Употреба речи мислио у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Кад ме је видео, потекоше му сузе низ лице. Сиромах отац! Ко зна о чему је мислио, чега ли се сећао? Да л’ мојих ил’ својих мука?

Ја не знам, а он је ћутао. Кад ми је видео истрцани шињел, што сам од цара добио, сетно се насмешио. Сигурно је мислио: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо!...

Шта ли је то прождрла? — мислио сам у себи. Приближим се жбуну... Сирота мала веверица је лежала, сва у крви.. — У мене се кожа најежила, жмарци ме

Поноћ је време за свако злочинство, — помислио сам у себи, — љубав не може никад бити злочинство, и то сам мислио; али овака као ова његова, можда и стога што је била необична чинила ми се страшна; изгледао сам сâм себи као неки

Ја сам мислио да ћу да чујем његову клетву, псовку, заверу... Али он ћуташе немо, без речи; једанпут је само уздахнуо, то беше грозан

Па да је другог кога, него баш архимандрита!... Е! Е! — То мора да је потера... — слушајући капетанове речи, мислио је Миладин... — Сигурно ће за неким хајдуком.

— Милисаве дете, ти си ми нешто невесео!... Шта је то од тебе?... Да није?... Учитељ не хте све што је мислио исказати, него, брижно посматрајући, гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки

Сремац је носио једну повелику празну врећу. Учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати; мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба.

— Учитељ од зачуђености трљаше очи. Сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио... И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај стих из псалтира певао:

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

О оваком се овде не говори: њему није за зло примити, он нити је мислио нити је имао намјереније да нас превари, но, сам у превари будући, с најбољим својим срцем и намјеренијем морао нас је

А зашто? Ето зато што он није мислио као су они мислили. А како је он могао знати шта ћеду други на толику силу година после њега измислити?

Није доста: рече тако ови, а онако они. Томе никада нема ни краја ни конца. Рекао је ко је што знао и мислио, ”Колико глава толико капа”; но разуман човек ваља да сазна зашто је ко рекао, и је ли тако управ или криво речено.

Каже, и он то чита, али му то ништа не помаже, јер је он онако у детињству мислио; а од тога све зависи како ко мисли у својем детињству.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Цар се разговарао са својим толмачем не знам о чему. — ја ћутећи тако мислио сам: ,Мој господин Мијушко, наопако ти било, ти си међер нас преварио те смо као тићи без перја врло рано излетили из

’ И ја се тек сада уверим о ономе, о чем сам често сумњао, тј. да је то лажа нека; а ја сам мислио да је он најпре с царем вечерао, па онда међ нас прешао: тако је умео лепо лагати.

” А ја кад то чујем, чисто растем и гордим се, и мислим да сам учен и преучен. Кад мене моје комшинице хвале, мислио сам да ми не треба више ништа ни учити.

Митрополит Стратимировић, кажу, да је први добре школе за Србе у Карловцима уредио. Седећи ја беспослен недељу дана, мислио сам, да ми ништа више не треба учити, и чисто сам се радовао да мој учитељ не зна више од мене и да ћу се кући скоро

а не водити близу две хиљаде своје браће у очевидну пропаст, но о том није смео никоме казивати, него је непрестано мислио, како би Аганлију од тога одвратио.

” — „Ми одосмо, ага, ал̓ ћемо опет доћи молити да се смилујеш.” Затим оду сви. Мој отац мислио је опет да иде да моли.

— „Нашто изашло да изашло” — повиче Леонтије, — „хоћемо да се тучемо! А зар је Фочић мислио нашто ће изаћи, кад је кнезове исекао?” — Онда Веса зовне мене напоље и изађе са мном у мрак.

Кад саслуша он то, рече ми: „Да ниси, душо, вере задавао, ја сам мислио баш вечерас да ударимо: али кад си на Свилеуву послао војску, и на пет дана одгодио, нека остане док видимо шта ће на

При том искао сам да нам даду џебане, топова и официра. И сад се смејем, како сам онда мислио и писао, јер сам тражио напослетку, ако нам неће друкчије помођи, а оно бар да нам врате онолико војске, колико је

до у Врбицу, где је био Црни Ђорђе и Катић Јанко на конаку у хану са једно сто момака; и кад по пољу види војску, мислио је да је наша, јер није се надао Турцима с оне стране; док Кучук Алија нападне тући, а није ни у њега млого више

(Но ја знам да је и Јово имао новаца своји̓, пак није хотео ни позивати ни трошити; но ваљда је мислио, да су у мене општински новци, и да ми је дао г.

као ми на Русију, — и колико сам жалио за оним писмом, кад ми је требало да га покажем само, но нисам ни знао где је. Мислио сам да је у Сонету изгорело, или да га је мој стриц Јаков, које ми је казивао, закопао у Београду са прочим важним

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

« А он виде где се ја чудим, па ми каза како је он ту главу набавио, каза ми све: како је мислио и шта ће с њом. Мени обрече трећу пару... Та, знаш, хвала богу, да му није било мене, не би гроша добио!...

Једне исте ствари набављао је отац Савкин и у исти мах Пупавац је, опет, мислио да је то његов поклон. Адвокат је кашто доносио по неке чарапе или пешкир однекуд, те давао Пупавцу као уздарје од

« Љутит и озлојеђен, избаци врањ кроз прозор напоље. Диже се, па пошто је дуго и дуго мислио, ходао по соби, лупао песницама главу, вајкао се... букну тек на један мах, па оде као бесан.

Дотле ће ваљда што измислити. Сву ноћ Живан није заспао. Превртао се, мислио. Сећао се свега што је у свом веку чуо и читао о чудноватим зверкама и дивљим људима.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Турчин је био врло љут. Криво му што га тако брзо прозреше. Он је смишљао лепе планове; о њима је дан-ноћ мислио; а сад види како се његови планови разлетеше као сапунски мехурићи... Ћутећи дођоше до хана.

Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио... Тако су пролазили дани... Као зликовац свој злочин, тако је Станко крио своју љубав.

Није пуштао ни зрачка светлости да падне на душу његову да је осветли... И мислио је: нико о томе н зна! А осећао је да се мора некоме поверити; морао је имати некога с ким би могао о том говорити да

Дуго је лутао. Нити је осећао глади ни жеђи. Сунце је било на великим заранцима кад је дошао у коло, где је мислио наћи Станка и завадити се с њим. Станко је већ био ту с Јелицом. Он це топио од милина... Рај прави човека анђелом.

— рече он. Јуришић му исприча. — Не могу да будем паметан зашто је то чинио!... Нисам ни мислио о томе!... Наједаред само ми мрче свест!... Нисам чуо ни пуцња!... — Знате ли где је ударио куршум? — викну Шокчанић.

Чуо је да пуца гране за њим, па му се учини да га неко вија. Беше заборавио да је крај њега био Маринко... Мислио је да се све село дигло за њим у потеру...

Напрегао сву снагу па јури. Куда?... Он није знао, није чак ни мислио куда ће. Хтео је да побегне, да се сакрије, па ма у пакао, ако само склоништа нађе...

Штавише, осећао је и нешто осветничког задовољства гледајући у памети како Станко пада... — Тако и треба! — мислио је. — Хоће он мени да отме Јелицу... Нема, синко крвави, то се главом плаћа!...

У тренутку се решавао на све. И, мећући све на коцку, он је морао победити... Није се освртао на прошлост, није мислио о будућноцти — њему је само садашњост била пред очима... Она му је говорила: — Убиј Лазара!... — Јест, убићу га...

И зар неће Лазар — ако у животу остане — опет мучки покушати да му живот узме?... Душа га заболи... Ништа црње, мислио је, нема од живота његовог. Та, докле је год могао погледати унапред, видео је само патњу и неизвесност.

Чудан човек беше Маринко!... Мада је већ унапред знао расположење субашино, опет не хте речце казати. Он је мислио: да је само субаша у праву објавити ту радост Лазару. И рече: — Не знам. — Није ти ништа казао? — Ништа.

Субашу да лажем?!... Јеси ли ти полудео?!... Полази!... И погледом диже Лазара. Лазар иде, а колена му клецају. Мислио је да бежи, али не може; сем тога, знао је да од Маринка не може побећи. Он би трчао за њим док би душе осећао.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Кола су напорно одмицала напред. Они су ишли мирно, погнути и задувани. Сваки је од њих мислио своју мисао, бринуо своју бригу, и вукао свој део терета. У долини су се рушили прљави потоци и шумили невесело.

Слаби је мислио на ропство, и био је тужан, а јаки је мислио на слободу, и био је ведар. Јаки је хтео неколико пута да једним напоном

Слаби је мислио на ропство, и био је тужан, а јаки је мислио на слободу, и био је ведар. Јаки је хтео неколико пута да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог

Једне ноћи јаки је бдио. Мислио је на своја брда, где је доскора ходио силан и свиреп као природа; где су га се бојали вепрови; где је окрвављеним

Само један војник, најмлађи од свију, није спавао. Он је слушао ноћ, и мислио на Лидију, на малу и лепу Лидију с ону страну песка и мора, у једном рибарском селу на жутом Тибру; на Лидију са

страсти; на Лидију са којом је проводио дане прве младости, он плетући своје мреже, а она плетући своје котарице. Мислио је сад овде на њу, Анкус Марцелинус, син Кајусов, и узео је за руку, оборио је на свој штит, и бацио се на њена влажна

Није се освртао иза себе, и не би више знао пут да се врати на своје огњиште. Није мислио да ли ће ветар однети семе у реку, и јутарњи мраз побити младе клице.

Није мислио да ли ће ветар однети семе у реку, и јутарњи мраз побити младе клице. Није мислио да ли ће доћи црне и беле птице и позобати у сјајним браздама црно и бело семе. Он је ишао све даље, и сејао, и певао.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

На женидбу, наравно, нисам ни мислио, а о аранђелу сам и из раније имао тврдо уверење да је он од те његове афере сама слепа послушност.

Волео сам јако мог друга, Јоцу доктора. С њиме сам провео детињство и мислио с њиме лећи и на чамову даску. Често сам једва чекао да га нађем, па сам после пристајао и да га пратим чак и по

Мало пре окупан, крај чаше вина, кроз дим од дувана, љушкан њезиним слатким причањем — гледао сам је и мислио. Много сам мислио, много. И много сам хтео да кажем, и казао бих много да ме није, не знам зашто, стид.

Много сам мислио, много. И много сам хтео да кажем, и казао бих много да ме није, не знам зашто, стид. да сам могао, да сам смео, ја

Ја не знам како то да вам кажем, како да опишем, али је сличност необично јака. Много сам о томе мислио, и сад ми се тек чини да сам тада и на њој видео онај исти израз лица, ону исту тишину душе, оно поуздање, поуздање у

Ја скочих: — Шта? Сутра већ! — Сутра, богу хвала! Сад наступи једна велика пауза у којој не знам шта је ко мислио, а ја сам само гледао Ђорђа како га она с тетком води колима, како он руком напипава ждрепчаник и како се побаучке

Ах, како сам тада срећан био, и опет тако „неискусан”, да сам мислио: ништа ме од ње раставити не може!... После се сетим Марије, ах, те прве и једино истинске моје љубави!

У какав се мађионични, сањиви, срећни поглед склапају оне њене пусте очи! Ех, шта сам тада мислио, шта осећао, шта хтео? Зар да живим без ње, зар... Али један вијор! Па Станке се сећам! А и како не?

Само видех како му се слабине купе и надимају. Чудно сам и мрачно нешто мислио. Чинило ми се, на пример, — а не знам, управо, зашто — да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише.

И нашем капетану чисто сенуше очи. Он је извесно мислио на каквог араплију кад рече: — За осам сахата! — За осам, богами!

Он је ухвати и стеже за мишицу, као хтевши се уверити. — И овај мали! Ти, ти војниче! А шта ти ја којешта нисам мислио! Боже, боже! Он обриса лице рукавом, и држећи дете настави: — Знао сам, зацело сам знао да ћеш доћи.

Дијете, као што видите, расте, хвала богу, и напредује. Још мало па ће сама себи плести косе. Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме. Дијете ваља да се помало учи кућевном реду и послу.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Куд ти опет оде! Нисам, каже, тако мислио, Персо, супруго моја; волијем ја тебе него све путеркрофне на свету!« А мени онда дође жао што сам га тако ожалостила,

— Ама, Спиро, како то још говориш!? Ко те не познаје, мислио би само да је све то истина! — вели гђа Сида. — Е, није него није!

Дуго је пућкао и мислио, а после опет отпочне монолог свој. — Ди ли је то, да ми је само знати, било ноћоске ово берберче?!

О, жено, жено, иди до врага! Да ме ко чује ди се овако смејем, мислио би још да сам нека пакосна жена. Сирота, сирота Јула! Баш лепо наслутила! Службеница, клањам се!

Јест, тако је осећао и мислио г. Пера до овога несретног случаја. Али сада, као частан човек, пређе сасвим на страну поп-Ћирину, и одсудно и скоро

коју се (песму) држало да ју је спевао и послао у календар (велико-бечкеречки) Шаца брица, а да је, кад ју је спевао, мислио на Тиму »шлајбера«, — још од тога доба мрзили су се њих двојица.

И док је он њу сматрао као недостижни идеал, којега је само издалека смео посматрати и мислио да је и самим тим већ срећан и пресрећан, — дотле се, као што се већ увелико приповедало, он, Шаца, с њом чак и

Па... нека им је — срећно! Само тек... никад ми није то падало на памет! Друкчије сам мислио! Но, па — нека их... — Боже, Спиро, — вели радосна и задовољна гђа Сида — а ја све велим: то је ваљда тако судбина.

Научио је тај на те колаче. Колико се само пута тај искобељ’о, и то баш тамо ди сам мислио да му, боже ме прости, ни сам саваот неће моћи помоћи!.. Ено кад се оно вук’о клипка, памтиш и ти...

Коме се сад обрати, мислио је и слутио поп Спира, тај ће му сигурно наплатити сад и оно што се, бог те пита кад још, бадава возио, па ће му

— »Обешењак паорски«, мислио је поп Ћира, »мене вози за десет, а њега за пет сребра.« А то је исто мислио и поп Спира: »Чивутин један, он се вози

— »Обешењак паорски«, мислио је поп Ћира, »мене вози за десет, а њега за пет сребра.« А то је исто мислио и поп Спира: »Чивутин један, он се вози за пет, а ја за десет сребра. Увек се он тако јефтино вози.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба је код куће још три дана за Савком жалио, четврти дан му је љубав исхлапила, а пети дан мислио је на нову просидбу. ИВ Љуба се мисли на коју ће страну сад. Сад би се баш упркос заљубио.

Љубиног кума отац тутор је те девојке. Љуба се није дуго мислио. Кола с арњевима већ су готова. Са чика-Гавром иде у село П., најпре кумовом оцу, па онда девојци.

Љуба је мислио: нећеш ме ухватити! Чика-Гавра није на то пазио, није га требало нуткати. После подне шета се Љуба са фрајлом Анком,

Осим тога мислио је да ће Љуби у почетку ма чим замазати очи. Али тешко је с Љубом накрај изићи. Љуба чека да се Белкић одзове;

Љуба је задовољан, већ је по посла готово; но опет се нађу који га оговоре, и он се окрене на другу страну. Он је мислио да се мане за неко време женидбе, ал’, међутим, оженио се врло добро један присни његов пријатељ, те тако опет добије

Он је мислио да ће Јулка, ако може бити, добра бити за њега и у пролеће, а, међутим, потајно може и на другом месту срећу покушати.

Имање је око педесет хиљада. Чика-Гавра мислио је утолико лакше до циља доћи што је с удовицом још као са девојком добро познат био, па није морао око ње много

— Ја сам мислио да компаније само у трговаца и солдата има, ал’ никад нисам знао да и музика компанисту потребује. Из тога се види да

— А, то је сасвим отр шос! — Шта је то „отр шос“? — То је „другојачије“. — Па зашто не кажете тако? Ја сам мислио да је какав Бечлија пред вама отргао шос крило од капута. — Ви сте смешан господин! — Молићу, ја сам само господар.

— Шта ми је до тога! Волео би да није тако нобл и високорођена. Кад би’ имао тако учену жену, ја би’ мислио да имам фишкала за жену. Ја не знам зашто дају сиромашне девојке у инштитут.

