Употреба речи мисли у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

До старице смештено беше још неколико болесника. И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. — Мајку ми доведите!

Чудно је то, али се мени на добро не слути... И Миладин се наново удубио у мисли: изгледао је тако као да му се већ десила нека несрећа; а корак му беше тром, лен, као у човека који иде некуда где се

Кам’ да их сви знају!... Под оном црном хаљином нема срца, нема душе; онда кад ти најлепше говори, онда ти најцрње мисли.

Ја сам дрктао од страха кад ми је казао да тим путем мисли своју невесту проводити, али се њему противити беше узалуд; он је тако решио и тако је морало бити.

Ја нисам страшљив, али те ноћи коса ми се увис дизала; обоје смо ћутали, сваки од нас био је у своје мисли удубљен, само испрекидано дисање и куцање срца што си могао чути.

Диван пар људи, помислио сам, а да л’ ће бити и срећни?... Ја сам при тој мисли уздахнуо; а кад су ми дали невесту да је као девер водим на прстеновање, у груд’ма ми се учини тако тешко као да ме је

Има те му неко и верује, а неко му се и подсмехне... А он, сиромах, шта ће,... Слегне раменима, па мисли у себи: лако се вама смејати!...

— питаше учитељ, а Милисав се трже и зачуђено погледа у свога учитеља; као откуд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он досада ником није поверавао?

Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: — Богме, учитељу, није лако имати тутора!...

— Много којешта мислим, брат-Радоване... Знаш, кад човек своје деце нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!... Да, да, тако је то! Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!...

Кад тамо, шта је?... 'Оће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. „Бре, дете“, рекох му ја, „нећеш је узети, док је на мени главе!“...

— Биће, Никола, биће баш да су мађије... О томе су ми већ и други приповедали, — рече кмет-Радован. — Ал’ ето, — мисли учитељ, — кад момак воли девојку, шта му знаш?

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” Наравоученије Чловек неправедан и зао подобан је ове басне орлу. Све мисли и измишљава како ће другог озлобити, док сам у зло падне, пак се онда тужи и јауче.

Оно што зна рад је и боље знати, а оно што не зна не мисли да зна; радо и весело што је добро и паметно и слуша и прима од ког му драго, и тако од дан до дан паметнији и

Пакостан, кад о највећој пакости мисли, онда најмајсторскије измишљава речи. Зато излишни комплименти, ласкателства, церемоније, необична похваљивања и

Дакле, не мора ли луд бити ко мисли да му је ово чувствованије залуду дато? Ево како о овом пре неколико хиљада година старац Исиод мудрује: „Ιχθύσι μεν

„Μη μ΄έπεσιν στέργε νόον δ΄έχε και ϕρένας άλλας: Немој ме речма љубити а ум и мисли на другу имати страну”, вели стари Теогнид.

с дужностима својима, које свакому чесному чловеку и правому патриоту морају бити нерушиме и свете, и нека не мисли као неки свештеник с Грахова у Босни, кога су питали зашто апостол Павел вели: „Ко жели епископства, добро дело жели?

Злаје птица која своје гњиздо скврнави! Разуман и вредан човек кад мисли гди међу стране да се намести, он најпре иште да сазна како они људи међу собом живу.

Н о н а у к а ј е з ла м у к а , и млого гора него ко мисли! Чему смо привикли и што смо из детињства научили, то и тако хоћемо да буде и да остане, ако ће свет пропасти, и ми с

” Блажен народ гди се ово мисли и верује! Обичавајмо, дакле, јуност на добро; од тога све зависи. 61 Муха Муха упадне у лонац с масном чорбом.

Жени и човеку ружно је и срамотно без посла стајати ако су и колико имући. Ко год не мисли о добру, мора о злу мислити, зашто је натура ума человеческа такова да он всегда мора у чему нибуд упражњавати се.

Ленивац се није родио да живи, него да труне и да гније јоште за живота. Ако се убог роди, просјаком мисли скончати се, нити је општеству, нити је својој фамилији, нити је себи на ползу.

Не познајући цену разума и благородство срца и душе, ако се не сјају и не шуште на њој хаљине, мисли да је пропала. Кад би (сачувај боже!) све жене оваке биле, тешко би оном било ко би ово писао!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Нити зна шта хоће, ни како ће, ал троножац не мисли да преда! Он не може, он не зна, он не сме, он не уме, а другоме не да!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим, него у оне у којима сам живио.

Он ће и новце узети и нас исећи. Из овог синџира и из ови̓ лисица не мисли он нас живе пустити. Но кажем ти: не дај ни паре, не остајте под дугом, да ми деца просе”.

тронуло, али ја му опет весело кажем: ,,Хајде ти да видиш моју војску, да видиш Посавце какви су као лавови, сваки мисли погинути а ниједан не мисли се мирити” и проче.

весело кажем: ,,Хајде ти да видиш моју војску, да видиш Посавце какви су као лавови, сваки мисли погинути а ниједан не мисли се мирити” и проче. Испитам који су то кметови што су покварили и војску растурили, и он ми и̓ све поименце каже.

— У тој се ноћи не спава. Како зору опазише, сва се она спрема, да ја ђоја не видим, разиђе. Ја ону ноћ у мисли пођем себе разговарати и мислити колико ћу ја за стра̓оту знати?

Од свију мисли ова ми се учини неопходимо најпреча и најнужнија: молити највећега врага, Турчина. Од два зла бирати мање.

” Император рекне (које ми је чак после Давидовић казао): „А вражје политике, мисли он да нико не зна шта они са Србима раде! — А што вас не пусти к себи?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

А од бакшиша нема већ ни помена. Иде он и мисли шта га чека код куће; како ли ће изаћи накрај с Милуном кад му заиште паре и рачун.

Газда-Милуну смеши се брк. »Добро је, добро!« мисли у себи, па тумара даље по кући. Оде обилазити и остале зграде. Кад би код амбара, смотри оно момче и покрај њега

Тек увек тај злослутни број, то 25! Тако један дан седи Пупавац замишљен у кавани »Код јаблана« и мисли о свом плану, о капиталу, о својој шпекулацији. Док уђе у кафану један странац. Приђе те седе за Мојсилов сто.

»Да је барем он овде, па би се можда могло и покварити...« И ту се си ромах Пупавац удуби у дубоке мисли... Између многих мисли паде му на ум и то како је вечерас неколико пута прошао испред Савкине куће. »Аха!

« И ту се си ромах Пупавац удуби у дубоке мисли... Између многих мисли паде му на ум и то како је вечерас неколико пута прошао испред Савкине куће. »Аха!

— Напослетку, ја не знам каки си Ти то! Ја се никад не бих ни упуштао с њим у таке разговоре... Знаш добро да он не мисли као ја и ти, нити га можеш обрнути да мисли, па што Тек за прабога просипати речи?!

Знаш добро да он не мисли као ја и ти, нити га можеш обрнути да мисли, па што Тек за прабога просипати речи?! — Али ја се нисам толико ни упуштао... — Е, ниси ја!...

— завикаше сви, па нагнуше око живинчета и стадоше га загледати са свију страна. Било је ту ваздан нагађања. Кмет мисли да не буде друга кака ствар. Ћата мисли да је Дрекавац. Сељаци — дивљи човек, и ништа друго.

Било је ту ваздан нагађања. Кмет мисли да не буде друга кака ствар. Ћата мисли да је Дрекавац. Сељаци — дивљи човек, и ништа друго.

— Ништа, бога вам! — одговори начелник готово љутито. — Лудорија! Онај звекан нашао негде мајмуна, па мисли богзна шта је! — Откуд тамо мајмун?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И нека је са срећом! Маринко опет удари „темена” и изиде из одаје. Врљао је вас дуги дан. Рој мисли обујмио му памет... Он је желео да оно што уради, уради најбоље. Пред очима му стојаше сјајна будућност.

Да си рекао да има рђавих људи, он би ти доказао да нема!... Да си му казао да неко мисли о убиству, он би те гледао зачуђено, с неверицом; питао би те: зар има људи који хоће намерно да убију човека?...

Он це цећаше... и сети се свега што је било, сети се и онора што је урадио... Мисли му се мало задржаше на самом делу...

Ако он буде жив, куд мислиш онда?... Оп осети да му се земља под ногама гиба... Али се опре тој мисли. — Убио сам га!... Убио!... Добро сам гађао!... Куршум је ударио у главу!... Он је поцпнyо и пао.

Мехо изиде. Обојица заћуташе. Турчин стаде ходати преко собе. Подавио браду, па грицка, види се: нешто крупно мисли. Најзад рече: — Сад, нијеси га убио, нијеси!... Али како ћеш свијету рећи зашто си пуцао на њ?...

— Нису. Нико живи није свратио у моју авлију има месец дана... Јова опет поче ходати.., Он не знаде шта да мисли... Пљесну се од муке рукама и очајнички стаде говорити: Крађа!... У Црној Бари крађа!... Похаран човек у Црној Бари!..

Једна сунчана зрака пала му на руку и он је осећао како пече, али не маче руку иако му је било несносно... И мисли му летеше од стварчице до стварчице као лептири: лако дарну стварку, па иду даље... Био је према свему равнодушан.

Нешто куцка над њим „А... то је петлић”, помисли, и даље ништа... Гледа у њега, а не мисли о њему... Гледа у све, а не мисли ни о чему!... Сунце је све више и више нагињало западу. Врућина је попуштала...

то је петлић”, помисли, и даље ништа... Гледа у њега, а не мисли о њему... Гледа у све, а не мисли ни о чему!... Сунце је све више и више нагињало западу. Врућина је попуштала...

Приђе огради и зовну је. А кад му она приђе, њему се свеза језик!... Толике мисли, толики осећаји... а он их не умеде казати!... Али је осећао да јој мора нешто рећи. И рече: — Залучујеш телад?

Чим је таја казао да су нашли кесу, помислила сам да је само он могао закопати... — А шта вели таја? — Ништа. — Мисли ли и он да сам лопов? — Мисли. – А ти? — Ја не мислим. Ја верујем да си ти најбољи и најпоштенији момак на свету...

— А шта вели таја? — Ништа. — Мисли ли и он да сам лопов? — Мисли. – А ти? — Ја не мислим. Ја верујем да си ти најбољи и најпоштенији момак на свету... — А хоћеш ли ме чекати?

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И ја коме не зна имена ни лица, Све сам њене мисли испунио саде. Верност се заклиње с тих хладних усница... Као смрт су верне љубави без наде!

У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне у поље, далеко. Трава пуна росе. Тужно стоје врбе изнад воде мутне, Хладни ветри мрсе зелене им косе.

И тајне мисли болне и злослутне, И страх од патња којих нема више... Слушајућ тако те вечери мутне Ветрова песму и музику кише.

Хулим у мисли коју родим, А тобом трепте моје струне: Не видим пута којим ходим, Али су очи тебе пуне. СУНЦЕ Кроз мој сâд река

Или напор душе која малаксава? Је ли ово жена коју љубим, збиља? Ил' сен на проласку преко мога пута, Тумарање мисли без свести и циља, И све дело једног болнога минута!

Као у дворани огледалâ, и ти Сад у свакој мисли боравиш по једна. И цела исткана из сунчаних нити, Као крупно једро стојиш, недогледна. Хоћеш ли остати или проћи?

Из мог сна поникла, и ти беше ташта; Плод мога порока, крволочно јетка; Плод мисли, и ти си била без свршетка; Плод мојих сујета, подлија од свашта.

Да ми мисли знате једини бог и ти; Да те за леђима осећам, на миру; Да ни реч ни поглед не могу ти скрити; Да знаш где је отвор

Многе своје мисли бацио је семе, И храбро је бриге пребродио многе: Пола века опште носио је бреме, И толико исто носио је роге.

Она га је мучила својим неодољивим питањима и разједала његово метално срце. Мисли су ишле дном његовог духа остављајући трагове отрова и студени, као змије.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

је замишљен, па, рекао бих, и љут, и као да је с муком пратио мој говор, као да се усиљавао да се отргне од неке тешке мисли. Или се то мени само тако чинило? Да видим: — Море, шта ти је данас?

и на груди стискам, а она затвара очи и сањајући повија се натраг и предаје се истој слаткој и неодољивој срећној мисли. Ах, како сам тада срећан био, и опет тако „неискусан”, да сам мислио: ништа ме од ње раставити не може!...

Сад, за који минут, и моја се судбина решава! Био сам тако збуњен, да ми хиљаду којекаких планова и мисли дођоше у памет. Као удављеник, видео сам за тренут цео свој живот, не изузимајући ни мој јучерашњи сан, ни Јоцу у њему.

хеј!... Боже мој!... Ала се онда живело!... Остари се, па то ти је!... Било је то у неку руку паковање мисли. Он је прибирао, слагао, утуткивао. Турао у празнине понеко: „даће зар Бог!” или „Бог све може!

— Па није, Митре, — увија се моја мати — него као велим... — А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући! Какав мртвац! Ви мислите он то збиља мисли? Мари он и за суседство!

— А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући! Какав мртвац! Ви мислите он то збиља мисли? Мари он и за суседство! Него не да он да моја мати води рачуна о његову доласку, па не зна од зла како ће да почне.

од... Ама шта су ти одвугле ове жигице?... Дај једну жишку! Капетан га више не слушаше. Његове мисли беху далеко: чак у Књажевцу. Тамо му је била жена код матере, чекајући да се ослободи бремена.

Али ево баш у овај пар учини му се да ни сама лађа неће више доћи. Он постаде нестрпљив као и Благоје. Преврташе мисли да просије из њих оно што је црно.

и... не, не може бити! Та, ако су и Турци, нису зверови! Он се потрља по челу, хтевши разгнати ове мисли. — Мајстор је, и богзна како, рад био да се ождреби — настављаше Благоје, гледајући непрестано у место на коме је

Капетан га мирно слушаше, као ону шеталицу на сахату. Ни она, ни Благоје нимало му не сметаше да даље настави своје мисли. Опет је на старом месту. Опет пламте куће и по улицама леже нагрђене лешине...

— да бесни још више — куд ће више? Да се мири — како? Зар да се понизи? Аја! Мисли се испрекрштају као жице на шареници, изаперу се, исплâчу; умор савлада страсти, и љубав, и мржњу, и глад, и жеђ.

Баци подупирач и пође. — Петрија! Петрија претрну и стаде као укопана. О, боже, гле нове сласти! Каке су мисли, куда се то носе? — Петрија, сестро, опрости ми!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А госпоја попадија радосна, боже, па воли попу, као да су се тек јуче узели, па мисли у себи: »Та не би’ се мењала ни са вицишпановицом!

Иде, па мало пева он, мало црквењак, а мало ђаци, тако наизменце. Док црквењак или ђаци певају, господин попа мисли у памети, или се разговара о стању и имању усопшчега, о тестаменту и наследницима, о процесу и фишкалима, и већ о тако

— Баш добро те се сетисте и наканисте, а ми, бога ми, скоро задремали. — Бештија једна — мисли у себи госпоја Перса, — мора она свуд свој нос да забоде! Ништа друго него је дошла само зато да види шта вечерамо.

— Знате како стоји тамо: добар пастир не сме на себе ни да мисли, него куд овце, односно поверено му стадо, туд и он.

— Ето! Шта сам рекла! — рече љутито гђа Перса. — Онај паор га већ упец’о. Унцут један! — додаде у себи, па се дâ у мисли. Радозналост је морила; да се изеде жива. Како само већ да дозна: какав је гост, како изгледа и шта ће се разговарати?

Да оде сад кад се краве музу, — не иде, нема смисла. Кајафа је она гђа Сида, сетиће се одмах. Аја, не иде! Мисли се шта да ради.

Па к’о бајаги сневала да се кугла, нада се гостима, и шта ти ту још нема! Та док је видим, знам је и шта мисли! Гледам је к’о да је од стакла... Дакле шта кажеш: фини блед младић! Зар је то прилика за ону њену цвеклу?!

И она зна шта је »покенес«! — А он каже да воле гужвару са сиром! — наставља Ержа. — Па мора, сирома’! Дај, мисли у себи, ма шта, само да не остане гладан. Боме, пишкоте му и неће спремати!...

О госту ни речи! Гђа Перса се решила да не спомене, а гђа Сида ћути, или о којечему говори. »Видиш, бештије једне«, мисли у себи гђа Перса, »како се каприцирала, па баш ни једне речи! Ни да се бар пошали да нас позове после ручка!

Он тера само »хец«, од дуга времена. А иначе, он се и не мисли овде на селу заробити и оковати, него чека само то да му умре нека стара богата стрина, па кад је наследи, он ће одмах

нов шешир, нова хаљина или вођење на бал у Бечкерек, »да се дете мало разоноди и да избије себи из главе те црне мисли«, како је обично говорила гђа Перса.

њој маринерски обријани официр; на четвртој јесењи суморан ландшафт, а она наслоњена на неку руину, суморна такође, а мисли јој блуде некуд у даљину; на петој с рукама у муфу и пахуљицама снега; на шестој с лáлом и зумбулом у руци; на седмој

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И зато је после много богат био. Њега само жељка налази и чува под језиком. И у извесно доба — а и то се доба не зна, мисли се да обично лети, при великим врућинама, ако га једанпут у години испусти.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Он их части, али разговор му се једнако окреће око Савкиног тате, шта он мисли, да ли је већ начисто са уговором. Госпођа Јелка га уверава да јесте, да на све пристаје тата и да га само жели видети.

ИВ Љуба се мисли на коју ће страну сад. Сад би се баш упркос заљубио. Љуба је имао каталог од свих девојака у околини. У селу С.

Ако се уда, све ће из руке испасти. Мисли се не би се Чекмеџијић с мањим задовољио, а друго да му у рукама остане. У тим мислима легне и заспи.

Када су кући дошли, почну наново размишљати. Љуба мисли како ће та ствар испасти. Ако Перси у кућу дође, мора своју оставити, па није прави господар; рад би Персу у своју

Већ све зна какав је и како му стоје акције. Многи су Љубу покудили, али он неће све да верује, па мисли: кад се Љуба једаред ожени, све ће то друкчије ићи. Осим тога мислио је да ће Љуби у почетку ма чим замазати очи.

као домаћин, Ружичић пак „Желиш ли бити моја”; затим замоле фрајла-Јулку, те и она лепо отпева „Куд блуде сада мисли твоје”. Дошао је ред на чика-Гавру. Он отпева „Вино пије Дојчин Петар”. Сад сви моле Љубу да и он пева.

Љуба би волео да Ружичићу није дала, ал’ опет стиша му се душа, само кад је и њему дала. Јер мисли: и мени је дала букет, и њему је дала; он њу неће, а ја хоћу; дакле, биће опет моја! Врате се кући.

Сутрадан разиђу се. Љуба се срдачно од Јулке опростио. Кад дође кући, почне озбиљно да се мисли. Није шала, тако лепа девојка и две хиљаде форинти! Ал’ није му до оклевања, него хоће да буде ствар што пре готова.

Сад јој ни у памети није за њега поћи. Сирома’ чикаГавра мисли да је госпођа Макра у њега заљубљена. Фрајла Паулина била је лепушкаста, црномањаста; знала је свирати у клавир и

— Шта је Љубо, јеси л’ се ти испавао? — Нисам могао од мисли заспати. — А јесам ли ја дуго спавао? — Тако један сат. — Па кажи ми како ти се тамо код те удовице допада?

писмо прочитала, мало се поплашила, јер је већ пре тога лепа писма Ружичићу писала и звала га да до десет дана дође. Мисли, не зна шта да ради. Тих дана Чекмеџијић оде у В. Ту се састане са Ружичићем. Разговарају о фрајла-Јулки.

Варвара мисли да је свакојако добро, јер ако донесе, биће више; ако иште, има доста мираза. Већ три пута размеће карте, али опази

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и мутних мисли што су ово после подне у најживљем врењу узнемирене маште куљале једна за другом па се тако упућивале саме неким

да одагна од себе све оне непријатне успомене из прошлих ратова, што су непрестано од некуд навирале, па је хтео да мисли о томе: има ли ама какве год могућности ди све ово прође без опасних последица и шта ће бити најзад од тог несрећног и

Искрено да кажем: ја нисам веровао ни у ону личну радост што ме чекала, јер се мој грозничави немир мисли никад. у мени није потпуно стишао и они тамни, замршени осећаји и она раздражљива, болесна осећајност никад нису

зграњавала; људе који су увек знали шта хоће и код којих ме је нарочито чудио онај увек фини, танак и доследан ред мисли, ма о чему покренуо да с њима говорим.

Али брзе, сметене мисли навреше једна за другом и све се збрка очајно у глави Христићевој: и оне дужности и бриге и онај страх, па се усред

И знај да си ти једини мој живот, да су све моје мисли твоје, да ћу полудети без тебе. Не мисли да си далеко! Ти си у мени, увек ту, унутра у мојој души; и ко ишчупа твој

И знај да си ти једини мој живот, да су све моје мисли твоје, да ћу полудети без тебе. Не мисли да си далеко! Ти си у мени, увек ту, унутра у мојој души; и ко ишчупа твој живот убио је и мене.

Он погледа по селу. И тај његов поглед, засењен и мутан као и његове мисли што су плавиле све по неким црним таласима, видео је само неодређене утиске ствари па му се чинило као да сви сни

А онима се горе то не допада, јер они не воле човека који мисли него машину. Па се онда у пола подиже, привлачи је и обгрли: — Је ли, пита је он, право да ми кажеш: шта би радила

Кажу јој да је луда и да се она вара.. ако мисли да су мужеви тамо на фронту свеци. Па прелази у напад: — У место да ме вређаш боле кажи ти мени: да ниси и ти, тамо

И сад та одвратна и гнусна главурда што шмркће на нос и криви се не уме ни да цени ову цпећy што је она његова, него мисли да је он један једини на свету.

Сад запомаже и моли за опроштај: не жали, вели, паре, ако Бога знаш, иди код свију лекара. Он мисли да пара ту нешто вреди, само жали Боже; а и те су му паре проклете: коцкарске паре ником добра нису донеле.

Африка

Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати. По њему је то једини начин ла човек дође до одлука, јер леност мисли спречава човечји рад више но леност покрета.

Затим је опет благ и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и

Григри против змија, ножа, куршума, злог погледа, зле мисли, речи, за добар пут, добар лов, удар, и тако у бескрај. То су разни камичци, кожице прашине, коштице, дрвца: ушивена у

Галеби све тамније боје. Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и ови

Од ране младости европско лице је измучено и испраћено непрестаним, често болесним, радом мисли. Као после какве буре, бели лик је разорен чежњама, бригама, апстракцијама.

“ Вуије, на моје очајање, да би ме утешио, или што тако мисли, ову тврдњу овако преводи: Бој мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ

Иза њиних чела радила је њина усредсређена пажња да одрже чамац на матици; али то није била пажња мисли која умара, то је била урођена тежња да се постигне највећа прецизност, која не умара ни орла који лети, ни пса који

што и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мисао, коме сам поверио све што сам сматрао тајнама својих мисли, јер је било драго немати тајни пред његовим седим косама, остао је на друму Африке, усред огромне прашуме пуне птица,

То је оно чувено племе на које се увек мисли кад се говори о црначкој уметности. Код њега је нађен највећи број маски од тамнога, тешкога дрвета.

Рекли су ми да су многи младићи помрли за време искушења. Истина, треба знати да многи младићи за које се мисли да су помрли у ствари су само кришом преведени на другу планину.

Тада искористих прилику да отворено упитам домаћина Мисли ли он да Н. можда није личност с којом бих ја могао продужити пут.

Иако је богат, млад, и могао би биги бесан од охолости, овај црни младић понизно извршава чак и оно што само мисли да желимо. Одједном нагла тропска ноћ покрива нас и заглушна ларма инсеката диже се око нас.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Он леп, Јуца лепо; он миги, Јуца миги; он си заљуби, Јуца си заљуби, теће кир Јања у купус. Проклето посла! (Мисли се.) Нек иди збогом ова шпекулација... Ама десет хиљада форинта у стребро! Јања, бре, чуиш?

КАТИЦА: Може бити да се он шалио? МИШИЋ: То може бити, ал’ не верујем. Он мисли да је то најбоља прилика за вас, будући да не треба новаца дати. КАТИЦА: Сад већ могу веровати.

Нега да го чуваш да не побегни. Разумиш? (Ошиде.) ПЕТАР: Богати, госпођа, шта мисли овај мој господар? ЈУЦА: А бог би га знао.

Црњански, Милош - Сеобе 2

„Не ваља“, вели, „што је фелдмаршал‑лајтнант те официре узео само у кућни затвор. Он мисли да је требао да их пошаље код профоза. И да их окује, ако устреба.“ Енгелсхофен се осмехну.

Вели, он не зна шта ће његова браћа радити, али, што се њега тиче, он не мисли од своје намере одустајати. Он је чврсто решен да промени царством.

Све што је могао да чује, и види, биле су његове мисли, али су оне пролетале брзо као ласте, а чиниле су се зелене, црвене, а прскале су кроз његову главу, као варнице.

То не значи да је Павле, ту, у подруму, имао неке громопуцателне мисли и да се радовао што је до тога дошло, да се Гарсулију успротиви.

Па да се онда сам самцит, кроз празне улице Темишвара, враћа, кући. Ваљда да би се спасао тих мучних мисли, Павле поче да мисли на своје коње, и како ли ће бити збринути?

Ваљда да би се спасао тих мучних мисли, Павле поче да мисли на своје коње, и како ли ће бити збринути? Био је одрастао код коња и живот је провео код коња, па му је било мило да

Поразило га је да га та наказа сети покојне жене, на коју се већ давно био одвикао да мисли. Била је потпуно заборављена. А сад се, ето, јавља, у његовој мисли.

Била је потпуно заборављена. А сад се, ето, јавља, у његовој мисли. Она је била мртва већ више од годину дана, умрла на порођају, као и њено дете, што је требала, у седмом месецу, да

Павле о њој никад није говорио и била је ишчезла из његовог сећања, из његових мисли. Он није имао ништа против ње, али тај брак није био из љубави и она му се чинила, као доживљај, безначајна.

Иако на њу није мислио, после њене смрти, сад, у затвору, изненада, Павлу је било некако мило да на њу мисли. Било му је жао да са њом и новорођенче изгуби, а помисли и то да је боље што је нема.

Док је Павле одговарао, она га је посматрала нетремице, али се видело да разговор као и не чује и да су јој мисли далеко. Гледала је човека, за кога има, кроз неколико дана, да пође.

Дабогме, кад је учинио два‑три корака, омама очију и људских мисли нестаде. Био је сам самцит у затвору и једва се довукао до стоца на ком је седео, целе те ноћи, мучен од несанице и

Теодосије - ЖИТИЈА

А богомудри Сава отишавши у Кареју све своје мисли са оцем рече проту. А прот рече: — Пошто је дело у Богу, а ви сте могућни, ваша мисао је добра.

