Употреба речи мислиш у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Е, па лепо! А куда мислиш путовати у име божје? — Ја, пријатељу, до Београда. — Далеко, — рече човек, — али шта ћеш, људи смо!

да му држимо 'денија?...“ „Оче, нисам за то дошао“. „Да зашто, џанум?“ прекиде га архимандрит. „Да се не мислиш женити?...“ „Јесте, оче, хоћу да се женим, па сам већ и девојку довео, само чекамо на тебе да нас прстенујеш и венчаш.

неки, коме је на целој лубањи једва две-три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја, а ти мислиш то је она свила што се у бабином лету по зраку таласа...

Па каква вајда?... Ја му велим: „Милисаве, не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори!“... Па мислиш да ме је послушао?...

Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо? Јок, вере ми! Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у

— Хе, хе! — поругљиво смејући се, додаде Никола Белић, — ти мислиш, пријатељ-Радоване, да он у тим лонцима јело готови?... Зна то моја Стојна боље него ма ко... Мађије су оно!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Ти си проста жена, зар ти мислиш да бог мари за коње и волове? Калуђери би само у том преварени били, а малом ли су зар и они преварили?

која, не могући к њој уљести, почне јој говорити споља, завирујући кроз ограду: „Сестрице, по свој прилици ти се мислиш опрасити; зато сам ти ја на помоћ дошла. Ја ти од све|га срца добро желим, како теби тако и твојим прасићем.

„Ево мислим и размишљавам”, — отвешта сова. — „А о чему мислиш”, — приложи орлић, — „о добру или о злу?” — „Та падне ми каткад и што зло на памет,” — рече она, — „али водила бих да

— „Кад ти толико много мислиш”, при|дода — „ваља да ти знаш што више него ми проче птице, које и не мислећи толико опет гдишто знамо.

Кад сам јој ово прочитао, рекла ми је: „Не мислиш ли ти да ће се за ово ко на те срдити?” „Ко је добар и паметан, — одговорио сам — „а ко није таков, за њега, хвала

” — „Е, мој славују, баш си сасвим прост, и ништ не знаш! Зар ти мислиш да се ја небесној красоти за љубов тако високо пењем?

славујак и помисли у себи: Нек те одсад хвали ко хоће, ја баш нећу, кад ти и на такој висини ни о чем другом не мислиш него о трбуху!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Задижем пртену сукњу изнад главе: ево овом те алом терам, ало! Ако више себи желиш добра но што нама мислиш зала, ало, бежи, ало, главом без обзира, да те оно на шта си зинула не би прогутало!

Докле мислиш да стигнеш у тим чизмама? Зар ћеш обувен у крваве чизме лећи у земљу, крај босих отаца? 21. мај 2000.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Кад смо били подалеко од куће, рекне ми полако: „Несрећниче, ти мислиш да оно војске што си на вису оставио и сад на гомили стоји!

„Зато ти, кнеже Пејо, ако мислиш царев кнез бити, а ти иди царском човеку Дел-Амету, који је ферман донео, и кроз који ферман не може нас ни пушка ни

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Из мора? — упита Максим и погледа још мало више. — Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу? — рече опет Марко и опет погледа по свима. — Натурално! — потврђује учитељ. — Па како ли се то види?

— Зар тако старо? — зачуди се господин. — Ја шта мислиш ти... — потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође. — Стани, брале, молим те! — устави га господин.

— Ала је то била хала и ветар, мој брате! — зачуди се онај што је растурао попа. — Ја шта мислиш — рећи ће Радан. — Ено, преклане кака сила беше духнула и овуда. Хоћаше све град потући у корен...

— А зар је заронио? — упита један — Ја шта ти мислиш, мој брате! Дигао се, вели у рибу ноћу, па хајд Виру. Лепо, тишина а вода мирна; месечина — није баш највидније, али

Сутра вала поранити... — Хе, кући! — прекиде га Радан, а јетко се насмехну. — Какој кући? Ти мислиш оно је моја?... Хеј, мој куме! Узловић — Узловић! Виш, ту ми се попео!... — и показује прстом у теме. — А деца, куме?

Да се, опет, жале — куд ће шут с рогатима изићи накрај!... — Богме, ви сте ту много зарадили! — Ја шта мислиш ти, болан!... Видиш ову кавану? Њу је сазидао капетан том главом шећера. Мој Пајо, падало је ту новаца као кише!...