Сад је тек Рогозићу жао што је Перу берберина у кацу бацио. У оно је доба мислио: шта њему сиромах брица да смета, берберин који у протокол господе не спада; ипак га је крваво обријао на кожи

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

баш у оном тренутку, кад је завршавао своје топло и лепо писмо вереници, шаљући јој на хиљаде пољубаца, после чега је мислио да ревносно продужи читање за последње, одавно, управо годинама одлагане дипломске испите.

А сад шта? „Све докле допире видик мога разума — мислио је Јуришић — ја ништа јасно не могу да видим и ништа од свега не разумем.

Ето, од овог часа већ капље, полако али сигурно, моја капетанска плата. Па шта ја тражим? Тако је мислио Јуришић док је нервозно и без реда бацао ствари у онај свој прописни војнички сандук, а кад је и са овим био готов он

А у батерији, која се одмарала, владао је онај мир смрти и само се чули они фини шумови ноћи. „Неба ми мога — мислио је Јуришић који није могао спавати — сав му је изглед човека који је стално у сну чулног живота; и ту, чини ми се, не

Тако је Христић мислио о жени и оној цпећи све до црквене порте кад је онај сељак умолио да се врати и журно се изгубио, а он застао онде код

Они то опазише па се измакоше. „Тако ми Бога, — мислио је Јуришић идући за женом кроз онај ходник — ја у своме животу никад нисам видео лепше ни одвратније људске животиње.

Па је милујући њену бујну плаву косу гледао у оне безазлене и паметне очи и мислио: „Ти дивно, мило створење, ти заиста знаш да волиш.

пробуђен прекомерном осетљивошћу и сложеним и укрштеним мислима у савести његовој: Већ идућег вечера лежао је он и мислио: ,,Не може бити да је све оно једна проста измишљотина и вероватно је да жене све знају једна о другој.

Пре свега моли је да га не прекида, а после нека говори и он ће мирно слушати Мислио је да целу ствар остави за доцније, али осећа да не може отпутовати пре него што чује њену одбрану.

„Бога му, — мислио је Јуришић — шта ови овде раде? Шта се ови овде врзмају? Шта је све ово? Нешто се споразумевају, а опет све иде као

Дакле, све нека иде како иде на овој пеги доле на којој се миче и за ову секунду за коју се живи.“ Тако је мислио Јуришић и седео на свом кревету у земуници, пошто је оне мраве ишчистио.

И онда ће ми опростити што јој никад нисам писао. Јадна Наташа. Она је могла посумњати: да сам онда озбиљно мислио на раскид. Раскид са Наташом?! Ужас! Па то би значило раскид са животом, раскид са срцем, раскид са крвљу.

Африка

„Ево, мислио сам, човек који је за ово кратко време био за мене што и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мисао,

“ Губа! Мислио сам: „Ево ја живим усред губаваца!“ и то ме страшно импресионира. Ретко сам се кад тако уплашио. Моје су руке ко зна

га не ошамари као што би било који други белац, већ га бесно и нагло уједа за руку, леђа, мишицу. У први мах сам мислио да се шали, јер се остали црнци обично смеју.

„Не може се казати да је хистерик мислио сам у себи, „јер не губи власт над собом, али да је извраћен можда луд, то је сигурно.

Они су полазили џандрљиви, а одмах потом смејали се и певали. Мислио сам: треба два дана да би човек прешао од једног правог села до другог, са почетком грознице у телу, са жеђи коју

крај Океана дању носе око бедара, а ноћу се завијају њим до преко главе, спавао је неко на земљи крај моје постеље. Мислио сам да то бој чека, да би скувао чај, међутим једна жена, права и нага, најежена од зиме и сна, диже се одмах из

Говорио јој са више нежности и срдачности но што белци обично говоре својим „мусама“. Мислио сам да је можда и воли. Питао сам је да ли је сама ту дошла, или је ко послао: — Се мусје мон мали моа дил тоа!

Ја сам био горд што један ковач, који је свештеник и фетишер, има толику веру у белца и у његове лекове. Мислио сам: „Ево где бели могу бити велики; они су несмотрено опустошили ове крајеве, сада бар могу заштитити и спасти оно

Живим повучено. Чуо сам да сте дошли са Фонтеном и чуди ме како ме није потражио. Мислио сам да не желите да ме видите. Како? Ни ја не разумем!

Много сам мислио о томе! Ево предела, кроз који пролазим сада, и који не уступа лепотом ништа пределима око Мана, или Горње Волге, и

Црњански, Милош - Сеобе 2

Ношење незакованих мртвачких сандука је забрањено. То мора да престане. МОРА.“ Енгелсхофен се ћутке облачио и мислио, у себи: „Имамо дакле папагаја. Жалосно је да царевина, због оваквих, губи толико ваљаних војника.

„Прави лепотан“, помисли Гарсули. У том тренутку, кад је Гарсули већ мислио да је све свршено, тај Исакович проговори, на немачком, одлично.

Али је немир растао. Гарсули није био невешт и приметио је да ствари не иду како је мислио. Био се дигао са фотеље и прелетео је погледом по гомили, као да је хтео да је погледом заплаши.

Журећи се да што пре пређе преко наређења, за које је мислио да изазива протест, гроф се залете и на брзу руку протумачи да се они, као војници, одсад, просто укидају и да има да

Чинило му се да је код коња мање несреће, него код људи. Доброг коња – говорио је Павле сам себи – лако је познати. Мислио је на њихове очи, које су наблизу, на округло чело у таквих коња, на њихов поглед ватрен и чист.

Катинка, сем тог сенатора, није имала никог на свету. Иако на њу није мислио, после њене смрти, сад, у затвору, изненада, Павлу је било некако мило да на њу мисли.

Петар је био стао уз брата, да га задржава. Кирасир, који је пратио Павла, мислио је, издалека, да је то неко друштво путника, којима се скрхала левча, а кад је видео жене, да је то можда неко

Наслони се на мене! Вала ни ја више нећу остат код Гарсуле! Мислио сам да ћутим и трпим, ал’ овако се више не може. Можеш ли да проходаш? Та теже ми је ово гледати, него да је мене.

Судбина Исаковича – мислио је Гарсули – тиме је, запечаћена! Лака, црна, путничка кола Гарсулијева изишла су, после свега тога, кроз капију

А кад би на свој живот мислио, сећао се само неколико дана, и по неке недеље, кад је сретан био. Несрећа, која их је тог пролећа била стигла у

Нити за неку сузу дирљиву. Трифун је то малтене схватао као неку милитарну акцију. Што се њега тиче, он је мислио да је за удату жену сасвим у реду да ниже децу, као што се ђердан у кући низао.

Ни сиромах Трифун, то јутро, на чатрњи, није мислио да женин одлазак значи растанак заувек, међу њима. И он је мислио да је њихова свађа привремена.

Теодосије - ЖИТИЈА

беше, јер таква је била покорност И послушност преподобнога старца љубљеном и богодарованом сину његову, тако да није мислио да је човек него анђео.

свећњацима и завесама, и свима светим сасудима, и свима часним изванредним стварима, тако да је сваки који ју је видео мислио да је небо на земљи, и говорио: „Господе, вазљубих красоту дома твојега“, освети оне који те љубе и оне који овај дом

по имену га иштући призиваше, и како га ни после дугог тражења не нађе, схвати да је одбегао од ње као што је испрва мислио. И много по гори плачући, и вапајем великим срце своје раздирући говораше: „Тешко мени, где пропадох!

виђењима многодневно, тако да је и худо биље и горки жир заборавио јести, и ни да га скупи изаћи потом није мислио, нити је желео још да живи на земљи.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Махом су живље интелигенције него околно словенско становништво. На основи ових проматрања сам мислио да су ови македонски Словени произишли из мешавине Словена с Аромунима.

Психичка граница на левој страни Вардара је тако јасна да сам у почетку мислио да у централном типу издвојим само два варијетета, западни и источни.

По другим обавештењима сам мислио да је он из шопске зоне. Било једно или друго, он је из централног типа. Познајем и више трговаца по Србији и неколико

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

СПАСОЈЕ (не осврћући се, гледајући и даље у таваницу, савладан пргавошћу): Чули смо! ПАВЛЕ: Мислио сам... очекивао сам...

ПАВЛЕ: То не, драги наследниче, али сам мислио предусрешћете ме радошћу којом се у породици предусреће у таквим изузетним и необичним случајевима.

ПАВЛЕ: Опростите, господо, што сам вас узнемирио. Мени је потребан био овај сусрет пре но што пођемо даље. Мислио сам да свакоме посебно начиним посету. АНТА: Мене прескочите! ПАВЛЕ: Али утолико боље кад сам вас нашао на окупу.

СПАСОЈЕ: Ах, ви сте тај новинар? ЂАКОВИЋ: Не новинар, публициста! СПАСОЈЕ (понуди га руком да седне): Мислио сам да је то свеједно. ЂАКОВИЋ: Не, господине.

ПАВЛЕ: То ми је била намера. Мислио сам да уредим ствар са руковањем мојим имањем, да уредим још неке односе, па да се вратим.

МИЛЕ: Једну противу господина Милана Новаковића за прељубу и нарушавање брака. СПАСОЈЕ: То сам већ мислио, а трећу? МИЛЕ: Трећу противу професора универзитета господина Љубомира Протића за крађу рукописа и објављивање

МИЛЕ: То је, знате, једно случајно познанство. СПАСОЈЕ: Па да, случајно, тако сам и мислио. Дакле, ја вам радо обећавам службу; само, разуме се, кад друштво почне рад. То неће бити тако брзо, али чим почне рад.

ЉУБОМИР (мучен савешћу, једва шапће): Да... сведочићу тако! МАРИЋ (плане): Ниткове! (Општи покрет.) МАРИЋ: Ја сам мислио ви сте обичан лопов, а ви сте више него то, ви сте друмски разбојник. АНТА: Охо!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Оно што сам хтео да кажем и оно што су дахтавци око мене очекивали да ћу рећи, сада нисам имао снаге да изговорим. - Мислио сам да је ствар завршена. Ја сам признао да сам бацио књигу!

- помислио сам направивши први корак по огради, а исто је то, судећи по изразу на његову лицу, мислио и Атаман, само што сам ја корачао и даље и ништа се није догађало.

Предложих јој да потрчимо, јер се неко може окренути. - Неће! - рече. - Држи! Мислио сам да је најбоље поћи до врбака, али је Рашида сматрала да је и скела довољно добра.

- Мислио сам да си на часу! - рекох. - И јесам био на часу, Слободане. Само: између часова постоје одмори. Они трају петнаест м

Тако, вероватно, замишљају све жене. Сада сам знао почетак. Једина моја... - написах - „дуго сам мислио како да почнем. У овом граду много је места за љубав, али ниједно није довољно безбедно од очију других.

Због тога те никада нисам позвао у шетњу, иако сам, бог зна колико, мислио о томе. Ово пролеће и ти, све су што имам. Хтео бих ти писати још, али ближи се време за мој час.

Ја ћу се као правити да то није важно, али негде у себи превртаћу се од поноса, мислио сам. То да су писци битанге као и сви остали тек сам имао да утврдим, као и то да књиге о крви и сексу нису оно о чему

Њега је више интересовало шта ја мислим о синусима и косинусима. О томе нисам мислио ништа, али ми је Неда на време добацила цедуљицу и тако стекох масну четворку за крај године.

Погледај ту цвеклу и пеге довољне за читав један батаљон! Као и увек кад бих мислио о томе, почињао сам да мрзим самога себе. Рашидина је рука још била на мојој, а очи су јој биле засењене и срећне.

Ђаволски ме је гњавила све тако пријатним стварима као: шта мислим за две године кад завршим матуру итд., итд. Нисам мислио ништа. Лутаћу светом, затим писати о томе. Каква идиотерија! Као да није већ све написано!

Не бих га гледао ни да сам могао, иако је за мене она била прва оно што је Саша Албрехт мислио да је Рашида. Била је то цура са чврстим бутинама и грудима и научила ме је извесним стварчицама пре две године кад су

— Шта мислиш, Рашида? — Ништа. Ти јеси коњ. — Пружила је руку и ставила ми је на потиљак. Мислио сам да ће ме загњурити, али ме је она само помиловала по потиљку и то је било смешно и дивно, то миловање.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Ствари најважније унесу унутра, а један кочијаш ће увек напољу чекати. Господар Софра мислио је да ће одмах у тој соби и јести, али Чамча га ослови, да не остану у соби одмах, већ да уђу у биртију, да виде те

— Па нек’ визитира, шта ће наћи у коли, шунке, печење, и неколико акова вина, велико чудо! Господар Софра мислио је, ако баш и мора што платити, опет неће бити много, форинту, две по акову, па шта је то за господара Софру и Кречара.

Сад падне на ум господару Софри да је заборавио кући писати. Откако је отишао, није још писао. Додуше, у Кошици мислио је писати, како је из чарде отпутовао, али је заборавио и нико ме то није у оној забуни после чарданске битке пало на

Од свију страна долазе купци и продавци. Из каквих земаља ту људи нема. Од силних шатра, кола, из далека мислио би да је какав велики логор. Робе свакојаке, све на избор.

XИ Кад кући дођоше, радост велика од свију. Сви се грле и љубе. Госпођа Сара Чамчу тако цмака, мислио би да ће му нос одгристи. Познала је по лицу Чамчином да се с профитом вратио.

Господар Софра имао је толико много посла у разним струкама, да није могао баш свуд на Перу пазити. Он је мислио Пера ће радити што он, тојест како се од њега научи, па ће бити добро. Но Пера није имао за трговину вољу.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Пред зору, био је сањао о жени и мислио је на њу и сад, посматрајући кроз замагљено стакло свога коња коме су слуге прале ноге и танке чланке.

Катарине Сијенске, стигматизоване и загледане у небо, Комесар је најпосле престао да виче. Викао је доста цео дан и мислио је да је време да то препусти бискупу.

Није ни мислио да ће овако изненада, после тако дугог ценкања, да се реши. При томе, пре увек плашљив, беше сад потпуно самопоуздан.

Пребројавајући, у памети, болеснике и обангавеле коње, он је са бескрајним презирањем мислио и на остале, здраве, и орне за даљи пут и за битке.

сад када се нашао међу већим гомилама исто таквих људи, као што су били и они које је он у смрт водио, Вук Исакович мислио је и жалостио се не само за своје људе, већ и за Вуичеве, покупљене и биране из Посавља, из Подравља и са Пакре.

мишљењем о шизматичком свештенству, које је имао у војсци, барон Беренклау прочитао је сав тај извештај олако. Мислио је да се та питања решавају после, а овде, напротив, сматрао је да им треба дати још којег калуђера.

цењен у војсци, доводио му је триста бираних војника, које је хтео да употреби нарочито при опсадама, и Беренклау није мислио да му ускрати чин потполковника, ако не погине.

Исакович је мислио да мора полудети, ако овај и овакав рат још дуго траје. Као и Вуич, Маркович, и други заповедници, и он је поваздан

Исакович је, бар је он тако мислио, завршавао свој живот, ту, пред Штрасбургом. Његове тешке чизме беху изгубиле сваку боју, а његове чакшире, натраг као

Говорећи друкчије него сви његови официри, благочестиво, као поп, бирао је тих дана људе, које је мислио да треба отпустити кућама.

Крађе и убиства, о којима је имао код своје куће сваки дан да расправља, мислио је да ће заборавити, а над свим тим његовим војницима, и колима, дуж целог пута на ратиште, надао се да ће бити

Не само да више није мислио да узме другу, већ јој је једнако понављао, каква је била оне ноћи и како је она, само она, друкчија него све друге

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

— Није ни овде тако лоше... — закључи неко. Мислио сам све време на то како је Вера поверовала у наше приче да негде мора да постоји један други свет, са више смисла и

време, кренути тамо где се ресторани не затварају у једанаест сати и где има музике чак и понедељком, а стално сам мислио на Веру како путује према Вавилону, куда су је отерале наше глупе приче.

Најпре је мислио да је то само пролазно осећање, ствар раног устајања, јер је припадао свету који се буди у подне, па је са нестрпљењем

»Та вечна идиотска питања! Кад сте стигли? Колико остајете? Где сте се сместили?« — мислио је, а казао најмилије што може (стари лисац), казао је: – Дивно је што смо сви ту! Надам се да ћемо се виђати?