спасење од смрти од оних што траже душу његову, и побратимство, а поучаваше га да не занемари страх Божји нити да се мисли поиграти са Богом преступљењем заклетве.

Вуцима љутим и људима који говоре развраћено назва јеретике, који од праве вере, у јерес одводе. И ко мисли и узда се у себе да ће бити веран, ако њих послуша.

и скврно, и нечисто своје живљење истроших, и који отуд стекох срце помрачено и ум страстан, и лиших се мудрих мисли могао да уприличим реч или украсим у похвалу?

И опет: Који мисли да стоји, нека се пази да не падне. И Господа који у јеванђељу учи: Све што чините, реците: Ми смо као раби

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка. Све ове своје вечите мисли он изражава у песмама и приповеткама, чак и у посмртним тужбалицама (нарикачама).

ИИИ поглавито услед тога што се по целој земљи разнесе невероватан глас да је он неким чудом наједанпут прогледао (мисли се да је увек помало видео и да је то крио за живота краља Милутина, који га је гонио). Други пример: 1584.

да прими и развије дубоки утисак као што је косовски, да га вековима развија и рашчлањава и пречисти у велике народне мисли. Даље тиме што је као целина имао моралне и интелектуалне смелости и иницијативе.

Он се чак уме подсмевати својим суседима који су ниже, у долинама, и за које он мисли да су духовно тромији. Код Ера има прича у којима су спојени наивност у сналажењу и духовитост детаља.

За време турске управе динарска су племена била најмоћније оруђе националне мисли. У току кратких и привремених периодâ мира главно занимање динарских племена било је и остало до данашњих дана

и судбини највећег српског песника, Његоша, који је био црногорски владика и кнез и који је без сумње многе своје мисли поцрпео из искуства и размишљања својих поданика — пастира.

Нема невероватног гласа у који они неће поверовати и ширити га; нема невероватне мисли коју неће усвојити, ако им годи. И у томе су веровању упорни, праве тврде „босанске главе“.

Нема невероватног гласа у који они неће поверовати и ширити га; нема невероватне мисли коју неће усвојити, ако им годи. И у томе су веровању упорни, праве тврде „босанске главе“.

су овај шири интелектуални хоризонт и пример талијанског ризорђимента допринели, да се овде развију највише националне мисли. Најодушевљенији јужнословенски народни покрети су често потицали из Далмације.

Ова се историја није кристализовала у предањима, осећањима и у народној мисли, или, ако се је одржала, то је било у незнатној мери, као да су поколења наслеђивала једно од другога поглавито

Иако је њихова воља првенствено управљена на лични интерес, они могу понекад ипак више него што се то обично мисли да изађу из себе и да виде интересе других и интересе заједнице.

од греха: у смртном су страху од казне која их очекује на ономе свету, не само због грешних дела, већ и због нечистих мисли.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло. Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли: — Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види. Поред кола промиче ред старих врба.

За тим столом заиста је било тешко саставити неки потпуно тријезан оглас. Да би им мисли боље текле, чича и крчмар узеше у помоћ и једну боцу ракије траварице и послије много знојења, уздисања, штуцања,

— То баш не пише, али ја ћу и сам то да прорекнем — рече миш и умири се, а то је био знак да дубоко мисли, толико дубоко да би таквим размишљањем досегао до дна каквог бунара. — Дедер, брзо прореци! — узе да се врпољи мачак.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

прашине Чујеш ли ме Чујем и тебе и себе Кукуриче из нас кукурек (1956) ВРАТИ МИ МОЈЕ КРПИЦЕ Падни ми само на памет Мисли моје образ да ти изгребу Изиђи само преда ме Очи да ми залају на тебе Само отвори уста Ћутање моје да ти вилице

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

АКО ВИДИТЕ АЖДАЈУ Ако видите аждају да седи у трави са прстом на слепом оку, знајте да су у њеној глави ове мисли у току: БАШ МЕ УЖАСНО Г БАШ МЕ УЖАСНО ГР БАШ МЕ УЖАСНО ГРИЗЕ, ЗАШТО МЕ ЛУДИ М ЗАШТО МЕ ЉУДИ МР ЗАШТО МЕ ЉУДИ

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

РИНА: Стрпљење! Као да је то тако лако бити стрпљив. МИЛЕ: Најбоље: немој мислити на то. Ево ја ћу ти скренути мисли на друге ствари. Драга моја голубице, остао сам сасвим без трошка, мршав сам као зимски комарац.

МИЛЕ: Па вас! СПАСОЈЕ: Шта има он мене да коље и зашто, молим вас, баш мене да коље? МИЛЕ: Он то мисли онако фигурално. СПАСОЈЕ: Не волим ја те ствари ни фигурално. Уосталом, кажите ви мени, је л' он већ поднео те тужбе?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- одмахнуо је главом за Бароницом рекавши да је њен отац можда и био барон, прави барон, мисли. Пљеснувши га по рамену, рекох да идеја није лоша, али да се не осећам спремним за то.

Боље би било да сам се обесио. - Боже свети, Весна! Мислиш ли и ти да би боље било да сам се обесио. - Он мисли! - забила је нос у књигу и по томе сам знао да је наелектрисаност у кући достигла ниво белог усијања.

Гледајући у Тимотија, знао сам да он не може да не мисли на то, и да не мрзи ту кухињу у којој се мама и ја састајемо.

Она је све схватила као виц, забаван, истина, али виц! - рекох себи. Једно такво дериште и не може да мисли на неки други начин!

Упитах Неду шта мисли да постане кад заврши ово чудо од гимназије, а она сањиво одмахну главом. Тренутак или два чинило ми се да ме није ни

- Насмешио се још једном, али сам сада знао да не мисли на мене, него на фабрику мог очуха у коју већ месецима покушава да угура неког рођака.

- Сад иди! - потпрашила је тур малецком, па упитала шта је то тако моћно, то што сам урадио, мисли. Јесам ли дошао до оног злата, нешто слично? - Још више! Измлатио сам свог очуха!

Нећеш стићи пре једанаест! - додала је, а глас јој је звучао брижно. Упитах је мисли ли да је то њен отац нас тражио на насипу. Рече да не зна.

- Мислим да ћу данас бити на пецању! - рекао сам. - Он мисли! - рекла је Станика - Питај га где је био ноћас? - окренула се оцу, али се овај направио луд и почео причу о томе шта

- Знаш да не подносим воду? Знаш. Е, онда знај и да ћу доћи око подне, али не због купања. Било ми је јасно да мисли на Рашиду, иако нисам знао зашто, он је био експерт за мачке, а Рашида, ипак, није Мерилин Монро.

Ишла је оборених очију, али капци су јој били запаљени. Нисмо говорили, али ја сам знао како мисли на то да сам ја лупио друга директора по њушци и да више немам приступа у ону кућу.

Пре неких педесет година њен је отац имао најчувенији рибњак у Покрајини и Бароница још мисли да га има. - Ти не схваташ, Рашида! - ухватио сам је за надлактицу.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Шта? — Да дођеш к мени, сазвао сам друштво, па да се мало картамо. Господар Софра мисли се. — Не браним. Сад после подне и онако нема муштерија, а лађари тек пред ноћ долазе. Милане!... Зовите Милана.

Чамча му донесе, и седе до њега, госпођа Сара остале госте служи. Чамчи у глави врзе се неки план. Док је у кавани, мисли се како би добро било овом или оном робом шпекулирати.

— Давно желим и сам у Кракову, још онде никад нисам био. — Дакле, ’ајд’ у Кракову. Господар Софра мисли се, о томе већ давно планира. — Та како сам да идем? — Кад би ти пошао, ишао би и Јова Кречар.

— Ништ’ то не чини. Питам вас опет: ’оћете ли вашу кћер за мене дати? Не иштем ни крајцаре. Госпођа Татијана мало мисли се, па опет: — Дајте ми на промишљање један дан. — Нек’ буде три дана. Сад збогом! Имам посла.

— Допустите, господару, ви сте отсада славан човек, и ваше име ћу забележити откуда сте. Господар Софра мисли се. — Па ко би ме овде на чарди намалао?

Кад је Кречар чуо ред „контрабанд”, поплаши се. — Чујеш, Софро? Контрабанда — то је зло! Господар Софра мисли се, па десну руку метне на лево, испод срца, баш где буђелар у напршњаку унутри лежи. Чамча то примети.

Хвали, каже да је изврсно. — Пошто? — Последња цена аков шест стотина форинти. Гроф мисли се, опет гледа, кошта, допада му се. — Добро, узећу га. Је ли у бурету тако што? — Истоветно.

Профит баца око на њу, али она не да своје зенице, не да свог погледа ухватити. Схвата шта Профит мисли. Млађе сестре гледају слободно на Профита, па се мало смеше, а госпођа Сока у потпуној озбиљности.

На јави никад ништа неће бити. Ма ко добио фрајла-Ленку, али Профит никад, баш зато што је Профит, — тако мисли и Ленка и њена мати.

Велики удар; ни сва нада према Шамики није могла бољу уталожити. Док је Шамика пред њеним очима, одвуче се од црних мисли, у том магновању радује се канда нема терета на срцу.

Опет опомене се њеног детињства, девојачког доба, где се Пелагија као грација око ње савија, љуби је, па утоне у сан, мисли да је на јави, — разабере се, види да је машта, стресе се, а срце јој се стегне. Бољка неописана, душа боли.

Да је какав, значај му је мушки, не као у Шамике. Особито одговарали су лицу марцијални велики бркови. Његове мисли, планови били су чудновати, изванредни, да се много пута њима свет смејао, али опет били су оригинални.

Црњански, Милош - Сеобе 1

И док се све друго вртело око њега и без реда и без смисла и збркано, те његове мисли на оца налазиле су га на обронцима брда, пред видним, пролетњим пределима, као и овде над градским крововима, па су

Нашао је, мутан у глави, и прву реченицу: „Срби бирају најрадије посао војнички, па зато“... Било му је досадно да мисли, и Исакович, сав помодрео, полако постаде за њега као нека слика. Комесар је постао скоро непомичан.

Нек скрха врат са коњем тамо негде у Италији, али при том уопште нек не мисли да се то њега, као брата, нешто тиче. То му је рекао.

Њему није било до чекања. Згрозивши се, због оног што је хтео да учини, он је журио. Није хтео да мисли на оно што ће после доћи. Решивши да се упусти са снахом, он није хтео да мисли на брата.

Није хтео да мисли на оно што ће после доћи. Решивши да се упусти са снахом, он није хтео да мисли на брата. Тај брат, огроман, тежак, у колима, сав у плавом сребру, са белим пером, ипак му је једнако био пред очима.

Погнуте главе по цео дан, он је чак имао луде мисли при томе, да после обавести брата, па да је отерају, па да се помире, да опросте, та браћа су.

Лежећи уморна, од мисли, госпожа Дафина чу, нагло, иза себе, трчкање мишева. Тек тада осети да је мрачно у изби и хтеде да викне, али јој глас

је путовао, било је то тело, као тешки камен, које је задржавало и његове лађе, и његова блага, и његове послове и мисли; дивно, бело тело, на ком је хтео да се задржи дуго, дуго. Бог му га даде.

У очајној збрци мисли, мада му беше захвалан што му чува жену и децу, сећао се тада брата, свег ситног, бесом који се осећа према оном који

помагао при јахању, али је говорио сам себи да све то није као у других жена и да би она умрла, кад би знала на шта он мисли. И остали Срби, који су имали част да каткад вечерају код њеног стола, мислили су тако.

Мада је са оне стране Рајне био његов завичај, земља његове породице, он се био толико навикао да мисли аустријски, да је врло слабо осећао носталгију за ловиштима, дворцима, па и престолом својих предака.

Изгубивши страх, почео је да мисли да мора победити где год се појави, па није више много марио за ратна већа, упутства главног заповедника и писма са

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

⁵ Готово све чини које имају за циљ подстицање плодности управљене су на младу, јер се у нашем народу углавном мисли да је за јаловост одговорна жена.

траве и цвијета од крушке, јабуке и трешње и скупа све скуха као чај и пије трипут дневно по јадну винску чашу, и мисли да ће имати дјеце“.

²⁹ Ако се, пак, мисли да је каква зла душа својим чинима „везала“ младожењу те је он зато полно немоћан, постоје разни начини да се „одвеже“.

јест у неким крајевима млада кришом испружи кажипрст и мали прст на онога за кога сумња да је може урећи, па ће тако, мисли она, поништити штетно дејство.

свадбе понека млада, ако не жели да за извесно време остане трудна, чини кришом неке магијске поступке који ће јој, мисли она, у томе помоћи.

), па је овај зато прокуне.⁵⁵ Мисли се такође да је за трудницу опасно и ако дође у додир са душевно болесним људима, пијаницама, свађалицама и сл.

Веома је повољно за дете да се роди на овако срећан дан као што је то четвртак.³⁵ О петку се у народу мисли као о изузетно несрећном дану. У народу се каже: „У петак сваком послу рђав почетак.

Ова деца су, опште је веровање, мимо друге деце, о њима се мисли да ће бити силовита и имућна.⁵⁵ У многим крајевима (Босна, Црна Гора, Херцеговина, Србија, Македонија), каже се да ће

⁶² О судбини новорођенчета гата се и по његовом плачу. „Ако дете плаче кад се роди, народ мисли да ће бити радљиво; ако поред тога и рукама маје, биће сербес (дрско), љуто и дигноглаво; ако испрва ћути, па тек

којем „хладна купељ не изазива штетне посљедице“ ни код Морлака, као ни код других народа, како се то иначе погрешно мисли.¹¹) Ово прво купање понегде је различито за мушку и женску децу.

У крушевачком и јагодинском крају, када девојче сазри у девојку и када почне о удаји да мисли, онда она узме лепу, крупну јабуку, па је извезе црвеном вуном свуда унаоколо (тако да се кора не види), а тамо где је

(Вук, бр. 3962) — Сестра сестру удаје, а бачва бачву продаје (ако је удата сестра поштена и врсна, мисли се да је таква и неудата; тако кад ко види у кога добру бачву, он иде к ономе који ју је градио да и себи наручи).

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За људе кратковиде и ускогруде. За младога који мисли да човечанство, да лепота коју му очи виде, настаје кад он је на свет настô, да нико није волео слично, да велика

ЖЕНЕ Милости молим за шале себарских жена кад се повуку у вајате и луч утрну, за ширу њиховог кикота у тами, за мисли што их, у сумрак, прате.

онога који и кад назре образину коме на лицу нема срца да је здере, за људе који не могу да увреде ни човека друге мисли и вере, за оне који никад не би могли другоме пресуде да изричу, којима се све судије чине строге, за сваку милосрдну

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Ви сте она уморна дама која се сада вози поред нервозног мужа и потпетицом притиска педалу непостојеће кочнице, а мисли: »Где ли се дело оно Попово поље, оно бескрајно Попово поље које сам некада са гаравом екскурзијом обилазила пола дана

Морао је бити само веома стрпљив. – Ма где се налазимо? — упита Андреа, која је умела да чита туђе мисли. – Само би требало да то јако жели. Јако! Француз јој је лежао у крилу демонстрирајући својину. – Qуи ест Синан?

»Добро је овако...« мисли даље. »Овде је добро. Ништа се није догодило, нити се може догодити у овој досадној улици. Ако будем седео још само

»Налазим се у чуду...« мисли Бел Ами. »Мени се најзад догађа право правцато чудо. Једанпут у сто година, једанпут у милион година, једанпут у

од блискости, док леже после оног у шкрипавом звуку грамофонске плоче коју почиње да квари иступљена игла, Бел Ами мисли о томе шта ли ради Пуфко. Али, то је најзад права сцена и више нема напуштања.

Луј Армстронг: »Тхе фоггy даy ин Лондон тоwн«. И он — већ мртав. Стари Лујика. »Ох, боже, нацврцаћу се«, мисли сигурна жена и каже: — Молим вас још једну вотку и нови лимун — швепс не треба да доносите! Хвала.

Лубеницу у јуну? – У реду, можеш, само пази да не паднеш! — каже својој кћерци, а мисли: »Ох, шашава девојчице, лудачо једна, гле, баш си се нацврцала, постаћеш соло-дринкер, богами ћеш постати!

« »Није могуће да сам већ климактерична«, мисли, »јесам ли заиста већ уградила клима-уређаје!« – Још једну вотку, молим вас — каже келнеру — или, не, боље донесите

– Још једну — каже — може без лимуна! Коме је до лимуна? – »Баш вам је лепо, девојчице«, мисли, »аутомобили су за вас стадо на паркингу; они покушавају да вас згазе, али ви сте мале градске срне, зујите кроз

« »Али, видите, драге девојчице«, мисли сигурна дама, »доћи ће дан када ћете морати да сиђете са својих гумених точкића!

—Дођи да те мало претресем . . .Такви као ти сигурно носе дрогу! Шта ми је све ово требало, мисли Жан Жик, док га цариник одводи у неку собу мутних, стаклених зидова. Нисам смео да се препуштам носталгији!

Застиде се што је толико прорачунат да мисли само на каријеру, док су се сви други трудили да улепшају једни другима ноћ која стиже.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Е, моја банино, давно није било, ђе и кад се познадосмо и састасмо, ђе и кад се ево опет нађосмо! Али човјек мисли једно, а бог друго, а божја је најпреча! Не изгубише Србљи на Косову што не бјеху јунаци, но што им бјеше суђено!

Колико је година Милици? По свој прилици седамнаест-осамнаест! Шта стари управо мисли кад га нуди да остане с њим? Ваљда не помишља да га узме за „пристава“? — Има ли, Јанко, у вас кртоле?

— Има ли, Јанко, у вас кртоле? — запита кнез, стављајући преда њ понајвиши печени кромпир. Млади човјек трже се из мисли, зачуди се најприје томе питању, па, насмијав се, одговори: — Како не би било кртоле!? — Е, видиш, у нас је одскоро!

Он би хтио владику којим би могао обртати по својој вољи. Али најгоре је што се мисли да је шуровао с ћесаровцима и канда је једном ходио у Беч.

— Ух, страхоте! — рече Јанко. А зар ти, Крцуне, не видиш колико је то зло? — Видим, пошто размислим, али се онда не мисли, онда, кад човјека понесе. — А шта ти управо радиш код владике, зашто си му потребан?

Један рече: „Он сад дознаје што ради бог!“ „Други рече томе: „Е хајд’, па реци Светоме да си погодио што он мисли!“ — „Не бих, валај“, рече онај, „да ми даш најбољега овна из свога тора!

округласта, једнака, потпуно читка, ћириловска њешто незграпнија; по графици замисли абата као човјека одлучна и пуна мисли и наснова.

Једва чекам! Јанко је разумио шта Крцун мисли, јер то не бјеше први пут да о тој ствари разговарају. Знао је да се браственици у потаји спремају да изненаде и

Ко ти га зна! Лако може бити да ће он преко Скадра на море, па у широки свијет!“ — Откуд јој те мисли!? — рече Јанко узрујан и брзо додаде: — А је ли здрава? Јесу ли сви кнежеви здраво? — И преметну говор на друго.

Милица побјеже у колибу. — Нека, жено! — викну кнез. — Зар од њечијег страха да је удајемо. Рако се умијеша: — Не мисли то Крстиња, но једно, што је дјевојка одавно приспјела за удају и што, ето, на очи вене, и друго, Милије би јој било

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

(Љуби га.) МУЖ (удара је лагано прстима): Ајде, ајд’, ајд’? (Жена одлази.) МУЖ (сам): Е тако је, човек кад се жени мисли да лети по рају, а кад прође хука бука, па предузме као трговац протокол да види приход и расход, онда обори крила.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Изабел Јан мисли да ми нисмо у стању да се ослободимо уверења како постоји велики, главни ток уметности речи, и даје оно што се до

Он може да пође од једне упорне мисли, од убеђења, од васпитне намере, од моралног осећања, којима је опседнут, и да отуда извуче надахнуће за дело чисте

коју су јој нудили несавремени песници за одрасле била би осиромашујућа, неплодна; јасноћа дечје песме, лишена задњих мисли и рачуна, више јој је одговарала. Дечја песма не осуђује застрањење модерне поезије; она га не прати.

„Ирационална алогичност одговара природном облику дечје мисли”, написао је, поводом Вучове дечје поеме, Марко Ристић (1902—1984).

је том врстом надахнућа: Пало сито, пало на корито, Са корита чило одскочило, Пало на реп спаваћива мачка; Мачак мисли смрт на њега хода, А мишеви шапућу: дабогда!

У Лукићевим песмама одиста пева и осећа дете, па вам се учини да се песник и не враћа детињству, већ мисли и говори с њим, из њега. Лукић је, у том смислу, рођени и непоправљиви дечји песник.

У тренуцима клонућа он је помишљао да се врати топлом родитељском дому, али ове разборите мисли живеле су у мени само док је беснела бура.

Све нас ту подсећа на врлине које су човеку с неким дубљим разлогом дате. Кад се говори о Робинсону, обично се мисли на први део књиге, који се догађа на острву. Постоји и други део, који се дешава после Робинсоновог избављења.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ГАВРИЛОВИЋ: То је све лепо, али би требало да се најпре мало размислимо. ЛЕПРШИЋ: Кад је време радити, онда се не мисли. ГАВРИЛОВИЋ: То је зло. ЛЕПРШИЋ: Кад Маџари заповедају, онда вам је добро.

Ах, па сад да не смем говорити маџарски,... то је жалосно! Ал кад он мисли да је добро, морам да ћутим. 2. ШЕРБУЛИЋ И СМРДИЋ (ступе са српским кокардама), МИЛЧИКА ШЕРБУЛИЋ: Је л код куће

ГАВРИЛОВИЋ (слеже раменима). ЗЕЛЕНИЋКА: Видите! дакле, одбаците од себе све противнародне мисли и метните маџарску кокарду, да се свет о вашем родољубију увери.

НАНЧИКА: Шта је с Чивутима? ЖУТИЛОВ: Треба да се протерају, али немаш с ким. НАНЧИКА: Смрдић мисли да је боље овако да и цедите, него да им се добра секвестрирају, зашто би дошло у народну касу.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Сем тога био је добар цртач и илустровао је своје преписе, и мисли се да је радио и неке иконостасе. Био је можда најобразованији српски калуђер свога времена, знао је руски и пољски, и

О Ђорђу Бранковићу се створила цела једна поетичка легенда код угарских Срба. Он је постао трагични заточник народне мисли и мученик за српску народну ствар, човек који је својим животом оличавао злу судбину српских досељеника у Угарској.

Поред тога, он се не усуђује да каже све што мисли. Он се боји да се осумњичи његова поданичка верност и неће да дође у сукоб са цензуром.

« Сиромах, зависан од калуђера, усамљен у својим новим идејама, он мора да крије своје мисли, и само у књигама које не потписује он напада на српске архијереје који занемарују српске националне интересе, на

Јака духа и воље, одлучан да буде онако како он мисли да треба да буде, он је ставио себи у задатак да препороди стару и зачмалу Аустрију, да је ослободи феудалних и

и моћ и као присталица модерних филозофских начела, ради остварења модерних идеја: световности државе и школе, слободе мисли и савести, верске сношљивости.

утицајем филозофских идеја и рационалних рефорама Јосифа ИИ, Срби долазе под утицај западне културе и сувремене мисли.

»Словесни човек будући, вели он, имам богодану и природну власт другима мисли моје сприопштавати и што сам добро и паметно од други чуо и научио другима казивати...

је превод из Цоликофера; Басне су изреда из Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга; Совъти здраваго разума су »најизбраније мисли и саветовања учених људи с разних језика преведене«; Дамон је преведен из Лесинга; Један пар папуча из талијанског

Човек је утолико слободан уколико сме и може да слободније мисли и расуђује. Народи »који само при старим мњенијам и обикновенијам остају, морају, како год остали азијатически и

Сва будућност неуког и заосталог српског народа лежи у васпитању. Када говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце.

Он осуђује националну надутост, искључивост и мржњу на друге народе. Али он високо мисли о природним способностима и урођеним врлинама српскога народа, о његовој културној усавршљивости.

Милићевић, Вук - Беспуће

И он с чуђењем посматраше мноштво ђачких лица, с картама, таковима у рукама, заваљених и без мисли; чиновника што доносе са собом задах канцеларије и дебелих протокола; утегнутих и намирисаних официра; сиједих и

Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не чује, не види, не мисли на њих. Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав

Он се трудио да не мисли ништа. Тек само једном натисну му се мисао: „Куда ја то, до ђавола, идем?“ и изгуби се у оној ломљави и метежу.

О чему год почимаше да мисли, увијек се утискивала у ту мисао она саката и наказна изрека, штампана једним неспретним и здепастим словима.

Њега то све умараше, и вожња, и мисли, и натписи, и онај непомични човјечуљак с мишјим очима и огромним завежљајем више главе.

ГЛАВА ДРУГА Послије немирне и непријатне ноћи, испрекидане сновима без мисли, кад се је, прво јутро, неодморан и неиспаван, пробудио у својој кући, он се престрашио од равнодушности коју је

чује зврјање кола и топот коња, — кућу које се не тиче спољашњи свијет, гдје све само њега чека, гдје се мјесец дана мисли и говори о његовом доласку, спрема за њега, постоји за њега.

И он у њој замираше полако. Кадгод се пробуде мисли, јуре, дигну се као облак прашине ваљан вјетром, и опет сплашњавају, смирују се, гасе се, под овим ваздухом који не

У бесане и празне ноћи, са затвореним очима, тјерајући од себе мисли, са главом дубоком упалом у мекани јастук, он је тражио мира и сна, слушао пуцкање расушеног старог покућства и

Стотина ствари пролијеће испред његових очију, стотина мисли проструји његовим мозгом, мисли полусане, уморне, сакате, чудовишта која се слијевају једна у друго, једна грозна

Стотина ствари пролијеће испред његових очију, стотина мисли проструји његовим мозгом, мисли полусане, уморне, сакате, чудовишта која се слијевају једна у друго, једна грозна мјешавина светиње и гнусобе, пуна

Тако он стоји непомично, празан од мисли, док танка јутарња свјетлост не почне да блиједи ноћ; кад затитра магла, кад стану да се јасније разабиру куће, кад

Сремац, Стеван - ПРОЗА

кад сте ми досад, драги читатељи, веровали, допустите ми да и на крају ове приповечице будем тумач господин-Пајиних мисли.

Седи тако па посматра сељакове навике и ослушкује му жеље и потребе. Ту би читао сељацима новине, попио кафу и мењао мисли с Јефтом кметом.

