисао, синко. Нека иде! Нека остане, ако хоће, цијелу недељу! Реци му да сам ја рекао. Нека узме коња.

Баш бих имао с тобом мало разговора.“ — Мучна ми мисао прође кроз главу. Рекох у себи: „Овај се не би оволико обезочио да је сâм! Да није засједа?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Важно је да се та намера, то убеђење, та упорна мисао и то осећање уграде, да се такорећи слију у изворну уметничку инспирацију а да притом не ишчезну, да се осете више као

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

почињу већ утицати руски писци, руска теологија, код њих има зачетака и световне књижевности, и код њих се већ јавља мисао о употреби народнога језика.

значаја, у коме ће се први пут на српском језику изнети напредне и просветитељске идеје рационалистичког XВИИИ века, мисао световне културе, рада »на обшчу ползу« и ради »шчастија человјеческог рода«, просвете за све сталеже, писања на

То је за оно доба била нова и смела мисао, од првореднога значаја за будућност. И ако је што жалити то је што се у XИX веку та мисао није довољно схватила и што

И ако је што жалити то је што се у XИX веку та мисао није довољно схватила и што је српски национализам још задуго задржао конфесионалан карактер.

УЧЕНА ДРУШТВА Од почетка XИX века јавља се мисао о стварању једне југословенске или српске академије. Око 1805. у Сремским Карловцима крај митрополита Стевана

да се оснује Учено друштво. 1841. Јован Ст. Поповић и Атанасије Николић крећу мисао да се у Београду оснује Србска академија наука. Предлог је прихваћен, и 1841.

Јаван живот потпуно је обустављен, строга цензура гуши сваку слободнију и напреднију мисао, књижевни рад се једва осећа, публика је заплашена или равнодушна, и тих десетак година иду у најнеплодније и

Али његова природна оригиналност била је кобна за њега. Његова главна мисао је постала: песник, у чијим грудима букти свети пламен поезије, треба да буде другачи од осталих људи.

видећи тешко стање у коме се Србија налази, посумњали су у способност српскога народа за самосталан државни живот. Мисао народнога јединства као да удара назад.

(1873), Рад, (1874—1875), Стража, најбољи политичко-социјални часопис српски (1878—1879), Побратимство (1881), Мисао (1882), Час (1885).

од ранијих критичара српских, то је његов слободан и смео дух, готовост да без устезања и ограђивања каже целу своју мисао и до краја доследно иде за њом. Он је без обзира ударио на многе велике репутације и ауторитете у српској књижевности.

»Мисао је уздах духа; што дубљи дух, тим дубљи уздах...« Све своје незадовољство са животом, све своје разочарење и резигнаци

Милићевић, Вук - Беспуће

Он се трудио да не мисли ништа. Тек само једном натисну му се мисао: „Куда ја то, до ђавола, идем?“ и изгуби се у оној ломљави и метежу.

О чему год почимаше да мисли, увијек се утискивала у ту мисао она саката и наказна изрека, штампана једним неспретним и здепастим словима.

Старински сат шета и избија. И онда му се очи саме отварају и буље некуда у мрак, срце немирно удара и одскаче, а мисао збуњено тражи неки предмет.

„Ти нијеси рђав човјек, а нијеси ни добар“ , одговорило је нешто у њему. И застаде, хтијући да доврши мисао која му се наметала, настојећи да је одјурне, заборави, угуши. Али она је била јача од њега.

осмјехнувши се и казавши му коју ријеч, осјећајући његове очи на себи, чујући његове кораке за собом, слутећи његову мисао која је прати. Кад дођоше једном грму она се заустави, окрену се и сједе под грм.

Па онда му дође мисао да га они нимало не сметају, да је он сам свему томе крив, да је он био увијек несрећа за самог себе са својим лудим и

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Језде гором они обадвоје — Ал' је нешто чудан Радивоје, Вас се нешто јунак променио, У мисао неку заронио, Баш у неку мутну и немилу, Мало збори и то кâ на силу, Мучно језди украј побратима, А све жешће

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Шта ћеш, дођоше таква времена. — Е, нек сам то чуо — наставља калајџија своју малопређашњу мисао — није ми сад жао што сам остао без свога крува и заната.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Умудри ме, слатки Господе! ... Ох, грешна и црна ја! — И мисао о грешности, мучењу на оном свету због таквих нечистих мисли, све то изиђе пред њу у црној и страшној боји...

Слушала је, стрепила, а ништа није могла да ради. Мисао о своме греху, што је о томе, њему, Стојану, мислила, памет јој обузе и сву испуни неописаном тугом и страхом.

Њено обасјано и зажарено лице, угрижена уста, вреле очи, коса у нереду, јелек раскопчан, све то учини, те Јовану сину мисао да је можда она трудна и баш сад осетила чедо под појасом. Он спусти мотику и задрхта радостан. — Па шта ти је?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Своју мисао преноси и на Вука, и саветује га да почне скупљати и народне приповетке, па да их штампа као прилог и допуну песмарици.

Али при том треба имати на уму оно што је Вука водило у целокупној његовој делатности; наиме, његову заветну мисао о нужности победе народног језика у писаној српској књижевности.

бити од значаја за народну приповетку стварану редовно у импровизацији, при чему је њен стваралац испредао и своју мисао и облик за њу. 4.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Распра ова породила је у мени мисао списати једно весело позорије, као за углед г. Спасићу, да л’ би лепо било, кад би се његове погрешне мисли и речи

МИЛАН: То се разумева. Испочетка бићемо вам на руци и ја и Велимир. А, Велимире? ВЕЛИМИР (треје чело): Једна ми се мисао мути по глави, морам да је на артију ставим. МИЛАН: Ја се обично увече таким предметима занимам.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Стојте, галије царске! И ви глисери бучни Возите с пола гаса. Мисао једну горку хоћу да разобручим, Макар у пола гласа.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

На часну реч, ви нисте читави! По моме мишљењу, драга матурска комисијо, матура се полаже читавог живота (свежа мисао, зар не?), и како уопште можете да знате да нисам изнајмила дублера да ми састави овај рад?

„Зашто деци не послужиш нану, то је здраво за желудац!“ (Мисао моје бакуте забележена у зиму 1969). Журке су, у ствари, одличан начин да схватите где се налазите и с ким живите!

Мој матори и данас необично побожно цитира епохалну Суетову мисао из 1952: „Да је вода добра, не би у њој крекетале жабе, него људи!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Та мисао је ли ласта која сјајка испод трема као празник перуником? Перјаница звоникова затрепери у лепету изнад стреха земн

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

То се зове бити спреман на сањање. Међутим сам расејан; не започињем никако мисао. Истовремено осећам нелагодност што ћу врло брзо стићи, а овако погодан тренутак за сањање нећу имати све до сутра,

Ја сам видео данас на једном језеру неког младог рибара... Али ми одједном би досадно да настављам мисао. Просто продужих да гледам кроз прозор. ИИ Доста месеци доцније понова на језру.

Жао ми је и свршетка покрета чамца који се њише. Или не, све је то лаж јер је мисао. Нећу да мислим. Нећу да мислим, и ево више не мислим. Не жалим више никога. Не жалим више ништа.

Све што је човечанско најзад спава и дубока људска дисања исто су тако мирна као дисања шума. Моја мисао такође више не ради. Само да закључи да живи и да је ту једина. С времена на време она покушава да полети.

То је један од положаја нашег сазнања у свему осталом. До краја ове ноћи (вечито!) човечанство не постоји. Његова мисао не постоји.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

А чују ли дах Божији милиони, Дах што струји по далекој васиони? Дух га чује у шумору тавне ноћи, И мисао, што се рађа у самоћи. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Можда сам братоубица који се пред осветом крије, ил видилац што мисао своју оставља по крошњама храстова попут паучине.

пол је тајна иначе би свако могао да је има она се чуди нашим саборима и нашем незнању да лије језик у мисли или мисао у језицима време се продужује каже она време је ту да траје кажи ти њима ко чека да се наслади умреће од глади.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: И не смем да вам кажем. ТРИФУН: А што, да није то почем каква тајна? АГАТОН (једва је дочекао ту мисао): Јесте, то је тајна! САРКА: Ију, тајна! АГАТОН: Па тајна, дабоме, него шта мислиш ти?!...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Сећање је било кратко као мисао, па се одмах све изгуби у шуму топова и кара, топоту коњских копита, звекету ланаца и оштрим командама.

И то је тешка мисао... Гледам овај свет. Све млади људи, у напону живота. И та ми се мисао непрестано врзма по глави. На пример, шта?...

И то је тешка мисао... Гледам овај свет. Све млади људи, у напону живота. И та ми се мисао непрестано врзма по глави. На пример, шта?... — Да нас врате кући... — Не... Мислим, како би то дивно било...

У почетку је и сећање на жене и породицу било као нека болна рана, а потом као чежњива и слатка мисао. Само, још једино Петар нишанџија није могао да преболи.

Тежак задах нас запахну. Иако је непријатељ, људе обузима језа на судбину човека. И нехотице се намеће мисао да ћемо тако можда и ми. У оближњем јарку угледасмо још три леша.

и пред овим крстом и смиреном молитвом, људи као да полажу рачуна сами себи и невољно им се намеће мисао: зашто... зашто? — Јешче молим сја о упокојенији души раб твојих, за вјеру и отечество погибшим...

Стајао сам као окамењен, не знајући ни куда ћу, ни шта да радим. Пред смртном опасношћу моја мисао и тело били су паралисани. Још силнији прасак одјекну. Над главама нашим нешто заковитла, као греде...