– Надајмо се — казао је шеф Терасе. — Али, војска је војска! – Па да — рече. — Војска је војска. »Добро је овде«, мислио је, »сасвим добро, мада ми ни ово сунце, ни ова Тераса коју сам толико волео, ни овај отмени свет коме сам некада

Рибарске свађе Карла Голдонија, можда?), али добро је«, мислио је, »добро је као на последњој страни Лајфа, где се рекламирају цигарете или дуван за лулу, где има много пријатних

Презирем их, а опет сам непрестано с њима«, мислио је, »али бар су учтиви, а то је ипак нешто, свеједно што иза њиховог кежења нема ничега сем пусте земље господина

Куповао потковице на сточним вашарима, за срећу. Седео данима у самостанском врту и мислио да бих се могао одрећи света и остати заувек испод лимуновог стабла за каменим столом, на коме бих поново написао

– Ах, мон Диеу! — шапутао је Француз. Кад би човек одлучио да неког чека на овом месту, мислио сам, свакако би га једанпут дочекао. Морао је бити само веома стрпљив. – Ма где се налазимо?

Позајмићу цигарете; неко ће ми платити лимунаду. Ништа се није догодило...« Тако је мислио Пуфко док је Бел Ами трчећи сустизао девојку у белој хаљини, која се већ пела ка првом дрвећу изнад градских кровова.

Бел Амија хвата страх који суши грло. Као да је изненада окружен свим ноћима и свим јутрима у којима је мислио само на то. Сада га има.

Дјеца ко дјеца! Срећа им се усмрдјела!« И куршум у Митру путовао је исто толико дуго. Митар је пушио »шкију« и мислио како је живот ђавољи, ништа — он ће, ето, умријети једнога дана, закопаће га и ожалити, појешће га свег црви, а куршум

Матавуљ, Симо - УСКОК

И кад је бјежао уз которске стране, мислио је на њих с болом у души, али тада, на кревету, први пут осјети свом силином губитак.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: То је лепо. МАТИ: И МИ СМО већ стари, који дан јошт, па ком ће све него њима. ОТАЦ: Мислио сам дати пет хиљада, и тако сам и казивао; но опет мислим, боље је више негол мање.

МУЖ: Ваљда ћу све у тебе да пиљим. ЖЕНА: Ти кад си мислио тако, да се ниси ни женио. МУЖ: Гле јако! А како би се ти удала?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

0рбис пицтус је школска књига, уџбеник, који се због живости обраде приближава ваљаном приповедању. Коменски је мислио да све што се деци предаје ваља и да се покаже: његово је дело богато украшено гравурама.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Ето, већ се плаћа четири цванцика на пет форинти. Ако устраје овако, остаћемо просјаци. СМРДИЋ: Ја нисам мислио, да су Сервијанци такви људи. Ама чашу вина да ми је ко пружио. ШЕРБУЛИЋ: Ко је то видио?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И зато је он штитио Србе од мађарских жупанијских власти и спахија, чинио уступке православној цркви и мислио да још већи број Срба са Балкана преведе у Аустрију.

29 Жеља к »ученију« која га је из манастира извукла, гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отисне у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764.

Савом и Вуком Караџићем. Али, између онога што је Доситеј Обрадовић мислио и проповедао и онога што су романтичари сањали и певали, између његовог трезвеног и ведрог рационализма и вербалног

У питањима језика и правописа Соларић је имао својих идеја. Он је мислио да у цркви треба сачувати црквену азбуку, а у световну књигу увести грађанску, којом ће се лакше сузбијати »дремота и

(»умозрителне мисли« и »внутрене предмете«), Српски народ је »орао и копао, много дјелао, јуначествовао, ал̓ мало мислио, кромје о первама нуждама«, — и зато је сиромашан речима за апстрактне појмове.

српско-мађарски патриотизам, мађарско »домољубље« спојено са српским национализмом, као што је педесет година доцније мислио и проповедао други један српски писац рођен у горњим угарским крајевима, Јаков Игњатовић.

Он је о позоришту мислио исто онако као она личност у једној његовој комедији која вели да је »театр школа где се људи уче«.

народнога језика, био један од првих српских писаца који су стално уважавали српску народну поезију, али он је мислио да искључив народни језик није у стању без позајмица и развијања да постане књижеван језик.

Он сам саставља слова дь (д + ь), љ (л + ь) и њ (н + ь); ћ је узео из старих српских књига; словима ф и х, за која је мислио да се у народу не изговарају, служиће се тек доцније (слово х, уверивши се да се изговара у народу, почео је

« У један мах намеравао је да унесе све речи из ранијих поменутих »шокачких речника«, исто тако мислио је да дâ два речника, један речник ученог, словенског језика, и један речник простог народног, па да се доцније оба

У 1848. години његов дух је сазрео, он је очевидно више читао, мислио и видео, и његова познија дела су зрелија, развијенија, и, релативно, реалнија.

Једно што је уопште био без много маште, друго што је мислио да књижевност треба да буде веран одблесак стварности, он врло мало измишља, и његови типови су често просте

Милићевић, Вук - Беспуће

пуним, дјетињим лицем; са безазленим, озбиљним очима, у кадетској униформи; то је био он на кога није тако дуго мислио, кога није препознао; како смрт одрађа!

И пред њим као да се рађа нов живот о коме није никада мислио ни снивао, млад, свјеж и крјепак. Он ипак сјутрадан не изађе из куће, мада је знао да ће она бити поред Уне, јер ју

Прошле су га биле те ватре и грознице; он је био готово преболио и заборавио нешто за што је мислио да се можда није за њега ни с њим родило.

— Ви се љутите? — запита он. — Зашто? — рече она и погледа га зачуђено. — Ја сам мислио... — каза он збуњено, љутит на своје питање и погледа очима у даљину, као да тамо нешто тражи.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

да не дангубимо — вели Јова, који се већ извукао испод кревета с папучама и навукао их, јер данас наравно да није мислио никуда из куће излазити као добар хришћанин. Полаженик седе и стаде правити цигару. — ’Ама, остав’ се тога, прико.

Тако се гледају њих двоје, печеница и опечени Паја. Шта ли је, боже, мислио и премишљао г. Паја гледајући у ту божићну печеницу? Ако је она прасећа глава што мислила у тај пар, то је и он.

Ја знам да је и она јако потребна и сваком мила и у кући и у послу, и да ти она сипа у чанак да кусаш. Али нисам то мислио. Друго сам чекао да ми одговориш, Тиосаве, јер ми сад зоологију учимо. Но, нека; ајде, погодиће који други.

Нарочито мрзи свираче и песме, а Цигане и швалерске песме — ни да чује! Ко хоће песму — мислио је и резоновао је честити газда Радисав — тај је може чути само уз гусле које су му висиле у кафани на зиду иза

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

тавно, Догорели огњи већ одавно, Коњи пасу, ма јунаци пали, Крај пушака тананих заспали, Гојко дуго на злато мислио, Ма га најзад санак оборио. Спава и он, спавају главари — Али један за сан још не мари.

ћута, У кући ја разумео сам ласно Да онда њу ми згуби смрти крута; Тек сада знадо, али здраво касно, О чему доста мислио сам пута, Но да сам знао ово јоште тад, Тек дужи би ми био срца јад. 46.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Шта ћеш, прође тако читав живот, несигуран и заљуљан, текао и текао, а ти, бенашу један и говече божје, вјечито мислио да чврсто стојиш на једном мјесту и да је све у твојим рукама.

Вјери неће нашкодити, мислио је, а на поручиоца оставља добар утисак: ваљда ће и помоћи кад је овако наоружан. Ако се вук не боји крста, пуцаљке

— О, мој имењаче, невољо моја, а ја још мислио да те јутрос, у свету недјељу, пошаљем у цркву да се и ти зеричак богу помолиш. Аја, боме, не смијем.

се, једном је, обноћ, спазио неког човјека како искаче кроз прозор од његове жене и надао је за њим грдну вику јер је мислио да се ради о неком лопову.

Све се разријешило напречац и онако како нико није очекивао ни мислио. Опет као у некакву сну, чинило се забезекнутом Дани.

— О, мајку ти твоју, а ја све мислио да нијеси ништа урадио, па ми те било жао што те толико туку! Што не рече одмах како је било, па да се ријешиш

Погледах зато старца саучеснички и чврсто загризох усну. — Шта, мислио си казати: нема их, нећу их наћи, сажаљиво зашкиљи старац. — Ништа ти, друже, не брини.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

у реду. Не могу ништа да учиним. Биће онако као си ти измерио, како си ти просудио, како си ти мислио да је најбоље. Али једно има да буде по моме, иначе свадбу растурај! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ти мени да претиш?

Толико ћути, да и кад каже „добар дан” људи се забрину. Замисле се: шта ли је тиме мислио? ЈУСУФ: Тај ти неће ићи наруку. Ја сам ти говорио на време... ХАСАНАГА: Једва си чеко да ме подсетиш!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Тако сам о теби увек и мислио. ХАСАНАГА: И, ето, решио сам да дозволим! Нек дође, нека се опрости с дететом! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Баш ти фала!

Од неприлике направио прилику. И себи, али и теби. Сад је ојачо позицију... Не можеш да кажеш да при том није мислио и на тебе. То му се мора признати. Кадија и ага — ко бог и шеширџија!

На сцени остају само аскери.) СУЉО: Ето ти сад. МУСА: А ја све време мислио да је нека политика... ХУСО: Човече, онаква жена! МУСА: Да није умрла, нико јој не би верово.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Али ’аџика је ’аџика! Зар ће она још и такве да гледа?... Ето, знао сам ја то, слушао, мислио о томе, али сам опет ћутао.

“ И сузе, кашаљ — почињу да је гуше. Деде сад кажи ми тога, који би тад на тебе мислио? Ко би смео да јој каже: — Нано! не љути се, али ја не могу толики да будем. Страх ме је од толиког.

Међутим, само је он знао колико је осећао и патио од тога. С колико је чежње, ватре, страсти мислио на женске, пиће, ашиковање! Нарочито су му тешко падали пролећа и јесени.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

После шта је било, знаш, није потреба да ти поведам; и да срећа не донесе господина Варлаама, прошао би(х) куд нисам мислио. Ето ти твој посао! Пак хоћеш да ти бољи после мене дође. Ај, ај, мој Хорваћанине, видиш ли што примисал неба чини!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

књижевне квалитете, па чак ни оне силне аргументе за своју тезу о језику које је иначе стао да тражи где год је мислио да их може наћи. Али је Вук имао свог Ментора.

Цар је мислио ону царску кћер за себе узети, те како она изиђе из галије, он прискочи к њој те је стане миловати, а она се окрене од

Дуго се мислио и премишљао па најпослије пане му на памет да нешто слаже, па једа тијем какогод до пара дође. Отален ти он одмах

К. свакако хтео да истакне како је чувао оригинални народни изговор чак и када је лично мислио да понеку реч треба друкчије и писати и изговарати. 6. СТОЈША И МЛАДЕН: све као под 3. 7.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Ћути, бога ти; ко те чује, мислио би, богзна шта се ту троши! МАКСИМ: Него није! 9. СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ СВЕТОЗАР: Помози вам Бог!

Један пут навалиле стенице, те нисам мого целу ноћ спавати. Е, мислио сам, да имам жену, она би кречила, па ме не би стенице јеле. МАКСИМ: Него она.

КУМ: Размишљавао сам и о томе, и свакојако: шта је боље да човека једе: „стеница или „жена“; па сам мислио: стеница једе ноћу, жена једе дању, кад се пробуди. Обдан можеш како-тако и побећи, а обноћ никако.

ИСАЈЛО (тајно Манојлу): Видиш, како је учен. МАНОЈЛО: Заиста, јер му се чисто коса накострешила; ваљда је много мислио. ДОКТОР (Исајлу, гледећи у књигу): За ручак ћеш преправити трифеља. ИСАЈЛО: Трифеља?

ШАЉИВАЦ: Само да вам докторат не буде на путу. ДОКТОР: Ни најмање. Ја нисам ни мислио полагати докторат, него кад сам хтео поћи кући, кажу ми сви да је то лепо; новаца су ми послали, па тако се и збило.

“ ДОКТОР: И ти си примио ту пашквилу? ИСАИЛО: Како се зове не знам, јер не умем читати; него сам мислио кад вам се што шиље, треба као добар слуга да донесем.

(Шаљивцу и Пушнику) Ту останите, да вам платим за чаушлук. (Изиђе брзо.) ШАЉИВАЦ: Сад је бадава, ја сам мислио, да ће га моја басна излечити, али је глава јако одебљала; радите шта знате. ПУТНИК: Само да га има ко држати.

ПОЗОРИЈЕ 8. (ИСАЈЛО И МАНОЈЛО) ИСАЈЛО: Шта је нашем господину? МАНОЈЛО: Тако нас гледао страшно, да сам мислио: сад ће нас прогутати. ИСАЈЛО: Ја му више не смем излазити на очи. ШАЉИВАЦ: Моја децо, и треба да се узмете у памет.

ДАМЈАН: Е, фала богу, канда смо само ми на свету. А друго, има и добри пријатеља. Ево ја сам више пута мислио да ти покажем, гди ми оно мало лежи, пак ако ми се што деси, бог ти, душа ти.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— рече он, извињавајући се. — Мислио сам само, ако ти ... Објасних му да се не смејем због њега, већ због маман, која ме очекује у својим водама до

устручавања прелази улицу, с пешкиром око врата и са четкицом за зубе у руци; да га човек случајно погледа са стране, мислио би да иде у купатило с најлепшим шареним плочицама.

Шта је урадио после речи „лова“? Почео је да обрће ону сироту грамофонску плочу о томе како је мислио да су млади другачији, како их не интересује лова, како је он у своје време све без ловијановића, и ти системи.

соја-сосу дами и њеном мужу, јер је разумео да они желе баш своје псетанце као предјело, да би прошли с мањим рачуном. Мислио је да желе баш своју пудлицу, а не неку другу, оћу да кажем.

И таман када је полузамрзнути поп мислио да је читава ствар готова, френдови почеше да везу говоранције без краја и почетка!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Како су путови твоји недостижими! Одбацио сам више од три стотине партија, дошо сам у ово мјесто, гди нисам мислио што друго наћи кромје одмора од путешествија. И какав ангел указа ми се изненада!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Вјечно, сјетан, мислио сам на њу, остах вјеран старом обећању.“ Једног дана, кад се натраг вратим, к'о туђинац, уозбиљен тмурно, већ ме

Покрај тебе, у сутоне ране, мислио сам на моје Хашане. Можда памтиш моје сузе давне у свиленом предвечерју млаком, када су ме у дворишту школе са

Низао сам невеселе дане и мислио на моје Хашане. На обали, у врбику густом, тражио сам осаме и мира и гледао једне очи драге изгубљене у дну твога

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите. — То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање. — Ја вам саветујем да останете до сутра овде.

По други пут те вечери скретао сам разговор на апстрактности, и то ми је било досадно. Човек је ћутао и мислио шта би још рекао; ја сам ћутао такође један тренутак, па упитах: — Имате ли жижица? Хтео бих да видим колико је сати.

Требало ми је три сата док сам начинио три километра до Белмонтехе. Мислио сам само непрестано: „Да ли ми је већ мртва у рукама или није?“ — Кад сам стигао, са истока је почело већ да свањује.

Како вам се допало на Острву? — Изврсно. — Откуда ти овуда, оче? — Видео сам вас издалека кад сте отишли, па сам мислио да ћу вас сустићи у рибњацима. — Имате још једнога сина? — Још једнога, који је за две године млађи...

Ја сам можда једини који је задовољан са синовима. „Ево шта окива најчвршће тог младића за Хуенту мислио сам у себи, увиђа ли он то овога тренутка такође?“ — Зашто није вредело да Енглез буде добар у животу? — О, зашто?

Видећеш колико ће новаца дати само да се не би оженио!“ А овај млади Енглез, у своме чистом срцу, мислио је да му је част уништена и није се сетио да нико од његових кастиљанских пријатеља, ни људи из Толеда у то не би

— Не можете ми рећи шта је са оним старим рибаром, дебелим, црвеним? — Не знам на кога мислите? — Мислио сам да је само један стари рибар овде. Заборавио сам његово име. — То би могао бити такође твој отац!

Одједном се сјајно растопљено сребро просу по далекој води; и то тамо где сам мислио да воде и нема већ да је обала, дубоко.

Да се осврнула само једанпут потрчао бих, и после бих све заборавио; цела њена прича била би као предигра. Овако сам мислио: „док сам жив, остаће ми урезано до најмањих ситница ово њено силажење!“ Ја такође сиђох одмах ка језеру.