Лепа, бела, угојена, па те лепо гледа. Никоме не мисли зла, а сви је воле у кући, а највише ти, што једва чекаш да ти се удроби, па да кусаш из чанка.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

КРАЈ 21 ВРАГОЛИЈЕ 24 СРЕТАН ПАСТИР 28 ДРАГИ 30 МОЛИТВА 37 ЖЕЉА 39 ЈАДНА ДРАГА 41 НЕКА СУНЦА 43 РАНЕ 44 СЛАТКА МИСЛИ! 49 ЈАДИ ИЗНЕНАДА 51 КЛЕТВА 54 ?

Тешку ову бољетицу Није јадан преболео, У ледну је њу гробницу Са собоме он однео. (1844, 12. дек.) СЛАТКА МИСЛИ!

(1844, 12. дек.) СЛАТКА МИСЛИ! Мисли моја слађана А о драгој мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад

— Мила моја, зоро моја, Сунце дану моме, О слађана мисли моја А о злату моме! (1846, 6. јун) ЈАДИ ИЗНЕНАДА Липа стоји насред двора, Сунце сјаје одозгора, А под липом

Сунце наже на гроб сјати, Мисли да ће још устати, — Ох угаси сјајне зраке, Ајде, сунце, за облаке! Што гроб ладни једном свати, Назад више он не

Ао мисли, тужне срца тајне, Мисли силне кô звездице сјајне, Звездице се осмевале на ме Кô да веле: о не бој се таме, Јоште

Ао мисли, тужне срца тајне, Мисли силне кô звездице сјајне, Звездице се осмевале на ме Кô да веле: о не бој се таме, Јоште мало, па ће данак сванут,

та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па мисли назада, Како красно бијаше некада, Осети се српске царевине, Српске славе, српске госпоштине, Осети се последњега

Стругнем јадан онамо Пегазу, Ал' се збуним, те промашим стазу, Па ударим кроз камење неко, Бог поможе, већ мисли утеко, Уједанпут зину пакô на ме, Та јаруга, брате, пуна таме, Оцек страшан, ао мога јада, Што ћу тужан, куда ли

Зора сјаје — ма где он се бави? Ено њега тамо крај извора, Где клонуо од тешког умора, Пуно гњевних мисли премислио, Ма га најзад санак преварио.

Шћаше улест, али се устави, Коса му се подиже на глави, Чудно нешто отуд на њ се сјаје, Мисли јунак: ко је, Боже, шта је? Ал' се крену то чудо из мрака, Те спопаде у страху јунака.

Још погледа — јао мили Боже! Таре очи, вероват не може: Близу њега једно чедо бело, Сан је и то, мисли он зацело: „Сан је сан је —“, гледа, — „ал' опета —“ Та лепа је, прелепа је клета.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

је овај смјели, невезани, који све хоће и све може, његова је рука на мом рамену, а доље, у топлој долини, чека ме и мисли на мене онај други, добри, драго гунђало, који ће до краја туговати и помињати ме ако се изгубим у свом чудесном

неки врбик, алуга и расперјане раките, а у близини је и какав шумарак, обично љескар, па све то наводи на саблажњиве мисли чак и усред бијела бјелцата дана.

Понекад преко дана, блијед и зимогрожљив, дјед сједи уз огњиште, одсутно прати игру пламена и гласно мисли: — Доћи ћу ја пред светог Петра, а он ће брже-боље из Ладице свој тефтер: дедер, стари, шта је с оним твојим

— Зар Ниџина будалаштина да се раном назива? Као да чита дједове мисли, и Веселица завречи с друге стране огњишта: — Какав драги ајдамак у шаке, па по голој старки ожежи, ожежи!

Знам ја да и ноћас наш побратим нешто слично мисли слушајући ову пуцњаву око Бање Луке, па већ ако није од наше позадинске команде задужен да евакуише ратни материјал

Ово ми је већ пети-шести кога су одмамила Ђурина писма ...Ех, јадна мајко, да човјек није шепав ... Као да му чита мисли, умусана старина се диже, узима штап и креће вратима. — Куда, ђеде Васо? — На Врбас, Дуле, за унуком! — одјеца стари.

Осиједи ме с кавом кад год ме види. Мора да је из фамилије каквог великог учкураша кад само на каву мисли? — Хеј, мој драги, па зарти нису казали?— уозбиљи се Милош. — Ко ће казати?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Просце одбија, чека велику зверку. ХАСАНАГА: Мислиш? ЈУСУФ: Нема ту шта много да се мисли. Наоштрио се да те уништи, па сада тражи савезника.

Па и сваки ти абаџија, и берберин, и коњушар, и аскер, начинио себи бога према себи. Свак од њих мисли да му је Алах слуга, да Алах нема другог посла него да њега оправдава, да њему даје за право.

Ко да сам почела да разумем — и коленом! Како да ти то објасним? Осећам се тако, ко да је и моја кожа научила да мисли... Видим да не разумеш... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ајде, не фантазирај!

Ти си сад себи насиље учинио! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Прво: немо ти мени да узимаш меру! А друго: мисли ти и причај како год оћеш, али ћеш чинити како ти се каже! Доста ми је свега!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Да ли је ње икада било код мене? У чему беше она? Не! Ја нисам имао младости. Ја никад не осетих чилост духа, свежине мисли и брз, топао, оптицај крви у мени. Никад ми снага не заигра од здравља и бујности.

И затим, идући натрашке, седе, клекну уз зид по свом обичају и узе да запиткује матер за неко платно које мисли да тка за тебе. И онда отпоче да казује и набраја твоје дарове што си спремила.

Расипа се по поље... Мати се диже дотерујући шамију. — Хајдемо — рече јој — чекај ја њу да... Што она луда и бесна мисли? И одоше. Моја мајка Високо, лако, поносито а твоја згрчено и заносећи се...

Ох, грешна и црна ја! — И мисао о грешности, мучењу на оном свету због таквих нечистих мисли, све то изиђе пред њу у црној и страшној боји...

Аритон, бојећи се тог његовог заноса и хотећи да га тргне а у исто време и хотећи да му угоди, као погађајући шта он мисли, наднесе се над њега и, показујући на месечину, поче: — Мито, знаш, овако исто. Панталеј... сабор...

преко браће јој купује шверцовану стоку за своју касапницу; он као да је био за њу нешто, али о томе она није смела да мисли, нити је опет зато имала кад. Сва је кућа била на њој.

Зато би она тада одмах, црвенећи, брзо престајала да мисли о томе. И, не осећајући се несрећном, као да то није њена ствар, још мање да то од ње зависи, већ да то само по себи

А о њима, тамо, у башти, нарочито о мужу, није смела никако да мисли. А, међутим, отуда је долазио све већи жагор, песма и ноћ...

Знаш да ћу ноћас, док ви ... ја ћу сву ноћ — ах, ноћас! А опет то „ноћас“ било је... Она се сети шта он мисли под тим „ноћас“. Крв јој јурну. Хтеде да устане, виче, али није могла. Једва се дигла и одмакла од Ите.

јест... да... и она се ноћас развила, ноћас... А Аница осећа да се то на њу односи, шта он тиме мисли, како под оним „ноћас развила“ мисли на њеног мужа, на њену прву ноћ.

А Аница осећа да се то на њу односи, шта он тиме мисли, како под оним „ноћас развила“ мисли на њеног мужа, на њену прву ноћ.

— заустављао би је, неугодно се трзао гледајући је како од јутра до дубоко у ноћ ради и само о томе послу мисли. Неугодно му је било, јер као да је осећао да се она зато силом уноси у посао, да би се тиме занела, као отресла,

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

оне људе од који(х) сам што добро научио, из којих премудри(х) књига француски(х) немецки(х) и талијански(х), најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и наш општи језик издати.

у садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести; дело весма полезно, будући, да кад учени људи мисли своје на општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који

За сав, дакле, српски род ја ћу префводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују. Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем

А то што желим, никако боље не могу учинити него преводећи на наш језик златне и прекрасне мисли учени(х) људи: и таковим способом и родитеље у њи(х)овом благом намеренију укрепљавајући и у срцам младости српске

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Из грла му се опет ори смеј, и опет дршће силни боже Зеј! У титанину море мисли ври, узаврели му осећаји сви, ал' везан је Прометеј, везан је титан, на камену, на станцу прикован, те не мож' сила

ври, узаврели му осећаји сви, ал' везан је Прометеј, везан је титан, на камену, на станцу прикован, те не мож' сила мисли врелије стеновито да чело прелије, да разаспе по земљи благослов, а у небо да дигне потоп нов, и борбу правде, борбу

Белегу носи царског недуга. Са тог недуга вечитог жига, — ох, ал' он мисли са суложника, — свет му се руга. Свет му се руга!

Небне мисли земни борци, душиноме сваком зраку, сваком људском жртвењаку узастопце у поворци; у поноћи хладне грозе гомилина нехаја

Страхота! ратос таких мисли! Разузурим се, окренем пећи леђа и мислим шта да читам, да растерам те мутне видове о оживелим гробовима и умрлим

Ја нехотице дахнух: улази! Отворише се врата нечујно, нечујно ступи једна бела сенка — не, није сенка, мртвац; мисли л' зар грозовито откровеније то сва чуда своја ређат преда мном, погибије, васкрсенија сва? „Добар вече!

„Ти ли си ћерко?” игуман загрми, „што код паше мисли нас да оцрни? Ти ли си несрећо, ти ли си куго? Ал' чекај само, нећеш ми дуго!” „Владимире!

чује га, ал' га чује глава света, ал' га чује господ чета, ал' га чује Јехова: Серафими нису сишли, ал' делила што сад мисли, То је мисо његова! „На толико мога жара зар се ништ не одговара?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Обично се мисли, и пише, да је Вук прво штампао приповетке у Давидовићевим новинама, па онда их објавио у посебној књизи.

Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да тражим, — а сам у себи мисли: зашто не бих, кад имам још три живота!

своје синове доведу, онда цар изведе своју кћер и са њом изнесе џилит, па онда по жељи своје кћери заповједи, да који мисли и жели бити царев зет, баца џилит и бедеме града пребацује.

Чувши ово цар много се удиви и каже, да је тај роб јошт прије три године ту затворен и да је он за њега и заборавио, и мисли да је он давно иструнуо.

Али човјек снује, а бог богује, па тако и овдје. Ови зло смислили, али и Марко, као да му је сам бог открио мисли његовијех ортака, досјети се нечему, па ти најпре, пробе ради, кад му четврти пут спустише уже, привеже један велики

Тако је служио годину дана, а кад се наврши година, он дође господару своме и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар извади један новчић па му рече: — На, то ти је служба.

И тако стане наново служити, и кад се опет наврши година дана, он дође господару и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар опет извади новчић па му рече: — На, то ти је служба.

Тако опет почне служити, па кад изиђе и трећа година, он отиде господару и заиште да му плати што мисли да је заслужио.

од ње, па ће те слушати какогођ ти хоћеш; ако узмеш удовицу, она зна — то ће рећи: она је већ једном била жена, па сад мисли све да зна, зато неће те шћети слушати, него ће све шћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

наравно да неће; јер жена чини што чини, само из љубови к мужу. МАКСИМ: О, будаласти мисли! Жена мужу да учини што из љубови! Море, што год чини, чини од страха, или за корист; то добро упамтите.

МАКСИМ: И моја кад кува и меси. НИКОЛА: Само да се оће за времена обући; јер она више пута мисли у цркву отићи, па док се обуче, а оно изишли из цркве. 6. СОФИЈА, ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ: А јеси ли се ти, куго, обукла?

СОФИЈА: Праве само комендије са женама. МАКСИМ: Видите, ова је тек од они прави. И најпакоснија која је, мисли бар да је добра, а ова је тако уверена о себи, да неће ни да се обуче.

, одговори г. Спасић у 9 числу исти новина, али не да призна, што је погрешно, и да брани учтиво и лепо, гди мисли да има право, него окупи одма лично вређати нарочито једно лице, с којим се он ни у каквом смотрењу успоредити не

Спасићу, да л’ би лепо било, кад би се његове погрешне мисли и речи групирале и персонифицирале, и тако је произишла Судбина разума.

(Ода величествено.) МАНОЈЛО: Г. доктор! ДОКТОР: Кад се о мојој слави мисли, онда слуга ћути. МАНОЈЛО: Јао, куку, како је сад страшан! Ваљда га стиже што је разум изгубио. ПОЗОРИЈЕ 7.

ШАЉИВАЦ: И то је истина. Најбоље се код куће мисли рађају. Но ваше објавленије није достаточно, тј. нисте описали како изгледа, какве је боје, величине, силе итд.

почитатељ. ПУТНИК (уплашен седне, за себе): То су страшне ствари. ДОКТОР: Нико ме неће од моји мисли одвратити. Пређе ће реке изгубити рамена, пређе ће престати жита рађати се и патити се; пређе лутерани и калвини неће

Шта ћу сада? С тужбом није ништа, јер му не могу доказати. Новац и пољубац никакве белеге не остављају. (Мисли се.) Не, не, тако лако не могу их прегорети. (Виче.) Ој, комшо комшо! Не мили му се овај глас. Комшо! Комшо!

) КУЗМАН: Ха, ево и, ево моји лепи новаца! (Устане.) Е, комшо, осрамотили смо се! Сад би ваљало да му се осветим. (Мисли се): Не, то мора бити. Сваки ваља да осети зашто се труди. (Виче): О, комшо, комшо, — комшо! ПОЗОРИЈЕ 7.

И муж кукавац није од ње миран, пребија га јадног и преко и уздуж, па мисли тако и с другима радити, али виле ми је! пашће она мени шака. АДВОКАТ (устане): Хо! хо! хо! протервітаѕ е доно орта!

Дакако! Ко ће друкчије у стању бити мислити?! Како узмеш бројанице у руку, ето ти мисли саме трче, како год зецови у пролеће. — Ко си ти, филозофу? Ја сам идеалиста. Шта је то?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ја сам момак у најлепши моји година (које су пак момку најлепше године: оне ли кад он мисли да све зна, или оне кад види да ништа не зна, и проче, то је други вопрос).

Лалић, Иван В. - ПИСМО

9 Ми смо две жиже у једној елипси Што непознатом телу је путања; Је ли то звезда? Ил светлост што мисли Своју тежину током путовања?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Од кухиње бисмо направили нешто као дебатни клуб и све би било О.К., али види, види, стара Анчи ћути и све нешто као мисли, уколико уопште уме да мисли! И шта сад? Не тражи помоћ од свога свемогућег татице који већ себе види у улози спасиоца.

К., али види, види, стара Анчи ћути и све нешто као мисли, уколико уопште уме да мисли! И шта сад? Не тражи помоћ од свога свемогућег татице који већ себе види у улози спасиоца. Не зарезује га!

Тако ме, и не слутећи, баци у најцрње поноре мисли. Онако, успут. Лежала сам чекајући Мишелина и мислила о оним стварима.

нису, па после, ако је човек слабих живаца, целе ноћи размишља о томе да друг Топ можда није нешто начуо о томе шта он мисли не знам ни ја о чему?

око културе, ни он сам не зна шта, али да то ради успешно, јер углавном ћути и гледа пред себе, као да богзна шта мисли. Што је најважније, ником ништа не верује и све ствари проверава по два пута.

Лежим тако у свом бункеру покривена преко главе ћебетом и, као, совишем, а маман и матори размењују мисли, и не слутећи да сам будна као Исток и Запад из истоимене песме. — Баш ме занима ко ли ће то бити? — пита се матори.

Расентиментисалише ли вам се мисли госн Попокатепетл? За то време у кујни заседа породични савет. И мада шапућу, ја знам о чему се ради! Провалишка!

Није тео да је буди; мисли, уморила се гледајући бели свет па совише, и тако крене према Југославији. Уз пут дрмне, као, бакуту за руку да јој

Бакути је, мисли, ионако свеједно! Видела море и одапела, тачно по сценарију филма „Види Напуљ и умри“. Пред самом границом сврати

се као унутрашњи емигрант или тако некако; да ми није тебе, Чарли, сасвим бих излудела, не бих имала с ким да изменим мисли, не би имао ко да ме тако, тако паметно гледа — још једну шољу млека, Чарли? О! Чарли — како то звучи ирски!

“ Али ватромет свежих мисли још није завршен. Моја збирка увећава се за још један експонат. Ако се и даље буде попуњавала овом брзином, мораћу да

Као да си рибара старог кћи! — То су ти њихови обичаји — објашњавала је тада маман. — Баш је лепо што нас се сетио! Мисли на нас, то је најважније! И ето, ко се последњи смеје најслађе се смеје!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Кад једном плане моћно палидрвце, тајанствен дах ће синтаксу да натре, у брсној крошњи распукнуће машта ведрину мисли, радост стваралаштва.

) Хитри јахачи Апокалипсе смирују коње. - Лозице, виј се! Вијуго златна лàганих мисли: небо је софра, земља је лежај, мекотан, топал. (Били па свисли грехови тешки.

Септéмбар гризе августу свршетак. ИИ А мисли где су, шта су осећања, пред јавор-чудом гранама што гуди? Док биљке сунча точак усијања, тек рудну жицу немир да

У буков-крошњи гукну Бог и сумрак, а поток течно прогледа на шљунак. А мисли где су, шта су осећања? Да будем врело, гомило теготе, са чанком млека колиба простоте?

Зар тимор-ружу изгоним у брања, у пашу меда, да процвили лира: Дивизме мисле уместо Пастира? А мисли где су, шта су осећања? ИИИ Растројство звучно пуни се озоном. С тишине слушам преслицу слободе.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

„Погледај вука шта луда ради, хоће из воде мјесец да вади, ја се огледах у модар вир, а Вујо мисли: Оно је сир!“ Окрену Мјесец лице од воде, а глупи вујо избуљи очи и арлаукну: „Сирац ми оде“ па брже-боље у воду

„Унуче драги, сила си, знај! Овамо брзо, руку ми дај!“ Трже се Мјесец, баке се плаши, сада ће мисли, почети бој, па брзим скоком низ небо праши, а за њим сипа звјездани рој.

Знали су зашто море се љути, знали шта мисли и када ћути, читали његов мук. Знали су узрок његова гњева, кад страшну пјесму освете пјева из тешке буре хук.

Иде јеж, гунђа, док звезде сјају: „Кућицо моја, најлепши рају!“ ПОТЕРА Остаде лија, мисли се: „Врага, што му је кућа толико драга? Кад Јежић тако жуди за њом, биће то, богме, богати дом.

„Ваљаће ми он у тами, у Кумовој густој Слами, кад авион скрене с пута и залута.“ Још мудри деда мисли на лов, карабин себи купио нов.

Марс бојовник, то се чује, своје сабље да не кује, већ тугује. Тешке мисли њега море, људи воде преговоре, брату пружа руку брат, у музеј се спрема рат.

Осећам и сад, што ћу вам крити, он ме, и мртав, вечито штити . . .“ Заћута друштво дирнуто причом, мисли се роје, немирне ласте: дете-голубић и дечак нежан како у борби јунак израсте.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Остајем тако дуже од пола сата, можда од три четврти, без једне мисли у глави, без једног сна. Задовољства су чисто физичка.

— Можда; али ја не говорим ни као новинар, ни као песник. Цео свет овако мисли или осећа. Одједном видим да сам се одиста упустио у сувише апстрактно разлагање, можда сувише књижевно. Рат?

Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли, а све то друго, иако живот као и ја, остаје сићушно око мене до у бескрај.

— Шта се догодило? — Нашао даждевњака, па мисли да је змија. — Разуме се да је змија, — каже рибар. — Змија са ногама! Сутра ћеш наћи и рибу која има ноге.

Покушавам да мислим. Хтео бих да смислим нешто пријатно и да из тога после испредам даље мисли, лагано, све до стизања. То се зове бити спреман на сањање. Међутим сам расејан; не започињем никако мисао.

И како је добро ловио рибу! Од ујутру до увече, он је само ловио рибу и поправљао мреже. То није био човек који мисли на љубав. Његово срце је било чисто као ова вода. Пипо није слушао шта говори његов отац.

Од горе до доле и било с које стране на другу, ниједне мисли. Све што је човечанско најзад спава и дубока људска дисања исто су тако мирна као дисања шума.

Звуци, таласи хладноће, влаге, боје људских гласова пролазе између тих мисли као читаве војске. Зашто тако лагано? Је ли то сан који их разређује? Тако, лагано, лагано, долазе мисли о том.

Зашто тако лагано? Је ли то сан који их разређује? Тако, лагано, лагано, долазе мисли о том. И шта хоће да кажу те мисли? Шта хоће да значе те мисли? Мислим, мислим.

Зашто тако лагано? Је ли то сан који их разређује? Тако, лагано, лагано, долазе мисли о том. И шта хоће да кажу те мисли? Шта хоће да значе те мисли? Мислим, мислим. Ја нисам никада осетио толику стварност мисли.

Тако, лагано, лагано, долазе мисли о том. И шта хоће да кажу те мисли? Шта хоће да значе те мисли? Мислим, мислим. Ја нисам никада осетио толику стварност мисли. Никада је осетио тако материјално, тако просторно.

И шта хоће да кажу те мисли? Шта хоће да значе те мисли? Мислим, мислим. Ја нисам никада осетио толику стварност мисли. Никада је осетио тако материјално, тако просторно. Све постаје материја, јер материја добија вредност изнад свега...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Некипут се спустим сасвим ниско до сиротих предграђа васељене и не знам шта да почнем. ПАУНИ Мисли се да је много похоте у крицима нашим и у перју чије су боје гушће од бића збијених на дну јаја, са завишћу се

Само кад се родих с потоцима ведар и с птицама загрљен, тад погибоше мисли моје и скамењен запах у грлу земље и никад се не родих више. ПУТНИК Лутам по свету пуном грдње.

ноћни призор Шумадије битке целоноћне на Букуљи гневни сабор и бесне свађе братске неко тражи на зајам соли со која мисли со која боли и деца дижу бивољу главу у небеса крене удар по читавој крајини прво један па други и мртви се јаве на

ал њен пол је тајна иначе би свако могао да је има она се чуди нашим саборима и нашем незнању да лије језик у мисли или мисао у језицима време се продужује каже она време је ту да траје кажи ти њима ко чека да се наслади умреће

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Гле ти како он то нама!!... ПРОКА: Ја тражим да Агатон прво каже шта он тражи; да чујемо шта он мисли да њему припада? СВИ (сем Симке): Јесте, то да чујемо!

ГИНА: Па јест! САРКА (женама): Право да вам кажем, сестре, ја сам на чистој штети кад носим црнину. Свако мисли да сам у жалости, па ме гледа с неким поштовањем. А што ће мени поштовање, марим ти ја за поштовање... ВИДА: Па јест!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Он познаје своје овце у главу, са псима разговара, по цео дан слуша мелодичне звуке меденица, и мисли ваљда да је тако и доле међу људима. Он слеже раменима и чудно му је што се ја толико узбуђујем.

Ћутали смо... Чобани мало говоре. Осамљени по цео дан, упућени су на себе и своје мисли. Гледају вас детињском љубопитљивошћу и пуно пута пустиће вас да прођете, а да вам не поставе ниједно питање.

Људи поскидали капе и гуњеве... Ређају се нови утисци и нарушавају онај готово устаљен ток мисли, а што ближе команди, у свима расте осећање ишчекивања о том новом животу.

дисциплина... смрт, нека осећања тешка као олово падала су на душе, залазила у најскривеније куте и потискивала нежне мисли о породици, љубавне дрхтаје и многе ситне бриге свакидашњег живота...

Јесте ли разумели? — Разумели смо! — грмнуше једногласно војници. Овим ускликом слише се све оне појединачне мисли у једно заједничко осећање, изражено у појму: Отаџбина.

Сасвим несвесно подскочих да променим корак, и од тога тренутка овај одмерени такт као да укалупи и моје мисли... Жуљила ме јака, сметале ми чизме, тешка ми била сабља, саплитао сам се о мамузе...

ипак ме је тешило што је за мном велика маса, која се окреће по мојем наређењу и која се стара да погађа моје мисли. Притегао сам сабљу, подухватио је прописно, затегао блузу и стао пред командиром у ставу „мирно“.

Сви ти људи, сабијени у строју, слушају данас већ други пут речи: преки суд, стрељање... и њихове мисли, ма како разноврсним токовима стремиле, каналишу се у једноме правцу.

Не можда, већ сигурно... Сутра, можда баш у ово доба, лежаће исколачених очију и крвавих уста. А он сада мисли вероватно на своју жену и дете. Сунце се мучно пробија кроз облаке, као да жмири.

Преморени су већ, па одмичу за оним челним као стадо, и њихове мисли не иду даље од скученог погледа у овој мрачној ноћи. Најзад, сручисмо се сви на једну пољану покрај пута.

У ишчекивању смрти дочекали смо и подне. Храну нам нико није могао дотурити. А ко још мисли и на јело, када нам смрт свакога часа лебди над главом.

— пита Траило. — И ја мислим! — каже Александар, завијајући цигарету. — А вала напослетку измењасмо добро мисли: он нама, а и ми њему! Дође и командир и рече да ћемо у току ноћи променити положај.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

»Овако... незгодно: сами обоје !« После стаде да мисли о школском одбору И осети да га обу зима његова обична бојажљивост. Би му то непријатно; он се намршти и убрза кораке.

Да ли је спремљено све што треба за отварање првог разреда ?... Како ли ће она... Ах, шта ја све око ње, кад она и не мисли на мене; то сам баш добро видео... Како ме је гледала... као да сам... како ћу рећи... ћорав или сакат.

Разуме се већ: ја сам постао сталан, положио практични испит, па гледам ко је срећнији од мене! Хе, али ...« И мисли његове одоше далеко, веома далеко...

Отуд толика воља за радом. Нестаде јучерањих себичних мисли; душа оживе новим животом, као и ово сунце, што огреја благом подмлађеном светлошћу.

»Какво зло, мисли она даље : само тек да се тако каже. Забринути и оптерећени злом људи не смеју се тако весело, а њему смех не силази

Тек понеки пут скрене око у страну, те више осети но угледа танахну фигуру девојачку уза се. И он се дао у неке мисли, од којих му се густе веђе час навуку и натмуре као илински облак, а час се разведре и развуку у весео блажен израз....

Узрок лежи у њој самој, и он је тако тесно спојен са њеним бићем, да се већ више не може отклонити. »Како то, мисли она, гледајући на Гојкову децу : бар од њега сам живља и окретнија, а гле како су наша деца!...

Шта је то, од чега се плаши, не сме да зна, не сме да мисли о томе, али јој се то извило пред очима, па јој потреса сваки живац.

Иђаху ћутећи, али обоје управили очи у неодређену даљину, па се дали у дубоке мисли. Нека тешка слутња обладала је њима од јутрос, притисла им душу, стегла срце, па их тако држи, мори их без престанка.

« Она се стресе од те магловите зебње, погледа на Гојка, који иђаше гледајући пред ноге, дубоко занесен у мисли, па се и сама опет занесе мислима. »Чудновата је, баш!... премишља Гојко десети пут једну исту мисао.