Код ове масе, која се смрзава и гладује, створило се такво једно осећање и једна мисао, персонифицирани у неодољивој мржњи према непријатељу, и једној јединој жељи, да се освете за све ове муке...

— објашњава Милутин уча. — Људи више мисле на његове накострешене бркове него на посао... Примарна мисао је код људи његова личност, и онда раде подсвесно, те отуда и заборављају многе ствари и постају немарни.

Неко ме је дрмусао... Прва је мисао била: командант! — и ја, бунован, јашем коња и насумице полазим у правцу одакле се крећу трупе. — Стани, човече божји!

још неколико корака... неко јаукну, али ми се тада сручисмо на гомилу иза топа и каре. И прва мисао је била: жив сам, жив... — Брже, дајте га овамо — викао је некоме Траило. — Пуни одмах!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Он и сам не зна зашто му баш ма мисао застаде у глави, он не помишљаше ни на шта друго, али тек осећаше, да би му много пријатније било, кад би и учитељица

рече она иронично, не прикривајући своју мисао, па убрза кораке те ћата поче изостајати. »Ако ми се још и овај наврзе на главу, имаћу муке.

»О, па ми ћемо овде лепо и весело живети !« помисли он, али не смеде исказати своју мисао гласно. — Јесте ли одавно учитељ? запита она и погледа га некако ђаволасто жмиркајући.

Ова му се мисао, поред своје смешне стране, ипак свиде и он већ замисли себе обучена у најфиније одело, стаде замишљати неке нарочите

»Чудновата је, баш!... премишља Гојко десети пут једну исту мисао. — Овамо седи са њим цело јутро, смеје се, шали се и све онако... што не ваља. Оставила децу саму...

Па толике друге ваше тужбе на њега. Нека га, нек осети ко је јачи. Љубица се радо ухвати за ту мисао. »Јест, збиља! Колико сам се ја онда уплашила и наједила, а он ништа...

При тој мисли обузе је гнев. »Нека га... нек види да и ја нисам баш«... Она не доврши мисао : осети да јој падоше две тешке руке на рамена, које почеше стезати...

У глави нема да се јави ниједна мисао: као да је прогутала велику дозу опијума, па јој то стегло, притисло мозак, и она пада у све веће бунило.

Кад отпоче рад, прибра се мало и врати јој се обична њена смелост. Само јој једна мисао о том дође у главу: ваљда ће се и сад умети извући... како је до сад!..

Хе-хе...« И Гојко мрдну брком у страну, осећајући да је п ту претерао, али ће ова мисао најбољ да му ублажи гнев. Он се хвата ње још усрдније. »Чује он за ту промену... већ тамо, депеша...

Стојан утрча ; лице му помодрело од дуга стајања на зими, али се у очима чита нека јака мисао, која га занела и која ће без сумње стајати у вези са давном, далеком прошлошћу...

не зна: није спавала, није ништа мислила, ништа није осећала; око ње владаше црн, густ мрак, који је уништио сваку мисао, свако осећање, само остаде пуст, саломљен живот, изнурена, исцеђена снага Кад се смрче сасвим, она се исправи и седе

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао. Зато сам ти ту мисао дао тужној голој и белој, невеселој. Гледај у јесен мирно, како се губи дан и љуби.

Згаснуо жар за Тобом сија ми још на груди, али пун жалости и очајног раздражења. Нећу сачувати ни мисао, да сам цветну грану удисао. Занавек, збиља, зар, овај свршетак се шири, свему што је било сазидано уврх гора?

Чему то? Понављати како је растанак тужан, како је мисао људска узвишена, како су звезде красне, како је смрт, као ноћ на крају дана, сигурна?

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— То вам је онда најважнија партија у буџету — приметим. — Тако је, али је само било мучно доћи на тако срећну мисао, а остале су буџетске партије биле и раније, пре мога министровања.

Забринули се, и дошли на мисао да треба оснажити привреду, те се због тога решише да земљу задуже повећим дугом; али како се око закључивања тога

И баш сад, када падосмо на тако срећну мисао, као да се и Бог смилова на нас, те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде.

могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!... Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ради сељак и помиње Бога, а усне се само развлаче од весела срца. Хитају руке, а мисао се носи на амбар, пун пшенице, на каце пуне шљива, на буре у подруму, пуно белке и црвењаче, на пресек пун овса, на

ту је почео да се сећа своје прошлости и, идући тако унатраг, хтео је да се сети тренутка, кад му се први пут јавила мисао за женидбу.

Али ето, осим плашње, ништа му не иде у главу, не може ни једна мисао сад да му дође. Напао га неки немир, нека плашња, коју ни сâм не може да разуме.

А он је сасвим малаксао. Готов је био да легне одмах, да се испава, али му је то бранила само једна мисао; готов би био сад да пође и на венчање, само да би после тога могао спокојно — заспати.

Можда га је одвела и она фатална мисао, која, у оваким тренуцима, обично долази човеку на ум: »једанпут се мре«, па је јурнуо напред, не видећи ништа пред

Око њега брује и узвикују гласови, пред очима му трепере црна слова, а мисао му отишла далеко — у ВИ век. Он и не чу како се другови договорише о знацима за саопштавање година.

Само му једна мисао сијну кроз главу: »А, ово се пада!... Дакле и ја?«... Али му још беше неверица да се то одистине догађа.

мрвицу друге замерке наћи, кога је и сâм до овога тренутка волео, разли се у сваки делић његова тела, у сваки живац. Мисао поче да му ради електричном брзином, те је за неколико тренутака нашао бар двадесет начина, како би се могао томе

Често пута се дешава, да неко доручкује у Крагујевцу, а руча у Књажевцу. — Генијална мисао! — узвикнух од чуда. Приђох ближе да разгледам то чудо.

У глави му беше само једна једина мисао: — дреновак!... Као муња јурну он к палици, докопа је у обе руке, издиже у вис и дрекну неким неприродним, животињским

У чланку проклиње час, кад му је први пут дошла у главу луда мисао: да буде министар. По целој вароши необична живост: трговци избацују из дућана трулеж; глумци и управник народног

То ме малко текну ... дође ми, управо појави се у даљини једна мисао нејасна, неодређена: »да није то ?...« али је ја одагнах и почех да смишљам ко би то могао бити.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

И сад тај говор стоји бамбадава тамо на столу, а ја — немам ни речи (Сине му мисао у главу.) Бога ми, и то би мого... зашто да стоји бамбадава, а он може да напише и други? (Ослушкује.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Само се једанпут окренуо у згради, једним погледом је разгледао и већ му синула у глави једна згодна мисао: да повуче паралелу између норвешких школских зграда и ове зграде у којој он сад стоји, а у којој ће годинама

за прославу: ужасан немар и себичност масе осујетише прве лепе намере Сретине и умало што у клици не пропаде ова лепа мисао Сретина. У њој има и неколико пропалих резолуција. И Срета седе одмах ту у механи и затражи перо, мастило и хартију.

И како га је бог дао и створио као једног неуморног проналазача, паде му наскоро једна срећна и изводљива мисао на памет.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

327 КАКО СЕ РОДИЛА ЉУДСКА МИСАО 329 ДУШЕВНИ ЖИВОТ КРАПИНЦА 331 ГДЕ СУ ПОЧЕТАК И КРАЈ СВЕТА 333 ДЕДА НА ПРОДАЈУ 335 ДЕДА НА ПРОДАЈУ 336 ТРАГОВИ НА ЗА

оса На путу до свог меденог оброка Пецне у чело, или у врх носа, И отргне ме од овог порока Који се зове блудећа мисао! Крај! Сонет се сам самцат написао!

— Раздао бих уз пут, као бакшиш.) КАКО СЕ РОДИЛА ЉУДСКА МИСАО Бејах у Крапини, и тамо сних Време пре временâ свих, Мир и тишину давнога света, Оног од пре милион лета; Била је

Тако се родила људска мисао. ДУШЕВНИ ЖИВОТ КРАПИНЦА Добро је познато какву су гардеробу Носили људи у Старијем каменом добу: Осушену

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

После таквог неуспеха дошло се на мисао, да се која од мрежа што су већ у употреби код рибара преустроји тако да се не може замршивати на дубинама и да, ма

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

УТИСЦИ 58 ЈЕДНОЈ ПОКОЈНИЦИ 61 СТАРОСТ 63 ОБИЧНО ПЕСМА 66 ЈЕДНА ЖЕЉА 68 ПРЕЛАЗНО ПОКОЛЕЊЕ 70 У КВРГАМА 72 ТУГА 74 МИСАО 76 ОСВИТ 78 СУМОРНИ ДАНИ 80 ТРИ ПИСМА 84 ОРХИДЕЈА 90 ПОМРЧИНА 92 КОСОВСКИ ЦИКЛУС 96 БОЖУР 97 СИМОНИДА 98 НА ГАЗИ

куцњу бедног срца, У очајању, у самоћи, Међ јоргованом и јасмином, У загрљају ведре ноћи, Под доброћудном месечином! МИСАО Ја поимам добро неминовност зала, Склоп целог живота, са тугом и бедом, Ја знам шта је судба свију идеала, — Моје

знам и узрок зашто тако бива, Јер прошао нисам кроз живота хуку Склопљених очију и скрштених руку: Кад срце запишти, мисао је крива!

мир крај мене широм, И шума заћути, и занеми врело, И уморно моје намучено тело Зажуди за слатким одмором и миром, Мисао се јави!