Шта сам чуо? Можда је била видра или куна. Има ли овде куна? Да, да, шта то чух? Ноћ је била безмерна. О томе сам мислио. Ноћ је била безмерна. Кад је ноћ била безмерна? Требало би можда да идем да спавам. Уморан сам. Још мало.

Неко пита: — Дакле? — Дечак. „То, то, кажем у себи, то! Не, нисам о томе мислио, никако о томе. Доцкан је, страшно је доцкан!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

НОВА СКИТИЈА ВАСИЛИЈЕ ДРУГИ БУГАРОУБИЦА Сан га је скоро раскројио и жеља да се попне на престо, мислио је, једина вредна ствар јесте да се Богу постане зет и да читава земља под њим буде у његовој спаваћој соби.

Црноризац, дакле. И једна птица, тиха, свесна да је неко посматра одозго, изнад нас, са гране. Мислио сам да сам залутао, но за пут сам знао.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

О тој карти ми је висила сва судбина! ТРИФУН: Не треба никад све на једну карту сецовати. ТАНАСИЈЕ: Мислио сам да се извучем из стечаја и кредиторима сам обећавао да се стрпе док умре Мата, а он пет хиљада динара.

ПРОКА: Бар да сам се помогао! ТРИФУН: Па знаш како је, покојник је ваљда мислио: доста је овом кнезу Проки Бељајеву 3.000 динара, па ти толико одредио.

АГАТОН: Ради шта знаш и умеш, немој ме питати, јер нас се та девојка не тиче. МИЋА: А ја сам мислио да вас замолим да ми некако помогнете. АГАТОН: Ја? Шта могу ја да ти помогнем?

Ја се уопште нећу женити, не мислим се женити. АГАТОН: Нисам се ни ја мислио женити, али знате како је. Иде човек равним путем, иде, иде, иде, па кад се најмање нада, нагази на камен и спотакне

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Све ја морам... — Господине наредниче, ја сам мислио — усуди се Траило. — Шта мислио, где пише то?... Знаш ли ти, поднаредниче, да ћу да те згромошем...

Све ја морам... — Господине наредниче, ја сам мислио — усуди се Траило. — Шта мислио, где пише то?... Знаш ли ти, поднаредниче, да ћу да те згромошем...

Некада су ове замерке биле на своме месту. А много пута је замерао без икаквог повода, тек само да нешто примети. Мислио је ваљда да је командант и својим чином паметнији од свих, а уз то сматрао је да је он на томе месту не да хвали, већ

Држећи се за штит топа, ишао је тако, блудећи погледом негде у даљину, И мислио на жену и своје село. А увече, када заврше послове, легао би Петар на сламу, подметао руке испод главе и ћутао.

— Е, оца ти твога, право за телећак! — смеје се потпоручник. — Па мислио човек да му је ту срце! — каже поднаредник Живојин. — Господин потпоручник, богами, ту је „цукало“.

— А Петар откачио лафет, па ми каже, спреми да темпираш на картеч! — прича Станко темпирач. Углавном, сваки је мислио на свој посао. Сви су поштено признавали да им није било пријатно.

Повикаше војници да се склони у заклон, и један га свуче као врећу у рупу. Сви смо се смејали, јер је Јанкуљ мислио да га је ударио упаљач шрапнела. — Ама, поднаредниче, не се љутим да ме бапне у нога, рука, ама посред леђа...

— Опет нека кола — рече Александар. — Причекајте да видим, знаш, онај мајстор може да ме потражи... Мислио је на командира. Запитах Милутина докле ће да остане овај командир. — Одређен је нови и требало је већ да дође...

Сви на коњима. — Е, не да ми се... Целе прошле ноћи нисам спавао, и баш сам мислио вечерас да легнем раније... — јада се Александар. — Хајде пожури, да се вратимо раније!

Задовољно је пословала по кући. Била је баш изишла. Наслоњен на прозор пушио сам и мислио. — Шта си се замислио? — запита ме сестра. — Жао ми је мајке. Она остаје сада сама. — Не жали је.

— Иди ми зови стражаре — говорио је задихано наредник. — Да сазове фронт? — мислио је наредник... — А шта ће рећи командир... Питаће где сам био ја... Хм! — сумњиво заврте главом...

Заболело га је највише оно: о свему треба ја да водим рачуна. „А крађа би се десила баш да је и он водио рачуна“ — мислио је љутито поручник. Али он то не сме да каже, те нестрпљиво шмикну кроз нос.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори очи. Баш је био у памети склопио целу реченицу којом је мислио да јој се обрати, али сад заборави све, па се стаде нервозно окретати око себе.

Он баци поглед на Љубицу, која иђаше напред путањом, па одговори другу шапућући: — Баш сам то јуче и сам мислио... Гледаћу, чим примим плату. Знаш, дужан сам мало... — Па кад дођете к мени, разговараћемо насамо о томе.

— Зло, мој брате, зло ! рече газда Цветко, уздишући. Ради, мучи се, па опет ништа!... Ја сам мислио чак и за нас штогод да одвојиш. Станка још иде боса... Љубица задрхта. То јој је најмлађа и најмилија сестрица.

Али на адреси напиши у руке, дане оде прво ономе доле... Он њега и држи. Гојко се поздрави, па оде журно. Мислио је да иде вечерас цркви, субота је, па да ноћи тамо, али га сад очекује важнији посао.

Гојко досад није никад обраћао пажњу на промену владе. »Шта имам да се плашим или веселим, мислио је раније. Ја морам да радим, а они горе морају да воде надзор над нама.

Истина, сам он није постао министар полиције, али што је мислио о писару, све се сад испуњава. »Божја правда !«... узвикује он у себи, сагињући се да потпише платни списак.

Пазите само... У основној школи, пред испит, само сам сањао о књизи... Мислио сам да нема веће среће на свету, но добити књигу.

А он је мислио много и дуго, претурао се по кревету целе ноћи, устајао и ходао по соби читаве часове, па опет легао и мислио...

А он је мислио много и дуго, претурао се по кревету целе ноћи, устајао и ходао по соби читаве часове, па опет легао и мислио... И ништа ново није смислио, осећао је оно исто што и јуче: она му беше милија од свега на свету, милија и дража...

Гојко се прибираше и спремаше за разговор, идући по соби и трљајући чело. — Ја сам сву ноћ мислио... И то се мора одмах наређивати... одмах... затеже он опет, избегавајући да каже јасно своју мисао.

Међутим, о путу он није ни мислио, него је жељно очекивао тај дан, кад ће се наћи сам, са својим верним Стојаном, у оној чистој собици, па живети тако

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Знаш ли ти уопште шта значи то, тај процес, тај глагол, та глаголска радња: мислити? Мислио је Аристотел, Стефане, мислили су Платон и Декарт, Стефане, а не ти! МИЛУН: Ти мени каза да се зовеш Василије?

ГИНА: У Русији? ВАСИЛИЈЕ: Нисам мислио буквално, у правој Русији... Него, ово сам хтео да вас питам: ми бисмо овде у дворишту држали пробе, ако не смета...

Ал овом жилом највише! Од ње највише и боли, усеца се до коске! ВАСИЛИЈЕ: Да га сретнем на улици, мислио бих да је обичан сељак! ГИНА: Тај је пре рата горе у Сињевцу, да извините, силово козе!

Па то значи... ВАСИЛИЈЕ: Наравно да значи! Кад те је срео, коса ти је била острижена! Мислио је да си Електра! Он је теби говорио оно што Орест говори ошишаној Електри!

ЈЕЛИСАВЕТА: Ваљда нећеш да кажеш да је он мислио да је све то било позориште? ВАСИЛИЈЕ: Није то Филип полицајцима признао да је убио тог окружног начелника и његову

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Песник зна само да су тамо дошли из оближњег села Црња. Песников отац мислио је, и причао, да је отуда и име њихово, које су добили при сеоби из Црње у Итебеј. Може бити.

Један је био Королија, топао, који је као Јадран шумео, а други, Митриновић, који је у стиху мислио. На прослави Доситеја, у Чакову, први и последњи пут, срео сам и Скерлића, кога је свет тада јако поштовао, Био сам са

Морнаре су, са пристаништа, просто бацали у моторне чамце, тако да сам мислио да ће покрхати и руке и ноге. Враницани је тврдио да им ништа неће бити и да ће све то заборавити, кад се испавају.

Кад сам, после много година, у Лондону, и ја са ципеларима живео, често сам на тог свог друга мислио. Нисам ја упознао само фамилију Вио; играо сам ја, под расцветаним воћкама села Драге, и са кћерима и сестрама

Ја сам код свог ујака, Васе Вујића, био и пре, о школском распусту, али сад сам био сагао главу и мислио да ћу код њега морати остати заувек.

Био сам лакомислен, као што само приличи песнику, и чворку. На насушни хлеб, и зараду, нисам мислио. У оближњим болницама је ту, некад, и Радичевић учио, а ни она болница није била далеко где је болестан лежао, и умро.

Јовановић је, по дужности цензора, та писма, читао. Не знам шта је тај човек при томе мислио. Редовно их је доносио. Код Поткамијена (ако ме сећање не вара), поред ловачког пука бр.

Ја сам стајао у ставу мирно и мислио да сам полудео. Међутим, све је то било у најлепшем реду. Све је то сиромах Буца удесио.

Савременику, и послао сам био прве песме ове врсте уреднику тога часописа, Јулију Бенешићу, кога нисам знао и који је мислио, у почетку, да је моје име нека врста псеудонима.

Нисам још очекивао војничку побуну, мислио сам да ће почети, као у Пешти, у радништву. Преда мном, једног мајора силом скидају.

Стидели су се цареве капитулације. Оног што је имао обичај да пита за медаље. Мени се онда чини да сам погрешно мислио да се борбе воде између Аустрије и револуције, између Империје и моје нације.

Па ипак, као сваки млад човек тога доба, ја сам мислио да је сад, или никад, куцнуо час стварања једне Југославије која ће бити наша.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи. Али, шта да ради?

певале птице; доле испод њега жуборили су потоци, а он је то слушао, наслађивао се птичјим певањем, молио се Богу и мислио да никад бољег живота не може пожелети.

Један човек имао је њиву коју је немарно и рђаво радио. Земљу је обузела зубача и коров. А како је он радио? Он је мислио да је доста да се човек само љути на зубачу и коров, а ништа није радио да их утамани.

Стари је пастир седео на трави и загледао се у мушице, па је мислио: зашто је Бог и њих створио, кад нису ником од користи.

Сељак је молио Бога да му причува краву док се он не врати, па оде неким послом натраг у село. „Ето!“ — мислио је ђаво — „овај моли Бога да Му сачува краву, и сад, ако крава остане на миру, он ће за то да захвали Богу, а да јој

“ Тако је мислио и осећао цар. Али то се бунила савест царева, а народ није мислио на буну; јер је тувио реч старчеву: да треба да

“ Тако је мислио и осећао цар. Али то се бунила савест царева, а народ није мислио на буну; јер је тувио реч старчеву: да треба да буду кротки и трпељиви, без роптања, а ако им се чини насиље и

„Кад би новац био ђавоља ствар, зар би се људи толико отимали о њега?“ Тако је мислио цар па одлучи да на старца не наваљује, него да му остави времена за размишљање, и отпусти га кући.

Ту ноћ дар није могао да заспи. Превртао се по постељи, љутио се на старчево јогунство па се опет стишао и мислио, мислио, али никако није могао схватити зашто старац одбија поклон.

Ту ноћ дар није могао да заспи. Превртао се по постељи, љутио се на старчево јогунство па се опет стишао и мислио, мислио, али никако није могао схватити зашто старац одбија поклон.

Слуга пође. Путем је мислио о свом газди и молио се Богу да га научи на који начин да газду свог одврати од рђава живота.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Покушавам да се удубим у мисли, али никаква паметна идеја да ми дође на ум. Што сам више мислио, све сам мање разумевао смисао министрових речи, све сам, управо, мање знао о чему мислим.

„Куда ће овај оволики свет? Шта је сад опет?.. Сигурно депутација каква?” — мислио сам у себи, гледајући с чуђењем у ту небројену шарену масу разноврсна света, и приђем првом што беше до мене, те га

Нехотице уздахнем. Иако сам мислио да прво идем министру просвете, ипак, због ових последњих немилих догађаја, зажелим да чујем шта о томе мисли министар

” — мислио сам. — „Тамо гину људи, а министар војни саставља молитве и мисли на покретање родољубивог листа! Војска им је послушна

ИИИ 891. Главном просветном савету (Један тај Просветни савет је свега и био, а мислио би човек има их бар тридесет споредних). У прилогу ./. шаље се Савету акт директора ....

како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад, у ствари, нико није тако мислио. И тако се све то лепо сврши, и одоше после дугог и мучног политичког рада у механу.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Војевали ми с Турчином, па, рато к'о рато, досадило се и бољим јунацима, а де ли Дулу из Г. Мислио ти мој Дуле од стотину руку, па никако да смисли, како би малко забушио...

Дим се изви у висину, пролети поред ћерчива и оде напоље; за њим одоше и његове очи. Сад није мислио ни о чему, већ је гледао у оно највеће црквено кубе и на њему јабуку, како се сија на месечини.

»Како ли се попне онде?« — мислио је, па се сети, како је једанпут видео и проту наврх цркве: ветар је јако дувао, прота се ухватио за карниз од кубета,

»Јест, то је била комисија«, мислио је; »али како су се попели?« Стаде да загледа по крову, док озго с насипа затутњаше путничка кола, зазвонише звонца и

»Да продам ову моју златну слободу за неколико тренутака уживања, — мислио је он, — да нестане ове моје тихе, но пријатне самоће, да нестане оних дивних вечерњих илузија, кад једним махом

Он је мислио да ће га тај синтетични поглед на његову прошлост одвести само за годину-две назад, али се он одједном нађе у доба

И он је некада дуго и много мислио о својој будућности, мислио је о својој женидби... Сећа се још и сад, како је разбирао за многе девојке, како се, ради

И он је некада дуго и много мислио о својој будућности, мислио је о својој женидби... Сећа се још и сад, како је разбирао за многе девојке, како се, ради њих, чак упознао с једном

Зар није он сâм, ето овде, међу овим суморним зидовима, толико пута седео наслоњен на овај прашљиви сто и мислио: да ли ће се наћи која добра, ваљана душа, која би се решила да се сједини с њим, да пође с њим упоредо напред по овом

Бадава, опет овако боље: сам си госа и кадија; што не волиш да трпиш — не мораш... — Е јест, мислио је даље, али се и мени спрема такав колач! И ко зна како ће ми бити?

се живота, кад је полазио на пут; и свештеник, одлазећи да однесе последњу утеху самртнику и хранитељу многе нејачи, мислио је на своју нејач и страховао да му кућа не опусти; и кочијаш, спремајући се на пут, бојажљиво се крстио и седао у

Он познаје ту појаву. Сећа је се из свога детињства, али није мислио да се може у овим његовим годинама јавити.. »Како ли би било да паднем као проштац пред њих?« — помисли он.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈОВИЦА: Јер ту треба наћи човека, али таквог да му се не вуче реп. А где ти је данас такав? Ето, на пример, мислио сам нешто и на тебе... ЈЕВРЕМ (престрави се). ЈОВИЦА: Па му, знаш, дође незгодно због оног шпиритуса.

СРЕТА (који је за све то време мислио): Е, чекај сад ти, брате си ми мој, да ми најпре поставимо сваку ствар на своје место...

ИВКОВИЋ: Незгодно ми је да му ја говорим. Мислио би хоћу да га ометем у агитацији. Зар не видите да се сав предао агитацији противу мене?

ЈЕВРЕМ: Мек, мек дуван пушим. СЕКУЛИЋ (сео и прави цигарету): Седи, седи, молим те... Мислио сам ја, знаш... у први мах да му откажемо квартир.

Обећај! Обећања бар ништа не коштају. ЈЕВРЕМ: Јест, и сам сам то мислио СЕКУЛИЋ: Е, 'ајде, у здравље па на посао! (Пође, па се врати.) Јес', бога ми, мало не заборавих.

ЈЕВРЕМ (још се снебива): Знаш, мислио сам... СЕКУЛИЋ (трпа му перо у руке): Ама, немаш ти ту шта да мислиш. Нека мисле они у Београду, којима ти требаш.

Овај, седи молим те, па пиши. ДАНИЦА: Немам хартије. ЈЕВРЕМ: Па разуме се да нема, ко је од нас то мислио па да спреми хартије? (Вади из џепа пуно хартија, загледа једно писмо.) „Поп Спира...” (Чита.