Ту су јој све мисли, цела душа... Деца одговарају : по неко већ схватило добро целу мајсторију и одговара правилно. Љубица све више светли

упита она бојажљиво, као да га не увреди питањем. — — Ха-ха-ха... те још како! Питајте Гојка како он мисли. — Да, славно иде! одговори Гојко одлучно. — Видим ја како се ви мрштите...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Ко ли би ми водице донео — Дала би му моје чарне очи. Ако би ми ладак начинио — Ја би њему верна љуба била.“ Она мисли нико је не слуша; Слушао је овчар од оваца: Рогозом јој снопље повезао, Од леске јој ладак начинио, И донео лађане

Поврати се двору невесело, Те отиде у Марину башчу, Млада Маре у башчи заспала. Гледа Иво, мисли како ли ће: Али ће је од сна пробудити, Али ће јој лице пољубити.

“ Коњиц њојзи вриском одговара: “Ој богами, лијепа дјевојко, Није ми се господар женио, Него мисли тобом о јесени, О јесени која прва дође.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Милун: Ја сам казо да се одложи оружје! ЈЕЛИСАВЕТА: Баци, ова будала мисли озбиљно! МИЛУН: Сви тамо украј! Уза зид! Ко ти је казо да спуштиш руке? Украј, чујеш ти, и нико да ми није ни писнуо!

МАЈЦЕН: Ако ја мислим да је потребно? А ти не мислиш? О томе нема шта да се мисли! То је по уредби немачког војног заповедника за Србију!

МИЛУН: Реко си двије! БЛАГОЈЕ: Је ли? Понеси две! МИЛУН: Мисли ли тај силазити одозго? СИМКА: Реко је сад ће... Господине Василије! ВАСИЛИЈЕ (с веранде): Долазим, долазим!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Ја сам на свету свему успаванка, а мир је мој далеко. Моје су ране болне и нове, а мисли сузне, неопрезне. Блажени који по мору плове, и не остају да чезне. Мисли се моје ничег не клоне.

Моје су ране болне и нове, а мисли сузне, неопрезне. Блажени који по мору плове, и не остају да чезне. Мисли се моје ничег не клоне. Без суморне наде и спаса пусте радосно у видик тону у зрак што их таласа.

Мирисаше болан своје беле руже и гледаше како галебови круже, тужни и бели, ко мисли на Ловћен, и смрт. Док ноћ пљушташе, читаше Омира, црн и тежак, ко Ахилов, што само крај мора нађе мира, гроб.

ОЧИ О колико пута кад пред тобом осетим: да желим да оставим за собом моје тужне мисли у очима ти бистрим, невеселим...

Нисмо знали а имали смо чедо у даљини. Рекао сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли. Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао.

И, место сребрних пруга, забрежја и река, сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје. А, над трешњама и младим вишњама, тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири, у животу пред нама, где се страст,

Зато је зар била тама меса и сјај мисли, дуж младости, невеселост горка и дубока, да са Сербиом умру и мог имена смисли?

Он је писац прве тактике србијанске војске (Мисли о војној бригади) и једне књиге о Београду, која се читала (Дарул Џихад).

Што се мене тиче, противно оном што се код нас мисли, мени нимало није стало ни до те прошлости, ни каквог сам порекла. Ја сам увек био сам себи предак.

Имале су весео кикот, који каткад још чујем у сну. Биле су лепе, много лепше него што се мисли, у граду. Тек после удадбе, при тешком раду, и побачају, та лепота се губила брзо и претварала те лепе девојке у

Келнери су је тако добили. Тако им је рекао наш прота, преко телефона. Противно ономе што се данас мисли, та вест није изазвала никакву констернацију, ни међу нама, ни Бечлијама, и музика је у Бечу до вечери свирала.

Они су, после, каткад, тихо, певушили. И у периоду кад су били „здрави“, то су били људи куриозне нарави и чудновате мисли. И Јулије Цезар био је епилептичар.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Исус — дете шири Своје ручице, за јатом их пружа И мисли да су то рајски лептири — А привиђење дубље к небу оде... И докле мати на груди стискава Чедо — звездама мала јата

— — — — — — — — — — — — — — — — — То беше давно ал од тада Мисли се она Божје тајне знаде, Људма би хтела да их преда: Уста јој често речи траже.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

У даљем разговору причао ми је како је изучавао шумарство, а сада радо чита чланке о сточарству; и како мисли да набави неколико крава и да гаји телад, јер ту може да су добри приходи. — На ком језику највише читате? — упитам.

— Сасвим тако! — одобрим му тако духовите, оригиналне мисли, не знајући ни сам шта бих друго могао чинити. — Збиља, волите ли пастрмке? — упита ме после извесног ћутања.

Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети уверење како никад ништа није учио, нити мисли ишта учити, па је добио службу, и то одмах добар положај.

Размислите, па ћете доћи до правилног гледишта на целу ствар! Покушавам да се удубим у мисли, али никаква паметна идеја да ми дође на ум.

Мудри државник захвали говорнику на искреном честитању и напомену да ће све његове мисли и осећања бити и убудуће управљени на то да се ојача култура, привреда и благостање миле отаџбине.

сам мислио да прво идем министру просвете, ипак, због ових последњих немилих догађаја, зажелим да чујем шта о томе мисли министар војни, те се још истог дана упутим њему.

не обузе нимало то блажено, религиозно осећање, али сам се, тек друштва ради, и сам почео крстити, а неке чудне мисли ме обузеше: „Чудна земља!” — мислио сам.

” — мислио сам. — „Тамо гину људи, а министар војни саставља молитве и мисли на покретање родољубивог листа! Војска им је послушна и храбра, то се доказало у толиким ратовима; и нашто, онда, не

своје порекло још из патријархалног друштва кад је народ збила имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника.

полиције узео је на се сву народну бригу, те он поставља, бира место народа, а народ не дангуби, не брине и не мисли. Према свему овоме, природно је да се то зову слободни избори.

Ни о чему се другом и не говори и не мисли до о том Хорију. Пронесе се глас да је приспео и одсео у том и том хотелу, и маса радознала света, и мушког и женског,

Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек, јер непрестано ћути и мисли. други би се, брзоплет, већ десет пута досад умешао међу нас, или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Половина стрепи за једног, а половина за другог, но јунаци се носе, ка' орлови, па ниједан не мисли да опроба леђима земљу.

Разуме се да о томе нико и не мисли, сви му се »понизно клањају«, а он, горд и задовољан, пун кипеће страсти, још издалека наслађава се погледом на гојне

и приљуби се уз њу... Бејах се привукао до њих, те сам чуо ово шапутање. За минут ми прође кроз главу стотина мисли: он добар радник, богат и ваљан, она поштена и вредна, из добре куће, па, нек' им је срећно!...

Видех, чини ми се, добро, како се спојише и постаде једно велико, светло сунце. Сетих се Јова и Милице, па ми се мисли почеше да бркају... Тргох се, неко ме зове по имену и вуче за руку. Павле зове на вечеру.

Осветлио је собу, запалио цигару, отворио прозор и сео уз њега. Свакога тренутка долазило му је у главу хиљадама мисли... »Ето, дође и то време, — говорио је сам у себи, — и ко би се томе надао!...

О, часни га убио!...« — ово је била његова омиљена реченица, којом је за тренутак прекидао нагомилане мисли. Утом осети неку лакост у души; као да му је с том реченицом, која је случајно сишла с језика, спао и сав терет с

он, — да нестане ове моје тихе, но пријатне самоће, да нестане оних дивних вечерњих илузија, кад једним махом свемоћне мисли владам целим светом, кад је све пред мојим ногама, кад моја уобразиља ствара хиљадама најстраснијих слика, у којима

И мисли га одведоше тако далеко, преко ових горостасних шумадијских брда, у она китњаста сеоца на доглед голом Космају, под кој

Занесен у мисли, живо се сети, како га рука мајчина помиловала, топло се Богу молећи: »Боже, поживи мога Моју (тако му је тепала), дај

Никако није могао да разуме како се то други свет жени: док длан о длан — и готова посла!... Нит' мисли, нит' пита, нит' изучава: — гурне у гомилу, па што Бог дâ... А он тако не може.

Промени му се свет, променише се чак и мисли: »Па што? мишљаше он. Зар је то баш тако страшно, да човек мора оволико трпети?

« а он: »Ја сам Мојсилов!«... О, часни га убио!«... и да богме, ова му реченица заврши тај низ мисли... Ћутао је дуго и пушио. Тек после дужег времена чуло се избијање школског часовника. Била је поноћ.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Дабоме, да изађеш! ДАНИЦА (весело отрчи). XВ ПРЕЂАШЊИ, без ДАНИЦЕ ЈЕВРЕМ (шета забринуто и наставља ред мисли које је Даница својим доласком прекинула): А није да кажеш да не бих умео ништа рећи.

ДАНИЦА (улази споља): Оде господин Срета? ЈЕВРЕМ (тргне се из мисли): Где си била досад? ДАНИЦА: Па тамо, у ходнику.

ДАНИЦА: Не зна то отац, он мисли... ПАВКА: Гле сад ти ње! Дакле, отац не зна, а он зна? ДАНИЦА: Па јес'! ПАВКА: Господе боже, ти то онако из ината

) Ево, ова је половина чиста. (Оцепи и да јој.) Пиши, молим те! ДАНИЦА (умочи перо и седа). ЈЕВРЕМ (шета узбуђено, мисли и грицка нокте): Да л' да кажем „Господо”? Не, боље је Грађани”! Или, чекај, бриши „Грађани”, па кажи: „Браћо!

” Јеси ли написала „Браћо”? ДАНИЦА: Јесам. ЈЕВРЕМ: Е, добро, с тим смо готови. (Мисли.) Сад би требало нешто и да се каже људима. Не може само „Браћо!” (Опет мисли.) Напиши...

ЈЕВРЕМ: Е, добро, с тим смо готови. (Мисли.) Сад би требало нешто и да се каже људима. Не може само „Браћо!” (Опет мисли.) Напиши... Е, па де сад; кад они то тако изненада... Напиши... напиши... Чекај, немој ништа да напишеш.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

поједине пасусе из тих својих дописа, или упућивао противника да их прочита; или се чудио глупости противниковој, који мисли да нешто зна и размеће се, а овамо не зна ни шта је писано о тој ствари (у његовим дописима)!

Редактори одахну душом кад им се скиде напаст с врата. Волео је да дискутује, да мења с другим мисли и да расправља питања из социологије, да изрекне своје мишљење и свој суд о сваком појаву у нашем животу, па питао га

Седне сам тако у један ћошак па поручи, пијуцка, посматра и студира типове, мисли и осећаје, тежње и разговоре људи из нижих сталежа.

Одмара се тако, гледа лепо намештену собу и — и допаде му се. Затим се даде у неке његове мисли. Мора да мисли сад о приликама у селу, о задатку који га чека. Настаде пауза подужа, коју најзад прекиде фамулус.

Одмара се тако, гледа лепо намештену собу и — и допаде му се. Затим се даде у неке његове мисли. Мора да мисли сад о приликама у селу, о задатку који га чека. Настаде пауза подужа, коју најзад прекиде фамулус.

Задовољан и умирен после овога, леже у постељу, али не заспа задуго. Рој мисли му покуља онако у помрчини, и он размишљаше дуго и много, као што ће то читалац већ из следеће главе лепо и јасно

— Ето, то је мислио и доконао Срета кад је узвикнуо гласно: пик, Јово, наново! Затим се опет даде у мисли уврћући по свом обичају једнако своју браду.

А Срета га само слуша, па му, боже, мило што је наишао на човека који о капетану мисли сасвим онако како је он у синоћњем допису рекао; и он, дакле, штити село од капетанскога намета!

— рече ћир Ђорђе и извади табакеру, запали цигару и баци се задовољан у мисли и рачунања нека. И тако му наш Срета пусти муву па ћир-Ђорђу никако не избија кметство из главе.

« Друго питање: »Мисли ли министар што пре предузети нужне кораке и мере и стати на пут обести и експлоатацији г. пандура?

пандура?« (Овде Срета чак ни г. министра није титулирао господином, а пандура јесте), и треће питање: »Ако мисли (а за то се и плаћа грдном платом), какву сатисфакцију мисли дати министар, као слуга народњи, увређеном, огорченом и

господином, а пандура јесте), и треће питање: »Ако мисли (а за то се и плаћа грдном платом), какву сатисфакцију мисли дати министар, као слуга народњи, увређеном, огорченом и оглобљеном народу?

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Сретнем ли га негде, пре подне, Из главе ми оду мисли незгодне: Да, вредело је доћи у свет Да се с њиме доживи сусрет!

као из пушке: „Слобода је да певам, кад ми се пева, ко Елвис Присли, Слобода је да мислим онако како нико не мисли, Слобода постоји онда кад може да се говори Без обзира на оно што се мисли у Штабу и у Комори, Постоји слобода

Слобода је да мислим онако како нико не мисли, Слобода постоји онда кад може да се говори Без обзира на оно што се мисли у Штабу и у Комори, Постоји слобода овакова и слобода онакова, А најважнија је слобода од свих страхова.

— Ако је тата добар тата, Треба га и са малом платом волети. Понеко дете мисли да му је тата најгори: Пргав и љутит; туче, али не туче прутем.

И целог века, тако, корачај: Правац и смисао немају значај!” — То вам је понешто од онога О чему, ходајући, мисли стонога.

ГДЕ СПАВА ВРАБАЦ Врабац, створење непромишљено, пуно ведрине О сутрашњици не мисли и ни о чем не брине. Бескућник, а то значи да је код куће свуд, Он се, кад падне мрак, обично склони у дуд — Завуче

Урлају локомотиве сто километара и двеста; Машиновођа мисли о својим стварима, јер воз и сам зна пут. Тек ако на скретници промрмља: „Пролаз молимо, места!”.

СРЕДА Пробудио се деда, и гледа: Среда. Спреда — среда, И отпозади — среда. И мисли дуго у кревету деда, И једна мува неком нешто не да. И броји деда: Једна среда И друга среда, и трећа среда ...

А шта ли би Бетовен, Моцарт, Лист или Брамс о Карађорђу мислили? И да ли би у неком хану покрај Мораве Разменили мисли, поклоне и поздраве? А како би се, тек, руменлијски паша Нусрет Укључио у тај невероватни сусрет?

Спазиш га у лето, из воза, И помислиш: дивота! Не питај зашто стоји, Ни о чем мисли Живота! Он нешто давно броји: Па зар то није дивота? Крај плота — век престаја. Кад прича — све ошљари.

Како? Космати човек је горко плакô, Што од глади, што од самоће. Куд се с дрвета деде воће? Покушавао је и да мисли Ојађен, сломљен и потресен.

Јести и преживети, беху мисли водеће. Није се много давало на изглед одеће. Теже је питање: да ли су у Каменом добу Преци нам осећали страх,

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Познато је да је у мору веће изобиље живота но што је на копну, па се и мисли да су океани, са својим средствима за селекцију, развијање и миграције првих организама, били колевка живота на земљи.

морским каналима који их раздвајају, по наслагама тресета на свима тим острвима и по сталактитским пећинама на њима, мисли се да су острва постала распадањем једнога већег вулканског острва.

Али... ево је где бесно насрће на стакло на коме се огледа као на огледалу и по свој прилици мисли да је то каква друга риба која на њу насрће.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ИСКРЕНА ПЕСМА О склопи усне, не говори, ћути, Остави мисли нек се бујно роје, И реч нек твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

ПРИЗИВ Помени ме у молитвама твојим Кад сунце пада за далеке горе. Јер знај да мене кобне мисли море, И да се, као слабо дете, бојим.

снева Љубавник чедан и злочинци сви; И кад под твојом молитвом заћуте, О заштитнице вечне душе моје, Све кобне мисли што ми срце муте, И, ко злочинци, спремне за бој стоје.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне, Кад чистотом трепте мисли моје младе, И у мојој души побожне и верне, Зашуморе химне, похвале и наде.

Па ипак, да си само каткад знала Велики кобни огањ душе ове, И силну љубав што ништи ко хала Све друге мисли, и наде, и снове; Па ипак, да си само каткад хтела У заносу, и сличну мекој свили, Да кажеш нежну реч из срца врела

и сможден, у очима страва — Разјапљена уста, али грло неми — Сам, једина душа испод неба плава, Сам на бесној мисли што у пропаст стреми! Тако влада она! Њен загрљај ране Ствара, кости ломи ко да су од стакла...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Палеолог позива Мурата да закопа Грке са Србима. Своју мисли Бранковић с Гертуком. Мухамеде, то је за Гертуку! Сјем Азије, ђе им је гњијездо, вражје племе позоба народе — дан и

Поведе се робље црногорско!“ Покличи се оној наругасмо: какво робље сасред Горе Црне! Пјан, рекосмо, па мисли да поје. Докле двије једна иза друге: цик! цик! опет, издушит не даше; и кликује човјек као пријед.

Били ово ђеца пословала? Не смијемо чинит што чинимо, не смијемо јавит што је јавно; неке мисли на врат товаримо кâ да посла до мислит немамо, кâ да чинит што треба не знамо.

ВЛАДИКА ДАНИЛО Слушај, Вуче, и остала браћо! Ништа ми се немојте чудити што ме црне растезају мисли, што ми прса кипе са ужасом.

Ја се сјећам што си рећи хтио. Трагови су многи до пећине — за горске се госте не приправља! У њих сада друге мисли нема до што òстрê зубе за сусједе, да чувају стадо од звјеради. Тијесна су врата уљанику, за међеда скована сјекира.

СЕРДАР ВУКОТА А мислиш ли, сердаре његушки, да би био овакви с очима? Пјесна добра спава у слијепца, поглед смета мисли и језику.

ВЛАДИКА ДАНИЛО Не бој ми се, ако Бог да, ђедо! Не мисли се о томе Турцима, зле су мисли и на њих напале. Па и да би дошли и стотина, имам овде десетак ђачади, у кућу се

ВЛАДИКА ДАНИЛО Не бој ми се, ако Бог да, ђедо! Не мисли се о томе Турцима, зле су мисли и на њих напале. Па и да би дошли и стотина, имам овде десетак ђачади, у кућу се бисмо затворили, ми се били, а ти би

чусмо за бој на Цетињу, да на главу погибоше Турци, сердар Јанко одмаха отправи два момчета ријечким Турцима: ко не мисли на Коран пљунути, нека бјежи главом без обзира! Турци момчад код себе примами и обоје на Обод објеси.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Ослобођавај, Господе! ИИ Зато Софка никада није волела да о тим својим претцима мисли, јер је знала да би увек тада по три и више дана, чисто као кријући се од саме себе, ишла по кући болесна.

И онда, престрашена тиме, унезверена, одмах би почела себе да кори и грди: што она све то да мисли и увек њој тако што да долази, што другим ни на ум можда не пада. И докле ће она тако?

И докле ће она тако? Зашто она никада срећна, никада задовољна да не буде? Када ће и она већ једном ништа да не мисли, као остале девојке само да живи и због тога да је срећна.

И чим би почеле овакве мисли да јој досађују, увек би онда почела силом саму себе да гони да и она буде таква. Тада обично одмах предузме какав

Што да не? Пијан је — и неће знати; полунем је — и неће умети казати! И што да не једном и то, о чему се толико мисли, сања? Што да не види и она једном: како је када се осети мушка рука на себи.

Зато је она сад, осећајући се пред Софком као крива, за те своје наде и мисли о њему, своме мужу, стидећи се те своје слабости, једнако крила од Софке главу и поглед и отимала се од ње да је тако

| Као свакад честита матери Ускрс и пољуби је у руку. Мати, усхићена а и потресена — ко зна какве јој мисли тада дођоше када је виде толико лепу и не толико раскошно колико просто и укусно немештену — грлећи је, али полако, да

може одмах, на брзу руку, покупити, наслагати и понети; а друго, кад тај странац, купац дође, да има шта видети: да не мисли како они, од велике сиротиње, баш морају кућу продати, те да се он покаје, јер, кад би знао да они морају, он би мању

ни самој смрти — њој мора да исповеди и каже, а то је: да се нема ни хлеба а камо ли што друго и о чем другом да се мисли, друго што жели...

Али о томе Софка није имала када да мисли. Брзо се она прибра, диже. И знајући да сад тек има да се покаже, намести кревет и остале ствари по соби, јер је знала

А сутра, после венчања, све престаје. Више нема коме ни да се нада, ни о коме да мисли, још мање да сања. Све што је душа волела, за чим је жеднела, иако не на јави оно бар у потаји неговала, све сутра

њега овде, у вароши, међ туђим светом, толико је била уплашена и утучена, да се видело како већ ништа више не може да мисли, да жели. По њој се могла цела кућа да однесе. Ништа она не би приметила.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Душа је празна! Ред просјака што је Стао пред мене, то су жеље моје — Добро их видим — моје наде, страсти И мисли, куку! куку! како јадне, Пропале сада, изван моје власти.

Банални живот овде деформис’о је рêдом Принципе мисли мојих, циљеве мојих нада, Покрио свет идеја завесом једном бледом, Створио циркус жеља, прохтева, који влада Укусом

Ја видим како све то жалосну пропаст значи И ниске страсти стално како ме вуку доле, А хоризонат мисли лагано да се мрачи.

И разлива се ваздухом, и моћно, Нов живот мисли, та визија течна, Кроз свест, и нерве, и окриље ноћно. Живот кроз душу набујало струји.

Варница маса из локомотиве Прелеће. Чађ и дим на лице пада, Као на душу. У даљине сиве Губе се мисли без наде и склада; А мртве наде неће да оживе, К’о ни век златан пропале Ниниве.

Осећам да се лагано одваја Стари свет жеља и мисли од мене, Да су ми дани са све мање сјаја, И бледо цвеће спомена да вене.

Мирно и чудно шуште старе брезе Тајну живота и судбину ума; И раширених зеница, без везе Мисли, ја слушам елегију шума, Миран, без жеља у том часу ледном, У изнуреном осећању једном.

Јер ми увијамо шеретски и глупо Поворку мисли, надања далеког, Сву љубав, чежњу, надахнуће скупо У форме простог пријатељства неког.

ЛУТАЊЕ И Раширили су ноћ и часи њени У својој плавој дворници звездáној Задовољства мисли што нам душе плени Источну раскош, у тој ноћи саној, По којој блуде наших жеља сêни.

Још зора неће плави свод да злати; Нама је добро, и нама је рано Да се дан опет с хуком својом врати: Свет наших мисли сад је тихо дан’о.

О, то је тајна и боља и гора Но свет сазнања; и њу не сме знати Лик нашег дана, наших мисли мора; А дуг је пут, да их њиме прати Једна ноћ само. ИИ — Вратимо се. — Зора!... ЧЕСТИ ТРЕНУЦИ Бледо јутро.

Хоће ли и ту бити само мрак Теснога гроба, ил’ велики дан, Бесмртне среће животворни знак? Да, мисли, жеља, снова незнан крај Хоће ли бити у гробу ил’ ван? Где црви миле, ил’ где цвета мај?

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Лако се домислити, читаоче, гдје су сердареве мисли биле!... Биле гдје и вазда, код његовијех одсјеченијех крила, код погинулијех синова!

погледом хтјело простријељати његово пространо чело, улећети у мозак, те подјарити и окупити тињајуће и раштркане мисли домаћинове.

Он им у кратко каза да је бјегунац, да мисли остати у Црној Гори, и да би желио поћи на Цетиње к Владици. Све што је даље говорио све им је мили постајао.

Ни то не прену човјека на прозору. Замишљен, дашто! Крупне ли су те мисли што се пребирају у ноћној тишини кад је одмору доба, а на узвиситу мјесту!

„Моле се Богу људи!...“ одговори неки од Озринића, па као да и њега тај призор наведе на побожне мисли, скиде капу и крстећи се рече гласно: „Помози Боже и свети Аранђеле!“ Сви остали шљедоваше његову примјеру.

Дома, уз мајку и тетку, живљаше мирно, клонећи се од свакога, преживајући оне велике мисли, што породише буну, и којима он у Француској бјеше надојио душу.

Живио је наиме у времену кад, из љубави јали из мрзости, свачији погледи, свачије мисли, бјеху усредсређене на једноме човјеку.

То тргну Стану из њенијех мисли, па положивши кудјељу, нагну се над рањеником. На лицу његову не бјеше трага животу.

Кад му свјетлост до ногу доприје и очи му заблијешти, Владика се трже из својијех мисли. „Сједи Иво! Сједи на бесједи!“ рече Владика осмјехнувши се.

Но домаћица му, истиха ће: „Пејо, људи су подријемали, а и уморни су богме!“ Он се трже из својијех мисли, па као да надокнади што их је дотле баталио, стаде да замеће шалу.

Сердар, пошто потоњи испи своју, а видећи е су сви прегли да кидишу Цуци, па да им сврне мисли, каза свој сан. Да речемо узгред, то бјеше и онако његов обичај.

Он им је на лицу пратио трагове мисли, што измијењаху. Па, као немарно запита: „Какво ти је то писмо? Да није из дома?

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

На овакве пословице мисли Вук, кад вели „да у народу нашем има много малијех приповиједака које се као пословице приповиједају“.

Зато се и мисли да су загонетке дубоке старине. Њихова појава у човековом животу везана је за тајанствена дешавања и чудне појаве.

— као благослов у шали кад се ко с ким састаје — (н. п. жени се или узима слугу) за кога се мисли да неће дуго заједно живјети. 2) ЗАКЛЕТВЕ Ако сам, од мене остâ траг Бранковића!

Што ти руци то ти на врату (било)! (Клетва звонару кад звонећи кога узнемирује; мисли се на уже, тј. да буде обешен). Б) ПОСРЕДНЕ Бесан море локао! Бијеле власи плела! — (клетва девојци).

Једне капи поштене крви нема у себи. Једном руком даје, а двјема узима. Једна му нога другој добра не мисли. Једну ногу би изио, а на другу ’одио. Како је лијепа одсијева од ње сунце. Ко га не зна скупо би га платио.

Овчије рунце, а вучје срце. Од тога брашна нема погаче. Од тог бора не отпада смола. Око му оку добра не мисли. Он је и у вражје сватове био. Подметнуо би под вола ждријебе. Понесен па испуштен. Попио би и божју кишу.

Полако да не поцепаш капу (каже се у подсмеху ленштини). Правога, боже! (Рекне се у шали кад грми, јер се мисли да су сви људи грешни, и да бог ниједнога неће убити ако стане правога тражити).

— Ђавоље просо ниче и девете године. — Ђаво ни оре ни копа, већ све о злу мисли и ради. — Ко са врагом тикве сади, о главу му се лупају. — Врана врани очију не вади. — Вук на вука ни у гори неће.

— Људи се по одјелу сретају, а по памети прате. — Клони се луда као и света. — Више луд мисли, него што гора листа има. — Зао ум, готов суд. — Луда памет, готова погибија. — Будалу ће и пас на ланцу ујести.