Но мисао моја није тако бела, — У мени се буди опет чежња стара, И, шапћући тајно, ко вечерња врела, Пред очима мојим старе сли

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Она се трже. Брзо се покри и као опаса. Али одједном јој дође луда мисао од које се сва озноји. Што да не? Пијан је — и неће знати; полунем је — и неће умети казати!

И могли су наочиглед, пред свима, да се љубе, па ипак никоме не би могла да падне рђава мисао. Прво што је она од њега била старија, а и што је то била Маркова, „батина“ сестра, која им је, у осуству његовом,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Али када душу моју ноћ обасја Дубоким утиском својих тамних веђа, Кад умукну даљна завијања пасја И жагор, мисао за мишљу се ређа; И гомилу жеља са дна душе крене, И поворку страсти романтичних мами, И буди младост, успомене

Тамо Где плави облак бледи месец влажи? О, то је тајна, та истина људи, Истина бића, због које не стоји Мисао наша што за њоме блуди, Којој је носе, јер она постоји, Мирисни ветри, ћудљиви и луди.

И мисао једна захвата у мени Корена све више: једно уверење Да је то најбоље, док сунце румени, Док нас бура бије о рапаво с

Али оних што иду одавде Пуни стрепње и страха и мука Ретко кад се мисао дотакла: Да си излаз из животног пакла, И утеха, и велика лука Вечног Мира, Истине и Правде.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Ајде да се почива!“ рећи ће он дижући се, па настави: „Добро си река; Бог зна што је за боље. Нови дан, нова мисао... Виђећемо!

О томе немој даље. Било и прошло. — Ама, чоче, нијесмо о томе потоњу рекли? — Јесмо валај!“ рекох ја, па ми мучна мисао пролети кроз главу. Мислим сам у себи: не би он овако обезочио да нема заплећа. Да није засједа!

„А рашта се онако зацрвењела и сплела, кад је упитасмо шта она мисли?“ Та га мисао никако не остављаше, но му се привезала уз слутњу.

Да ако сад заспем! Дуго је до дана!“ И шћеде да леже, но му у тај мах сину чудна мисао. „Како би било“, помисли он, „да се ја баш с њом поразговорим? Да је онако из далека, ама из далека, да почнем!

Обоје мучаху за неколико. И њега и њу обузе једна мисао. Учиње им се чудно и жалосно то што им се догоди, јер то би први пут у њихову дугу вјековању.

Шта ћеш! Така ти је женска мисао, превртљива. А да речем имала је рашта и занијети се на така обетања. А он опет навезао то, као сердар Пејо, чувени

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Браћа га миловала, чаршија га вјеровала. Највише му мисао била од пшенице просуру ми правити, а од вина пуне чаше точити, цркви ходити, богу литургију служити, своје крсно име

(Човек) 51 — Умива се, па ипак је увијек црн? (Арапин) 52 — У соби теше, а иверје ван пада? (Мисао и говор) 53 — Царски је град са седам врата: на двоја улази све лијепо, на двоја звучно, а на једна слатко.

(Да вуче за уши) 293 — Шта је најбрже ка свету? (Мисао 294 — Шта је најскупље на овоме свету? (Част — образ) 295 — Шта је најцрње на свету?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

жури, потеците, потеците и ви и у тихо душеспасно пристаниште журно пристаните, и сваки покрет ума вашег и души штетну мисао часно и нескривено откријте, исповедајући се као пред Богом, а не пред човеком.

Сине, моју премудрост пази, а ка мојим речима приклањај твоје ухо, да сачуваш моју мисао добру, а осећај мојих усана казујем ти'.

Почетак премудрости је страх Господњи и савет светих је разум, а разумети закон мисао је добра. Јер овим добрим обичајем много ћеш поживети и продужиће ти се године живота'“.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Тетка и Срдар сјеђаху код Брне до касно у ноћ. Он им је, као обично, опет тумачио њеку нејасну мисао из једне богословске књиге, и баш раширио руке а дигао обрве пред најтежом изреком, кад с поља, испред прозора, сину

“ Ту је мисао Бакоња читао на лицу Јелкину и вјеровао да је тако. Осим тога, обоје мораху вјеровати да њеки нарочити светац штити

Бакоња, намрштен, ста распремати собу. Једна неугодна мисао изазва другу. Доиста му Бујас намјешта замке! А онај гадни Мачак, откад нестрпљиво очекује да се зафратри и да добије

Та му је мисао одмах расхладила занос, зато и дође ка гвардијану. Сад се присјети њечега другога. — Па знате, нисам бија ни код

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

И мисао се ево тањи, А воља чили, срце грчи. И већ сам двапут, трипут мањи. И клечим ко на некој срчи. А до пре само трена два

Из пространога казамата Са авлијама и кулама Не чујем више глас аргата Ни кораке у цокулама. И мисао се већ отима О томе да су сви нестали И живе другим животима.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— Некад нисам морао да ти поновим наредбу. Под спорим корацима снег опет љуто шкрипи. Кроз слеђену помрчину ниједна мисао не може да пусти жилицу. Јасенови узалудно чекају ветар. Не виде се гарава ждрела оџака. Згрушало се небо над Преровом.

Рекао је оцу да му се допада због других, због села и његових вршњака. Мисао му је изгорела у сузи што се одмах осушила у оку. Свалио се на кревет, припио уз даску до зида и смањио.

Кроз маглу Аћимове ошамућености блеснула је једна мисао, зарила се у све жиле, и остала у њему — заривен нож. Рука је чупала нож из каније и споро га заривала у Чакаранца.

Како да не сумња? А он је у Београду морао... Добро се сећа, петао га је пробудио тугом и из мутљага се извукла мисао: она да му роди дете... С њом да роди сина. Млада је и здрава. Све су жене исте. Што је Симка бола од ње?

Жели ту да умре. То је једино што му је још остало. У мраку дуго слуша своје дисање и једну једину мисао. Био је јачи од других. десна рука у бради а лева међу коленима. Мрак и дисање згрчени у углу празне ћелије.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Није знала куда, ни зашто је младић отишао. Али, још више од растанка, болела ју је мисао да ју је он одбацио и заборавио, све док нису почеле стизати његове слике које је она требала да пренесе на свилу.

»Јој, сада ћу још и рогове стећи!« помисли и ужасну се. У исти час прође јој главом мисао да би могла брата истурити пред чичак, и избећи несрећу. То је још више ужасну. »Малишан је тако безазлен, тако леп!

— замрси му се једна од њих у косу. »Баш да јој не кажем!«— помисли мали чистач, а звезда се, као да му чује мисао, насмеја: — И немој, али пази! Сребрна ружа није обичан цвет.

Можда би малог, заиста, требало послати у просјаке?« Као да наслути њену мисао, дечак пребледе и истрча из куће. Три дана су га тражили, а четвртог стаде пред мајку, сав у модрицама, и рече: —

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Кнез Милош је, зар не, говорио је Вучић другом Обреновићу и погодио скривену господар Јевремову мисао, био на путу да потре сопствене огромне заслуге али и заслуге свеколике породице Обреновића.

А памћење му не слаби, напротив: на ту мисао, која га сустиже код бифеа „Папук“, Господар Јован слеже раменима, еполете са ресама се затресу.

већ нема, ту је само неко који оцећа како зарања у неизвесност, уобличену и обезобличену, без дна а замамну: тад замре мисао и замире свест, остаје само кожа, сува и нестрпљива под жмарцима, остану и запети мишићи, у дослуху са оном напетошћу

Били су оптужени за велеиздају а Европа се занимала. Али, за ту мисао, која му је изгледала као изазов, Рига није хтео да се ухвати, само је израчунао да има већ више од три месеца како му

Надао се, само, да ће толико успети да се навикне на мисао о скором одласку да га та мисао више неће пресретати, ноћу.

Надао се, само, да ће толико успети да се навикне на мисао о скором одласку да га та мисао више неће пресретати, ноћу.

осмех око усана и у очима и кнез је, згранут, схватио да његов секретар следи не само текст који му он диктира него и мисао коју му скрива.

Та ју је мисао поразила: а шта ако дете које ће се родити буде морало да испашта њену кривицу? Шта да учини само да се то не догоди?

Трудила се да постигне оно што је било најтеже: да удаљи мисао на Милоша кад већ осећање према њему није могла да ишчупа.

Гледали су се, Вучић и Љубица, под отвореним светлостима поднева и покушавали једно другом да открију скривену мисао, у потпуности. Откривали су, али не у потпуности.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

229 ЦXX ВЕЧЕ НА ШКОЉУ 231 ЦXXИ СИЈАЧИ 233 ЦXXИИ ИСПОВЕСТ 236 ЦXXИИИ 4 238 ЦXXИВ 240 ЦXXВ МИСАО 241 ЦXXВИ НАШТО МИСАО...

229 ЦXX ВЕЧЕ НА ШКОЉУ 231 ЦXXИ СИЈАЧИ 233 ЦXXИИ ИСПОВЕСТ 236 ЦXXИИИ 4 238 ЦXXИВ 240 ЦXXВ МИСАО 241 ЦXXВИ НАШТО МИСАО...

Ал' један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!“ Ђ. Јакшић XЛВИИ ПАДАЈТЕ БРАЋО! Падајте, браћо!