СПИРА: О чему? ДАНИЦА: Па о гласању? СПИРА: Та, право да ти кажем, и сâм сам тако нешто мислио. СПИРИНИЦА: Јест, тако смо и ми мислили. СПИРА: Ама, не прекидај, побогу, жено, да кажем шта сам хтео!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— вели Срета. Максим се уклони, а Срета леже на кревет и угаси лампу. И у кревету је још неко време премишљао. Мислио је с ким ће све отпочети и кога ће истаћи.

Нема ништа од Миће, другога морам тражити. Ху! — и хукну Срета. — Мука за згодна човека! — Ето, то је мислио и доконао Срета кад је узвикнуо гласно: пик, Јово, наново!

па шта мислиш ко би нојбољи био? — А нијесам ти, бога ми, господине, никад о томе ни мислио! — вели Макса палећи цигару. — Ама то и јесте несрећа што сте сви тако индиферентни, апатични, инертни!

! — Ама шта је то било? — питају опет други. — Сас такве речи у моју кафану не може да бидне! — Ама нисам мислио... — правда се Борко.. — Ајде попи си то чоканче, — вели ћир Ђорђе, — паре ти не тражим. — Ама, молим те...

— Ама, молим те... нисам ништа ружно... — Ама није човек мислио... — умирују га сви. — Како, џанум, да неје ружно, када, пцето-ле, пцето, опорочава влас’. Е-ли сам ја саг влас?

Ем си пије џабе и вино и ракије, ем још манише; вино с вода а ракија с бенђелак!... — Ама није тако он мислио... — умирују га други — била једна шала... — Сас чес’ нема шала!

се »цилиндри« од лампе чисте, па им онда Срета све потанко исприча како је то било, или боље рећи како је управо он мислио да је то све морало бити.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Уопште, док месец по небу ровари, Дешавају се чудне ствари... Кад сам био мали, О једној сам ствари мислио сто пута: Шта би било кад би, у поноћ, сви сватови стали И забушили од времена попет минута?

Слика затим утрну; но ја сам дуго Мислио на нешто нејасно, другачије, и друго. ЗВЕЗДЕ Звезде — на небу брадавице Болују понекад од падавице.

Питам се, ипак, шта би мислио о њима, Док пролазе, у кочијама и на коњима, У меким чизмама, с марамама око вратова, Један за другим, у колони,

Снага издала, памћење ветри, А бабе добро познаје: некада Био је верен с њима, са све три! Мислио је: брак је мала услуга, Што се даје накратко, под дејством Тренутног осећаја, и од супруга Ослобађао се, већ

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

До свога путовања у воде Фероерских Острва 1904 г. Шмит није нарочито мислио о јегуљи, која за данске рибаре има много мању важност од харинге и бакалара.

»Гледајући необичан и страшан призор, мислио сам да ће сви коњи бити тако поубијани. Али урођеници нам рекоше да је лов већ при завршетку и да је само први напад

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више,

Доцније, када би мислио да је Софка већ заспала, долазио би и он горе са још непопијеним вином у стаклету и продужавао песму.

— Па, снашке, како ја више нисам код вас... — А да беше среће, ја до смрти нисам мислио да напуштам вашу кућу. — Ех, зар вашу кућу ко да напусти?!...

И осмехујући се, већ је знала зашта је. Сигурно је и он, као и сви очеви гласници, кад к њима полазе, мислио да ће, када овамо дође, затећи мајку и њу, Софку, као и целу кућу мало сиротнију и онда да ће му требати да њега

Он је сам то тако некада мислио да је лепота и младост најпреча, највећа, сада ево због тога дошао дотле, до сиромаштва; а да није тако мислио, не би

некада мислио да је лепота и младост најпреча, највећа, сада ево због тога дошао дотле, до сиромаштва; а да није тако мислио, не би њену матер узео, не би због тога оволико претрпео, оволико се намучио, потуцао и још, сада, када се смиловао и

И у очима свих, не само што ће остати онаква, него ће све већа бивати и дизати се а не можда, као што је свет мислио и надао се па сигурно и чекао, кад ће она, већ једном, пасти, поклекнути.

а сва разголићена услед заврнутих рукава, и испод ње наниже по первазу доксата поређан дуван, ракија и мезе... Мислио је о себи: како ће сада морати силом да пије, да би се брзо опио, те могао да чини оно што мора, као сваки отац.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

У љубави и срећи рâног доба Мислио сам на мржњу овог света, У младости — на дане близу гроба, У радости — на тугу старих лêта.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сељаци неки видјели су то па махаху главама и крстијаху се, али је свак мислио да то бива с приволом родитељском. Кад јесен наста и донесе вјетрове и даждеве, морадоше растати се.

„Ја, Пшенелов питомац, Наполеонов војник, ја да то учиним!? — Никада! — Радије ћу с мјеста на вјешала!“ мислио је сам у себи, а поповима, који га на то наговараху, одговарао би просто: „Ја не тражим милости, стога не пристајем

Ђакон једнако у страху, забобоњи: „Ја мњах е...“ „Ја знам што си мнио, синко! Истину си мислио, јер је зли дух у близини иако није узео видни облик па ти се предочио, као што си се бојао.

Назвах му: помага Бог, а он мени грдно: А што не чуваш овце, никоговићу, но их пусти у наш крај? Мислио си ваљда: е Бајице су мртвице; ми и наша стока можемо харати по њихову!

Ја сам његов слуга, Срб, као што видиш. Јутрос ми је наредио да оседлам два коња, и да га пратим. Ја сам мислио да ћемо на Цетиње, па и бијасмо тамо кренули. Ноћ нас ухвати крај твоје куће...

овај све климаше главом, као потврђујући, па најзад му рече: „Реци овоме човјеку, да ја баш тражим Јанка, но сам мислио да је он код Владике, на Цетињу, кадли ето га у овој кући.

Зашто баш једанак, та он је одиста мислио да она везе, кад му жеља дође да је погледа, а она опет мнијеше е он чита. Чудновато, заиста!

„Како да она буде моја жена?“ мислио је у себи. „Ко сам ја, шта сам ја? Туђинац, лацманин, а та сама ријеч, са свим презрењем што она собом носи у овоме

Тако је он барем мислио. Па иако сам прихваћен, иако ме држе као своје чељаде, зар ипак не треба да видим е сам го као прст?

да је снаха ту, а жене су бистра погледа у тијем работама, а немају узла на језику, па би му казале и да их не пита. Мислио човјек и нагађао на сваку руку, а све залуду. „А рашта се онако зацрвењела и сплела, кад је упитасмо шта она мисли?

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

као лисица с мудринама, као зец с брзинама. Ко ти зла мислио, зајмио га бог низ потајне лугове да тражи старе дугове; нити дугова наплатио, нити се дома повратио!

Бог ти био на помоћи, па те сачува од јада, од града, од тресова, од мрака, дренова кијака! Ко ти о злу мислио, лонце ти крпио, црњи од лонца, тањи од конца, кроз чибук ти се провлачио, а на лули ноге прекрстио, па му и ту дуго и

Ој, мили јуначе, вала и ејвала! Земља дала, помогô ти господ Бог и свети данашњи год! Ко ти о злу мислио, о клину висио, ништа не радио ни браздио, оро ни копô, већ иш’о у савске лугове ћерати дугове!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Цар је мислио ону царску кћер за себе узети, те како она изиђе из галије, он прискочи к њој те је стане миловати, а она се окрене од

вечер кад су спавали заклао својом руком, пак сам тајао и никад никому казао, па ни попу на исповијести, него сам мислио исповиђети при смрти, али ме уграби прије него поп приспје.” — „А вама шта је?” упита калуђер она три сина.

на заклопцу овога ковчега утврди један крај од гвозденијех верига које су биле тако дугачке као што је од прилике мислио да је море дубоко.

517 ін Wіен. Господи скупитељима даће се по обичају једанаеста књига на дар. Мјесто овијех приповиједака мислио сам сад штампати обичаје, или управо рећи живот народа нашега, али сам ово за сад одгодио, да бих које љетос у Србији

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Важно је да он не сме ништа физички! СТАВРА: А ко каже да не смем? МИЛЕ: Ама, нисам ја тако мислио, пусти ме! ИКОНИЈА: Ћоро, побиће се! АНЂЕЛКО: Па шта? Оћеш да зато прекидам вечеру?

Ја морам да седнем! После га нађемо тамо иако претученог! А онда причо и за све то на станици. Мислио да си Вукосава, личиш на мајку... Цмиљо, питај овог шта оће, мени се ноге осекле! Несретнице, могла си оца дубијеш!

(Прилазе Просјаку) МАНОЈЛО: Да се ниси мако! Скидај ту врећу с главе! Брже, кад говорим! Тачно нако како сам мислио: чворуга! Ко да му детлић извирио из главе! А уво расцепљено, расцопано, крв само липти!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

и пију као и други људи, и не чујући да се око њи[х] гди на[х]оди каква пештера ни пустиња, није ово место за мене, мислио би[х] у себи, пак би[х] се невесео вратио у Чаково.

Ја сам сâм био паметан и књижеван, и мислио сам у себи: „Бре, да се небо и земља сложи да ми напротив стане, ја ћу отићи те отићи!

И, заисто, такова и толика моја радост будући, морала је кратка бити. Мислио би[х] у себи, кад јошт’ грчки научим, ко ће бити ученији од мене!

Кад промислим како сам провео младост, како сам мислио и живовао, сам се на себе гадим, јер се ни за што друго нисам старао него како ћу добре волове познавати, како ћу и[х]

Гди би[х] год видио најмању девој|чицу, мислио бих у себи: ово је мала мати человеческога рода. Од онога незаборављенога дна и до данас, како гди видим дете при

Сирото дете, бедна младост, до смрти непрежаљена! Но, онда ја сам мислио: ко је срећнији од мене? Житија читати, таке књиге велике! Нигде тога на свету нејма!

Испочетка сам мислио да они све то из зависти раде; не будући свети, не би ради ни да се ко други посвети. Но, мало-помало, чрез дуго време

Златоусти (мислио сам у себи) да се није учио, он, ако би [х]иљаду година дејанија и посланија апостолска читао, он овако прекрасно и

Стане он молити да му не чинимо те срамоте, да ће пропасти ако то чује стара госпођа; заклиње се да он није о злу мислио; у[х]вати за торбу пак не пушта.

Али да сам у Смирну дошао, о којој нити сам сањао, нити знао, ни мислио, да сам ту, гди ни дан ни два нисам намеравао стајати, три године пребивао (и да се прежња росијска и турска не заче

вароши састављају малену реку; ова баш код манастира спушта се у преужасно дубоку стрмину с таковим хуком да сам мислио, ту човек никад до века не заспа!

Но он се мени почне ругати да сам од сунца поцрнио. „Нека сам“, речем му ја, „кад сам видио што у мом животу нисам мислио видити!” И заисто, доста сам [х]одао, али такови[х] великолепни[х] и божје красоте места нигде нисам видио.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Кушмељ, чешкајући се једнако по глави, биће мислио: „Лако је тако постити!“ — Оди, Јеролиме, сиди — вели фра-Брне. — Ма ја... онај... као... — поче се нећкати.

Осињача је шаптала с дјецом, а Бакоња заборавио на јело, па зинуо пут стрица. Бакоња је мислио како је лијепо бити фратром!

Два ђакона сврнуше лијево, кроз велика врата, над којима бијаше икона и кандило. Бакоња је мислио да је иза тијех врата њека светиња, али кроз њих допираше оно „благовоније“ које допире из манастирске кујне.

“ Па онда стаде мислити о свему што је доживио и стаде испоређивати оно што је њекад мислио о манастирској чељади са онијем што је сад знао...

) Бакоња се врати ка своме Балегану. У повратку све је мислио о несрећном Букару, и веома му се ражали, те не хтје излазити докле се ручак не сврши, иако му је Кушмељ два пута

Све је то пренијело Бакоњу у други свијет, и он је мислио да се већ ништа не би могло десити што би га још потресло, толико је засићен био промјенама и изненађењима.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Више никада није смео да сврати на конак у ту механу. Шта ли је имала да му каже? Она је нешто знала, мислио је често док је ломио зелене симите што су се пушили белим, љутим димом.

младића добро памтио и о њему, под месечином, облацима и звездама, по киши и ветру, често и дуго с подсмешљивом тугом мислио. Само му никада није видео лик. А шта сада? — зањиха главом. Помрачина обави све путеве и сва путовања у њему.

Да циче као крдо прасића. Да се смеју као трешња пуна деце. Од њих је кућа већа од неба.“ Дуго је гласно мислио, а она је, збуњена, ћутала и гледала у фуруну зажарену при дну.

— „А за што ће да изучи тамо?“ — „Правничке науке“, одговарао је, а у себи мислио: „Да учи за министра унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје

остао сам у његовој соби, онај страх је затиснуо прозоре, крцкале су греде, нешто је тупо лупило у прозор и одбило се, мислио је на Луку Дошљака што је имао да скапа у врбаку поред Мораве; онда је оно опет тупо лупило у прозор, видео је да је

није његово, није ни он више онај, није одавно, годинама, још пре Париза, много раније, сећа се, па толико пута је мислио о томе, баш тамо код оног забрана на коси, сада, наравно не личи на небеску капију, као онда, гледан на месечини од

Сигурно си трпео за мојом снагом и мислио на мене. Док сам се ја у овом гробу по ваздугу ноћ превртала као црв на жеравици, ти си се ваљао по туђим постељама.

Само: да ли је све баш онако како је вечерас говорио? Па он је годинама мислио очевим мислима и живео његовим идејама. Прстима стеже слепоочнице и уздахује као да се гуши.

Јесте банално! Све што се догађа супротно је ономе што је некада мислио. Вукашин се нагло усправи и настави да корача по соби. Све је бесмислено.

Ђорђа не изненади Толино дозивање. Јучерашња свађа с њим сада више ништа није значила. Није ни мислио о њој прилазећи високом плоту који је делио његово богатство од Толине сиротиње. Мора да му се изјада на Вукашина.

— Е, Мој Толе... Брат Вукашин сахрани ме дупке сто аршина под земљом. Осећао сам ја да ми неко зло долази, али нисам мислио да је од њега... — Мени умре један... Леви... А био је крупан, несрећник. Каква би то сила од детета била...

и тамо где је његова рука, али баш од те руке није могао да побегне, њему је од тога пошла крв, чуо је како пишти и мислио да ће умрети, а није смео да викне, јер га је она из све снаге стезала испод мишки, крв је линула, у мраку су светлеле

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

»Можда неће баш на мене?« мислио је свако у себи и бежао, а чичак је као мајска пчела слободно зујао градом. — Данг, банг! — летео је чичак.

Ко се још обазирао на Ђисарине опомене да ће због прљавштине избити зараза? Ко је мислио на сутра? Ђубре је већ до колена допирало, а нико ни прстом није мицао да га уклони. — Репати и рогати? Свашта!

Али не прође ни неколико дана, а он заборави и панталоне и обећање које је дао Златној краби. Ко би још на то мислио? Хај! Хај! Насред школског дворишта растао је орах у чијој је крошњи пар рода свио гнездо.

Требало је да и унуци под њим седе. Старац уздахну. Прели га туга као ледена вода. »Ко ће седети кад ја умрем?« мислио је. Нема деце на салашу. Зато се нико и не радује кад ораси, сазревши, почну да искачу из својих зелених кошуљица.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Изгледало је да више нико није био склон да трпи самовлашће. Тако је мислио Вучић и све је то могла бити истина, али да ли баш сасвим цела?

Само је имао да буде спреман на све. Ишао је иза низама, сав око и yxо, ни о чему није мислио, и, унутра, нека тупост, а ипак је видео светлости на просторима неба, све неухватљивије док траје јунско предвечерје

марио је само за своју трговину; сада је, под Турцима, примио да буде кнез гружански а на трговину као да више није ни мислио.

Гледао је, са неком радошћу, како се његов иметак, ипак, троши у праву сврху. Судбина му је, мислио је, уистину наклоњена кад му је то омогућила. Када је битка почела, Добрачин, гружански, шанац изгледао је неосвојив.

Кнез, уопште, није добро мислио о тим вилинским бајкама као што су слобода, братство, једнакост; из тога се, био је уверен кнез, увек испили неки

Примицао се, ваљда, велики сан. Ако добро памти, онда је тако некако осећао и тако некако мислио последњих дана марта 1811.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Трпи и живи!... Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О, благо оном ко не мисли ништа! Тај мање тужи, мање јада зна.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

горди мене од сна будио вјечнога и дружину моју благородну кад нам круне самодржавија ставит није на главе мислио?