— По четири-пет дуката! — зачуди се Милун. — Ја шта ти мислиш. Најмање од весеља мора му пасти барем сто рпоша. — Е то је доста, доста... богами! — рече Милун машући главом.

— Ваљда оће. Навалићемо ти, ја и још који од наших људи, па ће пристати; а ја ћу му платити добар ајлук. — Колико мислиш да му даш? — Даћу му четрнаест дуката до Митровадне. Станоје му плаћа, чини ми се, десет. — Тако ће бити.

— Слабо се може ко код њега скрасити — додаде Веса. — Па куд мислиш сад? — упита Видак. — Не знам ни сам — одговори Среја. — Ваљда ћу наћи где добра домаћина. — 'Оћеш, 'оћеш Срејо!

Истина, музиканти су »прости«. Кад их слушаш, мислиш да гњаве пуну врећу мачака, али тек опет могу поднети. — Одмах се ту поче свирка, игра, разговор.

— Нека, сине! Ручаћу ја код куће... Душанка ме чека — одговори Миона стојећи и као дворећи сина. — Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко!... Ама узми! Нека, стићи ћеш.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Оне те гледе некако чудновато, па кад му речи слушаш, ти једно мислиш, а кад му у очи погледаш — прође те воља. Па, нешто то, нешто баш и што је Турчин - одби људе од њега.

Нека страшна мисао, страшна као авет, дође му на памет. — А ако ти ниси убио Станка!... Ако он буде жив, куд мислиш онда?... Оп осети да му се земља под ногама гиба... Али се опре тој мисли. — Убио сам га!... Убио!...

Турчин је слушао задовољно. Пошто Маринко сврши причу, упита он: — Па, шта мислиш сад? — Ја добро мислим, честити ефендија. Сад треба да се ти заузмеш за Лазара... И онда је Иван Миражџић твој!...

Шта се мене тиче твоја глава, ја чувам своју!... Кад бих ја сад тебе пустио, куд бих онда?... Мислиш Крушка не би дознао?... — Ишти шта хоћеш! – јекну Лазар опет и стаде кршити прсте. — Не тражим ништа! И шта ће ми?

— Све што хоћеш учиниће Суља за те! — Хвала ти! Него... још мој план није готов! — Шта још мислиш?!... — Шта мислим! Шта ја још не мислим од онога дана кад сам те онако покуњена видао!... Да ми је... да ми је...

— Рано моја!... Благо моје!... Немој плакати!... Ти мислиш да ћу те ја клети?... Где би мајка могла своје чедо проклети? Где је таква мајка која би то могла учинити!... Јело!...

Али јој поглед Крунијин следи речи на уснама. У њему виде она што се најцрње могло видети и задрхте... — Шта мислиш ти? — цикну Крунија. — Говори! Да не мислиш чекати хајдука док ти се из горе врати?...

У њему виде она што се најцрње могло видети и задрхте... — Шта мислиш ти? — цикну Крунија. — Говори! Да не мислиш чекати хајдука док ти се из горе врати?... Да му се ниси заверила, несрећнице?... Јелици јурну крв у главу.

како да речем... све је, брате, некако хајдучко... — Хвала ти, драги ага, што тако лепо мислиш о мом Лазару... Он је погрешио што је пуцао на оног несрећника... — Је ли, човјече!...

Мрзе Турке!... Па, лепо, нико их и не воли!... Ко их волио, у кући му били!... Зар ти мислиш да ја облећем око Турака што су ми шили?... Дабогда они били мили богу колико мени, али мора се, брате!

Онда поче говорити о Лазаревој кривици: — Да је то био други који Турчин — тешко твоме Лазару!... Мислиш марио би он!... Он би пустио Станка да чини што му душа жели. Још би рекао: „Марим ја! Нека се убијају пси ђаурски!...

Бежи, несрећнице! Јелица је опет погледа у очи и рече отворено: — Нећу! — Али... убиће те! — Нек̓ убије!... Ти мислиш бојим се ја смрти?... Јок!... Зашто да се бојим?... Ваљда ће ми бити жао онога живота што га нећу провести с Лазаром?