Ја сам слуш'о речи ваше С њиним слатким отровом, И горко сам насмеј'о се Под мртвачким покровом. В. Илић ЦXXВ МИСАО Ја поимам добро неминовност зала, Склоп целог живота, са тугом и бедом, Ја знам шта је судба свију идеала: Моје знање

знам и узрок зашто тако бива, Јер прошао нисам кроз живота хуку Склопљених очију и скрштених руку; Кад срце запишти, мисао је крива!

мир крај мене широм, И шума заћути, и занеми врело, И уморно моје намучено тело Зажуди за слатким одмором и миром, Мисао се јави!

Смрвљеног ме пусти када зора сване Из црних дубина разјапљеног пакла. М. Ракић ЦXXВИ НАШТО МИСАО... Нашто мисао, кад није дубока Као вечност што је!

Смрвљеног ме пусти када зора сване Из црних дубина разјапљеног пакла. М. Ракић ЦXXВИ НАШТО МИСАО... Нашто мисао, кад није дубока Као вечност што је!

И једна мисао, као рана, опомињала га је вечито на његову сунчану обалу, тамне вртове, и мирне статуе. И заједно с таласима и ветрови

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Изненађен оваквим поступком свога госта, Грилус се намргоди, али једна мисао, брза као муња, одагна облак са његовог чела. Он се обрати својим пратиоцима и рече: „Знам ја, браћо, у чему је ствар!

“, шапну Калимахос што је могао тише. „Из најближе околине нашег...“ Овде пресече Теокритос своју непотпуну изречену мисао. „Е, то сам и ја наслућивао!“, рече Зенодотос. Затим се мало замисли.

И наједанпут сину у његовој глави силна мисао: Не обилази Сунце око Земље, већ Земља око Сунца. Он испита помно то своје хелиоцентрично становиште да провери може

Зато Аристархос помери у својим мислима те звезде у све веће и веће даљине. При том му сину кроз главу нова једна мисао.

„Зашто нико други сем вас није поставио такво питање?“ „Не знам“. „Зато што му кроз главу није синула таква мисао. А у вашој глави, господине Фарадеју, она је севнула“.

„Нисам“, рече он, смешећи се, „осетио у својој глави никакво севање, па ни грмљавину. Она мисао изгледала ми је блиска, наметнута сама од себе“.

„Е, па видите, господине Фарадеју! Друти нису дошли на ту помисао. Та мисао била је дакле, нека врста муње која је пред вама тренутно осветлила хоризонт и показала вам пут којим треба поћи“.

Двадесет година била је та мисао његова звезда водиља која га је на послетку довела до циља. - Па реците ми сада, господине Фарадеју, шта је веће и

и која су ме одвела пред велике проналазаче, уверио сам се скоро увек да великом проналаску претходи муњевита мисао која својом изненадношћу запањује, а затим својој једноставношћу и неминовношћу разочарава.

Он ме погледа пријатељски - ваљда му је мој поглед открио моју мисао. „Да, драги мој“, рече ми, „немам математичког знања. Да ли да се због тога печалим и тужим се на своју судбину?

Не усудих се да му противуречим. „Напоменуо сам“ рече он, „да мисао о постепеном развитку и постанку врста живих бића није синула једино у мојој глави - и други су тако мислили, давно

Зато сам тражио тог неуморног и систематског подстрекача“. „Основна мисао која ме је при томе тражењу водила, ослањала се на искуства стечена у гајењу биљака и животиња.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Једном речи, ми смо били једно осећање, једна душа, једна мисао. Живот наш имао је да буде вечита песма и ми непрекидно пијани од среће.

сличне једна другој, једнаке једна другом, видим све очи што гледају само у једну тачку и мозгове што имају само једну мисао. Француз слуша и извршује наређење, али се у исто време и пита, док Немац само слуша и извршује наређење.

Он је бездушан. Он је најодвратнији тип једног маторог Јеврејина који је једном ногом у гробу, а коме је једина мисао ћемер. — То је само ваше мишљење.

Тада га је први дим што је повукао намах освестио. Добро! То је други тренутак. И прва мисао била је: „Жив сам; дакле, добро је.“ Онда се осмехнуо. Онда се, ваљда, осмехнуо, и то су приметили.

— На посао! — зачуо се отуд његов претећи глас. „Смрт“, севнула је кратка, ужасна мисао и Петроније Свилар, кога су тукли по глави, грудима, трбуху и коленима нечим страшним, тупим, онда обема песницама

земљу, кроз траву, кроз тамњан, продире до мене, па се упија и нада мном влада, она снажна, тајанствена и неодољива мисао његовог мртвог мозга. Ја сам веровао да мртви мисле, и утешен тамо враћао сам се поново у живот.

И тада, док су моје утрнуле руке крваво стезале оне углачане паоце, кроз моју малу полуделу главу прође мисао, која је од тада, у најтајнијем дну мога срца, остала најболнија моја мисао живота: зар нико, ама баш нико, ту међу

паоце, кроз моју малу полуделу главу прође мисао, која је од тада, у најтајнијем дну мога срца, остала најболнија моја мисао живота: зар нико, ама баш нико, ту међу толиким светом, мене не воли, и неће да помогне, зар нико?

“ Не бојим се никог. Рвао бих се са земљом. Смрвио бих је. И страшном снагом стежем чело; узалуд тражим једну једину мисао: не знам ништа, ништа не знам, само искрвављеним песницама ударам, ударам, ударам по збуњеној глави и вичем и ричем

Ћутали су дуго. А она је била све замишљенија и није му се више обраћала. Тада му се учини да је она погодила његову мисао и то га ужасну.

да је један од првих пролећних дана успео да подигне заморене капке одагна ону убиствену оморину духа, растера туробну мисао и распали махнити неки жар који је све дотле тињао негде доле, дубоко у пепелу мрачног очајања.

Господина Леђенског није мучила никаква страшна брига нити туробна мисао. Једна дивно мирна савест, којом се он увек дичио, и једно ретко душевно спокојство, давали су његовом лицу онај благ,

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

А можда чак и недјеља. Уосталом, свеједно. То гонетам тек онако, од дуга времена, толико да нечим упослим мисао. Јутрос ми је већ готово сасвим добро. Помало опет улазим у збивања. Укључујем се у ток времена.

По томе, и наше мисли могу да буду осунчане или сјеновите. Држим штовише да се никад и не пађа мисао а да није или окупана у сунцу или застрта сјеном.

Наша мисао непрестано прелијеће по непознатим видовима живота и свијета као што утанчани прсти слијепца прелазе преко непознатих

Нешто као мисао на одлуталог. Има ту једно мало (бескрајно мало али непрелазно) растојање између вољенога и онога који воли, између

сам да по његовим кретњама, по изразу његова лица, по нервозном поигравању с привјеском, одредим тачан час кад му је мисао на тај удес опет исплутала у свијест.

Чинило ми се да запажам како би му се најприје, прије него сама мисао, породила нека нејасна слутња те мисли: као сјена длана да је прешла преко обасјане плохе.

преко ноге, а између њега и свега око њега залегла би нека нагла и велика даљина: то је био час кад се родила свјесна мисао.

Смрт. Вјечита мисао. Друг из дјетињства. Насушна храна мојих дана и мојих ноћи. Притајена клица свијести у нашим заборавима.

Али мисао смрти није дана свима. Она припада изабранима. Гледао сам старе сељаке на самртном одру. С њима је умирала њихова њива

ријечи „домовина“ , „част“ , „дужност , „жртва” и томе сличне, већ и за оне друге присније ријечи као што је ријеч „мисао , и ријеч „правда”, и ријеч „крух“; и као што је, на концу, ријеч „живот“, и ријеч „човјек“ .

Искључити једну или другу изгледало ми је да значи осакатити стварност, осиромашити живот, лишити мисао једног њеног пола.

Ћаскао бих с њим. Ако уопће има поезије, тад је поезија оно на што наша мисао и наша сензибилност наиђу лутајући пустопашицом.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« — Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. Изиђоше сви из куће. — Нема тамо ништа.

Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у

јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум. Али и сам је добро знао да у овакву стању и за овакве ствари он не може никад ништа смислити.

— Како... ја шта ћу? — Хајде у гору. Ђурицу удари као муња по срцу. Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.

ја шта ћу? — Хајде у гору. Ђурицу удари као муња по срцу. Све досад сматрао је ту мисао некако онако, као и сваку мисао која је далеко од дела.

»Ја црна живота, мајко моја!« — помисли у себи и одмах се постара да угуши такву мисао, која му одузима и последњу кап присуства духа.

У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим овог општега питања, које сам себи непрестано задаваше.

Да му је само неколико капи хладне бистре воде!... Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.

« Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања. Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...

Тако се носи и мисао младости по пучини недогледа, лутајући под притиском бурних ветровитих осећања... Да ли у тим мислима Станка задрема

да упропастим ’наку девојку!«... То беху тешке муке, али, срећом, оне зависе од мисли човечје, а мисао се човекова мења свакога часа, као што се мења плаво небо над његовом главом: навуче се густ, непробојан покров преко

сад, одједном јој се приближи та злокобна слутња, а она не беше у стању да јој истакне на супрот какву другу светлију мисао. Све око ње беше суморно и дивљачно, све јој улеваше неки празноверни страх, коме се она не могаше противити.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Цар га прими лијепо, а Француз му каже да би се потурчио, ако му ко могне погодити мисао. Тражио цар горе, доље, не може никога наћи ко би могао са тако ученијем човјеком говорити, а још мање ко ће му мисли

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

” И занех се потом. Мисао ми оде До прошлости моје, у крајеве знане; Да посети љубав, коју боли воде, Док сећања брижно од смрти је бране.