— Што један луд замрси, сто мудријех не могу размрсити. — Чега се мудар стиди, тим се луд поноси. — Паметан мисли што говори, а луд говори оно што мисли. — Паметан полако иде а брзо дође. — Не дај умље за безумље.

— Чега се мудар стиди, тим се луд поноси. — Паметан мисли што говори, а луд говори оно што мисли. — Паметан полако иде а брзо дође. — Не дај умље за безумље. — Мука учи памети. — Шупљу главу ветар носи.

— Човек се учи док је жив. — Ствар која уди, учи. — Учећу човјеку карара нејма. - Што дед мисли, то и унуче. — Од добријех добро се учи. — Добар наук злата вреди. — Живећи се учи, а учећи се мре.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

И кад би се мислило на свршетак, не би још ни чему томе било ни почетка; али почињач мисли: само нека се почне, па ће свагда бити лакше додати и наставити, него ли што из нова почети и начинити.

“ Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у воденици, ђе нађе ћосу; али сад већ мисли: што је ту је; па рече ћоси: „Ајде де.

ј. она је већ једном била жена, па сад мисли све да зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња

17. Дању клања, а ноћу звијезде броји. 18. Два локвања око пања. 19. Два свијетле, четири стеру, а један мисли да легне. 20. Два дола суподола, међу њима змај лежи, ђе змај лежи, ту трава не расте. 21.

72. Одлети пата и долети пата, и донесе два ивера златна. 73. о клину виси, о злу мисли. 74. Напријед виле, у сриједи буре, остраг слинац. 75. Наш мркоња у кошару уђе, а рогови му не могоше. 76.

77. Ни од педао ни од чеперак, а два дућана покрило. 78. Нити мисли, ни говори, само ти се каже. 79. Нит' шушну, нит' бушну, а у кућу дође. 80. Од земље се диже, а не може се дигнути.

86. Поручује домадар домадарици: Пошљи мене тисли мисли, пале су ми мрке челе на пљешивац. 87. Поручује цицибан цицибаници: Пошљи мене шетљу петљу на магарици, покисе ми

И кад би се мислило на свршетак, не би још ни чему томе било ни почетка, али почињач мисли: само нека се почне, па ће свагда бити лакше додати и наставити него ли што изнова почети и начинити.

Тако је служио годину дана, а кад се наврши година, он дође господару своме и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар извади један новчић па му рече: „На, то ти је служба.

” И тако стане на ново | служити, и кад се опет наврши година дана, он дође господару и заиште, да му плати што мисли да је заслужио. Господар опет извади новчић па му рече: „На, то ти је служба.

” Тако опет почне служити, па кад изиђе и трећа година, он отиде господару и заиште да му плати што мисли да је заслужио.

Она допусти у мисли да мужа опет опоји, али он дознавши од слугу шта је и како је, метне у вече под браду сунђер, те уњ саспе оно пиће

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

нашег Исуса Христа да држите ово што вам је заповеђено, и да не буду међу вама распре, него да сте савршени у тој мисли и воли, (І Кор. 1, 10) куповину себи прикупујући као и прекрасни трговци, (Мт.

што је речено, треба себе савесно да сачувате и што више да одгоните од себе сваке трновите, зле, нечисте и недостојне мисли у оној страшној служби и на сваки начин себе прочишћавати.

Јер они треба три пута недељно да се причешћују, колико знају себе да су се очистили од нечистих мисли и слагања са њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и смеха незауставног, те још и зломишља, па чак и

Нека примају мисли многих и неразумних — мисли које нас у данима и у часовима муте. Њих треба отпустити и не остављати им да стварају још

Нека примају мисли многих и неразумних — мисли које нас у данима и у часовима муте. Њих треба отпустити и не остављати им да стварају још тврђу смутњу.

(Пс. 5, 6) Не исповедати се лукаво, него уклањати своје мисли од сваког сведочења, сваке нечистоте, невоље и смутње.

да свакодневно исповедање овако буде, то јест самом игуману или онима који би му се чинили да су погодни за примање мисли.

оном што је најбоље за тело његово, и о храни узаконимо и о другом животу у саставу манастира, о чему треба не мање да мисли онај ко хоће да умножи свој манастир. Да кажем, дакле, и ово и да потребно предам мојим вољеним оцима и браћи.

А не говоримо мисли које смо раније исповедали, него оне које вам данима и часовима досађују, јер није могуће да ви као људи никада не

се игуману или општем оцу, како навише писасмо, него он другог себи, а не овог, одређује оца духовног, и њему мисли стара се да излаже, изван и далеко од вашег стада, нека буде тада изагнан, не примајући ни милост ни помиловање (о,

А што је мираз у небеским надама и давањима садржан, онај ко даје да не мисли да има неку предност због тога над осталом братијом, него раван да буде са свима, по важећем закону манастира.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Ама све теза за тезом! Чујете како човек говори? ЦМИЉА: Прича двáсата, а не каже шта оће! ИКОНИЈА: Је л он то мисли на дивљу изградњу? МИЛЕ: Није, то је поводом неке инвазије, и оружане интервенције!

Пива два сам ти казала! ЦМИЉА: Мени се богме не би смучило, ја би то друкчије! ИКОНИЈА: Свако мисли да ће друкчије! Дај те шкембиће! И не мораш увек палац думочиш! Рекла сам ти икс пута!

(Прилази Милету) Мого би нешто једанпут и да наручиш! СТАВРА: Видиш да је човек заспо! ЦМИЉА: Шта он мисли, да џабе седи у сувом? СТАВРА: Не питах те одакле си. ЦМИЉА: Из Кремана, код Ужица. Иконијина земљакиња.

А ја ћу још да навратим... (Излази) ИКОНИЈА: Сви се они сете кад оматоре! ЦМИЉА: Докле овај мисли овде да спава? ИКОНИЈА: Боље да спава, него да чапљезга! ЦМИЉА (пришла вратима, отворила их, слуша.

АНЂЕЛКО: Има везе. Ја иза решетке, а Ада Циганлија, свêдно, ипак зелена! Важно је да се не мисли на затвор, ни на себе, него како Ужицу пада киша, како неко пече питу од трешања!

ИКОНИЈА: Не знам шта да мислим! СКИТНИЦА: Нема ту шта много да се мисли. Нико човека не лаже ко сам себе. Него, колко је код вас сати? ИКОНИЈА: Саће десет.

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

САУГА (побегне лево иза куће). МАРИЈА Оде да је тражи, да је убије! Сигурно на чивлук. Мисли да је онде. ТОМА Добро се ти сети да је не шаљемо тамо, него сакријемо чак код тетка-Пасе. Ту је неће тражити.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Време младости, у ком крв наша ври и мисли непрестано лете, не допушта нам доста постојанства да се сами са собом забављамо и да од себе далеко не одлазимо.

Да нису се Европејци усудили мисли своје поправљати и ум науком просвештавати, остали би до данас у првој глупости и варварству и били би подобни бедним

к љубезнику мојему Харалампију да намеравам издати Совете здра|баго разума, која ће књига садржавати најизбраније мисли и советовања учени[х] људи с разни[х] језика преведене, о ком послу почињем с помоћу бога трудити се овде у Лајпсику,

језик; што види да се пред њим сваки дан чини, томе мора навикнути; тако присвојава обичаје, тако нараве, тако све мисли и мудрованија они[х] с којима расти.

старији[х] и пријатеља савет иште, и да чека своји[х] двадесет и пет или тридесет година, да је кадар познати оно што мисли изабрати.

Црковни илити мирски, ко мисли с људма и међу народом живити, ваља да се стара како ће и он са своје стране другима на ползу а не на теготу бити.

А кад се беседе већма рађају него при вину?” маленица: „Дао сам се у мисли, господине, у мисли! Нити ми је сад до пића, ни до разговора.” Епископ: „У какве мисли?

А кад се беседе већма рађају него при вину?” маленица: „Дао сам се у мисли, господине, у мисли! Нити ми је сад до пића, ни до разговора.” Епископ: „У какве мисли?

” маленица: „Дао сам се у мисли, господине, у мисли! Нити ми је сад до пића, ни до разговора.” Епископ: „У какве мисли? У време части и весеља то није твој обичај, а и не пристоји.

” Мал[еница]: „Та, знам и сам, господине, да не стоји лепо; али, ко се не би дао у мисли слушајући таке разговоре? Моја срећа те и[х] нисам чуо док сам млад био, јер се никад не би[х] смио додирнути прсију

” Епископ: „Добро! Кад си и ти наше госпође домаћице мисли, уздам се да и прочим гостима неће неугодно бити да с беседама један другог ползујемо; а то је наша архијерејска

По самом имену види се шта је; чловек који се одрекао свега света и шта је год у свету, који ни за што друго нити мисли нити се стара кромје да спасе душу своју.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

О томе су сваког вечера говорили, а увијек једно те једно. Не само што сваке боговетне ноћи понављаху исте мисли, него понављаху исти истовјетни низ ријечи, тако да им дјеца научише напамет те разговоре, баш као какве молитве.

— Бог с тобом! — одговори фратар. — Јеси ли при себи? Није ли данас петак... Не мисли ти за вечеру... Камо вам остала дица? — Сраме се, па се сакрила иза таре — вели домаћица.

излећи оно око чега се све обртало, те умукоше и погледаше Чагљину, а он скупио прстима мрске на чело, као да прибере мисли. Сви очекиваху ко ће први проговорити и како ће. Први пробјеседи слуга Стипан: — Људи божји, ала сте дивљи!

Њеко залупа на вратима. — Ово ти је јопет она криворепа Цонтрона, губава вештичина. Мисли да ће се и вечерас мукте опити. Ма нећеш, Цонтроно, валај, макар црка и Чмањак. — Не говори тако, кршћанице!

Он и сада, овога тренутка, сигурно мисли да му је коњ на другој страни. — Шта велиш?... Како то? — питају родитељи, а на Кењову лицу показа се виши ужас но

— Нико се утопија! — мисли Пирија. — Та-а-а-ко! Па шта-а ћемо му ми?! — Али, може бити, да је и шта друго! — вели Тетка.

Бакоња је стругао мрениће и пастрмке, а глава му бучаше од вреве мисли. Између осталог, питао се да ли је заиста дошао тај мали Теткин и да ли ће се и Пирија потенчити.

— Немој, брате Брне, мећати таке мисли у главу. — Ја ти кажем да је река ники отац, а ја не мећем никакве мисли у главу. Више нијесу о томе говорили.

— Немој, брате Брне, мећати таке мисли у главу. — Ја ти кажем да је река ники отац, а ја не мећем никакве мисли у главу. Више нијесу о томе говорили. Брне настави свој нови начин живота, који је само Бакоња знао у потанкостима.

— пита отац. То трже Бакоњу из снијевања. — А? Стрицу да се највиш?... Никако! И не мисли о томе! Он већ мисли да си отишâ! Боже сачувај да те јопет види! Помамија би се! — Ма, да шта ћу ја, синко?

— пита отац. То трже Бакоњу из снијевања. — А? Стрицу да се највиш?... Никако! И не мисли о томе! Он већ мисли да си отишâ! Боже сачувај да те јопет види! Помамија би се! — Ма, да шта ћу ја, синко?

Сви заграјаше. Дувало и Блитвар стадоше уз Вртирепа, „који најпосли има дирита да каже шта мисли“. — Нека слуша до краја! па нека онда говори! — рече Тетка. — Нећу да слушам до краја!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Док се земља хлади — свет нејасан бива. Небо ми у главу већ звезду зарива Са шиљбоком једне мисли као глечер. Наслоњен на дивљи мирис (ваљда пласта) Слутим неки додир што ми вреба раме Невидљивим крилом меким ко у

Све су се мисли скриле којекуда: Ко кад у градић где се већ сви знају Бане у стари сокак нова луда И нагна народ у бег (док пси лају).

Да је бар мира када нема речи И тиха пустош кад мисли неима: Па да се легне као кад се лечи. Овако: стојим још увек пред свима (Док слична стрмој води ил олуји Кроз моју

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице.

Узеће себи слугу и живеће као кнегиња...“ Ђорђе испусти пушку, а рабаџије уплашено запеваше. Он настави да мисли како је тада ћутао и како је остао да седи на гомили тикава све док нису повраниле од мрака. — Стигли смо на броју!

Ти причаш као да шамараш луде. Наш народ воли тешку и спору реч.” Ни једну реч: „Долазим” , мисли Аћим гледајући кроз ледени вез на стаклу у пут поред јасенова, сада још више у белом диму вејавице.

идејама је крај. Наставља се прошлост. Успомене га обузеле. Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда... увек, за сваки Божић, санкама кући. Све санке на свету исто шкрипе.

Умео је вешто да влада дизгинама. Неће о томе да мисли. О таквим сентименталним бесмислицама... кад је некада као ђак и великошколац... Некада. Он не долази кући као некада.

Много кошта. — Ти си се мучио... — Мучио сам се. — И сад треба да отцепи полутку. Није право — гоВори а не мисли, осећа само неки чудан стид, не зна шта ће са собом. — Полутку. Право... А шта се то тебе тиче?

Ништа сам ја, чујеш ли? Ништа! — Ниси, ниси... — Нешто лупну под њом. На њу иде шубара, црна, шиљата, ништа не мисли, не мисли ни да бежи, а види — гуњ се грчи и ломи. — Јесам! У животу немам ништа сем дуката и муке. Коме ћу дукате?

Ништа! — Ниси, ниси... — Нешто лупну под њом. На њу иде шубара, црна, шиљата, ништа не мисли, не мисли ни да бежи, а види — гуњ се грчи и ломи. — Јесам! У животу немам ништа сем дуката и муке. Коме ћу дукате?

Прстима стеже слепоочнице и уздахује као да се гуши. Не, не мисли он онако како је вечерас говорио. Зар није лепо у овој соби, његовој соби, у кући, у селу на Бадње вече?

Боли и мене. Па ти знаш колико мене боли. Онда је дуго био без икаквих мисли: глава је набијена празнином. У њеним шавовима уклештена свест осећа само бол у коренима очију.

Сваког дана губи по неколико дуката само да би угодио оцу. Сутра ће му све рећи. А Мисли су се као дисање растурале по мраку.

— Још донеси! Дај свима овим окламишима нек пију! — Викну и показа руком на луде у кафани. — Нек пију док могу! — Мисли: могао би за трице да купи све те чаршијске ситне дућанџије, бојаџије, опанчаре и терзије без посла, сељаке које је

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Како да и не разумеш? — цврчак се тихо насмеја, као да чита њене мисли. — Расковник ти је вратио ход и подарио немушти језик, али врапца не чекај!

Реч по реч, исприча он малишану све о звезданоме дечаку, помилова га по коси, па прошапута: — Мисли на њега, помоћи ће ти! Само што изговори Златоусти те речи, нешто блесну. — И хоће! — трже га нечији глас.

Како да је заборави? Како да не мисли на њу? — Хајде с нама! — звала су га браћа одлазећи на пучину за галебовим летом. — Шта чекаш?

— Не брини, израшће други! — рече гуштер, а дечак се запрепасти како то да гуштер зна његове мисли, но ипак повуче мало јаче. — Ах, слободан сам! — одахну мали заробљеник и радосно махну огуљеним репом.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Тада киком није могло изгледати занимљиво питање да ли је тај конак био, како се данас мисли, у једној од најстаријих улица на падини, Господар-Јевремовој, близу Доситејеве Велике школе, или ипак ближе турском

Са стидом мисли о томе како се тада није, ки за тренутак, двоумио: био је спреман и да жртвује туђе животе и да на себе прими тежак

Кад је Милош чуо причу, опоменуо га је да ни у оданости не ваља претеривати. Да ли и сад исти Милош мисли тако? Да ли би сад могао да поверује да га исти Јован напушта? А можда они нису више исти Милош и исти Јован? Мучио се.

Сима терџуман мисли како је и у томе неки неспоразум са речима: зашто да зграда у којој се уче природне науке и математика заклања сунце и

Али, Сима сад не мисли на љубав: мисли на чувеног бечког банкара, Цинцарина Сину, код кога је, сасвим млад, радио. Тај банкар, са лицем

Али, Сима сад не мисли на љубав: мисли на чувеног бечког банкара, Цинцарина Сину, код кога је, сасвим млад, радио. Тај банкар, са лицем продуховљеног пацова,

бруј од журбе и од нестрпљења, стреса се од мноштва покрета натопљеног светлостима што падају одасвуд, по тргу, и мисли како је журба увек иста. Сећа се да је и он журио, али се више не сећа због чега.

Он се тукао а други су гинули. Није имао ни воље ни времена да мисли о томе (изгледа да је онај змај у њему отклањао свако осећање), морао је, у замаху, увек напред.

Замишљен, добовао је прстима по прозорској хартији. Данас би се, можда, рекло да се опасна снага његове мисли распростирала свуд унаоколо и деловала; онда се помињала само снага турске окрутности.

Али, његово је било да стиче а не да војује, да има а не да мисли. Он је стицао и имао. Био је уверен да је сва мекота одумрла у њему и да зато, сад, тако лако чита из људи као што

Није знао о чему би то требало да га пита а није имао ни времена да мисли о томе. Тако се догодило да је Вишњић, што је дуже певао Вуку, бивао све даљи од њега. Ипак је чекао.

Риги од Фере је овај други Рига углавном био симпатичан, али сад није имао времена да мисли о њему: морао је да припрема, изнутра, многа прерушавања.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Страхота! ратос таквих мисли! Разузурим се, окренем пећи леђа, И мислим шта да читам, Да растерам те мутне видове О оживелим гробовима И умрлим

Ја нехотице дахнух: Улази! Отворише се врата нечујно, Нечујно ступи једна бела сенка Не, није сенка, мртвац. Мисли л' зар Грозовито откровеније то Сва чуда своја ређат' преда мном, Погибије, васкресенија сва? „Добар вече!

А за морским платном Уморно сунце залази полако. И ја ком не зна имена ни лица Све њене мисли испуњавам таде. Верност јој збори са бледих усница, Слика к'о самрт, к'о љубав без наде... Ах!

Па ипак - да си само каткад знала Велики, кобни огањ душе ове, И силну љубав што ништи к'о хала Све друге мисли и наде и снове; Па ипак - да си само каткад хтела У заносу, и сличну мекој свили, Да кажеш нежну реч из срца врела И

О склопи усне, не мичи се, ћути! Остави мисли, нек' се бујно роје, И реч нек' твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје.

Ј. Дучић ЛXXXВ У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне Далеко у поље. Трава пуна росе... Тужно стоје врбе изнад воде мутне, Хладни ветри мрсе зелене им косе.

Трпи и живи!... Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О, благо оном ко не мисли ништа! Тај мање тужи, мање јада зна.

и сможден, у очима страва Разјапљена уста, али грло неми Сам, једина душа испод неба плава, Сам на бесној мисли што у пропаст стреми! ...Тако влада она! Њен загрљај ране Ствара, кости ломи, к'о да су од стакла...

Лептир љубавно ружи Шапће, и око ње кружи, Мирисни љуби цвет. У цветном замноме рају, Без мисли за други свет, У безбрижном загрљају, Идемо друга три: Пролеће, ја и ти.

Скрушена иде к'о погреб пун мисли; Гараве своје косе је расплела: Пале су власи к' тужни таласи, Потопиле јој врат и недра цела; Црње нег' нојца, оне

ЦXЛВИИИ 2 Од тога часа, у груд'ма ми плану Нов пламен који тако слатко жеже, Од ког далеко црне мисли беже, И који мелем привија на рану.

А на прозору нерешљиво стоји, Стоји и мисли учитељка млада. Да ли да иде? А прошлост? А верност?... .......................................

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

о судби човјека, о званију његовом пред Богом; но њихове различне доказе непостојност колеба ужасна: све њих мисли наједно сабране друго ништа не представљају ми до кроз мраке жедно тумарање, до нијемог једног нарјеченија, до

Осл'јепљена душа злочестијем и вјечитом својом погибијом, мисли са мном владу дијелити, дијелити свемогућство са мном, посље скупа миротворци да смо.

Моћ ће човјек ова два закона, кад посвети мисли мојој правди, без никакве муке различити; али адско проклетије духа човјека ће чешће пљенивати.

Попа, Васко - КОРА

више О уснуло камење на друму Путујем лакши Не заговара ме више Беспослени ветар Као да ме не примећује Путујем брже Мисли ми кажу да сам оставио Неки крвав неки потмуо бол На дну понора за собом За размишљања времена

лампице шкрга И немушто запомагање алги НА ЧИВИЛУКУ Оковратници су прегризли Вратове обешених празнина Задње мисли се легу У топлим шеширима Прсти сутона вире Из обудовљених рукава Зелена страва ниче У питомим наборима У

равница Разливени догађаји Расуте увеле речи Изравнана лица Овде онде Понека рука од дима Уздаси без весала Мисли без крила Бескућни погледи Овде онде Понеки цвет од магле Раседлане сенке Све тише копају Врели пепео смеха НА

се прашином У којој се не смеју рибе У боковима својим носи Немир вода Неспретна Гега се полако Трска која мисли Ионако ће је стићи Никада Никада неће умети Да хода Као што је умела Огледала да оре КОЊ Обично Осам ногу

мојих На кључњаче су ти пале 12 Теку нам ходници мутни Са трепавица низ лице Љутом усијаном жицом Гнев нам порубљује мисли Накострешене маказе Око голоруких речи Отровна киша вечности Похлепно нас уједа 13 Руше се стубови који небо

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Састанак, разговор и размена мисли тих највећих научника свога доба несумњиво је изванредно значајан и занимљив догађај.

“ „Он, учитељ, тако је казао!“ „Немојте тако чинити!“, пуочи их Питагора. „Сваки од вас треба да мисли својом властитом главом.

Питагора упре свој поглед на пучину мора. Онде се више не виђаше лађа која је отпловила ка југоистоку, но његове мисли однесоше га онамо. „На путу сазнања корачао сам, драга децо, докле год сам могао.

Чим номофилакс то виде, израз страха на његовом лицу замени се другим једним који наговештаваше свако отсуство мисли. Он зину и стајаше ту као прикован. Но то трајаше само неколико магновења.

„Ја сам те своје мисли изложио у мом главном делу „Диакосмос“ и растумачио их на безбројним примерима“. Он донесе из своје куће то дело и

Није био борбене природе, нерадо се препирао, јер је сматрао да ко много речи троши, није у стању да много мисли. Но баш због тога што не беше лакташ и разметљивац, ја сам га нарочито заволео.

То кретање небеске сфере само је привидно, у ствари је сфера звезда некретница непомична. Аристархос одлучи да не мисли више ни о чему другом до о свом великом космичком проблему.

Али Аристархос Самнићанин извео је из својих претпоставака да је свет много већи но што се мисли. Јер он узима да су све звезде некретнице, а и само Сунце непомично и да се сфера звезда некретница обавија око тог

како је као млад човек дошао у Александрију, постао члан Музеиона, упознао се са својим новим колегама и размењивао мисли са њима. Много нових утисака и потстрека за научни рад!

Седи научник сеђаше дан и ноћ у својој соби, размишљајући и пишући. Задубљен у своје мисли, није ни чуо како су смене стража на градским зидовима пролазиле поред његове куће ритмичким кораком и како су трубама

Погодих његове мисли, па га умирих. „Не плашите се од мене, добри човече! Земља има довољно места за све нас. Не дођох овамо да вам правим

“ „Јесам, пречасни оче!“ „Онда се не заузимај за васкресеније антике!“ У глави Николиној помрсише се мисли и осећања. Пред његовим очима поче да игра шарени мозаик собе, а наде и сумње ломише се у његовој души.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

У годинама у којима смо ми били, уосталом, никад и није друкчије, никад се и не мисли на онај живот што чека. Наш је идеал био да се спојимо ради заједничког живота.

Седи он, гладан, крај ватре, мисли на млеко и зове Секулу: — Отвори једну кутију па узвари. Секула заузима став „мирно“, грчи лице, отпоздравља

Све ти равно до Косова, разумеш! Човек мора бити осетљив, бога му. Човек мора да мисли, мора да осећа; да мисли на ситуацију, да осећа за своје, мора се бити човек, не?

Све ти равно до Косова, разумеш! Човек мора бити осетљив, бога му. Човек мора да мисли, мора да осећа; да мисли на ситуацију, да осећа за своје, мора се бити човек, не? — Знам, знам, брате, али ти сувише претерујеш.

— Па добро, оца му, и ја нисам камен, мислим и ја на све то, и шта би ти могао да измениш на прилику? — Ама, ко мисли? Ти мислиш! Ти мислиш једанпут годишње, после сваке пропале офанзиве.

— Друже, чујеш, друже, да ти дам један практичан савет. Али нећеш, брате, да слушаш. Ево шта: удри бригу на весеље, мисли на оно, знаш. И протеже се риђи потпуковник. — Дакле промисли, па сутра да ми одговориш на питање: И-ма ли жа-ба реп?

баш ништа: смеје се, увек добро расположен, пева, претура сваки дан двапут нешто по сандуку, колико да ни о чем не мисли, шегачи се са овом дечурлијом, игра ‚дарде‘. Интересантно је да тај звекан никад не помиње жену.

“ Па јест, и каквог, ђавола, доказа човек може имати — мисли пуковник — ми овамо, они тамо, ради ко шта хоће, нико о другом не зна. И оно, ја сам био свиња. И јесам и ја био свиња.

А потпуковник опажа његове муке, потпуно га разуме, јер зна о чему Мисли пуковник, и ужива. — Је л' те, капетан Фикус? — Молим, гос' пуковниче.

“ Да ти дуго не причам — награбусим ти ја. Леле, шта ћу сад? Мисли, мисли, окрени, обрни, седнем си на воз, па кући. Ајде, реко', тешим се успут, коњаник сам, а је ли има коњаник да је

“ Да ти дуго не причам — награбусим ти ја. Леле, шта ћу сад? Мисли, мисли, окрени, обрни, седнем си на воз, па кући. Ајде, реко', тешим се успут, коњаник сам, а је ли има коњаник да је без тој

— Немац је апарат, господо, ништа друго. Он ради како хоће онај коме је потчинио своју вољу, али никад сам нити мисли нити ради. Он је мегаломан, болује од дéлире деѕ грандеурѕ, и он је бездушан као нико, најбездушнији створ под небом.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Некако су се спљоснуле, изгубиле сваку тежину и сваку запремину у времену — пука арабеска моје мисли —, тако да преко њих без запреке посежем руком у моје дјетињство, као преко несуштаствене ограде опсјенарева ужета...

По томе, и наше мисли могу да буду осунчане или сјеновите. Држим штовише да се никад и не пађа мисао а да није или окупана у сунцу или

Ја ни дан-данас не знам друкчије судити о доброти и злу неке појаве, неке мисли, одлуке, догађаја, доли по томе да ли се они јављају у једноме или у другом освјетљењу.