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ти мислиш: ако ти знаш да се бубрегом не дише, а, опет, да се у мозгу не прави жуч — да знаш све и свја? Усиљавао сам се да „дођ

Моја му мати прискочи у помоћ. — Па шта сад мислиш, брат-Ђоко? Он брзо покупи све око себе и баци пред матер. Рече: Да се осећа боље.

— коју си ти јуче први пут видео!... Само немој да мислиш да ја имам што против ње! Не, богами! Бог је велика заклетва!... Али ви, данашњи младићи!...

Ја ћу се удати за Вилипа Маричића! — Који? Зар ти мислиш да ћу ја тебе дати икоме другоме! Бе, ни кост с коском му остала не би, ко би те само прстом прихватио!

Послије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа: — Па шта мислиш сада с њоме? — Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу да се дијете учи раду.

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Мислиш, ваљда: ко шта ради — ја се само с њоме заносим?

Другом руком опре се мени о прси. — Хоћу ја теби показати — рекох му — с киме ти мислиш да се шалиш — и још крепче га стегнух и гледах му у очи. Лајтнант ухвати нас обојицу за руке.

Не ја, не моја, него твоја срећа, твоје спокојство. Реци само, ако мислиш да при свем том наш брак не би имао негда, можда, последица... како да кажем?... Промисли — ја сам ипак на све готов!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

А кад је совјетујем: »Воспитавајте дете, госпоја-Сидо, то се данас тражи: без немецког воспитања данас никуд«, а она, мислиш, да потрчи у очи... Ето јој сад! Моје пророчанство се обистинило; јербо ја никад којешта нећу да кажем...

Он и којекако; снебива се, сирома’ младић, па се чуди шта га је снашло. Ал’ она, смеје се, боже, смеје, смеје, па мислиш све звони сокак од њена смеја!

А она, смеје се, боже, смеје, па забацила главу, па све баца ноге и шора ногама по земљи, па дигла нос у небо, мислиш: Венус је, нико к’о она! Ху!

— Охо! Но, то је, к’о што видим, све лепше и лепше. — Да шта ти мислиш!? Целог боговетног дана лупа оно проклето решето и тера плеву све на нашу страну; не можеш к’о човек изаћи на сокак од

— А да шта сам него то урадила! Па мислиш да ми је штогођ помогло? Шиљала сам Ержу да јој каже како то није лепо да изнесу решето за жито на сокак код онолике

како нам свима смета и прави ларму по сокаку. Та није да је ђипала и праскала, та није да је викала, већ мислиш сад ће је шлôг.

Та умем ја, те још како, да се цењкам; та ни бриге вас! — хвали се Аркадија. — Па кога мислиш да узмеш? А? — пита поп Спира. — Та... сад... право да рекнем, — није баш, знате, ни лако. Јесење је то доба...

« — А затим рече гласно: Е, баш фајн се стрефило! — Како то мислиш? — Па, ево, како! Сад се можете врло лако дочепати оног зуба. — Е, ал’ како? — Па, ево како сам ја то иштудир’о...

— ’Ајде попи ово да не иде у штету! — рече поп Спира и даде му своју ракију, а и од Перине нешто остало. — А кад мислиш да ћемо стићи, кад је такав пут? — Фала, господин-попо. Бог вам за то платио. Поред вас сиротиња може да живи!

»Ја у рипиде« ... Кад погледаш, сви хоће да служе само цркву. И они ми ту још нешто приповедају! Пуче им, већ, мислиш, срце за читанком! А како је то пре лепо било; деца на звонари, а звонар код моје куће, па помогне штогођ.

— Пољубили!... Та иди, молим те! Та шта говориш!?... И пољубили... — Да шта ти мислиш!? Пољубили, дабоме. Ал’ наравно... ишло је к’о кроз поњаву ил’ натегачу, што се каже. — А та да, већ, наравно...

— рече Рада блажено, баш онако са срца, па завали шеширић и запева. Оде глас високо до неба и далеко се разли, мислиш преко целе равне Бачке!

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Та моја фрајла штета што није трговац, та би умела са муштеријом! — Дакле, шта мислиш сад? — Ништа; док ми не поручи, нећу ићи. — Тако и треба.

— Дакле, знаш шта је у ствари? Мати каже да она пристаје, а нада се да ће и кћи пристати. Шта мислиш? — Само да је мало млађа. Но, већ кад је тако, да видимо шта ће бити. Шта даје мати поред ње?