Је л' топла земља, грли ли те благо Гробница твоја? Мене бије киша, Облаци, видик. Ал' у часу једном Мисао сене, да ће можда сузе Ох ове сузе, крви моје пуне — Проћи и пасти по покрову ледном, На лице твоје, што побожно

УТЕХА Мисао се губи, нестаје и тоне У долини плача, где се нада купа, Где страдања живе, где се сузе роне И где точак патњи клопара

ПРИЧА У ноћи тако кад никога нема, И када људе, заједно са злобом, Заборав узме, мисао се спрема, Да приђе теби и говори с тобом.

Ја и сад сваку мисао ти дајем И своје грехе; само сневам о том Кад ћу сав живот испити похотом: Ја те још волим, али загрљајем.

Све што сам познао, то је лице твоје, И на њему очи невиђене давно, Старе неке очи к'о мисао што је. Ал' почех волети твоје око тавно, И правилне црте к'о појаву неку Велику и нежну за поднебље јавно.

ИИИ Уживања трају док крв ври и тече, Мисао је болест заразна и стара; Жена ничег нема сем тела и груди, И моћ да привуче, заведе, очара, И пелену скрије под

чува моје дане, моју младост, Све сударе земље с небом, све двобоје, Где су редом погинуле моја радост, И лепота, и мисао, срце моје.

Тад зима беше, сад жита зру. А она не пише, а душа стрепи. Залуд право кући мисао ми хрли, Али кућу не налази, успомене грли.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

” Мене су још од самог рођења одредили за свештенички позив и та мисао ме је непрестано тиштала. Чезнуо сам да постанем инжењер, али мој отац је био неумољив.

појава слика, врло често праћена јаким блесковима светлости који су ми замућивали виђење стварних предмета и ометали мисао и дело. Биле су то слике предмета и призора које сам заиста видео, никада оних које сам замишљао.

Ускоро сам, на своје изненађење, постао свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском. Не само то, већ је све што сам радио било на сличан начин подстакнуто.

Да ово предвидим није ме толико подстакла мисао о комерцијалној и индустријској револуцији коју ће он сигурно проузроковати колико хумане последице многих достигнућа

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Некако у то време се био завршио грађански рат у Америци и кад год би Баба Батикин поменуо име Линколново, наметала се мисао да је он амерички Краљевић Марко.

на брегу Храдину, која као да се издизала изнад самих облака, све то, и многе друге дивне ствари, упућивале су ме на мисао да је св.

омогућио бржи развој савремених парних машина неколико година пре декларације независности, Џим је изнео једну своју мисао коју никада нисам заборавио.

Испитивање усељеника коме сам присуствовао у Касл Гардену, када сам се искрцао, наводи ме на мисао да традиције нису много значиле у Касл Гардену У време свога шегртовања као ”жутокљунац”, главна ствар коју сам

Његово једнолично певање Илијадиних текстова, пропраћено музиком цитре, наводило ме је на мисао да је он био реинкарнација Хомера.

Упитао сам је да ли у ову њену мисао спада и ово моје ново сазнање о коме сам јој сада говорио. - У то убрајам све знање - наставила је она - које ме

сам, међутим, схватио да у животу има момената који мењају ток живота младог научника много јаче него нова и снажна мисао, идеја водиља у физичким наукама. Почетком 1888. године Србин из Босне, Никола, почео је да ми изгледа забринут.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Да пођемо, а? Идимо! — једва дочека Марко. „Али да бар нешто понесем деци”, помисли Цвета и одједном сину јој мисао: — Удијели дарак, господару! — усрне пред тројицу младе, насмејане господе. Они је погледаше као у чуду и пођоше даље.

Раздражен је; срамота и понижење бију га и савлађују. А осјећа у себи живот и снагу, и свјетла мисао да се освети јавља се, и у том тренутку поноситије ступа.

— разједи се Турчин и удари га бичем по образу, па се исти час маши за револвер. Спасоју сину мисао освете, пусти узду, одмаче се, и у тренутку састави. Пуче из џевердара.

— понови стари, и, замишљен, рече с очитим увјерењем: Знај, и нас си убио! У тренутку свом тројицом завлада једна мисао.

У њој влада главна мисао: „Што би од браће било кад би их предали турским властима да им суде?” Па се диже и тјешио их: —Даће бог те неће

Заграби сићем и у узбуђењу због данашње вијести враћа се кући. При вечери и послије, мисао је носи к Спасоју, и једва чека да пође у своју собицу; тек онда ће средити своје мисли.

Стоји на једноме мјесту и замишљена гледа. А око ње врви свијет, но она као да га и не види: мисао је далеко води, и хтјела би даље да пожури.

Девојка се враћа кући смирена, и свега се лијепо сјећа. Издвојито и бистро гледа у Спасојеву прилику и сама мисао к њему одилази. ....Довео га господару неки окошчасти Црногорац; сјећа се, то је било некако пред Божић.

Брод полако закреће, а она за њим гледа. И гледа јаку омладину на њему и њихове окретне животе. А када запловише, мисао је носи на отворену пучину и савлада је безразложна сјета, и дође јој да заплаче...

Још једном, на догледу града, брдина и заосталих заселака, буде се осјећаји и дрхте; још једном мисао поздравља крај гдје је дјетињство и младост проживљела, и као да јој се из потресене душе нешто тешко трга...

Пред њом се отвара нови свијет, о којем није нигда ни сањала, но свеједно је била узбуђена. Једна стална мисао одмах на поласку заметнула јој се у глави и прати је цијелим путем: воља да се подаде друтоме животу, досада

Лазо посвршава послове око пртљага, а она гледа кроз отворена врата у зимњи сутон... Па засве што је мисао носи далеко, једнако очима прати Лазу, а када га за час изгуби с вида, пође поред врата.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

још један, раније скривени лик, онај који нам је причу испричао: „Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му (мосту – Н. П.) испита и сазна постанак“.

Мост се у мрачном пределу издваја као „необична мисао“, јер нигде смислени поредак није дат у тако чистом облику као у људској мисли.

Другим речима, у складним односима између камених блокова моста материјализовала се неимарова мисао. Мисао и поредак – то је она светлост којом је везир Јусуф хтео „само делимично да обасја“ свој завичај.

Другим речима, у складним односима између камених блокова моста материјализовала се неимарова мисао. Мисао и поредак – то је она светлост којом је везир Јусуф хтео „само делимично да обасја“ свој завичај.

мислио и на ове песникове поступке кад је тврдио да не уме „да разграничи конкретно од апстрактног, слику од појма и мисао од осећања“, као и да је „традиционалним дескриптивним средствима описивао психичке афекте“52.

„Једином сну“, наиме, има просторна својства управо зато што није разлучен од телесног, као што у истој песми и „чудна мисао“ детету „око свог тела кружи“ док га мајчина утроба обвија и док му „мозак тек утиче у лобању“.

Јер, за разлику од неких других учесника у познатим полемикама, чија се мисао готово до краја исцрпљивала на равни кратковеких, дневних готово несугласица, Зоран Мишић је тада усред полемичке

који их уздижу до обрасца, одакле у њима она екстаза, онај унутарњи замах који плени као порука која не носи само мисао или осећање свога пошиљаоца, него је у њу стало цело људско биће које вам је шаље.

у издвајању и наглашеној пажњи према оним моментима у природноме језику у којима је изражено осећање, став, воља и мисао индивидуе, без обзира на то да ли она говори у своје име или у име неког колектива.

А ако ту област чине сви они моменти у којима се изражава осећање, став, воља и мисао индивидуе (управо су они, у не тако давно време, заменили старе, индивидуи наметнуте језичке поступке, тј.

униформности и типизираног официјелног понашања, а њему подједнако одговара уравнотежена, предвидљива и препознатљива мисао, као и, с друге стране, безазлена осећајност.

систем меморише као, парадоксално речено, своју властиту унутарњу организацију; Зоран Мишић би рекао да кохерентна мисао, у језику изражена, има своју „музичку“ структуру која се поклапа са семантичком.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

исти мах, то што уистину потиче из туђе тачке гледишта постаје саставним делом Софкиног доживљаја; тиме је такође њена мисао о себи осенчена мишљу о оцу.

типично је експресионистичка појава и заснива се на синтези утопијског космизма и виталистичког универзализма. Мисао о некој далекој непознатој земљи само је једна од многих утопија које је тадашња млада генерација у свету, након

Уосталом, већ самим својим присуством уз јаву на иницијалном и финалном месту текста подстиче код читаоца и мисао да постоје два вида стварности: у једној стварности живе ликови, а другу они тек наслућују, даје се у наговештају.

Код Црњанског су, чини нам се, кључне следеће поставке: „Поставио се калуп а приори за мисао и за осећај. Зато је ваљало разбити ту метрику и створити нову са мелодичном, слободном линијом ритма; „Али ритам

Ликови Сеоба и иначе нису обдарени способношћу да далеко и широко разгранају мисао. Премда често у сећању пролазе кроз свој живот настојећи да га разумеју и у њему наслуте поредак, њихова мисао није

Премда често у сећању пролазе кроз свој живот настојећи да га разумеју и у њему наслуте поредак, њихова мисао није толико заокупљена смислом опстанка колико лаким и лагодним животом.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

и зид проговори. ОДБРАНА ЗЕМЉЕ У срцу љубав јача од смрти У глави мисао већа од главе И то је одбрана земље Страшни су ратници под земљом, војници одбране, Залиха снаге спремна ако живи

Тада почиње лутање, осетим да се мења структура мојих чула и да уместо чела имам једну једину мисао. Не постоји тријумф изван несреће. Док смо то сазнали неприметно смо заменили себе.