Злобом к небу враге опојене ја сам чека на покајаније; мислио сам да ће се сјетити дара мога, вјечнога блаженства, и дужности твари к творитељу, неба слатког увеселенија.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Није тако као што си мислио! Немогућно је наћи два цела броја која нам дају размеру катете и хипотенузе нашег равнокраког правоуглог троугла.

Ни остали сенатори нису паметнији од њега“. „О томе сам се и ја уверио, али на Тасосу сам мислио друкчије. Побојах се да абдерићани не покрену парницу против тебе као атењани против Сократа.

„Ко би мислио“, шану Зенодотос својим суседима, „да је Сунце толико огромно и далеко веће од наше Земље?“ „И толико далеко од ње“,

Архимедес се замисли, па рече: „Хвала ти, Диокле, што си у својој невољи мислио и на мене. Но ја ћу да умрем овде, у свом очинском дому“. Диоклес се успротиви: „Нећеш, богме!

„Имате право! Ја, будала, нисам на то ни мислио“. „Дозволите ми, драги пријатељу, да се ја за то побринем“. Пођох у кујну и стигох онамо таман на време да последњи

Зато је мој отац мислио да ће у овој царској вароши, поштеђеној од рата, бити боље“. „И ви се у томе нисте преварили?“ „Како се узме.

Празни простор дошао му је неочекивано у госте“. „Да створим празан простор, морам, тако сам мислио, пре свега, начинити некакав шмрк за црпљење ваздуха“. „Ни такву намеру није имао Торичели“.

чим се славина реципијента затворила, славина чизмина отворила, а клип поново утиснуо до најдубљег краја чизме. Мислио сам да ћу понављањем овог поступка постепено отстранити сав ваздух из рецепијента и учинити га потпуно празним“.

„То вам верујем!“ „Спочетка сам“, настави он, „мислио да се ваздух понаша као каква течност и као какав тежак медиум који подлеже тежи.

„То се дешава сваком кад зађе у непознату област“. „Тако је. Ја сам онда мислио да је врло лако из бурета испразнити ваздух.

Сада му тек паде на памет да, забављен својим опитима, није ни мислио на своју пријатељицу: њено лице, невиђено недељама, избледело је у његовом срцу поред спектралне слике сунчеве.

На против! То би га освежило, поткрепило и донело га на боље мисли“. „На боље мисли? - Ко је икада боље мислио од нашег Њутна!“ „Па рецимо, место на боље, на веселије мисли.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Пошто нисам активно учествовао у сукобу, шта ми смета, мислио сам, да преко њега пређем као да се ништа није ни догодило. Али, на жалост, То је задуго било неостварљиво.

И целога тога дана на путу ништа друго и ни о ком другом нисам ни мислио. Од венчања његовог ми смо се ретко дописивали.

ако сам онај стари; да му је моја помоћ неопходно потребна и да ћу, можда, жалити ако се овом позиву не одазовем. Мислио сам посигурно да му је новац потребан, јер је таква оскудица онда представљала општу невољу, бар оних на фронту,

у његово измучено лице и пуно бора чело по коме су, испод шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио: колико овај старешина, пун снаге и простоте, мора уливати поверења људима које води.

“ Што се мене тиче ја ништа не разумем. Ја ово кажем — а то је био интиман, другарски разговор и ја сам мислио да то могу рећи — ја ово кажем: пре ратова имао сам велики број пријатеља, друго ва, сродника и сећам их се.

и... — Бравос, богами, код тебе увек свега. — Јуче купих у Прези, гос' ђенерале. — Баш сам и сам мислио да се мало прихватим.

— На ствар, Стеване, ако Бога знаш! — Кад сам мислио да је дошао моменат састанка, устанем опрезно, предвостручим се, као завио ме ужасно стомак, огрнем шињел, па кад сам

— А напољу ветар бесан, луд. Мислио сам, подићи ће и однети и мене и амбар и цело Сланце, и бацити нас тамо негде преко Дунава, на аустријску страну.

Ја не знам шта је он о мени тада мислио, нити ме се тиче; али док сам ја измишљао најстрашнија мучења за њега и замишљао како бих га раздробио, растргао,

Видиш, ти си веровао да ће те она схватити, ценити, заволети лудо, као ти њу. Ти си мислио да је то нека душа, нека дубина; ти си се варао. Јер ово весело, бујно створење, то је једна чела, драги мој.

Зауставила се и на теби, разуме се. Ама шта си ти мислио? Ти си наивно веровао да ће она ту и остати, и готов сместа да јој поклониш и живот, отворио си јој све из себе, из те

И зашто бих ја сад натраг у земљу?... Али о неком новом плану мислио сам јуче: радити на науци, или тако шта. Али је то бедна, ужасна утеха.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Често сам, у ноћи, с осјећањем да се прокрадам у забрањену бајословну башту, дуго и дуго мислио на ту моју неизвјесну маћеху и на ту моју непознату полубраћу. Био сам препун свакојаке радозналости о њима.

Сваки га је дан употпуњавао, свако му је вече (јер о њему сам највише мислио пред спавање) придавало нове црте и доприносило нове појединости.

И ријеч оног другог великог лудог старца: „Кад је човјек једном научио да мисли, ма о чему мислио, он у ствари увијек мисли на своју властиту смрт. Сви су филозофи били такви”. И сви велики пјесници, надодао бих.

) И још нешто. Чини ми се да сам одувијек осјећао (а касније и сасвим свјесно мислио) да се двије супротне истине нипошто не искључују.

Или бар забавно, као дјечја бајка. Погријешио си пут: мјесто виолине, морао си узети у руке перо. Таман посла! — мислио сам у себи. Да сам узео перо, данас би ми исто тако говорили: „погријешио си, за тебе је била виолина”.

— Бакице, хоћеш ли мени поклонити тај туш кад будем велики? А у себи сам заправо мислио: „Хоћеш ли га мени оставити кад умреш .” И можда сам јој, због тог туша, несвијесно желио што скорију смрт.

Што си мислио под тим „реално постоји”? Треба ли то да значи постојати као физичка ствар? Ако је тако, лако ћемо се споразумјети:

— Ти се шалиш, али то су за мене и превише болне и озбиљне ствари да бих се шалио... Кажем ти, ти си мислио осјећајем, ти си мислио сензибилношћу, ти си мислио ћутилима, ухом, ноктом, кожом — свиме, само не мозгом, само не

Кажем ти, ти си мислио осјећајем, ти си мислио сензибилношћу, ти си мислио ћутилима, ухом, ноктом, кожом — свиме, само не мозгом, само не мишљу.

Кажем ти, ти си мислио осјећајем, ти си мислио сензибилношћу, ти си мислио ћутилима, ухом, ноктом, кожом — свиме, само не мозгом, само не мишљу.

и забрекло соком, збаци стару истину онако као што је Зеус збацио старога Крона, безазлени кажу: „Преварио сам се, мислио сам да је оно истина”, а подлаци упиру прстом у друге и тврде да они сами нису никад „насјели” оној истини.

у кругу с неком смијешном интимном тајном у себи, и љубоморно је скривају један од другога, као кад би сваки од њих мислио да само он има пупак.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити... Мислио је о оној увреди. Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици.

И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало. Само кад би крстоноше минуле поред каква

После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је

После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах.

И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже. И ову похару извршио је по плану и

видосте ли чудо, где не смедох ни шамар да му опалим — прекиде је Радован, настављајући своју мисао гласно — а баш сам мислио да га мазнем једанпут. Ђурица иђаше невесео, замишљен, не слушајући шта се око њега говори и ради.

Шта то би с тобом, Ђуро?... Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак. Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио...

»А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно! Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар због себе ?

Но, већ ја ћу то удесити. А шта оно друго беше, оно лепо што сам мислио ?... Облак плива... иде у рај, а јест, о рају. Ко ли је тамо ? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи...

»А овај ништа не упита шта је било код Чолића. Јамачно је Коста стигао и испричао, или је можда Вујо мислио насигурно да ћу ја право к њему?... Све једно. А жао ми Мата! ... Шта да чиним са њим?

— Бадава, своје па своје! — Знаш... ја сам мислио да накупим много новаца, па да побегнемо негде далеко, да искочимо из Србије... али сад видим да не бих могао...

тешку путу, да се нађе у злу и у добру, као верно псето, које само зна да слуша, не тражећи за то награде (тако је он мислио...).

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Назове бога и упита старца може ли код њега преноћити. Старац га прими на преноћиште, но див је мислио да убије старца и отме млинове. Кад би сјутрадан, рече старац диву: — Ето, ти си преноћио, па сад бог и пут.

А како се гадио гледећи ону другу циганску, рђаву! Мислио и мислио шта да ради; такав коњ, па на њега да метне онакву орму! Шта да ради, богац, узмучио се, не зна шта би почео.

А како се гадио гледећи ону другу циганску, рђаву! Мислио и мислио шта да ради; такав коњ, па на њега да метне онакву орму! Шта да ради, богац, узмучио се, не зна шта би почео.

Док се слуге пробуде, ја ћу с мојом лијом и с коњем већ бити далеко. Што мислио, то учинио. 3ачас узјахао на коња, и само што прихвати за златну орму, звонце звекне, слуге се пробуде, скоче, ухвате

Цијелим путем мислио о том шта да ради. То запазила лисица, те ће стати крај царскијех двора; он с дјевојком сјаши, а тета лија ће му рећи:

Кад га стиже, рећи ће му: — Е мој драги побратиме, ми смо сад готови. Боље си прошао него што си и мислио. Добио си сад очев трс, златну јабуку, златног коња и златну цуру.

Цар је мислио ону царску кћер за себе узети, те како она изиђе из галије, он прискочи к њој те је стане миловати, а она се окрене од

Скочи Француз па управо цару. — Погоди — вели — све што гођ сам мислио, и сад турчи ме како гођ хоћеш! — Како то би? — упита цар.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И ја сам се пео, уздизао горе, Мислио сам да си на највећем вису, И да плетеш венце, доносиш бокоре, Да си сва у цвећу и самом мирису.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

и 1900. понуђен је влади и можда би био и усвојен да сам ја један од оних који ”куца на мала врата”. Тада сам заиста мислио да би мој изум окончао рат због своје велике разорне моћи и искључивања личних елемената у сукобу.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Видео сам им слике, читао сам о њима и коначно сам их слушао како говоре на једном великом националистичком митингу. Мислио сам да су ти људи исувише изнад мене и никако нисам могао смогнути храбрости и одлучити се да их посетим као што је

Тада нисам знао за разлику између Њујорка и Џерси Ситија и сматрао сам да су они један те исти град. Мислио сам како велики простори Сједињених држава морају бити прекривени стотинама оваквих места и како у тим узаврелим

године.20 Грицрцао сам парче хлеба и мислио шта ће се десити кад потрошим и последња три долара од оних десет које сам донео са делавер фарме.

Често сам, терајући флегматичне мазге кроз усијана поља дувана, мислио на оне ледене ветрове северног Атлантика на исељеничком броду пре нешто мање од три месеца и чезнуо сам да неки

Брауна, које су одржавале погледе на живот једног исцрпљеног старца који је мислио на небо само зато што није морао да се брине о земаљским проблемима.

Очигледно је мислио да сам Италијан, заведен мојим руменим образима и загасито смеђом косом. Одговорио сам му да би ми више пријао српски

Наравно ако има воље да ради. Да, млади Американац, мислио сам, може све то урадити, док европски младић то не може. И то што нисам од ране младости био навикнут на такав рад

пријатеља, очекивали у овој земљи, свакако се нису односили на оне занатске радове за које је потребна велика вештина. Мислио сам да ова земља безбола нуди врло мало шанси младим странцима.

У томе су сви они били бољи од мене. Међутим, у једној ствари, мислио сам тад, ја сам им измицао. Они нису знали много о последњим догађајима објављеним у часонису ”Сајентифик Америкен” и

Погледах горе и видех да се на слици и даље налази човек за кога сам мислио да је сишао са ње. Тада сам видео да је овај старац поред мене, бесумње, оригинал који се налазио на слици.

Разумео сам шта је мислио, али да ли сам се држао ове његове опомене? Иако сам мислио да је то само обична опомена, ипак почех сумњати да је он

Разумео сам шта је мислио, али да ли сам се држао ове његове опомене? Иако сам мислио да је то само обична опомена, ипак почех сумњати да је он открио једну моју најдубљу тајну.

Ћипико, Иво - Приповетке

Кад стигоше к мору, у хитњи укрцаше се у чамац и возе прама шкољу. — Боље упри ! Мислио сам да си јача, — вели јој као у шали, па часом надода озбиљније: — Мислиш да ћу те штједети као јутрос?...

Тада није већ на Цвету мислио, јер за оно мало зимњих дана полажаше прела, долажаху божићни свеци, беше студен, па није имао прилике састајати се с

Овде је смештено величанство двеју вера једнога бога. Али што овде подсећа на бога који се у души јавља? мислио је Иво Полић.

Разбојство, похота, оскврнуће удружују се у крви невиности и лепоте . Али шта је то што овако јако подсећа на бога? мислио је Иво Полић шетајући се испод аркада. Гледао је муслимански свет у простору храма.

„Снаћи ће ме засигурно тешка казна божја”, стрепећи је мислио. Да убије у себи глас грижње, поче да чита. У читању књига сазнаде да има и такових које млађи не смеју да читају.

Има само два начина живота, мислио је... Онај старих султана, и онај светог Фрање Асишкога — трећи начин ситан је, бедан... И он је плакао.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

(„Пустолов у кавезу“) Изгледа да је Зоран Мишић мислио и на ове песникове поступке кад је тврдио да не уме „да разграничи конкретно од апстрактног, слику од појма и мисао од

Спочетка сам мислио да је то немогуће, јер је довољно навести само писце и њихова дела, па да то испуни двадесет страница.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Па говори, не отежи! ЧЕДА: Дакле, враћајући се овамо, овако сам мислио... ЖИВКА (шчепа га за гушу): Говори: је ли, или није? Је ли, или није, разумеш ли? ЧЕДА: Ама, чекајте!

да одскочи, брате, да се чује, да се види и да се прослави. Зар толика фамилија па нико, где би то било! Мислио сам пре да ће одскочити Јова поп-Арсин. Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи.

па ја сам, брате, ујка Васа, Живкин ујак. РИСТА: Дакле, ви сте ујка-Васа? Е, то ми је мило. Ја сам, бога ми, мислио да сте старији. ЧЕДА: Нисам. РИСТА: Чуо сам за вас и баш ми је мило да се упознамо.

ВАСА (за себе): Опет нос! КАЛЕНИЋ: Мислио сам и на то, али ја се нећу на ово потписати. ЧЕДА: А, тако? Е, то је друга ствар.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

без дечјих очију које су се врло блиско примакле Томчиноме лицу - усред мрака жаром осветљеном - баш у тренутку кад је мислио да је сам и смањио контролу над својим телесним реакцијама.

у опису” 43 Премда га је Нечиста крв одбијала, песник Јован Дучић за Станковићеве је приповетке, кад су се појавиле, мислио да им ваља дати прво место у српској књижевности, али је за синтаксу у другој верзији свог изврсног огледа (1907)

Вероватно је и због тога Јован Дучић лоше мислио о Софкином лику, приметивши узгред да она не може представљати расни тип наше жене.

Он је једнако почињао о небу”. 219 У другом случају, нешто касније: „Све је то било тако чудно, али ја сам мислио да сам заспао, но се тргох, и видех га како стоји преда мном са свећом у руци и шапуће ми, светлећи ми у лице: 'Небо,

Ево како то описује наратор Рајић: „Све је мрмљао нешто неразговетно о небу. Ја сам мислио да је он пијан, јер сви су остали били пијани.

Тада је Аранђел још једном, болно и оштро, схватио да је то што је мислио да је напокон досегао, досегао само привидно, да је само заводљива обмана и сан.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Преко руке је држао велике костурне бисаге, пуне разних дарова, чиме је мислио да збуни и жену и завара дете. Да му се обрадује, да га прими и да му лакше буде.

А ти помињеш гуске и гребене!.. Видиш, дошао сам ти на праг да те замолим да ме пребациш преко брда до наше војске. Мислио сам да ћеш то радо учинити. Али сам се преварио. Ти би желио да те као рајетин молим из авлије за милост.