Памети је оштре, језика углађена, кад говори, мислиш мед јој из уста тече; али, у срцу јој лежи сама пакост и сујета. Неко је казао да је човеку језик дат да њиме мисли

Гледићка и Марта већ су сасвим обучене. Гледићка зове Марту у трећу собу да се с њом разговара. — Шта мислиш, Марта, како ти се допада Чекмеџијић? Кажи право, имаш ли вољу за њега? — Онако, види се добар момак, искрен.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Зуби су му цвокотали. Али она дивна, пакосна и витка змија оста мирна, изазивачка: — Удри! Мислиш ли да је мени тешко прећи преко пута?

својим влажним широко отвореним очима гледала покорно и радосно и у оној њеној замишљеној нежности питала: — О, чему мислиш? Проћи ће, јел'да проћи ће, ови мучни дани и све ће добро бити. — О ја се бојим, драга, да ће икад проћи...

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Да си возиш на четири коњи, да ти служи катану? Сучи рукаву, кукавицо, па чувај твоја кућа, ако мислиш да имаш леба и сол. ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили. ЈАЊА: Што сум говорио?

Теодосије - ЖИТИЈА

А хоће ли те примити Господ? Ти што си преварио оца, преварио си и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати? Ово и много друго од горчине срца њему изговоривши, молитву и благослов од њега

Али да не мислиш да не маримо за твоју љубав, и да се не прогневиш, расудисмо да је боље усрдно испунити твоју молбу колико се ништим

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

питање, он одречно завесла репом, а то је на његовом немуштом рибљем језику значило, по прилици ово: — Зар ти, чича, мислиш да смо ми баш толики сомови па да ловимо тамо неког мачка у џаку?

Из неке удаљене локве на њ се дерњао читав хор грлатих жабаца: — Рега-рега, гле ти њега! Зар ти мислиш да ћемо ми пјевати у овако лоше освијетљеној дворани?! Једино је планина злослутно ћутала.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

НОВАКОВИЋ (пошто се мало приближио): Па добро, Павле, говорићемо отворено о ствари. ПАВЛЕ: Ако ти мислиш да је то отворен разговор што ћеш ми учинити признање, онда се вараш. Мени твоје признање није потребно.

Понашаћете се, дакле, као према покојнику. АНТА: Како то мислиш: је л' да се прекрстимо кад га видимо? СПАСОЈЕ: Ти можеш и да се прекрстиш, али што се мене тиче, ја ћу сматрати да

АНТА (чеше се): О, мајку му, баш ми се не иде у 'апсу. СПАСОЈЕ: Не иде се ни мени, пријатељу! Мислиш ти то је тако: ове године идем у Карлсбад, ове године идем на Блед, а ове године идем у 'апс. Не иде се ни мени!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Рашида је пљескала длановима, а Бароница узнемирена сетеркиним режањем, окрете главу према нама. Он има прпу. - Мислиш? Да ниси ти то она која има прпу, мачко? - рекох свлачећи ципеле и капутић.

Ја сам наишао баш на време. Нисам изгубио ништа и немам права да се љутим. - Мислиш? - рекох, али ме она није слушала, јер је настављала да говори, како јој се та другарица смејала. „Клиндеру!

Боље би било да сам се обесио. - Боже свети, Весна! Мислиш ли и ти да би боље било да сам се обесио. - Он мисли! - забила је нос у књигу и по томе сам знао да је

Пређох шаком преко чела, а онда одмахнух главом: не сме се мислити на тај начин, идиоте, лудо је што мислиш на тај начин!

- Ти, верујем, не мислиш тако? - подиже према мени своје модре очи и насмеши се. У том осмеху било је сакупљено све оно што је Караново причало

Рекох му да ја нисам тај који је убија и у томе, је било доста истине коју он није хтео да прихвати. Мислиш ли тиме да сам то ја, то мислиш? - једном руком подиже моју браду, а другом ме пљесну преко лица.

Мислиш ли тиме да сам то ја, то мислиш? - једном руком подиже моју браду, а другом ме пљесну преко лица. За тренутак видех јаку црвену светлост, а онда сам

Кад се раздани, кад нестане ове шашаве месечине, то ће проћи, тешио сам се. Престаћеш да мислиш на тог човека. Видео сам га како огроман и са секиром у рукама чучи сакривен иза дрвета вребајући ме.