црној ко склопљено око хајдемо просте воде хајдемо то је мала шетња до увежбаним навикама шта њена златна лудост мисао која се премешта из једног света у други кад великим речима претходи пустиња непознатог и натраг које нас

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином у мисао коју још не мисли нико, у празно место, у пену када с празнином помеша се море и огласи риком.

местима где је песма најлепша онај који је први запевао повући ће се препуштајући песму другама ја прихватам велику мисао будућих поетика: један несрећан човек не може бити песник ја примам на себе осуду пропевале гомиле: ко не уме да слуша

кривим Све ми је једно да ли је то зло Које се вежба певајући или рањива мера Зиду који пева не требају врата Ово је мисао коју мисли њена ноћ Страх ће осетити само најхрабрији Послушни ће држати цвет у руци Док се срце не претвори у шљунак

! Мисао која не уме да мисли Завлада светом. И сада је касно Било шта рећи што би било јасно И човеку и птици под којом смо кис

Петровић, Растко - АФРИКА

Или је изненадан сусрет (са човеком који има истовремено: и мисао што схвата наше осећање, као и осећање које појми нашу мисао; који, са другог краја живота, коме ми тек идемо, пружа

је изненадан сусрет (са човеком који има истовремено: и мисао што схвата наше осећање, као и осећање које појми нашу мисао; који, са другог краја живота, коме ми тек идемо, пружа нам насмешено и пријатељски руку), такво исто чудо, таква иста

мислио сам, човек који је за ово кратко време био за мене што и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мисао, коме сам поверио све што сам сматрао тајнама својих мисли, јер је било драго немати тајни пред његовим седим косама,

Ни са једним нисам везивао своју мисао. за нова неба и нове земље, и никада ме нико није оставио овако насред друма по чијој се ситној црвеној прашини јасно

Таква отприлике мисао мора једанпут сазрети у бивољој глави болесниковој, па ма колико она била лагана. Да мора сазрети, зна цела његова

Татуажа су само њини спољни знаци. Једна је татуаже да сме ићи са женама, друга да зна мисао воћа, трећа да има моћ савладати воду итд.

Н. је говорио сасвим расејано, невезано; тешко развијајући мисао; са подсмехом. Његова укрућеност, иако због озледа, несвесно ми је наметала мисао да долази од неке тешке болести која

Његова укрућеност, иако због озледа, несвесно ми је наметала мисао да долази од неке тешке болести која лагано уништава његов дух.

Крајеви где влада дивљина, и само дивљина природе; где је и човек дивљина, и његова дела дивљина и његова мисао дивљина; где је дивљина једина и апсолутна племенитост.

За црнца је његов друг једино нежно биће; за њега он има сву чежњу ако је удаљен и своју најбољу мисао када су заједно; но и ту је немогуће приметити ма сенку љубоморе или зависти.

Кажем себи: Сутра ћу бити на броду! и мисао да је ово последњи пут да сам са црнима, последњи пут да делим с њима њину гозбу, жалости ме необично.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ: И све се овде у крв створило: Из крви свака ниче мисао, А свакој мисли смрт је основа!... (Меће руку на нож.) Да убијамо, Раде!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Скочи и Владан, беше му пала на ум »велика« и »спасоносна« мисао. Он приђе ђенералу и поче га наговарати да је већ крајње време, да он — ђенерал — иде из шанца. (Наравно, др.

се обема рукама о ункаш, наслони се на руке и чисто це сав згрчи и погрби од бола; мора да му је тада нека страшна мисао чупала душу.

Намах опет обузима те црна мисао: ово су последњи тренутци... Успомене из детињства, лепи младићски снови, наде, планови, пријатељи, сва мила и драга

— А да шта ћемо друго?! — Хајд'мо напред. И они су полазили, а свакоме је лебдила на лицу као нека сустала мисао која је, после узалудног тражења исхода и разрешења, малаксала, свила се око усана, пала на чело, улегла се у зенице,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Никада, људи, нисам тако слатко спавао као те ноћи... Када сам отворио очи и погледао ров, прва ми је била мисао: „О, данас је јуриш“, и тада се сетих оне змије. Неки непријатан осећај је прострујао кроз моју душу...

Хтео бих да се извучем, али један паде преко мене. Једну мисао имам само: Измаћи што пре из овога пакла. Пузим, одупирући се здравом ногом. Знао сам да смо пропали.

Овде-онде рупа. Између жица израсла трава. Прва је мисао била: овуда Бугари не могу лако да прођу. Ово ме сазнање мало охрабрило. Гледао сам кроз уски прорез смелије.

Али командир као да одговара на моју мисао, настави: — Он је већ пети водник кога губим за последњу годину дана. Смрт је дакле овде свакидашњи догађај.

Привлачим се... јурим преко пољанице, јест, баш ја трчим... пред рововима сам... — Овде моја мисао као да замире. Никако не могу себе да натерам на бајонет. Грчевито стежем очне капке да бих изазвао ту визију.

Слушао сам како су неки сањали језив сан, и тога дана погинули. Или им се наједном наметнула мисао о смрти, те су постали тмурни... Хтео сам да запитам Драгана зашто је паковао ствари.

Погледао сам на часовник... Седам и по. Решио сам да идем одмах. При поласку погледао сам на диван, и обузе ме слатка мисао како ће на њему лежати сутра Арлета.

Њих двојица дохватили су ме под руке и привели до врата. Тада ми сену мисао... да подметнем стопало под точак вагона. Остао бих тада сигурно.

— Тхе!... Кажу, за успомену. Има се утисак као да из оних дупља зјапи прекоран поглед. И невољно се наметала мисао, која се често чита у новинама о „брдима кајмакчаланских костију“.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

“ Ова горка мисао пристаје уз многа наша књижевна размишљања; није неприкладна ни овде, данас. Баш срећни књижевни пролом Бранка

Овде усвојени наслов песми дао је Милош Црњански када ју је објавио у часопису Мисао, 1. јануара 1923, књ. XИ, ср. 1, стр. 23—4.

јануара 1848 — „прва је моја мисао била да му цела Младеж Српска величанствен споменик подигне, који би и доцнијем нараштају јасно зборио: Овде лежи

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

„Ово се већ одавно пресипа... прелијева!“ — прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну кобну мисао која би му тада синула кроз главу.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

с праском И нове се дижу кô химна раздања А сав стари блесак у пепелу сања, Разочаран таштом гордошћу и ласком. Мисао умрлу прах незнања заспе, Али авет њена, подсмехом презрења, Срами охол идол младих поколења, Што чезне да стару

Бог истине само пепелиштем лута, Где мисао људска смрвљена се згара; Он је увек ту, кад гробље се отвара И просипа сузе од кута до кута.

Преда мном стоје завејани пути, Звезда за звездом очајно се гаси. Разлоге знадем... Ћути, душо, ћути. (1915) МИСАО НАС ЈЕДНА РАНОМ ЗОРОМ БУДИ СИНГИДУНУМ Ноћас сам те снио, престонице бела, Китњасту и младу у сутону.

(1916) БЕЗ ДОМОВИНЕ Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?

(1916) БЕЗ ДОМОВИНЕ Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?

(1916) БЕЗ ДОМОВИНЕ Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Тиме се власт обезбеђује и Немањиним наследницима, те ће ова теорија остати доминантна државна мисао свих немањићких владара.

Појам царства небеског, за које се опредељује српски кнез, идејна је подлога свеукупне ове поезије. То је мисао јеванђељска, али и основна идеја сваке јуначке епопеје, у којој је смрт на бојном пољу једини пут да се ратнику

У основи његове космичке поезије налази се мисао о јединству човека и Бога, о човековој небеској преегзистенцији, о његовој моралној кривици, паду и поновном уздизању.

Ту тему он је развио у низу песама (међу њима је најбоља Мисао, да би јој дао завршни облик у космогонијском спеву Луча микрокозма (1845) у којем је мотив библијског пада човекова

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Ал’ један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!...“ 1875. ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ Зар пољубац мени,

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

У КАМЕНУ 98 ХРАМ 101 РЕЧИ ИЗ ОСАМЕ 103 СТРУНА 105 МИСАО 107 РАДОСНО ОПЕЛО 110 ОН 112 ОДЈЕЦИ 114 МОЛИТВА 115 ТУГА 117 ПОГРЕБ 119 СЕЋАЊЕ 121 ЈУТРО 123 ИЗ ОСАМЕ 125 ПРИЧА 127 ИЗ

5 Мукло то нечуј неки у мени случи. Прснув занемела срћу дâ гласа струна. МИСАО 1 Тишином чудно све ми засветли — крилата походи ме она.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И да би све то пресекао, диже се са ручка. — Бесна је она. Камџија њој треба! И једино мисао да то спречи, да се не чује, не помисли да је због њега то учинила, само то му је било пред очима.

Ћипико, Иво - Пауци

И он главом да ха смрћу плаши! ... Гдје је то?” Али Илију избивша мисао мори и не да му мира ни дању ни ноћу. Зна да је то што премишља гријех, али ко је без гријеха?

Илија је на живој муци. Одмах након Петрове продаје врзла му се мисао да прекупи од господара продану земљу. Колебаше се неко вријеме, док мисао сазре, али не може дуго да чека.