А наш осјећај сустопце прати прелијетање мисли као што одраз у води прати прелијетање птице над огледалом језера; и осјећај тако спремно одговара мисли, да се у нама

прелијетање мисли као што одраз у води прати прелијетање птице над огледалом језера; и осјећај тако спремно одговара мисли, да се у нама рађају, наизмјенично и непрекинутим слиједом, одрази радости и туге, као смијех на слијепчеву лицу.

Па опет — зачудо! — и поред трпких мисли које каткад упућујем на њен рачун, чини ми се да сам, потајно од сама себе, у дну душе, захвалан тој и таквој баки, и

сам краљеве у изгнанству, генерале послије неславне капитулације, прегаоце и фанатике послије слома њихове завјетне мисли и над рушевинама њиховог животног дјела.

Чинило ми се да запажам како би му се најприје, прије него сама мисао, породила нека нејасна слутња те мисли: као сјена длана да је прешла преко обасјане плохе.

Оно што времену даје ток, то су куцаји нашег срца у њему: оно што простору даје просторност, то је кретање наше мисли кроза њ.

И ријеч оног другог великог лудог старца: „Кад је човјек једном научио да мисли, ма о чему мислио, он у ствари увијек мисли на своју властиту смрт. Сви су филозофи били такви”.

И ријеч оног другог великог лудог старца: „Кад је човјек једном научио да мисли, ма о чему мислио, он у ствари увијек мисли на своју властиту смрт. Сви су филозофи били такви”. И сви велики пјесници, надодао бих.

Она је пнеума која све прожимље и испуња. Све наше мисли расту невидљиво из ње, као бујне тропске биљке из топлог мочварног тла.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности. Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина...

Али попа му разгали срце... И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!.. И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало.

Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје...

робија или гора... шта ће рећи ча-Вујо?.. да ми је само да прекољем овог кмета зубима...« као муње ређаху му се мисли у глави, а десна му рука, она што још не беше јелек на њој намештен, сама се повијаше из рамена, и Ђурици би веома по

Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка. — Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале.

се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе претурио.

Ни једне мисли, ни једнога покрета!... Наједаред, усред тога гробнога ћутања, нешто око браве на вратима заклопара и врата се

Збуњен, уплашен, изненађен свим овим што се са њим догодило, Ђурица ни у прво време па ни доцније не знађаше шта да мисли, нити беше у могућности да ма какав правац да својим мислима.

Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али

мајсторијама, које му капетан напомену и о којима му је Вујо тако много, баш као нарочито, причао, али на тој се мисли не зауставља дуго, она му је тешка убија му свако друго осећање, изазивајући ужасан страх.

И усред тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се

тих мисли он се сети хлеба, зграби га и поче жудно јести, не толико због глади, колико ради жеље да отера од себе мисли, да се забави јелом, док му не падне каква друга мисао на ум.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

А јелен ће му: — Немој, ако знаш за бога, него уби аждаху, не бих ли ја жив остао. Малиша се стаде мислити, мисли, мисли: е, да сада почне тући змију, може бити да ће она избљувати јелена, па и њега прождријети, а напошљетку она га

А јелен ће му: — Немој, ако знаш за бога, него уби аждаху, не бих ли ја жив остао. Малиша се стаде мислити, мисли, мисли: е, да сада почне тући змију, може бити да ће она избљувати јелена, па и њега прождријети, а напошљетку она га је прва

Малиша је у мислима за коња, а не мисли на прстен; а када дође гдје му је коњ припет био, кад ни коња ни од коња гласа само самар и четири плоче, а цијела

— па се мисли, мисли, док нешто смисли, па прстен те к свијећи, а Арапи као и вазда: — Заповиједај, господару! — Заповиједам да ми

— па се мисли, мисли, док нешто смисли, па прстен те к свијећи, а Арапи као и вазда: — Заповиједај, господару! — Заповиједам да ми

Куд год је ходио, дође у Стамбол, ама како ће сад да се састане са султанијом? Мисли, мисли, па смисли те оде право пред царски двор и прислони се уз врата.

Куд год је ходио, дође у Стамбол, ама како ће сад да се састане са султанијом? Мисли, мисли, па смисли те оде право пред царски двор и прислони се уз врата.

Када сиромашак спази прстен, обрадова му се веома. Јест, али сада нема ватре, а без ватре се не може ништа. Мисли се шта ће, док се нешто присјети па стаде пребирати џепове и по његовој цпећи нађе једнудвије кресавице, па укреса и

Она допусти у мисли да мужа опет опоји, али он, дознавши од слугу шта је и како је, метне увече под браду сунђер, те у њ саспе оно пиће

Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него xоћy Баш-Челика да тражим, — а сам у себи мисли: зашто не бих, кад имам још три живота!

своје синове доведу, онда цар изведе своју кћер и са њом изнесе џилит, па онда по жељи своје кћери заповједи: да који мисли и жели бити царев зет, баца џилит и бедеме града пребацује.

Чувши ово цар, много се удиви и каже да је тај роб још прије три године ту затворен и да је он за њега и заборавио, и мисли да је он давно иструнуо.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

53 БОЛ И СТИД 54 ПРВИ ЗАГРЉАЈ 55 СЕЋАЊЕ 58 ПЛАВЕ МИСЛИ 64 ПОД ПРОЗОРОМ 70 ПОД ДУДОМ 72 УТЕХА 74 ПРИЧА 76 НА КАЛЕМЕГДАНУ 78 ТИШИНЕ 80 ОРГИЈЕ 81 СЛУТЊА 83 ПРЕДГРАЂЕ

Живи у земљи срамоте и луда. РАЗУМЉИВА ПЕСМА И на овој земљи живот ме опија. По њој када лутам моје мисли бледе, Губе се у небо, у свет хармонија, У облак, у звезде, невине погледе.

ЊЕНО ИМЕ Кад склопим очи — и то једном биће — Нестаће свести где су моје биле Идеје, мисли; и покров од свиле, Поклопац, земља тело моје скриће.

Све ми се чини да пре него вео На мисли, снове и идеје сиђе, У свести она јавиће се тада. Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И

Отвараху очи пуне сјаја, Пуне мисли што дан један живе, Пуне среће свога завичаја, Пуне жеља, да се свему диве. Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и

Потајна слабост и жудња ка срећи, Скривене мисли у боји љубави, Њен поглед некад све што знаде рећи, Још једном само да је да се јави.

бол слеће, да осећај свије У мени о њој, о лепоти, цвећу И о младости — о још једном само, Да ми је да се моје мисли крећу, Да ми је да сам још једанпут тамо.

Из мисли се тргох. Бацах поглед доле, Никог није било. и дође ми жао: “Можда је чекала, можда много воле, А ја? — ја сам свиреп,

Г. Ходи. Остави све што је за нама. Нека наш сусрет покрије минуте, Велике мисли по којима ћуте, Где живот иде к'о јесен гранама. Поноћ и сунце одјек су менама.

и звукова Оживеше земље, мора, Цвет непознат белих гора, Ново небо, страни врти, Стара љубав, млада нада, Коло мисли, игра јадâ, Замисао глуве смрти. Свирала је.

ПЛАВЕ МИСЛИ О што си, зашто занела се тако? Зар не чу ветар да о прозор бије, С њим моја слутња, моја чежња, нада, Страх у даљини?

Док она сања и мирно се креће У тајне, с драгим, кроз срећу и цвеће, У ложу мисли — нико и не слути, Блажено дете што толико ћути. Ал' дуго срећна занела се она Уз мирис жеља!

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Оне су се састојале од свакојаких задатака. Задавао ми је, на пример, да погађам туђе мисли, да откривам недостатке неког облика или израза, да понављам дугачке реченице или да рачунам напамет.

То сам непрестано радио до своје седамнаесте године, када су ми се мисли изненада озбиљно окренуле ка изумитељству. Тада сам схватио на своје велико задовољство да могу да замислим ствари у

јасно да сам био само аутомат обдарен могућношћу кретања, који одговара надражајима чула и према томе се понаша и мисли. Практични резултат тога је вештина телеаутоматике која је до сада практикована, само на несавршен начин.

” ”Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свету”, одговорио ми је свечано, а знао сам да тако и мисли. Велики терет ми је пао са срца, али олакшање би стигло прекасно да не беше једног чудотворног лека, који се добијао

имам осећај да су се догађаји који су претходили овоме догодили врло давно и уколико покушам да наставим прекинути ток мисли, осећам праву духовну мучнину.

коју другу која је призната, за мене је то истина коју из часа у час исказујем у свему што чиним и у свакој својој мисли. Свест о спољашњем утиску који ме подстиче на било који напор — умни или физички — увек постоји у мени.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

својој мајци, знао напамет, а који је у свом детињству такође био пастир, изразио у свом деветнаестом псалму моје мисли овим речима: ”Небеса казују славу божију.. “ ”Нема језика, нити има говора где се не би чуо глас њихов.

То су биле мисли које су ме тешиле те сам се тако умирен растао од свога кожуха. Коначно сам стигао у Хамбург спреман да се укрцам,

звуке, да може да види у најтамнијој ноћи и да као права вила, може да осети најмање поветарце, па чак и да осети мисли људи у њеној близини. Она је засигурно прочитала моје мисли.

Она је засигурно прочитала моје мисли. Показујући на један сто у углу просторије за ручавање, она ми је скренула пажњу на мастило и хартију за писање, што

” Ове лепе мисли Џим је изговорио спремно и лако као када је убацивао лопате угља у пламтећу ватру испод својих котлова.

Иако сам се трудио да прикријем своја осећања и мисли, одавало би ме руменило које би избило на мом лицу. Погађајући моје мисли, смешкала се задовољно, али је избегавала да

Погађајући моје мисли, смешкала се задовољно, али је избегавала да ми пружи прилику да јој поверим своја осећања. А ја бих то можда и

су избегавале да ме о томе запиткују Само би ми једна од њих шапнула: ”Михајло, даћу ти цент за сваку од тих твојих мисли!” Био сам уверен да је и Џим приметио ту промену на мени, али ништа није рекао, као да ништа није ни видео.

Уживао је у вештини лепог говора и интонације. Мисли су му стално лутале у време пре три хиљаде година, када је Хомер певао, а богови управљали људима и народима.

Његов енглески изговор био је одличан и ја га једног дана запитах шта мисли о моме. Он ми веома искрено рече да мој изговор не може бити гори, али се може поправити, ако будем вежбао онако како

нашао сам најпажљивије слушаоце мога тумачења америчког учења о слободи, како сам је ја схватио читајући биографије и мисли великих људи који су ову земљу створили. Ту ми је помогла и моја трогодишња ”жутокљуначка” борба за живот.

Радио сам све да их натерам да забораве да сам балкански “Дивљак”. Као да су читали моје мисли, сви су ме уверавали да ја више дајем Аделфи академији него што добијам од ње. Али ја сам то знао боле.

Ћипико, Иво - Приповетке

Тих мутних дана мисли убише Цвету. „Није друге, треба се повратити кући”, одлучи чврсто. „Једе се и троши, а не добива се” .

Дигоше се. Цвета иде прва, а за њом Марко с напрћеном торбом на леђима. Он сада, када се дохватио краја, једнако мисли на свој мирни комшилук и бесвесно иде за мајком.

Браћа се погледају и презаво обазиру на њ, а старији, Спасоје, упознаје га боље и мисли: „Сигурно је он; чини се невјешт и пренаша мирно камење, као да ни за шта не зна”.

Тако, у двоумици што да уради, иде даље и мисли: „Доћи ће и за то згода!” Још му је пред очима мали комад цесте, па да заокрене пријечицом, и, сигурно,изићи ће пред

што је изнио живу главу: осјећа се жив; а млађи, кад га гледа, диви се његовој снази и јунаштву; жести се, и још млад, мисли: „Поред своје живе главе, што је лепше од освете?!” Најпослије и отац се диже, и породица опет крене.

Отац гледа своја два сина, млада и јака, и мисли: „Док је њих, биће и хлеба!” Па се договорише: дигоше од своје владе путне листове и упуте се у Боку да, као и други,

Понешто и разговарају, понајвише раде и ћуте, као да мисли сабирају. Па им пану на памет дани радње, урезују у памети приштедњу, и у тој мисли чисто живље раде и веселе се послу.

Па им пану на памет дани радње, урезују у памети приштедњу, и у тој мисли чисто живље раде и веселе се послу. А и кући ће брзо; одмориће се и науживати својих навика: свога крша и вечерњих

у чељад и нажгане фењере; нијесу знали куд их воде, нијесу ништа тај час ни осјећали, нити су могли да приберу пусте мисли, али црна слутња так се јављала.

Држи се и — одговори отац, замишљен. Часом ћуте, осјећају да би имали дуго да говоре, но не могу, па сабиру мисли, као да желе да све што имају у души једном ријечју изразе.

Распремајући трпезу, долази поступно у се, разабире се и одваја мисли и осјећаје, који су наједанпут на њену утијану природу навалили и жестоко је потресли.

Одлучи се на посао, па, пошивајући, мисли је заокупљују, а на махове и мучно јој је сва као да од нечега преда. У томе слуша жамор с улице и гледа дјецу која

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Позиције која је родно место многих наших немилих неспоразума. Ако сада из овога следа мисли пређемо на уметност уопште и књижевност посебно, лако се можемо суочити са проблемима које истиче данас прилично

има једну једину сврху: да ме приближи оном доста уском аспекту или стајалишту са кога бих желео да изнесем дветри мисли о савременој поезији.

се тако да су се негде од петога века после Христовог рођења уз разумљиво поштовање икона почеле ширити и – очито се мисли да су неразумне – „различне појаве примитивног сујеверја“ као што је „лијечење болесника“ уз помоћ икона, па „узимање

Оваквих неспоразума има у готово свим областима више него што се мисли, а и последице су далекосежније него што се обично узима.

При томе, мисли он, и ретроградном, а по кључним особинама и паланачком. У основи је „тамни вилајет“ просторни појам.

Такав значај код нас има заснивање старе, средњовековне књижевности. Она је – више него што се обично мисли – усмеравала каснији развој српске књижевности и имала удела не само у ранијој него, сасвим неочекивано, и у

Ко то није схватио, пресудио је самом себи.“3 При томе он очигледно не мисли на општи однос између поезије и језика (као њеног медијума) који истичу модерне теорије песништва, него на појаву која

казао да је највећи писац „нарочито онај који пише најбољом синтаксом“, а затим додаје: „Синтакса, то је геометрија мисли.

“11 Дис је, према томе, посредством синтаксе рашчињавао „геометрију мисли“: отуда у његовој поезији толико мрака, ноћи, снова, слутњи, подсвесног и ирационалног.

где се у објашњењу другог дела песме каже „Сунцем главу повезала, месецом се опасала, а звездама накитила (ваљда се мисли да су на марами, појасу и оделу шаре у облику сунца, месеца и звезда).“22 После оваквог објашњења слике мењају смисао.

сунце обучена, а не да је њиме главу повезала, или да звездама није накићена, него је запучена, као да се под звездама мисли на дугмад или копче, на први нам поглед мало шта значе. Али су оне свеједно значајне.

Јован Дучић је у томе имао већи удео него што се обично мисли, а у самој поезији тај је удео био и пресудан. Али није нимало лако показати да су промене, осим што су истовремене, у

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Прилепила се за фијакер као таксена марка, па мисли нико је не може одлепити. Е, одлепићеш се, синко. Још после подне ћемо се возити на министарском фијакеру.

ДАРА: Па кад она неће никог да запита, но све сама ради. ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата! Колико година мисли она да ће бити министарка? Или мисли можда да своје визиткарте растура по народу као прокламације?

ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата! Колико година мисли она да ће бити министарка? Или мисли можда да своје визиткарте растура по народу као прокламације? ДАРА: А, видиш, написала Живана.

ДАРА: Коме њему? ЧЕДА: Па Никарагуи? ДАРА: Рећи ћу му то исто. ЧЕДА: Сасвим! Она то мисли тако, ако је министарка, да па издаје наредбе: да се мој зет разреши од досадање дужности зета и упути на рад...

Ђаво би је знао где би ме на рад упутила. Она мисли то може тако: да смењује зетове и поставља. Е па, брате, не иде то тако!

Е па, брате, не иде то тако! ДАРА: Ја никако још не могу да верујем да она то озбиљно мисли. ЧЕДА: Ама, озбиљно, кад ти кажем. Проводаџија је већ свршио са младожењом, све је уређено!

Ти видиш и сам, паметан си човек. Дара није више дете, прешла је, откада, двадесету годину па време је да се мисли на њену удају. ЧЕДА: Ама, каква удаја, побогу човече! Па зар није она већ две године удата за мене?

ЖИВКА: Роткве му стругане! ВАСА: И то сам му казао. ЖИВКА: Шта? ВАСА: Па то: роткве њему стругане. ЖИВКА: Мисли он да му ја не умем и ту доскочити. Умесила сам ја њему колач, само чекам да Анка наложи пећ па да му испече колач.

ЖИВКА: Ама, ко? АНКА: Рака. ЖИВКА: Ама, како да иде, ноге ћу му пребити. Чекај да га ја научим памети. Он мисли да ће му се само на грдњи проћи. Чекај само!... (Одјури.

ДАРА: Страшно! ЧЕДА: Новине се купују на јагму. ДАРА (показује): Мајка их највише купује. ЧЕДА: Она мисли да умањи број читалаца, како би се брука што мање знала, а не зна да је данашњи број, уместо три, штампан у шест

КАЛЕНИЋ: Јесте ли ви баш сигурни да ће он дати оставку? ЧЕДА: Сугуран нисам, али тако се мисли, тако се говори. КАЛЕНИЋ: Онда, шта мислите? Зар не би било боље да ја причекам са одговором...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Њихови разлози нису ваљани поготову кад се мисли, а мора се мислити, на реализам као стилски правац из деветнаестог века, са својим посебним књижевним програмом.

А оно што лик Софкин чини изузетним није, као што се најчешће мисли, чак ни њена ретка, изредна лепота, чак ни њено раскошно а толико чулно тело, што ће све скупа нагло усахнути,

Описује их са смањене удаљености, прониче у њихове мисли и примисли, распознаје им поглед и покрет, хотимичан гест или нехотичну мимику.

остао опис Софкине еротске екстазе - додуше, уз нешто блажу стилизацију - али су зато после назнаке да је почела да мисли стављене три тачке, а то значи да се више не види на кога је почела да мисли кад је у узбуђењу положила руке на своје

али су зато после назнаке да је почела да мисли стављене три тачке, а то значи да се више не види на кога је почела да мисли кад је у узбуђењу положила руке на своје обнажене груди. Преци су, дакле, механички али с правом одвојени од еротике.

” Дучић затим поентира: „Синтакса, то је геометрија мисли”, итд. 44 Да напослетку наведемо још само Бранка Лазаревића, критичара који је, насупрот Дучићу, са несуздржаваним

Спонтан какав је у свему био, Станковић је и овде поступао не онако како теорија мисли, него онако како је сам осећао да у књижевноме тексту може и мора бити, свеједно што можда није ни обично, ни

подвучена заменица у синтагми „његов гласник”, што значи да ју је Станковић замишљао као да је преузета из Тодориних мисли (уп. пре тога код Софке „очев гласник”).

Према његовом рачунању, кућа је најучесталија именица; он мисли да иде и у ред најчешће понављаних речи уопште код Станковића.

седе, не прозборивши ниједну реч, док девојчица из кревета, за коју они мисле да спава, по изразу лица ишчитава им мисли о томе како треба кућу продати, а у ствари она то из свог доживљаја учитава: „Па онда, исто тако је знала, када би они

У суштини је то један од најстаријих књижевних поступака: мисли се да је А, а није А, него је Б, при чему се између А и Б обавља књижевно пресликавање (преношење).

сишла и овамо у кујни матер намештала”); и у исти мах, по изразу очију и топломе даху, прониче јој у унутарњи ток мисли. Тодора, са своје стране, одговара истом мером, па се блиско сучељени погледи међусобно огледалски рефлектују.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Сам је дошао код мене да броји паре, а његов слуга је донео пуну тепсију баклаве. — А што ти рече најзад? Мисли убаво, па да ми кажеш! — Рече ми: „Бог турска душа“... — Не, не!... Ваке: ,,Бог потурска душа“...

гора, он је био омален, црн у лицу, сјајних упалих очију, увек зверасто ћутљив и намргођен као човек који само о злу мисли. Нико га није видео да се разведри или насмеје.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Хоћеш ми се икад вратит’, Да те боље чувам таде, Мисли моја... или жељо... Ил’ спомене... шта л’ бијаде? А она ми канда шапће Кроз тишину благе ноћи: „Нећу ти се никад

Нису ми биле мучне Братинске здравице, И могô сам поднети И мало славице. На развали сам света Мисли одмарао, И светове сам нове За тренут стварао.

Узе платно, меша боје разне, Засукује вешту десну руку Нит’ је коме своје мисли казô, Нит’ је с киме био у дослуку.

Деда с мајком поглéдаху На нас двоје, на румене, Поглéдасмо и ми горе На седину глава им. Њине мисли враћале се У прошлости румен златну, Наше мисли отисле се У далеку будућност. »Јавор« 1890. ВОЛЕО БИХ ЗГРЕШИТИ...

Њине мисли враћале се У прошлости румен златну, Наше мисли отисле се У далеку будућност. »Јавор« 1890. ВОЛЕО БИХ ЗГРЕШИТИ...

Воћко моја, воћко, граната, голема, Ја ти у хлад легнем, ал’ ми се не дрема; Обузму ме мисли, да их једва смажем. Мислим, — а што мислим никоме не кажем.

она снага, Сва она тежња крепка и блага, Пољупци они из вечног вира, Благодат братства, благослов мира, Све оне мисли, кô барјак бео, Које си собом са неба снео: Кад све то никне па се разграна, Свануће зора лепшега дана; Општа ће

Ко не метне нови шешир С широким ободом, Да тај не зна корачати Напреднијим ходом; Да у њему нема места Вишој мисли света; Да у њему нема срца, А баш и полета.

Он ће примит’ трнов венац Зарад мисли своје свете, Он ће испит’ горку чашу — Да се греси Бога сете. Видећеш га на Голготи Како мирно, свесно пати, И

И ти, Тесла, у коме се Исполинске мисли роје, Тебе враћа неодоље Да пољубиш стабло своје. Љубни стабло, Дојчине му, Сисни дојку, сине врли: Свака грана

онда да се нешто Збију, згрле са свих страна Уздисаји мученика, Уздисаји сиротана — Ух, од куд си на то дошла, Мисли моја препитома!... Тад би била страшна бура, — Да ужасна бродолома! ТРАЖЕ СРЕЋУ (Од А.

Беч 1882. ДАРВИН Снагом ума богодана И задахом духа веља Потресô је, заљуљô је Море мисли из темеља. Таласи ће ови расти, Век ће веку да их прати: Зато Дарвин није умро Нит’ ће с’ икад мртвим звати.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: (О, из драге воље, ако заповедате). САРА: (Ружичићу, који се међутим пустио у мисли): Мон фрер, скоро је подне, ми идемо да уредимо, ви међутим дођите. ФЕМА: Заповедајте, алабунар. (Отиду.

Видите како сте годинами отјагошчени, да се мисли да сте тристаљетнаго Нестора супруга, с друге пак стране изгледате као Рабенерова сатира.

ВАСИЛИЈЕ: Сто форинти. Само да нам да. ЕВИЦА: Видите како мој Васа добро мисли. МИТАР: Дакле, напоље с решконтом. РУЖИЧИЋ: Фараонови потомци, разумјејте мја, не знам ни за какову решконту.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

земље Велика реч ни из срца ни из главе Већ из земље ко биљка ил цвет Расте, и то је одбрана земље Намучено зрно мисли цвет Дан мисли сунце И то је одбрана земље Колико је земље иза нас Толико је снаге у нама И то је одбрана

реч ни из срца ни из главе Већ из земље ко биљка ил цвет Расте, и то је одбрана земље Намучено зрно мисли цвет Дан мисли сунце И то је одбрана земље Колико је земље иза нас Толико је снаге у нама И то је одбрана земље РЕQУИЕМ И Моја је

Ти ме згушњаваш на месту где падох, Иза последње мисли последња надо! Твоја чула себе ослушкују, своју Нестварност, своју бескрајну успомену; Твоја празнина свет и звезде

Бар шум Насликане гране да помери нарав Биља! Како да те сачувам од туђих Мисли у мени, док бивам све луђи, За вредну горчину, шупље двојство лика, Чији је раст одјек будућности празне, Што податно

И оплођен прахом мутни цвет објави Померање порекла, дан већи од наде. Биљка те мисли; мој ум се исели Смело у цвет који иронично гледа Лобању празну. Ко птицом исцели Понор пролећу безазленост преда.

Знају Са лажном сликом да помире свет. РАСКОВНИК То је некаква (може бити измишљена) трава за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклоп отвори сам од себе. Вук Ст.

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином у мисао коју још не мисли нико, у празно место, у пену када с празнином помеша се море и огласи риком.

ми је једно да ли је то зло Које се вежба певајући или рањива мера Зиду који пева не требају врата Ово је мисао коју мисли њена ноћ Страх ће осетити само најхрабрији Послушни ће држати цвет у руци Док се срце не претвори у шљунак и време не

! Мисао која не уме да мисли Завлада светом. И сада је касно Било шта рећи што би било јасно И човеку и птици под којом смо кисли И мртвима који

смела И тако побеђујемо горчину и јед Док смешан цвет и неопрезна пчела Претварају време у опори мед Не требају нам мисли да живот ублаже Ко пливач низ страву верни смо невери Од правог пута лутање нам драже Не меримо јер ноћ закида на

Краков, Станислав - КРИЛА

У души је тамно као и на земљи, јер се ближи оно што мора доћи. Али умор понова наилази и гони мисли из главе. Немарно се брише надланицом ознојено чело под тешким шлемом, и пребацује терет ранца са једног рамена на

И душко лежи крај њега и дрхти. Куршуми му пресекли сећања и мисли. Стеже грчевито сигнални пиштољ, и припија се уз ниску гомилицу камена и земље.

— Да се само може остати мирно приљубљен уза заклон. Те мисли пролазе кроз све који леже за малим заклонима од земље и камења.

Кроз те очи замишљене пролажаху сенке успомена. Главе су мислиле. Али нашто мислити? Не мисли се пред смрћу, већ се опија њоме. Било је погледа дубоких и црних као и стрме дубодолине под њима.

Фијук и удар све чешћи. Иде се напред, али то још није јуриш, још се мисли, још мозак ради, и зато га сваки јаук раздире као канџом. Одједном фијук убрза и читава киша челика се просу по њима.

Дрва у ноћи крај пута су као мрачна чудовишта. Рањени ађутант мисли о јуришу. Да ли је то баш прави јуриш био? Није видео непријатеља, ни клања.