Одмахивала је главом напомињући да је то страшно. - То је смешно! - рекао сам. - Мислиш? - унела ми се у лице. - Ја мислим да је страшно. - Видећемо!

- Шта мислиш ако искочи онај што смо му појели ручак и зазвекеће свим костима? Шта мнслиш о томе Рашида? шапнуо сам и ухватио је за

Седи, шта скачеш! Игранка почиње тек за сат и по. - И ти мислиш да читав тај сат преседимо овде, Рашида? - Зашто да не? Ту или на неком другом месту.

Како можеш да знаш? Како такви као ти то могу да знају? Онако како мушкарци знају. Шта мислиш је ли он мушкарац, Атамане? Пих!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Тê треба удати, и то добро удати, па ту треба новаца. Пера нек’ буде трговац, а шта мислиш шта ћемо са Шамиком? — Шамика нек’ учи школе. — Да, нек’ учи школе, ал’ школе много стају.

Ја сам држао ти ћеш њега као економа у кући. — И за то, и за трговца, и за све, као што сам и сâм. — А шта мислиш доцније са Шамиком? — То што и ти са својим Тошом; даћу га за фишкала. Кречар је имао већ сина јуристу.

— Па зар овде још мислиш да ће бити лопова? — Има још једна банда, чуо си за Јанотича? — Зар је и он у овој околини?

— Како? Имам велику башту. Већ друге године, колико им устреба, имаће доста од цркнути’ коња. Шта мислиш, кад купим од лађара полуцркнуте коње, комад по пет форинти! Кожа то све исплати.

Стари Полачек види да се деца радо гледају, па се са сином договара шта ће бити од целе те ствари. — Шта мислиш, Пепи, мисли ли тај млади фишкал Лујзу просити? — Ја би’ тако рекао. — Па ако запроси, шта ћемо чините?

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

– Где ли се упутио? — пита се Бел Ами. – Брига ме! — процеди Пуфко. – Шта мислиш куда иде? – Завежи! Бел Ами с напором окреће тело у плетеној столици.

– Оне долазе и дале, мада више нема прозора... Мислим, нема ничега, капираш? Ничега за шта би се ухватиле! – Мислиш, тек тако? – Па да, без везе! – Сасвим без везе? – Па да, научиле су да долазе и сад им је необично ...

Пуфко се заљубљује у ону која гази асфалтом, Бел Ами, као и обично, у њен одсјај. – Шта мислиш, када би хтела? А? – Како те не мрзи... — одговара Бел Ами.

И сад је исто! – мисли Јоаким Марић. — Шта се, у ствари, променило? Ништа! Отвараш сваке ноћи телевизор и мислиш богзна шта ће се догодити, а опет, никада нико занимљив не сиђе из њега у твоју собу.

— упита га она. —Wелцоме хоме! — узвикну. Како је то дивно осећање кад си најзад окружен светом који разуме о чему мислиш! Могу ли да изаберем јело за тебе? —Свеједно ми је шта једем... —Добро! — рекао је шефу сале.

— Бог те мазо! — рече Поп жмиркајући. — Погле колко снега! Зујали су у кабини успињаче изнад врхова јела. — Шта мислиш да се ово откине? — Па, не би много остало од тебе, човече... — рече Чиле. Затим су, заслепљени снегом.

Напољу иза стакла нечујно су клизили смучари по падини. — Идеално за децу! — рече Поп. — Аха... — Шта мислиш колико овде кошта дан? — Појма немам... — Испод триест сигурно није! — процени одока Поп.

— Погле шта дишемо, бог те мазо! —Која је ово висина? — упита Чиле. —Хиљаду осамсто — одговори младић. —Шта мислиш да се ово откачи? — упита Поп. — Бог те мазо! Чиле не рече ништа. —Је л' мора са лисицама? — упита младић.

А ти? Шта си ти све мени рекао? – Ништа. – Зато што си лукав? Али знам ја шта ти мислиш! Где ћемо, ког ђавола, сад да се паркирамо?! Нигде ниједног места у улици . . . – Здраво, децо! – Здраво, мама!