Никад никога није убио, ни опљачкао, ни поткрао, ни зајео. А цео свет је мислио да је злица и опак и да је у стању лакше огрешити душу, но се напити воде после тешко преваљена откоса у петровске

Готово боље о њему није мислио ни сам Новица Преле– жанин, иако је знао за његову честитост и честе новчане услуге... — Поштен је као дервиш, тако

Питај, море!.. — Не могу, у мојој си кући... – Онда, слушај!.. ... Мислио он да иде у муслиманску, турску, земљу и да ће га тамо дочекати као брата.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Укротитељ беше по дужности тиран, А лав у кавезу беше здраво миран. Мислио је ваљда: „А што да се љутим? Судбина ме гони, па хајде да ћутим.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

је сочинитељ Ружичићу невинију ролу дати, и то у време кад је нечајном жалошћу оптерећени дух свој с отим разгалити мислио.

Краков, Станислав - КРИЛА

Бол је био већ једнолик и умртвљен. То је било тако обично, досадно, да га није ни осећао. Није ни мислио на њега. Сећао се како је кмет са хлебом и сољу имао преплашене, веверичје очи, и како су биле дуге дојке у мале, из

— Докле ћемо ту врућу воду да срчемо... то ми шкоди бубрезима... ето боли ме ту, и ту... А Мија је тада мислио на чашицу коњака, коју му никако нису хтели дати. Бароница му је за утеху спремила нову шарену пиџаму.

Чуло се како у даљини грми. — Кајмакчалан... рањен сам на њему, на јуришу, — мислио је рањени ађутант и био је срећан. Глава његовог суседа је у дебелим завојима.

Граната је страшно треснула, полетела су парчад и дим, и очајник са округлом брадом побегао је под стену. Није више мислио на стрељаног Казимира него на страх од смрти. — Убићу се, рекао је, и то је записао у свој нотес.

По дану је спавао под стеном буђен само треском експлозија. На Казимира је заборавио, непрекидно пио коњака, и увек мислио на самоубиство. Потом су једне ноћи дошли неки нови људи и сменили их.

Петровић, Растко - АФРИКА

„Ево, мислио сам, човек који је за ово кратко време био за мене што и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мисао,

“ Губа! Мислио сам: „Ево ја живим усред губаваца!“ и то ме страшно импресионира. Ретко сам се кад тако уплашио. Моје су руке ко зна

га не ошамари као што би било који други белац, већ га бесно и нагло уједа за руку, леђа, мишицу. У први мах сам мислио да се шали, јер се остали црнци обично смеју.

„Не може се казати да је хистерик мислио сам у себи, „јер не губи власт над собом, али да је извраћен можда луд, то је сигурно.

Они су полазили џандрљиви, а одмах потом смејали се и певали. Мислио сам: треба два дана да би човек прешао од једног правог села до другог, са почетком грознице у телу, са жеђи коју

крај Океана дању носе око бедара, а ноћу се завијају њим до преко главе, спавао је неко на земљи крај моје постеље. Мислио сам да то бој чека, да би скувао чај, међутим једна жена, права и нага, најежена од зиме и сна, диже се одмах из

Говорио јој са више нежности и срдачности но што белци обично говоре својим „мусама“. Мислио сам да је можда и воли. Питао сам је да ли је сама ту дошла, или је ко послао: — Се мусје мон мали моа дил тоа!

Ја сам био горд што један ковач, који је свештеник и фетишер, има толику веру у белца и у његове лекове. Мислио сам: „Ево где бели могу бити велики; они су несмотрено опустошили ове крајеве, сада бар могу заштитити и спасти оно

Живим повучено. Чуо сам да сте дошли са Фонтеном и чуди ме како ме није потражио. Мислио сам да не желите да ме видите. Како? Ни ја не разумем!

Много сам мислио о томе! Ево предела, кроз који пролазим сада, и који не уступа лепотом ништа пределима око Мана, или Горње Волге, и

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Главаш са Хаџи-Проданом долази) ГЛАВАШ: Е, добро кад сте ту! А већ сам о злу неком мислио И слутио сам какву несрећу. Ал’, хвала богу!... Је л’ спреман чамац?... РАДАК: Спремно је све.

“ То што је, можда, само мислио, Ил’ се изланô пред шпијунима: „Заслужио је давно вешала!“ (Издалека се чује пушкарање.) Ха, тако, момци!

Земља дрми, а укрстиле муње, вељу, кихамету доба долази! Па још кад она шехитанбаба закрешта: „Хајдуци!...“ Е, мислио сам све ће нас паша посјећи. ДРУГИ ТУРЧИН: Наљутио се, а очи му као жива ватра сијевају.

ХАСАН (у себи): Сам ђаво да је У црном мозгу о том мислио, Подлије ништа не би створио... (Гласно.) На ноге, брзо!... За њима сад, Докле се вуци нису спремили!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Пуцњава је била тако страшна да сам мислио ово је страшни суд и ниједан, који је сад тамо на бојном пољу, где се бије ова паклена борба, неће изнети живу главу!

« Ја затворим прозор и прућим се на диван; спопадоше ме сетне мисли. Мислио сам на далеке знанце и пријатеље, на све, што ми је мило и драго; на тебе, драга Србијо, чија се судба сада решава, и

Мрзим попове. Сви су ти нека пренемагала и шерети. Кад га чујеш у цркви како изнемаже, мислио би тај ће се сутра посветити, а кад изађе у село, он се свађа и грди с људима као циганка, каишари, пањка сељаке код

Чувши ово, »вредни војници« опале из пушака и убију четири добровољца. Ђенерал це после страшно наљути; он није тако мислио, он је то само у љутини рекао, али свршено је. Како у рату задивља нарав!

Ђенерал одлази, али не стога, што је овде каква велика опасност, (а у себи сам мислио: еј мој импровизирани беседниче, зар чим отвори уста а ти слага?), већ што он треба да је свуд.

Ово је било изговорено већ сасвим срдито. Ја ућутим, кад је »пунктум,« нек је пунктум, а у себи сам мислио: »Лако је туђим малом чинити другоме радости и поклоне.

Да није овога смрада, ових мува, ових црви, ове крви, мислио би уморна дружина спава. Чекај да их пребројимо колико их има: 5, 10, 15, 20, 25, 30, 35, 40, 47...

Ја сам утврдо мислио да Турци ову косу држе још поседнуту, и наједанпут ми би криво зашто да овако глупо изгинемо, те упитах Комарова

Пазите!« Да ли сам овим охрабрио или уплашио г. официра, то сам Алах зна, али ја сам добро мислио. Официр одведе батаљон а ја се вратих натраг.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Са њима је био и један наредник. Погледао сам га летимично. Мислио сам, проћи ће. Кад они стадоше код извора. А овај наредник, ни пет ни шест, него одгурну једног нашег па се наже над

То је, људи, врило. Никад краја... Верујте ми, много је страшније слушати борбу изблиза, него бити у том окршају. Мислио би човек, нико жив неће остати. У неко доба почеше куршуми да звижде преко наших глава. Ту смо, дакле.

Они су чули да се нешто одиграва у нашим рововима. Њихов командир мислио је да су наши напуштали ровове. Међутим, овај потпоручник је доказивао да је извршена само смена. Али...

“ И овај грешник крене. Сумњам да се и један читав из тога вода вратио натраг. На крају нам напомену да је за Милоша мислио да је неки бугарски војник који је дошао да га изнесе. Од болова није очи отварао. — Али да сам знао...

То он, човек, наређује хладно као да је пред нама неко игралиште за тенис. Мислио сам шта да радим... Посматрао сам кроз пушкарницу.

Мој ордонанс ми рече: — Ако нас нагази њихова артиљерија, проћи ћемо горе него Бугари. — Он је мислио на камење које су војници слагали испред себе. Али другојачије није могло да буде.

После два часа лутања и спотицања преко мртвих и кроз читав рој од куршума, вратили су се са водом... Мислио сам тада, а и данас ми то пада на памет, како наши људи имају чудну моћ да се снађу под разним околностима.

И сада, за време ових тешких часова у болници, често ми је пред очи излазила та слика. Мислио сам много пута да ми, као људи, и не заслужујемо бољу судбину, или је то само рат који унижава наше достојанство...

Сигурно је до последњег даха био свестан, и мислио на своју младост и породицу. Мој каплар, по старој навици, завуче му руку у џеп, одакле извади једно писмо.

Тај ћувик био је удаљен од нас око три, четири стотине метара. Мислио сам онда да ли да идем преко ових ребара, или да сиђем у равницу, па да подиђем.

— Али јасну прегледност имаћете тек са објавнице. Шта ме снађе — мислио сам. Као неко послушно ђаче ишао сам за командиром, тешећи се да је и њему, ваљда, живот мио као и мени.

У зору се повлаче. Али ипак, ми их и дању држимо под оком... Одвешћу вас сад на још једну објавницу. Можемо. Мислио сам, доста ми је и ово што сам видео. Али то не могу, и не смем да кажем командиру.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

писано. (Дакле: октобра месеца.) — Око ове песме било је доста неспоразума. Стојан Новаковић је једно време, зачудо, мислио да се овде ради о неком Кантовом спису о смрти коју би Рајић превео био (в.

” Павле Поповић ни изблиза није о Радишићу мислио тако негативно: он за њега каже да је „симпатичан и као личност и као књижевна појава” (в.

ништа друго не сведочи него само то, да сам ја пре девет месеци, кад сам ону песму у Загреб послао, онако исто и мислио и чувствовао, како год што од оног времена, то јест од како сам Серпски народни лист, Серпски љетопис и књиге

Ћурчина, 194—5. У Ћурчинову издању ст. 1. строфе ИВ гласи: Прозори су отшкринути — не знам откуд. — Ј. Скерлић је мислио на ову песму и на још неке с њом тесно везане када је писао о плахој, чулној страсти Живковићеве љубавне поезије из

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

(Баца јој пред ноге донесене дарове.) Ево! И узми, наша несрећо! Еј, брате, никад нисам мислио Да ћеју нам се и соколови У мучном лову модрих висина Завишћу гадном срца дивијег Ошинут крила оштрим перетом,

Живео нам дуго са госпођом! СВИ: Живео! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Срце ми зна — Сведок је један бог Да сам о вама само мислио За триест дана моје веридбе. ВУКСАН (за себе): Јест о нама, О цени нашој — Кô пошто би нас боље продао?

КАТУНОВИЋ: И хоћемо, — Кад је и господ томе каио!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сед’ оче! И о цркви сам светој мислио. ВЛ. ВАВИЛА: Мудар о свему — А христијанин Спасења свога свету храмину У души својој носи вечито.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Гони, Мићане, поплаћасмо главама на правди Бога! — јаукну Партенија. — Ја мислио 'нако мало... а он сад почô озбиља. Да будале, Боже мој!... Гони, Мићане! Поћерасмо колико игда могосмо.

И ко таки Србин није није ни Србин, већ Швабо, Шокац, шпијун, издајник!“ Ја сам богме, велим, газда, мислио да ви тражите да царевина укине ову проклету трећину и десетину, а ви почели некакве будалаштине збијати.

Судац: Добро је то, Давиде, за нашу царевину. Давид: Е, мој господине, ја сам мислио да си ти паметнији и вјернији своме цару.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ноћас за тебе само желим знати. Те ноћи то сам само рећи знао. Па ипак ја сам само сан ти дао, А мислио сам целог себе дати.

варала би маном, Да тобом задња заврши се гама, Стара се прича поновила снова: У стари гроб је дошла туга нова А мислио сам младалачком чашом Да певам химну, појен срећом нашом.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

И то ми као нешто сумњиво дође. Две јегерке. (Ђоки.) Дедер ти, младићу, реци искрено, шта си мислио под тим „две јегерке”? БОКА: То што пише! КАПЕТАН: Слушај, младићу, да ти дам један сасвим родитељски савет.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Још мање сам мислио да се одрекнем своје вјере..." Цео период од 15. до почетка 19. века испуњен је сталним обнављањем епског сећања на

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Лице му дошло суво, бледо, и већ као паметно, старо. Чак је Младену то годило што је такав, не леп, витак, здрав. Мислио је да ће и тиме, тим својим не детињастим већ старим изгледом, сувим, бабу јаче убедити да он неће бити као други:

Не што није могао, умео, већ није хтео. Знао је да је непотребно, да је свршено, решено о њој. А знао је да кад би мислио, мислио би о ономе што је већ свршено и сад је непотребно, није у реду, не доликује му...

Знао је да је непотребно, да је свршено, решено о њој. А знао је да кад би мислио, мислио би о ономе што је већ свршено и сад је непотребно, није у реду, не доликује му...

А знао је да кад би мислио, мислио би о ономе што је већ свршено и сад је непотребно, није у реду, не доликује му... Мислио би о њој, о њеним црним веселим очима, о њеном сад истина због неизвесности његова одговора мало бледом, узнемиреном,

И, с неисказаним болом, горчином, која му је палила грло, ишла на нос, мислио је како и сада, на последњем можда растанку, мора да је према њој строг, сув, чисто да је пресече и заповеди да што

Ћипико, Иво - Пауци

Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте. Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама. Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва.

—Павле, знаш што? — отпоче онај времешни човјек, а сигурно је на то мислио, — преотми Цвијету... сада ти је згода... —Човјече добар, одведе је опет Радивој... —Ко вели?

— Синко, позвао сам те — вели му кад га угледа пред собом, — да рашчистимо рачуне... Мислио сам да ћеш сам к мени доћи... Знаш, стари узимао је кад гођ је хтјео, а ја давао... Али треба и враћати...

осјећајима, у којима се мисао тек споро зачињала, толико да му се душа сасма не утопи у једноличноме шуму и сипању... Мислио је на болесна старца, и пред очи долазило му Маријино и болно и насмијано лице.

Бијаше му у тим часовима лагодније и боље... И сада је мислио на Марију, здраву и изабрану, и осјећао је да његова душа складује с њеном, пак се подавао припросто уживању, којему —

меком мјесечином и гувна гдје се је ваљао по просушеној трави, те слушао младићке разговоре и обијесне шале. Мислио је на смијех и весеље здравих дјевојака, у чијем је друштву био увијек весео и раздраган.

„Напокон”, мислио је, „на њој се није ништа добро закључило, нити се од оних људи било икад надати бољему”. И он ос јети у себи сву

— рече наједном озлојеђен, и узе чашу да се напије. — Имали сте што друго учити! — опази доктор. — Што друго, мислио сам м ја... Али неко треба да се жртвује за народ... Судац је ипак... — То баш није жртва!

Не, нико ми није крив, а старим и го сам! Ништа немам, и не бринем се ни за што! Учио сам, мислио сам цијели свој живот, а ничему не знам ни почетка ни сврхе. — Ниси се нигда прилагодио животу, раду. — Прилагодио!

— Да ми га је видити! Зашто ме није собом повео! Била би с њиме ишла прико свита... — Мислио сам да си га заборавила... — Никада! А ча сте збиља мислили?

— Да, изненада, дали нам карте за велики суд, мени и оној двојици свидоков. Тако ми сриће, мислио сам: кад тамо дођем, па кад исправљам, видиће и сами! Биће ништа! — А ниси узимао адвоката?

— вели шјор Луки. — То су ваши посли! — одговори он нехајно, увидивши да се посао неће тако лако свршити како је мислио. — Чим се оженим, — продужи он, поћи ћу у варош, отворићу мали хотел... Толико да се прође вријеме...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Све сам ово уочио много касније, кад сам могао с миром разгледати распеће. Тако нисам мислио у почетку. Говорио сам, док је радио: Погледајте, Прохор по свом лику и обличју деље распеће.

Наредио сам да се прекине сваки покрет у Кули. Да влада потпуна тишина. Намеравао сам да их збуним. Мислио сам овако: ако се ниједан од мојих људи не помоли на бедему и ако никакав звук с ове стране до њих не допре, учиниће

А и мантију скројену по грчком узору није могао да поднесе. Ја нисам мислио тако. Најпре, Доротеј је обичан монах, обучен у стару извешталу ризу.

Тек данас сам схватио да је рат ужасан, да у њему нема никакве лепоте како сам до сада мислио. Ваљда сам завидео свим оним снажним, здравим мушкарчинама што су у панцирима узјахивали на бојне коње.

Тачно је да сам га јуче гађао стрелом. Мислио сам да ме нико не види. Неко је то ипак опазио и проширио глас по Кули како Дадара гађа свог супарника из беса што га

Проклета битанга! Мислио сам да се тако презриво смешка због тога што се ја петљам у војничке ствари, што говорим глупости кад је реч о начину

Дадара, то је нешто друго — мислио је. Дадара је сељачка пошушњара, смлата, приплодњак. Каква то беше грешка, драги мој излапели јарче!