— Јесте ли и ви рањени на Кајмакчалану? Сусед са увијеном главом ћути непомичан на слами. — Ваљда спава, — мисли Душко — а што су му очи отворене?

Једна сирена је пиштала негде далеко у ноћи. Душко је био будан и хтео је да мисли на бароницу, али се кроз прозор видела једна нагнута грана, и она му је мењала мисли.

Душко је био будан и хтео је да мисли на бароницу, али се кроз прозор видела једна нагнута грана, и она му је мењала мисли. Под сваким дрветом је по неко погинуо. Чак и кувар Цоња.

Петровић, Растко - АФРИКА

Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати. По њему је то једини начин ла човек дође до одлука, јер леност мисли спречава човечји рад више но леност покрета.

Затим је опет благ и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и

Григри против змија, ножа, куршума, злог погледа, зле мисли, речи, за добар пут, добар лов, удар, и тако у бескрај. То су разни камичци, кожице прашине, коштице, дрвца: ушивена у

Галеби све тамније боје. Читам историју Африке, у току свих доба. Кад човек мисли на урођеничке земље, замишља их да су оне управљане само геолошком и биолошком историјом; ко би сумњао да су и ови

Од ране младости европско лице је измучено и испраћено непрестаним, често болесним, радом мисли. Као после какве буре, бели лик је разорен чежњама, бригама, апстракцијама.

“ Вуије, на моје очајање, да би ме утешио, или што тако мисли, ову тврдњу овако преводи: Бој мора да је изврстан иначе га његов господар не би довео чак до мора; пријатељ

Иза њиних чела радила је њина усредсређена пажња да одрже чамац на матици; али то није била пажња мисли која умара, то је била урођена тежња да се постигне највећа прецизност, која не умара ни орла који лети, ни пса који

што и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мисао, коме сам поверио све што сам сматрао тајнама својих мисли, јер је било драго немати тајни пред његовим седим косама, остао је на друму Африке, усред огромне прашуме пуне птица,

То је оно чувено племе на које се увек мисли кад се говори о црначкој уметности. Код њега је нађен највећи број маски од тамнога, тешкога дрвета.

Рекли су ми да су многи младићи помрли за време искушења. Истина, треба знати да многи младићи за које се мисли да су помрли у ствари су само кришом преведени на другу планину.

Тада искористих прилику да отворено упитам домаћина Мисли ли он да Н. можда није личност с којом бих ја могао продужити пут.

Иако је богат, млад, и могао би биги бесан од охолости, овај црни младић понизно извршава чак и оно што само мисли да желимо. Одједном нагла тропска ноћ покрива нас и заглушна ларма инсеката диже се око нас.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Гледа Исака.) А ко је ово? Шта тражи ту? Куда ли мисли? Откуд долази? РАДАК: Од једног сата биће повише Како га с Вуком испитујемо: Ко, шта је, откуд и шта ће ту.

ГЛАВАШ: И све се овде у крв створило: Из крви свака ниче мисао, А свакој мисли смрт је основа!... (Меће руку на нож.) Да убијамо, Раде!

(Гласно.) Па, Колебане, шта Главаш вели? Мисли ли данас моју послушат?... КОЛЕБАН: Не рече ништ’, Нит’ сам га хтео даље питати, Да не бих какву сумњу будио.

“ „Ја ићи морам, моја невесто! Нећу да мисли робље пашино: Гле, чувен хајдук никуд не смије, Него се крије као кртица!“ Она га опет стаде молити.

Ал’ чекај!... (Мисли се нешто.) Сељаче! Што игда можеш селу побрзај, Те одмах нађи Петра Сивоњу, Кажи му шта је!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

у природи, ова потмула тутњава с бојнога поља, све је то чудно дејствовало на ме, и ја се удубих у неке невеселе мисли.

Стражар рече: »На твоју се главу свршило, рђо главата!« Ја затворим прозор и прућим се на диван; спопадоше ме сетне мисли.

Дај Боже да се ова тишина замени довече песмом и весељем у славу добивене битке. — Дај Боже, али мисли ли ваше високоблагородство да ову тишину може довече заменити борба на овоме самом мостобрану? — Хм, хм...

Ја сам му читао телеграм мајора Ј. Прапорца који јавља да се неће моћи да одржи на својим положајима и да мисли да би боље било да и не чека напад, но да се повуче на згоднију позадњу нозицију.

Велимировићем, поступао пок. мајор Паја Ђорђевић — (шта га их је покојних!) — вршњак Велимировићев. Место да мисли на самоубиство, он је тада спомињао цер, за који би, у крајњем случају, дао везати Черњајева и — пушкарати га.

пресе« (заборавио сам му часно име), који је био у турском табору, нестало у борби на Шуматовцу, те се по томе мисли да смо га ми заробили, и конзул пита шта се мисли с њим чинити.

је био у турском табору, нестало у борби на Шуматовцу, те се по томе мисли да смо га ми заробили, и конзул пита шта се мисли с њим чинити.

Али опет зато заслуга војених старешина, који су остали у шанцу, велика је: они нису бежали. Вара се ко мисли да ово не значи много.

у недогледне небесне просторије, поднизане сићаним звездама, а за погледом постепено се расплинуше у даљину и мисли, и ја наскоро заспах уз најжешћи прасак пушака, као уз слатку свирку меких гудила.

! Учини ми се да Черњајев xоће да ја данас будем убијен. (Којешта, ноћас це смејем тој лудој мисли, али јутрос ми не беше до смеја).

Ако паднем, заклињем те Богом да ово испратиш мојој жени... Кирилова однесоше... а мене обхрваше тешке мисли: Толики људи пали, Кановњицин рањен, Кирилов убијен! — Јадни П...! шта ћеш ти овде сам као суво дрво у планини?

Откуда то? Је ли ово већ свикнутост на ватру, или безбрижност очајања? Какав је то ред мисли, каква је то философија у којој ови сиротани црпе снагу да овако мирно иду смрти у чељуст?! Зашто они гину?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

У тој тмини, грозотини, И тебе би боли стисли; А ја можда, што још никад, Изрекô бих црне мисли, Изрекô бих, где се очај, Где се живот смирит’ може — А ти, душо, безазленко... Ох, сачувај, благи Боже!

ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где прижељкује, — Мисли да га нико не зна, Нико не чује. Макар да га боли љубав, Он је негује; Ох, како је љубав дивна И кад тугује.

Макар да га боли љубав, Он је негује; Ох, како је љубав дивна И кад тугује. ЛXІ Заспала си. А ја будан, — У мисли се неке губим; Чини ми се, грехота би Била да те сад пољубим.

„Ево колач,“ старешина рече, „Колач треба сећи, ко ће с ким да сече?“ А весело друштво не мисли се дуго: „Нек њих двоје секу, нико неће друго!

Ћутала су наша уста, Само ј’ мисô к мисли текла, — Тек у неке она шапну: „Ја би теби нешто рекла.“ И тада ми исповеди, Што јој стидак досад скривô,

Занела га дивна песма, Занеле га сласти њене, И он мисли: „Певај, птицо, Певај, певај и за мене!“ Тако и ја своје песме, Осећаје срца свога, Певам за те, певам за се, —

Бре муку му, Нек устане Моје чедо јарко, Сад му бабо Мисли да је Краљевићу Марко, Па би сину Да улије Све своје јунаштво; А пресуда биће брза: На њему је царство.

прихвате, И славује да се песме лате; Причах извор из вилиних двора, Од ког болник оздравити мора; Надолевах црних мисли таму; Клечах надом у божијем храму; Звах природу, која јоште дрема, А данаске, — свега тога нема.

Хај, како је цвеће славно! Хај, како је мени драго Миловање ваше јавно! Како српско коло игра, Како српске мисли буди! А кум Јосим загрли ме: „Стари свате, весô буди!“ Песме јече, чаше звече, Руменији сви у лицу.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

А свуда унаоколо мртви, мртви. Никад толико људских лешева нисам видео. Са њима смо се саживели, и сад више нико не мисли на себе. Налетели смо на унезверену гомилу Бугара. Они се распршташе. Потрчали смо за њима.

Као да ме нешто смлати. То мора бити неко пред сказање. Хладан ме зној проби. Хтео бих да мислим на нешто друго, али мисли као да су текле по неком кругу и ја се опет сетих змије. Нешто ме дави. Сећам се речи: „Сан је лажа...“ Аја!...

Не можемо ни напред, ни назад. Где смо, ту смо. Лежимо на врелом камењу, а сунце бије у потиљак. На јело нико и не мисли, али жеђ поче да нас мори. Са стрепњом очекујемо ноћ, када ће Бугари сигурно извршити напад. А треће чете још нема...

Слушајући нечије излагање, гледао га је право у очи, и нервозно извијао вратом, као да хвата нечије мисли. Иако је некада био националиста, сада је постао огорчен противник рата, који ће, говорио је, ма како се завршио,

— виче промуклим гласом Пера „Ђеврек“. Остали прихватају узвик. — А... Ш’а каже?... Поредак!... А, управник мисли, ја сам жандар. Ха!... Манири позадине... Сви су они из позадине жандари... шпијуни, сунце им њино.

— И јопет живувајемо! — удари се у груди Пера „Ђеврек“. „Фикус“ мљацну устима и, прибирајући мисли, с тешком муком настави: —... Но, братја Руси оставили своју роднују земљу по својеј воље... чтоби помоћ нам Сјербам..

Њихове очи су мутне, језик као да је подадуо, сваки говори за себе, и смеју се гласно један другом. Мисли се тренутно укрсте, онда сваки пева углас, тапшу се по рамену и љубе са Русима.

Сергије је гледа задивљено и љуби. „Фикус“ отомбољио доњу усну и сигурно мисли на „Ружу“. Сима и Пера пипају јој жиле на ногама. Фјодору је чисто криво, те нареди да и његовога коња доведу.

Наше груди се шире. Мисли се буде и навиру слатке успомене наше младости. Потпуковник Петар се прекрсти, а у очима му се појавише сузе.

Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад се измешали... Дотрча и потпуковник Петар. Чудна мешавина мисли ковитлала се по нашим главама.

Са њима се врше ти војнички експерименти. А у делокруг тога експеримента потпадам сада и ја. Прикривао сам ове своје мисли. Али Лука, као да је назирао моје неспокојство, обрати ми се заобилазно: — Слушај... за тебе нису напори.

А знам, било је важно. Али је утисак од ове експлозије био толико снажан да ми је моментално истерао све мисли из главе. Онако помућен, чистио сам земљу што је приликом експлозије пала на сто. — Питате, колико је одстојање?

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

На тај начин је читава предбранковска поезија некако грубо, скоро презриво искључена из наших мисли и осећања, као да је, пажње достојне па и знатне, никако није ни било; као да и сама засењујућа појава Бранка

Говорили су њиме, писали, крај свега, прави, једини наши тадашњи песници. Наталожило се, прво око осећања и мисли изречених у тим старим текстовима, па онда некако и у речима самим — којима музикалност нико оспорити неће нити може

мир человјека вшедшаго а от всјех, и својствених, презренаго Знају причину сјетоват бољно, нес ја грозју еја в мисли довољно, бо как родил еја, на свјет јавил еја, то мње бједа, то мње бједа.

Вострепешчет пред њеј умни и останет как безумни, уста умолкнут, мисли ишчезнут, високија, как поведет тјех, одлучив от всјех, в мрачни гроб.

С тјем ја легох спати, в сладост сна повијен, На бећарској постељи в своје мисли завијен, Но не долго ја могох безмјатежно спати, Моје воображеније нача здје мечтати, Мње во снје јавиша еја прекрасни

и готове себи част из крове, Бувци притко скачут и бушице лове, Мене часто задиркујут, мира ми не дају, На мисли ми наводе љепотицу своју, Кад мње нечто силно под пенџером тресну И некто по зиду грозно шаком пљесну.

гласи ми и р'јечи, Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи; Нећу да зна уречене ни часе ни дане, — Овако се мисли лове, воде нас незване. Кад усмотрим љубопитство, невешт ћу гди проћи Брзо, нек' јој серце куцне, да ли ћу још доћи.

Запјевај нам слатку пјесан, радост оног брака Кога простор још раставља једне ноћи мрака, Све те мисли, све надежде, предвкушене сласти, Што ће двоје уживати сутра с пуном власти.

Куд погледам, сваки холмић ружу прозјабава, Куд год ступим, с љубичицом меша ми се трава. Мисли моје, куд с' обрате, сретају блаженство, Сни на одру заутрашње славе предпразденство.

Кују мисли како хоће — „Завјет с неба!“ кажу, —, И кумира ком' се моле у бога прелажу. С овим богом које чудо да природу блазне, Д

) Слушао сам, о Српкиње — вами боље мисли! —, Злорјечиву, која нам се зло у род наш числи. Казаћу вам — отровници да се име знаде —, Зове вам се — — — не, нек'

Хоратіуѕ Пијериде! дајте лек! Напрегну вражја рука љуту стрелу, Изненада јазви нас. Зар мисли да ћу пасти жртва злобе? Чија носи броњу груд И дању, ноћу, в дому, пољу, радњи? Каква војна, око нас?

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ЂУРАШКО: Уздрављу!... Е, чусте ли га сад? БОШКО: Ми чусмо јад! БОГДАН: Чусмо погрду... БОШКО: Ми чусмо наших мисли потврду! БОГДАН: „Господар је с госпођом...“ А то значи: Госпођа се у мушко облачи.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Сермија се изгони на пашу. Вика, довикивање на све стране. Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли — не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану.

Лујо иде замишљено за Јабланом. Удубио се у мисли — не чује он те галаме, тог живота који се око њега шири. Он мисли о Јаблану и мејдану. Врцну се, као да се нешто досјети.

— Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! — трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом. Некад је он био најнареднији и најзгоднији домаћин на

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом. Некад је он био најнареднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини.

— издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо. Вече се примиче.

Све то би, док би чојек попушио лулу дувана. — Ули-де једну, Мићане! — Још сунце и не мисли огранути... Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: кад се огледа' на шјену — ни узми, ни подај —

Вели: — Да те послô мутесарип бањалучки, не дам! Не дам, брате, ни за паре, ни за љубав, не дам никако! Мисли омсица: шљива је премакла, сад ћу шићарити. Сад ил' никад!

Вјешт Станкела, Бог га не убиће, па провлачи ситно по струњи а грло укоритио, па мисли чојек: не пјева већ заједно са струњом плаче, јеца, цвили.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

ИИ О, зашто ниси ти та жена права, Утока мисли, сазнања и жуди, Жена што луди и мрви и суди, Којој се прашта све и све се даје?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА (завршава читање): „Твој до гроба верни Ђока.” (Згранута.) ЈЕРОТИЈЕ: Бока! Ето ти га с мисли и с персоном! Сад знаш ко је Ђока. АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, ју! Господ је не убио!

(Чита опет у себи.) Не знам! (Мисли се.) А да ипак не значи нешто, само врло завијено речено, а? И то можда врло важно? ВИЋА: И ја бих рекао.

ВИЋА: Реч по реч. Видо сам одмах да је нешто врло важно, па сам пажљиво радио. ЈЕРОТИЈЕ (мисли): „Плава риба”! Добро, нека му буде „плава риба”, али „кљукана династија”?

” ЂОКА: Ја нисам зликовац, ја нисам ни за шта крив, ја протестујем!... КАПЕТАН: Ћут', кад ти кажем! Гле ти њега, он мисли звао га неко овде да говори! ВИЋА (чита): „...

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Основни корпус апстрактних термина, верских, филозофских и психолошких, у који су се биле улиле тековине развоја грчке мисли током античког периода и раног средњег века, добио је тако једним потезом адекватне словенске преводе.

приповедака и предања о функцији објашњавања појединих речи, да би како и сам каже, "показао шта народ о ријечи којој мисли и приповиједа". У предговору збирци приповедака из 1821.

хроником, писаном тешко приступачним језиком али врло значајно по утицају на развој наше историографије и политичке мисли у 18. в.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Повило се цвеће, полегла је трава, Али мене санак давно избегава! Сила се је мисли врзло по памети... Много ли сам страдô, кад се срце сети: Никад добро јутро! Никад добро вече!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

и у чаршији да лупа главу, купује, тргује, пази и отвара очи, онда бар када овамо, кући, дође, да нема овде што да мисли, о чему да се брине и заповеда. Да може рахат, раскомоћено, без бриге да лежи и да се одмара.

као што треба, спавају и одмерено рчу од срећна задовољна сна, не бринући се ни о чему, не осећајући никакве бриге, мисли до једино осећајући око себе утутканост, сувоту простране собе, мекоту и топлоту постеље и напољу широку бескрајну, до

да се оне не плаше, већ да могу потпуно да се ослоне на њ, да ће бити као што треба, од тих се као брига, упињања, мисли, чисто био мало погурио и пре времена окошчатио. Лице му дошло суво, бледо, и већ као паметно, старо.

највише ради те своје мирноће, утишаности, ради тога да, кад тако остане сам, у постељи, може ако не заспи, мирно да мисли на сутрашњицу, како сутра да ради, пазари, па увече исто овако да лежи, одмара се; ето, зато је Младен био као што

Стеван, као увек пре ручка, дошао у дућан да види шта му син ради, како води радњу, коју је на њему оставио, а он мисли да се повуче, па, наишав на неисправност, већ побеснео и грди сина, тражи од Младена »тевтер« да му покаже како треба.

И чисто са неком разнеженом тугом мисли: како се све то, и смрт, покојници, заборављају. Нестаје их. Сасвим се губе. Као да је увек овако било лепо, свеже,

Да тамо у хладу, на ћепенцима седи са осталим чаршилијама, разговара се а да, сав срећан, мисли како се сада она, Јованка, са Стојанчетовим кћерима, у њиховој зеленој башти, на љуљашци љуља, пева.

— А, за то, нека већ узме — одахнувши прекида га баба. Он, погађајући њене мисли, настави: — Па нека му је даду. Он јединац. Имања доста имају. Добар. Боље... — Па јест, синко! Шта ћеш? Сиротиња.

Он седе. И тако у дну магазе, усамљен, ограђен дућаном, како му сладак дође бол! Није хтео ништа да мисли. Не што није могао, умео, већ није хтео. Знао је да је непотребно, да је свршено, решено о њој.

Јованка и муж јој очекујући свекра да дође из чаршије, навлаш, да не би дао баби да посумња да и после тога можда он мисли на њу, тешко му је када је види, право би се к њима на капију упућивао.

А он? Још са улице, чим пође, сагледа то, зна како ће му бити. Зато, тобож као да мисли о трговини, послу, он подупирући, држећи се за браду, погнуто иде. А осећа како је болан. Иде разбацано, млитаво.

ћути, мисли. Осећа како дан, и то неисказано високо, некако више њега и иза њега, горе по небу, диже се, растеже и пада.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Њиме се детету мажу она места за која се мисли да их сише мора (Беговић, 163). Телету се б. л. веша око врата, од урока (СЕЗ, 14, 338). Б. л.

од њених прутова начинили свирале и почели свирати, кроз свиралу чуо се глас: »у цара Тројана козје уши« (Софрић, 103, мисли да ова приповетка има етиолошки карактер). На сличан начин открила је з.

Ј. је стан, и елеменат, горске виле; са своје јеле вила дозива другу вилу (у народној песми, Софрић, 131). Софрић мисли, вероватно и с правом, да слика из народних песама, где се хајдук моли Богу под ј.

уопште В. Шулек, Зашто Славені поштују ліпу, Рад, 43, 1878, 149—188); и данас се покаткад мисли да је л. света и да ју је грехота посећи (ГЗМ, 6, 1894, 327). Л.

»У Босни и Херцеговини се мисли да је за мору најгора смрт кад се затвори у долап у коме се меље кафа« (СЕЗ, 66, 1953, 235). Ковиље.

Расковник (лаѕерпітіум ѕілер, ѕілер трілобум). »Некаква (може бити измишљена) трава, за коју се мисли да се од ње (кад се њоме дохвати) свака брава и сваки други заклон отвори сам од себе.

Ћипико, Иво - Пауци

Куд ће сада? Престало је кијати, па, гоњен својом главном мишљу, упути се од куће. Мисли: биће неког да заметне коло, али код сеоскога бунара нема никога. Љути се на лијене момке и цуре: боје се снијега!

Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде колико поп мисли.

Раде неће ни да чује за то; мисли: „Нико неће лако умријети, још се није младости науживао, није ни жене обгрлио, па да умре!

Премишљајући о Никину дјелу, мисли: „Не би било добро да цио запане Илију; Илија би с тиме ојачао, а Петар је задужен до грла, све имање не би му за дуг

Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину... — Слушај ме! — трже га из мисли газда. — Примакни се ближе да ти кажем што треба да радиш! Купи сестрин дио, и онај дједа му и бабе по мајци.

Може он сам саставити писмо, па, кад буде све готово, дозваће биљежника да потврди. — Тако мисли — вели — и господар, газда Јово... и поздравља те. Петар се први диже и погледа на друштво.

— Што ти урадиш, дједе! — изрече она, једнако у двоумици. — Мало је! — вели дјед, и претвара се као да о нечем мисли. —То вам је као да сте на путу нашли! — опази писар... — Дакле, погодили сте се, а? —Чекај!

На сунцу снијег се топи па испод сњежаних капаља подметне гуњац, острми га и чека док се не наточи. Чекајући мисли на жедно благо, а особито жао му кобиле.

Маша послуша, а и он до ње сједне на цвијетну траву. Часом ћуте, као да сабиру своје мисли, и кришом, у двоумици, загледају се. Раде осјећа се јачим и слободнијим него игда.

Може бит' да је и до човјека; и јест човјек ти некакова рђа... Маша, док Раде говори, мисли: „Како је заношљиве, отворене бесједе! Ко би то негда био рекао?” — Машо што си се замислила? — и обујми је око паса.

Илији се душа кидала кад дознаде за продају. Неколико ноћи, иза првог сна, већ не спава; мисли шта има да ради да се земља не дијели. Дању обилази поље и ливаду особито замишљен, на ливади застајкује...

И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу. Илија нешто у себи прогунђа, хтједе да не да одушке својој мисли ријечима, али оне навале саме: —Продај, господару! Среће ти, продај!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Прохор Лечи додиром! Та простодушна светина која непрекидно овуда муља, заиста мисли да је наш нови брат чудотворац. Долазе слепци са просутим очима, моле га да им врати вид.

Колебам се око једне ствари: да ли да му кажем све оно што сам дознао о властелину. Игуман мисли да само он зна. Простодушни старац. Он је од оних људи који мисле да сав остали свет не види ништа кад они зажмуре.

Као да се брани од неке изненадне мисли која га је затекла неспремног да јој се одупре. Опет је имао у угловима усана онај осмејак, таман и непостојан,

Јелена Не гледа ме. Труди се да ме не гледа. Или мисли како нема зашто да ме гледа. Шта се то изменило за ових неколико година? Сећам се краљеве свадбе у Скопљу.

Док Доротеј ради на рани, која је како изгледа, већ смирена, Лауш ми у неколико кратких, неповезаних и расутих мисли наговештава садржај писма краљу.

Носите бремена један другога, те ћете тако испунити закон Христов. Ако ко мисли да је нешто иако није ништа, сам себе вара.

Не верујем да је то Јакос урадио намерно. Не, он је био прост човек, простих назора и разговетних мисли, није био мрк и натуштен, њега није као Димитрија водио оштри ум који тако често скреће изван дозвољеног и светог у

Ми смо у сатрулим поњавама, угушени смрадом, врућица нас испија, бунило нам брка мисли. Смрт се цери, тајновита и окрутна, омамљива као дубок сан.

Пажљиво сам осматрао, не бих ли видео какав било трептај на њеном рамену и врату да бих по томе могао наслутити шта мисли, пошто ми се учинило да је отишла ка прозору и да се окренула леђима не би ли сакрила своја узбуркана осећања.

Прохор дакле мисли како Христос није никаква жртва људске опачине и незахвалности, него је моћни, свемогући бог и човек у исти мах, који

Знао сам да ће доцније бити све теже, па ипак. Артемије Кад сам му изложио своје мисли како би требало бранити Кулу, Василије ми је одвратио да би најпаметније за мене било да гледам своја посла и да не

Значи, прочитати Брзанове мисли: најлошије брањен бедем биће онај који изгледа најнеосвојивији, а напротив, бедем који изгледа слаб и низак биће

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И лаки шушањ из мисли ме трже; То беше анђô неспокојства мог, И ноћ се узви, и копрену врже, На бледо чело пратиоца свог...

Трпи и живи!... Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О благо оном ко не мисли ништа, Тај мање тужи, мање јада зна!

Ти си душу моју отровала собом, Ти си мени наде сахранила све, Моје мисли ти си помирила с гробом, Са животом... не. 1888.

И криве њезине гране Наказно пружене стрше с изразом паклених мука, Кô да ме последњом снагом од мисли очајних бране. 1892. ВЕЧЕ НА БРОДУ Горе на равном крову, гомила Турака седи И стари некакав дервиш.

Кратка смо вида“ Кошутић Подне је. Млади Слепчевић седи у својој соби и баш се озбиљно дао у мисли. Косу је ђенијално растурио, а за ушима има држаље и перо.

Аја, то не иде... Познато је ово, Треба штогод страшно, ужасно и ново. Треба збиљских мисли и стихова груби', Треба песма моја „да зашкрипи зуби'“ Читаоцу да се усколеба душа, Па ил' да се стресе, или да се -

“ 1888. ПРИЈАТЕЉУ 1. Да суморне мисли и тугу одстраним, Хоћу, драги друже, с тобом да диваним. Згода ми се дала да те, путем овим, Као дивљу зверку или зеца

А треће ми строго вели, Да одговор одмах жели, Ил' ће са мном бити јад: Шта владалац мисли сад? Сад се мучим и пребијам, Ал' се ничем не довијам; Та ту једва ђаво зна, Да одговор прави да!

Тако једаред пијан дохвати челично длето, И поче резати мрамор, без мисли и без плана, За неком несвесном тежњом. И слика чудесне жене Из хладне, мраморне грудве искрсну једнога дана.

Он јој је веровô слепо, И после двадесет лета она га обману лепо! Хиљаду различних мисли са сумњом љубавном стиже, Да брижно одмахну руком и онда горе се диже И вајат отвори тихо.

Огрну чохани ћурак и на двор лагано дође, Па тако, у мисли занет, усамљен ходати пође. Тишина владаше свуда. Сва чељад на дому спава, Дубока царује поноћ и нигде живога јава.