Одмах након Петрове продаје врзла му се мисао да прекупи од господара продану земљу. Колебаше се неко вријеме, док мисао сазре, али не може дуго да чека. Боји се претече га неко, па онда — гдје је пристао?

Чека... И премишља о којечему, дође му мисао те му се учини да су бискупови дворови тако велики да би у њих све село стати могло: и чељад, и благо, и пића...

Доктор погледа по друштву и поче да говори: — Мисао — вели — дошла ми је у памет овога часа у овоме зеленоме одгојку.

Он то рече онако из обичаја, и не мислећи на оно што је рекао. Али други прихватише његове рјечи као једну мисао. —Тако је! — потврди дебели фра Јере.

— изговори очито дирнут. — Нисте ми мрски... А и зашто би били? И, отежући бесједама, однесе је изнебуха мисао ка Ради.

А и зашто би били? И, отежући бесједама, однесе је изнебуха мисао ка Ради. Поп Вране, као да је осјетио њену мисао, вели јој: —Знам да ти нисам мио, али једнако можеш бити са мном добра, ако хоћеш, — и испод стола ухвати је за руку.

Маша осјети додир и голицање његова лица на своме, осјети његову мушку вољу... И док је он љуби, мисао бесвјесно понесе је ка Ради... И жеља за његовим миловањем изби снажно, јако. — Раде!

Кад се освијести, прва мисао бијаше да злу што га снађе на пут стане, под коју му драго цијену, и намах одлучи да све распрода што се може продати,

И, премишљајући, долази му иста мисао: — Хоће и мене да раскући као Ружиће, Вујиће и друге! Али која му корист од тога?

И неколико пута, кад је била већ под кровом, дође му мисао да је ноћу упали. Нема тому дуго што је код њих то у обичају било, и тада често чија појата, кућа или јара,

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Да ли ти унапред знаш, ако си свемогућ, шта ћу рећи, водиш ли ми мисао, могу ли ипак скрити од тебе неку своју малу тајницу, нешто као неку сићушну погану помисао, тек толико да и ја имам

ли, јасеново, орахово, дудово, крушково, дреново), зар ниси неки траг о себи у њему за вечност уклесао, помен неки, мисао, слутњу, тајну, псовку, радост, жудњу, патњу. Крст је педу дугачак, пола педе широк.

Да би колебљива и непостојана мисао могла да опстоји у човеку, да се зачне и почне расти, потребан је мир, оно гњило млако чиљење времена, она тишина што

Одједном ми блесне у глави мисао да бих ипак боље, лукавије, мудрије, вештије поступио ако се не бих истрчавао, него рецимо остао у једној

Та мисао ме најпре плаши, а онда се на њу навикавам јер немам избора. Она је, наиме ту, и ја се не могу претварати како је не пр

“ Постиђен што је тај дрипац набасао на моју малопређашњу мисао, поново се налактим на зубац бедема у нади да ће ме оставити на миру. То је било, изгледа, погрешно. Остали су.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ах, мисао моја за вама се креће, Где јесени мрачне не царује ћуд, Где на земљи влада вечно премалеће И млађани живот разлева се

И ЗАВИЧАЈ Кад поноћни поветарац пирне и с Алгавре мирисе донесе, Усред мрака и поноћи мирне Мисао ме у прошлост однесе.

А чују ли дах божији милиони, Дах што струји по далекој васиони? Дух га чује у шумору тавне ноћи, И мисао, што се рађа у самоћи. 1892.

Ал' ова свечана туга мисао буди ми другу: Ко беше уметник отац што своју опева тугу, И туч оживе собом? А грање трепери мирно...

И зашто гледаше крадом Кад кравар од куће пође са својим рогатим стадом? Ова га мисао уби. А пиће чињаше своје, И гнев се будио тихо, јарост на оних двоје. Зар један пијани кравар?!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Једна мисао, изненадна као муња, сину му кроз главу, и подиже га са клупе: „Те две праве су паралелне!“ Он седе поново на клупу,

То је, ни мање, ни више, него проблем инфинитезималног рачуна, па би основна мисао коју је Кеплер при решењу тога проблема засновао била и праскозорје више математике, да је у сретнијим временима била

Навршио је педесету годину. Његове живе очи показују да му мисао има брзину муње, али његов болешљив изглед и нервозност његових покрета одају колеричну природу.

Та генијална мисао синула је у његовој глави, како ми је сам причао, још пре двадесет година, за време велике куге. Али, када је онда

Дуго сам тако чамио. Тада ми паде поглед на мој ручни кофер који је лежао, претурен, поред врата. Једна мисао кресну ми кроз главу. Скочих на ноге, отворих кофер и извукох са његова дна један жути портфеј.

Мучила ме мисао да ли и за наш организам важе неминовни закони који му у напред означују ток, као што то они чине са мртвом природом.

Јер искрена је молитва - не она која се учи на памет - у ствари, мисао, а нашим мислима можемо се винути и изнад лепог салцбуршког неба.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” — Усред таквих разговора упадне или глас госпа Нолин, или она сама. Није могла никада да трпи да дуго бушка по њој мисао. Тек скочи, па је све прошло. Треба радити, посао гледати. Сажаљење ју је нарочито раздраживало. — Не кукајте!

Сачувај, Боже! страшно је бити богат” — уздахнула би госпа Нола у себи. Па би онда почела да некако силом криви праву мисао: Тодор је погинуо да она постане богата удовица, и да буде богат бог те пита ко.

У Новом завету, жене су избрисане. Јаирова кћи је мртва. Мудре и луде девојке, иако са дубоким смислом, само су мисао и декорација. Марта и Марија су покорне слушкиње. Мати Христова је велика мученица и чиста жртва.” итд.

И они су, знај, друже, од две врсте Јевреја, боља врста... Хајдмо сад кући. Ова вечерња сета ме враћа на мисао да сам сâм, да ми је умрла мати. У варошици већ сумрак.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

представи се замок Влајков бити, гди се погано легло укоренило, кујући против њега сјети и козни, — може ли да га ова мисао не подигне?

Ова је мисао не мало снесвесели, будући да не би желила оца свога тако оставити, но најпосле с тим се утеши да она није прва која

) За длаком је остало те се није Роман свога обећања одрекао, и једна мисао да је може бити она, као што смо рекли, волшебница (надежда је од свитака јело) принуди га да за њом из тамнице изиђе.

Каква је то девојка, откуда је, и чија је? Зашто на јелену јаши? Куда ће по овој непролазимој шуми? Ова га мисао на то доведе да он своју Розинанту окрене и тамо пут управи куда је вишепоменута девојка ишчезла.

Је ли само ова мисао или друго штогођ Романа побудило да он пут свој преокрене, видиће се. Познато је како они који се први пут у картање

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

“ пре но што је човек могао н завршити мисао. Трећа парка, она што скраћује човеку век, била је зато да ја будем професор. — Ништа лепше од тога!

Нека добијем батине, када већ тако мора бити, али нека добијем и дукат! И одмах ми сину сретна мисао кроз главу, па се отиснух низ улицу, све скачући с ноге на ногу; долетех весео и усхићен оцу и мајци, изљубих им руке

Лепо. Кад изведе тај пут, тј. кад стигне у Ниш, он је онда свршио оно што је хтео; његова је мисао била да отпутује из Београда у Ниш и он је ту мисао испунио. А једна мисао изведена и исказана, то је реченица.

кад стигне у Ниш, он је онда свршио оно што је хтео; његова је мисао била да отпутује из Београда у Ниш и он је ту мисао испунио. А једна мисао изведена и исказана, то је реченица.

А једна мисао изведена и исказана, то је реченица. Воз је на крају своје мисли стао и не иде даље, а то значи, и на крају реченице

Више тачака је знак који означава незавршену мисао. Није нам никако ишло у главу како може бити незавршених мисли; кад си је већ почео, заврши је.

То је ето несвршена мисао и ту дође неколико тачака! А таквих изненађења, као што је судар возова, има често у животу, те према томе знак више

Тако, на пример, лопов завуче руке у туђу касу а наиђе изненада полиција; то је онда одиста недовршена мисао, која се означава са неколико тачака...

И то је недовршена мисао, која се означава са неколико тачака.... Или увуче се господин код младе жене кад јој муж није код куће и таман млада

И ту је мисао недовршена и та се реченица у животу свршава са неколико тачака, а гдекад можда и са неколико удивителних.

да би дакле могли научити она чудна историјска имена, ми смо пали на сретну мисао да њих употребљавамо у игри јениџајеса и тако смо, место досадањих речи у бројаници, употребили ова владалачка имена:

Дошао сам био и на мисао да напишем професору Абеци једно врло учтиво писмо и написао сам овако: „Поштовани господине Професоре, Лекцију о

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Гр-у! А од пренапрегнутог ишчекивања у ушима нешто бубњи. Ето је... Кожа као да се набира, тело се грчи, мисао замире. Гр-р-ру!... Хуј! Као да спаде нека копрена. Тело као да се извлачи из неке чауре. Опет... Јури безумно...

Гр-рру!... Много дима. Нешто ме гуши. Пуна су ми уста земље и неке сукрвице. Сад ће... Гр-р-ру!... Напрежем мисао. Знам, знам, све још знам... Али откуда ми ова земља у устима. Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи... Та људи су зверови.

Широко отворених очију зверао сам лево и десно, страхујући да не плане пушка иза некога жбуна. Изгледа да је иста мисао и остале мучила. Батерија је журно ишла. А већ од села настајао је друм. Још само да пређемо овај шумарак...