Само одећа. Никанор се није сетио, намерно или не, да тројица морају нешто и јести. Можда је мислио да и не заслужују друго до пољских мишева, црва, печурки и купина, чега сада у шуми има у изобиљу.

сакрио их на тавану и ужурбано почео тражити по манастирским оставама ствари које би им, према ономе што сам тада мислио, могле користити да би лакше преживели. Најпре сам се постарао о храни.

Сваки од вас је онда мислио како се кажњавање одвећ пребрзо завршило. Зар нисте, браћо моја заборавна, били разочарани што то није потрајало до

гомилица распоредим по покривеној рупи, ослабити свињама пажњу, те неће приметити да је неко чаркао по њиховом путу. Мислио сам да ће чопор ићи у строгом реду, најпре голема веприна, затим крмаче, па назимад и најзад прасићи. Ништа од тога.

Гадна? Јесам ли рекао гадна? Мислио сам да ће аждаја на коју свети ратник управља своје осветољубиво копље бити управо онаква какву смо навили да виђамо

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

о, бајне ноћи! мислио сам тада, И опет мени беше пусто све Кô младом орлу, кад га жеља свлада, Што напред хоће - али не зна где?

Трпи и живи!... Пријатељу драги, О многом чему мислио сам ја О благо оном ко не мисли ништа, Тај мање тужи, мање јада зна!

Он јетко одмахну руком и назад окрете селу, Чудећ се самоме себи и своме ружноме делу. Он је грабио нагло и згурен мислио тако, Набивши на главу гуњче, јер пљусак осу се јако, А ваља подуже ићи.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

„И тај лук ми је познат, њега су измериле краљеве путовође и нашле да има дужину од 5000 стадијума.“ Ератостен је мислио да сања, пипао се за чело и гледао зачуђено око себе.

је било моје изненађење када сам у писму прочитао да ме господин Министар позива на врло хитан и важан разговор. Мислио сам с почетка да је каква забуна, но на омоту, а и у самом писму, било је јасно и разговетно исписано не само моје

Баш је кокетно ово цариградско небо, мислио сам у себи гледајући га, кокетно и пуно темперамента. Оно се огледа у три дивна венецијанска огледала: Босфор, Златни

Ко би мислио да мирис једне руже може сачувати у себи хиљаду успомена! Граница мога подивљалог парка је, као што сам већ рекао,

Тихо је мислио да та размимоилажења потичу од разних омашака посматрања. Али се Кеплер, са његовом немачком темељитошћу, није задовоља

срџбе и поговора увек мирно причекао док се та процедура не сврши па да тек онда своје предавање продужи; вероватно је мислио да сам негде запослен те нисам у стању доћи раније.

Радећи на њему мислио сам много на Вегенера, видео у мислима његово благо лице и чуо његов глас. Имао сам осећање да је он мој невидљиви

још пре дванаест генерација, познавали ни половину наше Земље, а када је, ту скоро, Колумбус стигао у Америку, он је мислио да је приспео у Азију. И умро је, не слутећи да је пронашао један нов континент.

хемијској конституцији Марсове атмосфере знало се онда још веома мало, и сада се не зна много више; зато сам спочетка мислио да моје рачуне нећу моћи довести до коначног циља, него да ћу се морати зауставити на пола пута.

француски начин, преко сваке мере, моје дело, али он сам изјави, на другом месту, да су физичари - а под овим именом мислио је, сигурно, на мене - робови својих теорија.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

(Мирону): Ох, дедо, и сад када се сетим онога твога: да, кад сам ти руку љубио, да сам мислио да је то рука сина мога чивчије, а не рука мога свештеника, духовника, Бога мога, ох, и сада, дедо, ноге ми клецају.

Откуда ти стар? МИРОН Да, по телу нисам, али по души — душа ми је стара! (Као нешто о чему је толико мислио, али о чему никад до тад није хтео да говори, тако раздрагано): Да, Ташана, душа ми је стара!

ТАШАНА (поникнуто): Па зар си ти и тада то мислио?... Боже, Боже! А он, покојник, као брата, као брата те доводио. САРОШ Да! И био сам му брат.

Пих! (Пије): Ја сам мислио на њу, хтео њу, и тиме да им вратим све добро. Ба! Ово се не може више! Два пута покушах да себи дођем главе.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Стаде мајстор Коста мислити баш оно што газда Спаса није мислио. Позва Ристану у башту. Велика Госпојина је сладак празник у слаткој природи предјесењој.

„Богами ће овај наш Коста умрети као прави правцати мушкарац. Ко би то мислио!” — говоре „другови и пријатељи”. Кад падне вече, и сви се разиђу, онда Ристана још има да слуша неку политику.

Леп младић. Лик ведар и безбрижан, као да је све на свету добро, и цео свет Србин! Ход и став, ко не зна, мислио би да је то млад доктор дошао да обиђе болесницу. Госпа Нола, иако то крије, гледа с неодољивим задовољством.

Ал' што кажеш, сече! И уфати те на месту ди си нешто таман мислио да прошверцујеш. Ја, овај, јутрос заборавио мало коње да истимарим...

Шта је инжењер, знам. Добро. А сам ми реци искрено, шта ти мислиш, ти, без жупникове главе? — Ја сам мислио да учим латински и грчки у Бечу — тамо су чувене катедре за то — и да онда постанем професор овде у гимназији, где сам

Пред толиким успесима младића, и некако и у поносу целе паланке, нико се госпа Ноле није сећао. Али сећао је се, и мислио на добротворку своју, Лука. Сутрадан по сахрани свратио је опет.

Само је господин Јоксим пропратио случај, али међ мушкарцима, за кафанским столом. — Ја мислио да је Јулица Офелија, а она се показала Лавово срце. Освоји и трећег мужа. Додуше, улови и Срба том приликом салаш.

амин.” Павле Чајновић беше син некада познатог у варошици лепотана, бркатог граничара Јове Чајновића. Тај Јова је мислио бити и остати активни наредник и фуражни надзорник. Дошла је коб.

Јова је убрзо положио диференцију, али се убрзо и оженио како није мислио. Био је то један од оних потеза судбине који одједаред припну живот како се живот није надао.

— А, туда си немаран! Ја опет мислио, како сам видио да сте стари Исак и ти изрезали лађу, да ћете изрезати и море, и доста форинти, и да ћете у Палестину.

Нешто слично је мислио у себи стари професор историје, најфинији и најдушевнији међу професорима, оставши на вратима последњи, сам, пошто се

кући дао молбу за наставника, привременог суплента за историју у гимназији у којој се и сам учио, али у коју се није мислио вратити. На Павлове протесте и интервенције, одговарао је мирно као да детету одговара: Видећемо, Павле.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

што је приметио да понајвише ћаци, који у школу иду да што науче, књиге пишу и за народне учитеље себе издају, пак је мислио да он као стар човек веће јошт право на то имати мора.

из описанија, које му је његов поочим давао, тако страшну склоност (јамачно по уредби судбине) осети да је дању и ноћу мислио како би со тим своје увеселеније нашао.

« Гимнософиста: Мени је врло жао што сте тако тврдо себи представили девовати; иначе ја сам мислио за мене вас испросити. Чимперич: А зар ви нисте ожењени?

књиге за сведоџбу дајем да човек са својом судбином незадовољан понајвише о оном сања о чем је пре тога будан мислио.

књиге за сведоџбу дајем да човек са својом судбином незадовољан понајвише о оном сања о чем је пре тога будан мислио.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Према свему томе, ја морам још много страна ове књиге посветити школовању. У једном тренутку, мислио сам да идем редом од разреда до разреда, али кад сам се сетио колико сам напора ја уложио провлачећи се кроз разреде,

— Ах, дечице, — мислио сам у себи — како вас жалим, како вас жалим! И све ме је копкало да им речем још: — Како ли ће невина игра да вам

Стога молим да ме извините. Ваш несретни ђак, СН (ОН) СН (ОН) + Ц14 О72 = О19 Н32 ОН.“ Мислио сам, ово би писмо могло професора тронути, а, ако не то, а оно да му њиме задам главобољу, као што је и он мени задао

Боље је добити одсуство но јединицу, мислио сам ја, заборављајући да су одсуства у љубави најопаснија ствар. Но другачије није могло ни бити, чим су се у нашу

Док га нисам окусио, ја сам о пољупцу мислио да је то само једна нешто слађа бонбона, али чим сам наслонио усне на усне, ја сам из основе променио мишљење.

Излазећи још из ректорове канцеларије, где сам диплому примио, и силазећи низ степенице, мислио сам: сад су све стазе живота преда мном отворене, мој је цео свет, у руци ми је онај кључ што свака гвоздена врата

очајан, али ми рекоше, што дотада нисам знао, да на држави има неколико врата а не само једна, као што сам ја дотада мислио.

“ А држава, опет, отера те на две године тамнице зато што си мислио. Е па, ко сад ту да му погоди шта је боље: мислити или не мислити?

Они који мисле тврде да је боље не мислити, а они који не мисле тврде да је боље мислити. „Док сам ја мислио и размишљао, дотле онај брат крцкао пару по пару, па ено га: он сад богат човек, а ја дувам у празне песнице“, — вели

„Кад год сам о чему дуго мислио, испало ми је наопако, а што год сам ћоравачки урадио, добро се свршило“, — вели искусан човек.

„Да сам ја само мало мислила, не бих одиста пошла за тебе“. — вели млада жена своме постаријем мужу. „Нисам, брате, мислио, а да сам мислио, не би ми се десило то и то“, — жали се онај који не може да поврати оно што је изгубио.

— вели млада жена своме постаријем мужу. „Нисам, брате, мислио, а да сам мислио, не би ми се десило то и то“, — жали се онај који не може да поврати оно што је изгубио.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Али крш све више осваја. Пролазимо поред кречних вртача, ограђених густом оградом, мислио би човек да је ту сахрањен знаменити јунак.

— Кажем ја, а ти мени ово, оно! — говори Душан. — Људи, ја све мислим, ви терате шалу... — Богами, и ја сам то мислио — рече Протић. Поп Момчило се диже. — Да нећеш ти такав да идеш? — запита Лука. — Ја шта ћу...

— Зашто?... — Лупам главу и покушавам да му објасним, али не доврших, а Мића наново запита: — Зашто држи оно? — мислио је на волан. — Ето... управља њиме... — А зашто управља?

Јест, бато, али чизме треба скинути!... А ја посилнога не могу да водим са собом. Их, сунце му, ко би још и на то мислио! Сам да скинем не могу! Сео сам на кревет и опружио ногу, молећи је да ми помогне.

У часовима осаме, мислио сам на наше друговање... Били смо надахнути младошћу. Носили смо бујне косе и разбарушене кравате.

Војници су већ лежали на дохвату руке својој земљи, за којом чезну већ толико времена. Сваки је мислио да се дохвати само онога врха, да пољуби своју груду, па макар тада умро. Учињен је последњи напор.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

грозничаве На помисао: да једне малене дојке Никада додирнути не сме, Под врбама тек зеленим, на обалама Саве. Мислио је да колико је његова пријатељица чедна, Исто је презирна и срца ледна, Под врбама тек зеленим на обалама Саве.

Доста је својом лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и

лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ништа ни мислио.

јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ништа ни мислио.

сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ништа ни мислио. А сад је мисао спасоносно прелила моје тело на млак талас.

против идеје вечног бивања ма ког било дела човечијег живота и уштеђевине, и против бога - вољне и пресудне силе. Мислио сам: Ти не осећаш никада бога, до тренутка док не паднеш у какву опасност; а и онда му се несвесно молиш као што би

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Оде ли Цар — нема Царства! Оду ли поданици — ко ће хранити Цара и Цареве доглавнике? Ко орати? Ко сејати? Ко жњети? Мислио је и размишљао Царев Први Доглавник. Од силних мисли изгубио је сан Доглавник Првог Доглавника.

Како и да одбрани? Птице имају крила, а дечаци лаке и хитре ноге. Такве је, некад, и сам имао. Мислио Старац, премишљао шта да ради. Мисли су му као бумбари у пролеће зундарале. Коначно, смисли: поставиће Страшило.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Посрће, хвата се за чело.) Их! А ја њу толико волео! и мајку, оца, кућу бацио, само њу гледао, на њу мислио!... А она! (Сломљено виче Марку): Марко! Иди и обрадуј мајку и кажи јој: беше моје! (Коштани): А ти?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Оне могу бити од једнога стиха: „Кад ујутру јутро освануло“, „Све мислио, на једно смислио“, „Проли сузе низ господско лице“, „Земљи паде, пушци огањ даде“, „На зло га је место ударио“, „Ману

Све мислио, на једно смислио, па он викну из грла бијела: „Куд ћеш тамо, Ђемо Брђанине? Ево, море, Краљевића Марка!“ Поврати се

Онда Вуче стаде размишљати, све мислио, на једну смислио, — од јада се Вуче преобуче: удри на се туцачке хаљине, а на рамо дренову батину, о батини искрпљену

Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није пјевао, него само сазивао) песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори.

године у Брусници, „где је био затворен што је, дошавши из ајдука, убио некакву бабу, за коју је мислио да му је, као вештица, дете изела“.

Народ је мислио да се у тим списима говори и о будућности. Израз пошљедње вријеме значи: пропаст света, а и пропаст српске државе и

(код Београда), који је живео много раније, доведен је у везу са јунацима ове песме — свакако — зато што је певач мислио да је он живео у градићу Авали на левој обали Уне. Тељига је измишљена планина.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Стој — повика Мачак. — Знам ко је крив. Вирио сам иза дрвета и мислио да то тебе једе вук, а кад оно Сивац... — Једе мој шешир! — запањено додаде Стриц.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

што је с неба пуштао Бог Израиљма ману једновиђену, а у усти жваћући им, како је који што зактевао јести, и нашто би мислио, — оне сласти и окуса и бивала би му мана.

Ни куцнуо у врата, ни запитао: слобода ми је ући? Зар си ме тек тако за неку просту девојку а не за марицу мислио да сам?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Та је песма из народа; и бог зна ко ју је спевао, и на коју је Зону мислио тај први кад је ту песму сневао! И ко зна откуд и на ком далеком крају Србије покрива црна земљица и зелена травица и

не зна, али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту песму, увек је мислио само на једну Зону, на лепу Зону, Зону Замфирову.

дафине, најрадије је седео на простртом сиџадету под њима; пушио, издавао наредбе, сркао кафу, и тада је врло мало мислио; само од времена на време издигне се на сиџадету, пружи нос — као хрт кад хвата траг — и увлачи мирис од жута дафинова

Она је та на коју је сваки мислио кад је запевао ону песму „Синоћке те, леле, видо’, Зоне“. Море, па не само ту песму, него и ма коју другу песму, сваку

Али је и Манча био и поносит и имао неки свој начин и тактику, тако да је назовем. Кад је на њу непрестано мислио, природно је да је желео и да је види, а још природније да ју је чак издалека опазило оштро око његово, а знао је и

Целога дана је само на то мислио, и једнако му у памети зујале и звониле Васкине речи: „Поздравила ти се Зоне!“ И зато није ни чудо што није уз пут

За Мана је то стање врло несносно било. једнако је мислио и размишљао о томе, и учинила му се ствар без излаза. Проклињао је и онај час кад је слудовао и признао тетка Доки

које је на махове час тињало час плануло, па се светлост и тама потискивале сваки час по шареном ћилиму на поду... Мислио је о Зони и о вечерашњем састанку и разговору, о Манулаћу, о прошевини, о свадби њиховој и о животу њиховом после

Врати се опет мислима синоћњем догађају. Мислио је о глупом смеху Васке измећарке, а у ушима му једнако звони оно страшно јасно смејање поносите чорбаџијске кћери

у дућан и искашљавао би се по старом свом обичају за сељанчицама кад би прошао крај њих, а на Зону није више ни мислио или, боље рећи, мислио је на њу, али само још утолико уколико је желео да јој се освети.

би се по старом свом обичају за сељанчицама кад би прошао крај њих, а на Зону није више ни мислио или, боље рећи, мислио је на њу, али само још утолико уколико је желео да јој се освети.

А на освету је једнако мислио од оног вечера од растанка кад јој је припретио осветом. Али како, на који начин ће јој се осветити, то још није знао,