Идући пољаном дуго, кметица времена доби Да појми дубину греха. Њу зној мртвачки проби Од мисли на крајње дело. Два-трипут збуњено стаде, И онда од страве неке, у живу журбу се даде.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Река савија у десно, градић се губи у даљини и тами; и моје мисли беже у недоглед. Ја сам каткад, на крилима своје уобразиље предузимао далека лутовања у бескрајну васиону или у

Један од њих је огромна већ јако омекшана наслоњача, у којој се може двоструко утонути: у њу саму, и у своје мисли. Ту, заштићен двоструким бедемима од осталог света, осећам се неописано добро; ту читам, размишљам, сањам, каткад и

Заморна је ствар служити се у исти мах са три разна језика, нарочито кад ти мисли беже на другу страну; моје су летеле без престанка ка поносној лепотици коју сам кроз прозор мога купеа сагледао.

Он је само својом мисли прелетео оно отстојање, а на инструмент упро је само свој поглед. То је било доста за велико дело.

Песницима част и поштовање; њихов дух сме узјашити на пегаза ако се овај не одритне, али мисли научника морају ићи пешке, јер не смеју изгубити чврсто тле под ногама. Оне иду корак по корак.

Онога јутра када сам формулисао свој календарски проблем, моје мисли одлетеше далеко од мене. То се показало већ при мом првом дневном послу: при бријању исекох свој образ у четири разна

Ја осетих како ми крв струји живље по жилама, мисли буде у мозгу, а самопоуздање у срцу. После треће луле и четврте каве диже се мој спри на ноге и протегли се.

Галилеји није сисао мудрост Аристотелову, а знате зашто? Ја ћу Вам казати! Што има простачки обичај да мисли својом властитом главом. То Ваш отмени Кремонини сигурно не чини.

Ваљда баш зато што се наше међусобно отстојање толико увећало, моје мисли лете све чешће Вама. Судбина ме је, изгледа, осудила да будем увек подалеко од предмета својих мисли и жеља.

Судбина ме је, изгледа, осудила да будем увек подалеко од предмета својих мисли и жеља. Или сам ја сам томе крив? Зашто нисам привезао своје мисли на блиске предмете, него им дозвољавам да се, као

Или сам ја сам томе крив? Зашто нисам привезао своје мисли на блиске предмете, него им дозвољавам да се, као водена пара, разлебде по простору док се, као и ова, не згусну и не

Ово моје златно перо, то је олук кроз који се моје мисли и неиспуњене жеље таложе на хартију. Мило ми је да сте моју пошиљку примили у реду и да сте њоме усхићени.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

МИРОН (одбија): Не, не могу. И није ред да ја овде једем и пијем. ТАШАНА (снуждено, као погађајући му мисли): А, зато што си свештеник! Али, и ти си човек. МИРОН Да, да, али није ред, не могу.

ТАШАНА (јетко с насладом): Да, да! САРОШ (бесно): Ни ти, нити ико тако што о мени не сме да мисли. А најмање ти! Ти то не смеш тако о мени... ТАШАНА (бесно, уливајући сав бол, јад): Смем! И хоћу! И истина је!

Куда? Ах, знам: на гробље ћу! Тамо мртве да опевам и себе, као већ мртвога, сахраним. (Задубљен у мисли седи на миндерлуку.) Улази Младен са братственицима.

МИРОН (узрујано): Да, да... Не мисли! не мисли! И не треба да мислиш, да не би због тога дошла себи главе, полудела... Улази Арсеније.

МИРОН (узрујано): Да, да... Не мисли! не мисли! И не треба да мислиш, да не би због тога дошла себи главе, полудела... Улази Арсеније.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Паланка онда навали на бабицу. А бабица записа, код власти, нечувену ствар: да мисли да је дете мушко. Сва три душмана малог Костице одоше некако убрзо на други свет; прихватише тада дете млади пушкари,

” Ако је неред на столу за кројење: „Је ли земљотреса било овде?” Ако пијан човек на улици тетура и заплеће: „Овај мисли да по земљотресу гази.” И тако из најсрећнијих дана његова живота остаде човеку име Коста Земљотрес. Наравно.

Свако од њих мисли да Ристу, и ниједно не разуме ту природу. Као камен је лежао Риста на њима. Прошла је година дана од Ристине осуде.

По главама људи укрштале се мисли о богатству, о жртвама имања, али разговори о том остајали су за после: сви се некако бојали нечијег прислушкивања и

Зауставих једаред матер Лукину, нарочито, и запитах је шта она мисли са дететом које је, ето, одличан ђак. Запитах, и чисто се појаках, јер ми паде на ум да ће га тако доброг тражити

Можда би баш и требало то да чиним, ове деце ради. — Госпа Нола није довршавала ниједну од ових мисли до краја, али се неком мађијом мисли саме продужавале.

— Госпа Нола није довршавала ниједну од ових мисли до краја, али се неком мађијом мисли саме продужавале. Она виде себе одједаред у плавој хаљини с чипкама, у финим ципелама, и осети сасвим стварно како јој

Госпа Ноли је то врло годило, и увек, док ципеле навлачи, нарочито мило гледа Јулицу и сажаљиво мисли о њој. — Волим је, и да је друкчија мало, срећнија мало, ја бих била најзадовољнија мати и баба.

Ја сам сматрала да ми је дужност да ти признам шта господин директор мисли. А да ми није дужност, не бих ти, богме, ни казала.

Примили сте туђина који слабо зна ваш језик, ево једва уме казати вам што мисли и што је дужан казати вам. То је велика ствар. Ја то знам ценити, и што сте мени учинили, неће пропасти.

Усне су немирне. Милан мисли. Бранко га са задовољством посматра: лик се грчи, па ведри, па затеже као на скок, па одједаред укочи као у грабљивице

Павле је Јеврејин. — Настаде пауза. Од оних потпуно празних, кад је једна страна казала све, а друга не уме да мисли ништа.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

храброшћу пуниш; која ћуталицу оратором, простака историком правиш, и чиниш да твоју силу познавши нико не мисли да штогод не зна; љубима течности, половаче мајданског вина — ти ме твојом благом великоможном силом укрепи, даруј ми

— Као што онај који је поверене себи новце синоћ на карте изгубио, сокаком оди, тако сам ја три дана у мисли удубљен блудио, желећи докучити шта је пацов изгризао; но бадава, сав мој труд и подвиг би сујетан, зато сваком на

Он напоследак тврдо мисли да не би без ползе било кад би се установило да голобради ученици од издавања својих еxерцітіа цоррецта престану, и да

миш из трица, то јест заљубљено гледати, и проче и проче, — то све мора господична из младости да себи присвоји, ако мисли ероберунге правити. О простијима, који своју децу на посо гоне, овде није реч.

сочиненија своја, док су јошт у рукопису, прочитавати, тако да кукавни слишатељи морају, ил’ им се оће или неће, тамо мисли управљати куд ји суво сочинитеља перо води.

оно време како ће с капом визите правити, кад јој наједанпут дође на памет да мора са својим љубезним побећи ако мисли намеру у дејству видити, будући да јој не би отац ни под којим начином допустио страном руку дати.

Гимнософиста у мисли упуштен, сва ова њена комплиментирања само једним увом слушаше. Он мераше нашу Дулчинеу час Бифоновим, час

Ја умем тајну хранити. Гимнософиста: Како гођ што не могу сви људи под један шешир ући, тако не могу сви ни једнаки мисли бити.

Сама реч »жели ли« какве нове и нове мисли порађа! Жели ли? Какво је то питање? Тко је тај који ништа не жели? — »Ја би желила чешаљ с дијамантима; ја би аљину

јунак, видећи себе не само тамнице, него и љубовног предмета избављена, одио је са својом Розинантом тихо, дубоко у мисли удубљен куд је пошао и које је определеније пута његовог.

Најпосле каже матери да њему није до њеног бапског разговора, јер он мора мислити. »Еј, тешко си га мени (мисли у себи мати), али, ајде, мој је син филозоф.« Со тим узима преслицу и преде.

које више вреда него што вреде наносе, премда ко ствари толико приносе да и други јошт носити мора, чувао се у подобне мисли упуштати се, и будући да друго ништа мислити имао није, зато целим путем ништа и не мишљаше.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Осећам се усамљен, поведи ме, поведи ме!“ И на то је биограф надовезао свој опширан коментар, објашњавајући дубину мисли у овим речима покојниковим.

Па онда, има ферије; десет месеци не брине ништа, не мисли ништа и два месеца се одмара. Шта ћеш лепше! Мајка је моја била за то да будем или доктор или митрополит.

Па зар то није, молим вас, бес кад се не простиремо према своме губеру? Те су протине мисли биле у ствари врло утешне за мене, али ми пред професором нису могле ништа помоћи.

А једна мисао изведена и исказана, то је реченица. Воз је на крају своје мисли стао и не иде даље, а то значи, и на крају реченице треба казати: стани, не даље!

Више тачака је знак који означава незавршену мисао. Није нам никако ишло у главу како може бити незавршених мисли; кад си је већ почео, заврши је.

професори су, осим предавања о њима, задавали нам још и писмене задатке, да би се навикли да исказујемо своје мисли и да примењујемо ове знаке.

био живахан и окретан дечко, поче полако, неосетно, постепено да прима слоновске манире, да се креће тромо, да лењо мисли и да доброћудно жмирка очима, па чак поче и кожа да му постаје неосетљива а нос да му се испушта у сурлу.

Тешке и суморне мисли су ме спопале, али нисам ни покушавао да приступим учењу ове лекције, јер зашто бих се упуштао у тако вратоломне

То је опет имало ту корисну страну што сам се ја у Тој преписци много више вежбао у исказивању мисли но у писменим задацима: „Испеци па реци!“ и „Познај самог себе!

“ и „Познај самог себе!“ И не само што сам се вежбао у исказивању мисли већ и у употреби свих синтактичних знакова, јер сам их ја све од реда нештедимице употребљавао, како ниједан знак не

А увече легнем, пребацим покривач преко главе и кажем сама себи: е 'ајд' сад, Лено, мисли о тој и тој бризи. И почнем лепо, а тек мисли наједанпут пођу у раскорак, скрену и оду на деведесет и девету страну.

И почнем лепо, а тек мисли наједанпут пођу у раскорак, скрену и оду на деведесет и девету страну. Ето тако, не умем да размишљам, па то вам је.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Пст! — учини кратко командир. — Назад! — и пођосмо натраг. Ишли смо ћутећи. Хтедох запитати командира шта мисли да предузме, али сам се плашио свог рођеног гласа. После једно сто метара, командир проговори: — Јест, Немци су...

Говорим то, иако знам да нам помоћ неће стићи. Али пешак мисли својом логиком: — Кажу да ћемо их сачекати на Пољу Косову, па џа или бу... Да видим још и то!

Командир заћута, обухвати прстом слепе очи и протрла их. Друмом су шкрипала кола. По некој чудној асоцијацији мисли, сетих се оног убијеног воденичара... Можда се још увек окреће онај воденички камен. Али тамо су сада Немци.

Дах побожне осећајности и фанатичан занос би обујмио млада срца при помисли на тужно Косово. Оно је неодољиво спајало мисли као неки узвишени култ и постало света замисао целе једне нације...

Бар да можемо бацити последњи поглед!... Тешка слутња притисла душу, а расплинуте мисли као да се повлаче и усредсређују на једну представу, везану за оне који остадоше скривени, иза сивих облака, јадни,

— љути се један командант батаљона. — идем сада где је мени воља, а он нека ме тражи! — мисли свакако на свога команданта пука. Улицом одјекује топот коња и чује се нека вика, да би се направио пролаз.

Ићи ће са њима, али невољно и тужно. Просто по навици и слепом поверењу у старешине своје. Али мисли су њихове чврсто спојене за село, околину, и никако не досежу изван граница домовине.

Али, тешка је реч — издајник! Ах, кад би могли да обухвате све рукама својим. Овако се мисли растежу, војници седе ћутећи поред ватре и повијају се као дим на ветру.

— Ах, животе, да л’ ти има краја! — јада се неко иза мојих леђа. — Овај, бре, не мисли да се заустави — говоре војници, мислећи на онога челнога команданта.

Скретосмо потом у шуму И окретосмо леђа ветру, који је хучао кроз иглице борова. Али зачудо, нико више не мисли, нити говори о својој кући.

Један полете са сандуком који га повуче наниже. Вичу му они одозго да пусти сандук. Али он или не чује, или збуњен мисли да ће га баш сандук задржати. Сручише се у јаругу... Омаче се и коњ.

— и показа руком на једну страну зида. Ми посматрамо на ту страну, али ништа не видесмо. Командант запита на шта мисли. — За оно огњиште што сте га употребљавали! — Па ми смо платили собу... Е, то је сувише! — плану командант.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Марка. Ожалошћени... Очи плаве твоје: њиве малене неба По којима прстима сејао си звезде; И мисли ти као кошуте што се у топлини гнезде. Али твоје груди! Јадне твоје груди: сама туберкулоза.

али од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне... Ваљда бејах и сноб... али после свих великих екстаза, отупим чак и досаду да схватим. Не, не!

И обновљени естетика мора поћи од њих, ако мисли да не изгуби ни једну струну лепоте. Ево нас опет у натурализму! узвикнуће неки. Хвала Богу!

одношај с богом постаје мање важан и диван, ако иде кроз мудрост сексуалну и апетит његов, а не преко срца само твог и мисли. И ако је у вери неопходно откровење, зар није и то једно откровење!

Ништа се не противи мисли да је остварена још једна, можда већа, свест са много јачом претензијом на слободну вољу: и да од ње можда зависи наша.

О нестварностима се може мислити само ако се мисли којим вештачко наказним путем о оном што већ постоји, али никакво се ново опажање у такво размишљање не уноси.

Шетајући кроз мрак узмем је за руку, и, не што погађам њене мисли, већ је њој немогуће више да мисли до оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да

Шетајући кроз мрак узмем је за руку, и, не што погађам њене мисли, већ је њој немогуће више да мисли до оно што ја ни погађати не морам; ја држим њену руку у својој, и то је довољно да је цео ток њеног живота скренуо

ћу је се, као да би да се докаже и истинитост ове књижице, још сутра морати можда најогорченије одрећи, и ње и своје мисли од јуче.

СА СВЕТЛИМ ПОЉУПЦЕМ НА УСНАМА То, то! Умрети; никада више не живети! Никада! Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање; Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливада Гледај, ево сунца!

Младић, без нарочитих мисли, без чуда, Просто напросто, младић огрнут кабаницом. Само глава тамна, од сунца препланула, Само очи, ноћи и ветру

небом оштрим, тамним, хладним, Котрљајући се за овцама низ брегове, Незнатан, бедан, сићушан, изгубљен, Скоро без мисли, скоро без чувства и без ужитака, Без везе, скоро глуп, скоро идиот, Драги камен испали са небеског прстена, Откотрљан

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Узе га Дрвосеча у руке, премеће, мисли, самоме се себи смеје. Шта сада? Шта с лицем циркуске луде да ради? Није млад, не уме се преметати преко главе.

За мрава је да научи све о налажењу хране, о узајамним дужностима и помагањима, о грађењу мравињака. — Премного мисли и превише пита Белко! — изнесе Учитељ своју оптужбу, а Поглавица племена рече: — Терај га да више учи и вежба!

Је ли могао да не види како пуж мисли да је најпаметнији на свету? Шта да се за мравље ратове каже? Ој, Ој! Како су дрвени мрави мрзели жуте, жути црне, а

Ко орати? Ко сејати? Ко жњети? Мислио је и размишљао Царев Први Доглавник. Од силних мисли изгубио је сан Доглавник Првог Доглавника. Пушила се глава од премишљања Доглавнику Доглавниковог Доглавника.

Птице имају крила, а дечаци лаке и хитре ноге. Такве је, некад, и сам имао. Мислио Старац, премишљао шта да ради. Мисли су му као бумбари у пролеће зундарале. Коначно, смисли: поставиће Страшило.

Море би догнало боцу до острва и принцеза би знала: негде у далеком свету један дечак мисли на њу... Да је на врху страшне планине послао би јој глас по орлу. Да је на некој од звезда, облаци би до ње стигли!

— Дај ми мараму, људска душо! Даћу ти товар злата! — моли и она друга, али Варалица одмахује руком. »Какво злато!« мисли се. »Овде је глава у питању. Дам ли им мараме — претвориће ме у камен!

Да није било, перца могло се Варалици учинити да је све био сан. Није имао времена да мисли: истицало је време погодбе са Смрћу.

Дечак до бола стиште очне капке, желећи да заборави, желећи да не мисли. Али, када је отворио очи, мали гост био је још ту и предлагао да се такмиче у игри: »не љути се, човече«.

Али, надзорник градње посла поруку да већ и досадашњи начин градње превазилази снаге градитеља. — Шта мисли надзорник градње? — рече Царица. — Докле цареви допуштају нечију дрскост?

Мислиле звездице, премишљале, од силних њихових мисли варнице небом летеле, никако да се сете ко би за Тау Ка најподеснији гласоноша могао бити...

болесној Звезди, али Месец се наглас насмеја: то није било, нити ће бити, нека заборави на Звезду, нека на нешто друго мисли... Мудар је био Месечев савет, али Чобанин није могао да не мисли на 3везду.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А бакшиш хаџијски! И то не целу песму. Крај само. Он много казује. Она мртва а свекрва мисли да од ноћног првог миловања и целивања још не може да се освести, и зато не излази... И отац јој већ долази.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Лешино гњила расцрвана срца, Са твога смрада траг богова смрди. Плодови твоји златни су кумири, Издајство мисли, тортуре, синџири, Губа и пород гнојавијех груди.

Ми смо једно исто — људи са занатом, И с нама се само чедне мисли друже: Ја стихове гладим, а он дýге струже, Па велика дјела стварамо алатом.

58 Јесења ноћ је и стабла Повија ветар љут; Ја сâм, огрнут струком, уз горски јездим пут. И како ја јездим, и мисли Језде ми преда мном; Оне ме весело воде У моје драге дом. Са свећом излазе слуге, Пас лаје зао и прек.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

народни начин осећања, индивидуа која још није достигла ступањ духовне и моралне независности који допушта да се мисли и осећања црпу из једног личног фонда.

То би било немогуће ако певач у своје дело не би уносио сву своју душу, самога себе. Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже са колективом, која има колективну

У њима је оваплоћена вековна борба. Они су носиоци најдубљих народних мисли и осећања. Сав хероизам, сва страдања, све жеље уткани су у те ликове.

1 Неисторијске песме Назив неисторијске песме тачан је само утолико уколико се мисли да те песме не говоре о личностима и догађајима који су познати историји.

“ Тад се Марко у све мисли снађе, пушти врага, нек му није трага. Тешко Србљем ђе им није Марка! Надмоћност Маркова над Турцима, и над свим

она се назива „проклета“; међутим, историја не познаје никаква њена дела по којима би она заслуживала тај назив. Мисли се да је народ приписао њој, зато што је била странкиња (Гркиња из породице морејских деспота, потомака византијског

Он је створен да надјуначи и надмудри. Али је безазлен, поверљив, без задње мисли, неопрезан. Зато му Јанко лако на превару задаје смртоносну рану.

Занимљиву белешку о хајдуцима оставио је Вук Стефановић Караџић у Српском рјечнику: „Народ наш мисли и пјева“ — каже Вук између осталог — „да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде.

Надимак Старина, како се мисли, у вези је с тим што су га његови хајдуци као свога старешину звали бабо У изворима он се помиње и као Баба Новак.

у град да уграде; подвикнуше Рада неимара, Раде викну до триста мајстора; ал' се смије танана невјеста, она мисли да је шале ради.

Богдан прими златну купу вина, купу прими, а пити је неће; мисли Богдан шта је и како је, чиме ли ће даривати Лаза. Југу вели девет Југовића: „О наш бабо, стари Југ-Богдане, што не

У Турчина једну кажу силу, самовољна Турчин-Влах-Алију, те не слуша цара честитога, за везире никад и не мисли, за цареву сву осталу војску а колико мраве по земљици: таку силу у Турчина кажу.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

су делије Из вароши Велије Где се једе јелије Где се жели желије Где се седи селије Где се воли врелије Где се мисли челије Где се прича зрелије Где се ћути целије Где се живи смелије Одатле су делије БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА

из Баната ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде сељак Води коња и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ ГРЕШКЕ ИЋИ ЋУ КУЋИ ПЕШКЕ МАКАР ПАО НА ПРАГУ АЛ ПОШТЕДЕЋУ РАГУ Коњ гази прашину меку И мисли о

и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ ГРЕШКЕ ИЋИ ЋУ КУЋИ ПЕШКЕ МАКАР ПАО НА ПРАГУ АЛ ПОШТЕДЕЋУ РАГУ Коњ гази прашину меку И мисли о човеку ЗНАМ ДА ЈАХАТИ УМЕ АЛ ОН КОЊА РА3УМЕ Пешаче човек и рага Остају два сива трага Сељак хода све брже А

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— гласније рече Стриц и размахну прутом. Звекну старудија. Сивац је и даље упорно ћутао као да у себи пријекорно мисли: — Бездушници једни, није вам доста толиких крнтија, него ми још одозго додадосте Херцег-Босну!

Мачку се није враћало самом кроз шуму, па поче да га страши: — А зар не мислиш на вука? — Нек на њ мисли магарац — прогунђа уморни Стриц. — Изрека вели: ујео вук магарца, а не: ујео вук Стрица!

Још неколико пута запитао је Сивца шта мисли о Мачковој храбрости, али како се магарцу очито није причало, Стриц на крају мудро закључи: — Имаш право, треба

Док је тако сједио невесело оборене главе, трже га из мисли Стричев престрашени узвик: — Ено је! — Шта је?! Ко је?! — поскакаше дјечаци. — Она! Она главом! — Зар лисица?

— Тешко да јесу — посумња Стриц. Немирни Ђоко Потрк, коме су се по глави вјечито врзмале најчудније мисли, одједном се нешто присјети: — А шта ће бити ако су они јутрос отишли у школу да се предају?

А Луња се појави баш у ономе тренутку кад већ нико на њу не мисли. Затрепери лишће и од зашаптана вјетра и узнемирених сјена — хоп! — одједном се створи Луња.

Па ко да сад мисли на нешто друго! И навади се тако Стриц да се сваког предвечерја сусреће с Марицом на друму, под баштенском оградом.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

20 НАШЕ МИСЛИ 21 ПРОСЈАЧКИ ЗАМАК У СРЦУ 22 МОЛИТВА ОНОМ, КО СЕ ОГРЋЕ ХАЛИНОМ СВЕТЛОСТИ 23 КАНО ГРОБ ОТВОРИХ МОЈЕ ГРЛО 24 СРЦЕ ЗАРАСЛО

НАШЕ МИСЛИ Наше мисли нигде с миром не стоје, све дурма прхају и лете, кано мале птице. Тко би то дао нашем смишљивању таква крил

НАШЕ МИСЛИ Наше мисли нигде с миром не стоје, све дурма прхају и лете, кано мале птице. Тко би то дао нашем смишљивању таква крила ка

на правици постојан, нити у цркви, Бога нашега дому, са страхом тврдо, него често из цркве пропадам и залудње мисли мислим.

Ето, сад ми то на главу дође, како је право за ме Соломон у песми испојао и рекао: »Ходи од Ливана невесто, ходи к мисли се за тамњан и измирну што су ти на дар од истока донели волсви, персијски цари...

душа кано избави се, И тврђу, тебе господи, Моја птица нађе себи домовину, Где је пометала птиће своје — Све своје мисли. ЗЛАТОУСТОМЕ ЗАПИС ЗЛАТАН При устех твојих Златоусте, златих станет златно слово. Вину хвала господња в устех твојих.

И како то учини, таки нападе на њега страва и уздркта се сав и препаде се у својој мисли. И кајао се је зашто је он то дрзнуо учинити и таки га преузе срчана болест ...

божији — не кте га Бог преко наказити, него ли посла другога пророка, именом Натана, к њему да га прокуша што он о том мисли, зна ли се да је згрешио, или ниподашто то не штима.

Зашто стидљив приговор човека на јарост диже. Него, у разговору мисли се како би му изтиха наговестио да се сети цар штарад је он дошао к њему.

и уговарао се, не хајао ли, — оно се повраћа те повраћа, те дурма те тишти, при и суди те што си то упословао; на мисли износи ти прави суд.

« Чуди се томе жена и врло мисли што је то, како ли то може трефити се да из човека вода извире. Поче искати да јој дâ напити се те такве воде.

све потанку проказаше како је и што је било, и рекоше му: »О цару, и не слушај кога за то, нити то уми ни мало, ни мисли за тога човека да је он икакво здање тамо у нашем вилајету начињао, или да је штогод и започео био правити.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Боже здравља! Запамтиће први нови шегрт ко је калфа Поте! Тако мисли Поте и једе печену бундеву, и теши се и ужива већ сад.

А затим би баталио посао, примакао би своју табакеру, направио цигару и пуштао густе димове и дуго и дуго занет у мисли гледао би за њом чаршијом.

Она је лебдела над њим; свака најмања потреба била је одмах испуњена. Она је чисто умела сину и мисли његове погодити; чим би само помислио и у себи зажелео нешто, мајка би му погодила шта жели и мисли и испунила му већ!

чисто умела сину и мисли његове погодити; чим би само помислио и у себи зажелео нешто, мајка би му погодила шта жели и мисли и испунила му већ!

“ вели онај тајанствено. „Молила ме да ти ништа о томе не кажем!“ — „Их, болан брате!“ вели онај и сада само мисли о томе и ни о чему другом. Налази да му је живот пуст, да нема неге довољно.

срамује, како и прилега на девојче“, како је послушна и како има лепо грло, кад запева „Запевало булбул-пиле, мисли зора је!

Ставрино, Јоне Мамино и Гену Кривокапску, — све их спомену, о свакој рече што се доброга могло рећи и запита га шта он мисли. Мане је ћутао. А кад мати навали на њ, он јој рече да није то баш тако хитно.

Шта све није помислила. Бранила се од тих многих и свакојаких мисли. — Леле тугооо! Истин’ рекоше који казаше: „Да не дава Господ на дете што му мајка помисли!

Ту се тако повуче и гледа, а не зна куд гледа; и мисли, а не зна шта мисли, само осећа. Осећа да јој је нешто мило и тужно нешто; осећа да пати, а не зна још од чега пати.

Ту се тако повуче и гледа, а не зна куд гледа; и мисли, а не зна шта мисли, само осећа. Осећа да јој је нешто мило и тужно нешто; осећа да пати, а не зна још од чега пати.

У ту собицу се често и најрадије склања. Ту је обузме нека слатка туга и сета, и она се ту одаје тихој тузи, мисли о себи, и ту се осећа као најнесрећније девојче на овом свету, али зашто баш најнересћнија — она још не зна!...

— Што си збори? Збори ли? — Збори кад гу питују... — Ћути си?... — Па ћути! — А што мисли кад си ћути? — Е, кој гу знаје!... — А може ли да поје? — Па и поје... — Е, што си поје? — Па песне си поје...