Негде у селу закукурека петао. Сетих се Јанкуља... Али шта ћемо сад?... Сем неким другим путем да пођемо. Иста мисао мучила је и командира, и он запита сељака да ли има који други пут. — Ево, вод’! — показа нам он руком у мрак.

— Сви сте ви у праву. Само нико од вас не уме да изрази своју мисао. Дакле, тачно је да државу чини суверена власт над одређеном територијом и становништвом.

Али већина остаје збуњена, неодлучна. Као да су догађаји изненадним замахом својим загушили сваку мисао, те људи лутају усплахирено кроз маглу као сенке и подсећају на звери које је хајка притерала у теснац.

А небо плаво као споменак, чисто као око девојачко, а бескрајно као мисао. Свечану тишину висине нарушава та грозна направа, као урлик побеснеле звери.

А трећепозивац као да хоће да појача ову мисао, наставља хладно: — Ноћу се дигну у бунилу и ватри, па онако голи пођу и набасају на воду. Они најлакше сврше.

Посматрали смо занемели. У нашој свести појави се визија бојишта, мртвих, рањених. И једна мисао, која је дотле подсвесно тињала, под утицајем овога пуцња излете са наших усана као крик: зар опет!...

Изгледало је као да у свима нама тиња једна иста мисао: остало нас је мало. Да ли ћемо и ми изнети читаве главе? Са противником се познајемо. Тешко ће бити...

— саветује га потпуковник Петар. — Ето видиш... — А-ух! — тресао се Исајло. — Сад знам зашто жене... — али мисао не доврши, јер је пред њим стајао командант. После десет дана поново стиже вест да су наши заузели Кајмакчалан.

У тој лудој јурњави као да чујем повремене пуцње пушака за нама. Ударио сам коња мамузама и ужасна мисао сену ми кроз главу: опкољени смо!...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја И друмови су меки и дуги. О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја! Ознојени скидали бисмо укорак шешире: Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире.

ПРОЛЕТЊА ЕЛЕГИЈА ЛИРСКИ СПЕВ Мисао на Фиренцу То беше давно: пролећа дан и свеца. о мандолина, о миа гіовінезза! Некада, та реч за девица албуме, Јутром

Моје груди травом опоре, травом оквашене твоје хлаче; Као роса пашће моја мисао по теби И на уста црвена љубићу те, Све док пијана гори одбегла не би: Где уз храстова срца твоја моје срце

бедемима брдским, На доглед сеоског друма, На обалама реке, Свуда ће пронети необузданост своју И стграну мисао моју; Па и породила загледајући се у детињу пелену, Неће осећати више брадавицу зажарену Него ће се све нагињати над

Његов мозак тек утиче у лобању: Тако му око свег тела кружи чудна мисао; О величанствено је да се у давном оваквом мору И чекању, не утапа ни једна визија стварности, Очи му се још никада

Затим се пробуди, погођен од удара Место утроба да га обвија, ето судар: Тешка мисао, тек довршена у његовој глави, Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.

У Београду, Х 1922. Последња песма Откровења ПРОБУЂЕНА СВЕСТ (ЈУДА) Проћи ће кроз живот мисао, Залогај пресни меса кроз тело, Човека, који је толико пио и дисао Док сварити је није успео: И то дивно преображење

Једном бар (једним дахом), макар вас начин говора у први мах и увредио, да би се могла изрећи цела мисао и да би се одахнуло.

Видеће се да та мисао није тако рђава, као што сте очекивали, за оне бар који не плану одмах - и да дух из кога је ослобођена не заслужује

А сад је мисао спасоносно прелила моје тело на млак талас. Тело ће научити мој живот здрављу и дисциплини, а мисао га је била надражил

А сад је мисао спасоносно прелила моје тело на млак талас. Тело ће научити мој живот здрављу и дисциплини, а мисао га је била надражила толико.

Оваква мисао претпоставља идеју слободе и идеју разочарења у индивидуалистичку корист од хегемоније целокупног живота.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— и не дорече она своју мисао до краја, а разлеже се оштар, танани писак. Огледало у њеној руци распрсну се и разлете на све стране. — Шта би?

— Ах, требало би о томе размислити! — рече себи, али још своју мисао не домислила, а помрли отац и мајка, син невесту довео у кућу, већ и унук двориштем трчи.

« Као да одговара на његову мисао, Сребренка рече: — Реци му да си бисер нашао на обали. Нека јахање на таласима остане наша тајна! Риба ућута.

— Погледај се! — рече девојка као да одговара на његову мисао. Погледа Старац свој одраз у води и крикну. То пред њим није био Старац, већ момак усница тек нагарављених.

— дечак још и не заврши своју мисао, кад чу како се иза ормана нешто миче. — Шта је сад ово? — трже се малишан, савлада страх и пође ка орману.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Није могућно данас прокљувити каквим је начином и како уз косовску епопеју прирасла мисао о издаји Вука Бранковића на Косову.

Ако је та мисао прионула уз епопеју истом од XВИ века, у које се време хватају њени спомени у изворима, занимљиво би питање искрсло:

главна, најшира и најразгранатија Није могућно данас прокљувити каквим је начином и како уз косовску епопеју прирасла мисао о издаји Вука Бранковића на Косову.

Ако је та мисао прионула уз епопеју истом од XВИ века, у које се време хватају њени спомени у изворима, занимљиво би питање искрсло:

Према Константину Филозофу, дакле, Лазар и његови ратници задобили су „небеско царство“ по божјој вољи и кроз борбу. Мисао о небеском царству које задобијају храбри ратници веома је стара, много старија од хришћанства.

Одисеј испричао како је Неоптолем неустрашив, Ахилова душа је отишла широко корачајући весела што има одличног сина. Мисао о небеском царству служила је првобитно томе да се подстакну људи на борбу.

И могуће је , чак је и природно , да је мисао о Вуковој издаји, у вези с поменутим околностима, поникла баш у главама тих људи који су до пред крај XВИ века

Не бити страшљивац, не бити издајник, не осрамотити се пред дружином — пред отаџбином, то је била једина мисао, једино осећање. С том мишљу и с тим осећањем Југовићи су стигли на Косово.

Његова љуба, која је видела „зао санак“, покушала је да га задржи, али он се није бојао смрти; његова једина мисао је била да погине на време, у прави час, заједно са осталом браћом.

— То је била једина мисао и Васојевића Стеве, који је такође касно стигао на Косово. Њега је љуба испратила с чедом у наручју — као у Илијади

У таквој ситуацији сасвим природно јавила се мисао о буни, нарочито код људи који су се и раније — уз аустријску војску — дизали на Турке.

буне против дахија) Насупрот оваквим завршецима — у којима је сажето казан смисао читаве песме или, бар, једна мисао или осећање или слика који складно и снажно завршавају песму — стереотипни завршеци, и кад, су и кад нису у вези са

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Убрзо је заспао и Јованче. Колико је тако проспавао, то ни сам не би умио казати, али кад се пренуо, прва му је мисао била: — Ваља опет у извиђање.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Какво ли је то страшно чудо, несносно мојим очима за поглед о, владико, види се! Сваку мисао и саму сунчану зраку недознано тамни, сине мој! Не могу се доумити томе послу, слатки Исусе!

) Него он со тим прекрати цареву реч и његову му мисао таки разоноди. Ама на царево о том поуздање јер он хоће до иста то њему почети правити, та и узе апостол у руке ђунију

Није ми толико мисао била за храном, колико за телесном пожељом, дан, ноћ обиходиће ми с ким бих се састала да доконам блуд свој.

Људи остали сви врве у цркву да се поклоне частном крсту, а мени је о једном послу мисао тражећи свуд и облазећи кога бих нашла и намамила ко би са мном био.

Пак већ кад му не смеде дарнути у тело, узе се у другу мисао и узе онај раменик светога Димитрија крвав (што су у оно доби адет имали господа те су носили нешто кано ђаконски

А клисара што чува цркву, њему је највиша мисао за ћивот светога мученика, зашто сав је од чиста сребра био справљен и онде на њега позор има да ако се растопи сребро

Тек исто о једноме разликоме себе одевању и повише новчаном стицању голема нам је старост, а очи и мисао на туђе трапезе испијајући долије, и лепше вино пробирући. Како не би то на зло нам слутило?

Сретнемо ли ко ли кад кога туђина путем, сву мисао и умиљање приложимо што издрамчити да се зајазимо и то нам је човечно посећивање с науком људско!

И сва му је цела мисао меркана само к њему на одговор к питању и заповеди му примању. А да њега остави, и с којим млађи онде узео би коју

А мисао сва цело склонита круто к играчицами преласно се у томе при седењу у вражије споне с премамом лови. Скрнавите свету црк

Који надбори, ономе се и венац даје. Ласно је звера застрелити, ал' га је мучно припитомити. Мисао је у туги горка и незауставна. Не по роду свакад јунаци на гласу врсни и бољари поштени излазе!

Што ли раздељује свако осећање по особито и како со тим мисао свој уговор има с напоља стојећим и изнутрашње прихвата?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

се, јадник, узаман баца ногама, стреса товар и самар, али му све то ништа не помаже, — тако и овоме само пусте у уши мисао о женидби и женици — и ви сутра лепо не можете више да познате оног јучерашњег сређеног, мирног и задовољног човека!

И Доки се допала та мисао, и она остаде и даље у тој завери имајући у њој и своју одређену улогу, којом ће припомоћи да ствар испадне као што