– Али ти си, као и сви људи у годинама, већ далековид, зар не, срце? Питам се само на шта мислиш док тако лежиш са рукама под главом и изиграваш љубавника?

Матавуљ, Симо - УСКОК

— А има два. Још један мали! Што ће му два? — пита Шуто. Њих двојица задуго пушаху ћутке, па кнез започе: — Шта мислиш, Јанко, има ли ђегођ на свијету земље и народа као што је ова наша?

Једва чекам да га видим. — А о другијем главарима племенским јеси ли шта чуо? — Ништа. — А колика мислиш да је Црна Гора? И то не знам. Е, ево ћу ти ја казати, колико ти треба.

Крцун, који се често осмјекивао, рече: — Ма, ти мислиш, ђедо, да сав бијели свијет зна наше работе, да зна ко су биле владике Сава и Василије и цар Шћепан и кад си ти барјак

Пошто га је дуго тако посматрао, запита: — А да, бога ти, кнеже Драго, шта ти мислиш с овијем чојком? — Мислим га одвести господару, на Васиљев дан. И без тога бјех наумио поћи горе тога дана.

— Дакле, ти збиља мислиш да би то могло бити, то, да се ја оженим!? — пита Јанко смијући се. — Зашто не, ђетићу? Како не?

Старац му благо замјери, али одмах додаде: — Нâко, ако је збиља мислиш узети. — Хоћу, свијетли господару — рече Јанко одлучно. — Сад бих је већ узео и да је не љубим, а љубим је свом душом.

Након дуга јецања, запита га: — Јесу ли ти тешке ране? — Нијесу! Не знам. Ако останем хром... шта онда мислиш?... — Шта онда, Милице?... — понови. — Јанко мој, ето наших! — рече он. Уђоше све троје.

? — То и ја не разумијем! — А што мислиш, сумња ли се што Крстиња о томе? — То не, занаго, не! Драго поново умукну.

? Зашто ме тако гледаш!? Зашто мислиш да сам крива? Шта хоћеш од мене? — Хоћу чисту истину! Хоћу да ми нâ ови час кажеш: је ли истина да се он у тебе

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ДЕВОЈКА: Ју, како је леп и богат! МАТИ: Пак је бар и господин. ТЕТКА: Јошт какав! МАТИ: Шта мислиш ти, каква ћеш бити у вароши. ДЕВОЈКА: Ах, да ме љубе у руку, и да ме зову милостивом госпојом.

ЖЕНА: Ти кад си мислио тако, да се ниси ни женио. МУЖ: Гле јако! А како би се ти удала? ЖЕНА: О, мислиш ти да тебе није било, ја би плела седе косе? Мој драги, имала сам ја просиоца, те још какви!

Муж, пак ни капу жени! О, је ли видио ко на свету ово чудо? Пак јошт узео он ту да се бури; мислиш, не знам ја мушко лукавство? Како је што крив, а он, да га не би жена питала, јошт с врати почне викати.

МУЖ: Видиш, млого си ми донела, па треба да ти дам рачуна. ЖЕНА: Мислиш не знам ја куд ти тумараш! Па онда човек је срдит, човек има посла, само да га не питам! МУЖ: Ти све знаш.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

у недељу зачешљам косу, па умочим чешаљ у шећерну воду, па потерам зулуфе преко качкете, а качкета накриво, — па шта мислиш ти, какве госпоје и министарске и пуковничке ћерке (ђенерала онда још не беше), па све трепљу за мном! Какве госпоје!

— Шта је, прико — прекиде Јова паузу. — Шта си се замислио? Жао ти ваљда што није овако сваки дан Божић? А? Шта мислиш? — Па... мислим тако... И, доиста, пошто је мало прошло, г. Паја је морао нешто мислити и размишљати.

Учитељ је пао у ватру, мислиш: Демостен из њега говори, па ко зна кад би се зауставио, како му је омилео предмет, да се споља не чу глас меденице

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Насмеја се ја овоме здраво, Па му одо говорити право: Ој соколе над свим соколовим', Шта ти мислиш, море, с послом овим, Што магарци њему се радују, Чкаља твога што они благују, Па ти вичу: здраво, мили побро,

море, с послом овим, Што магарци њему се радују, Чкаља твога што они благују, Па ти вичу: здраво, мили побро, Мислиш да је и за људе добро? Па што на штир сиротиња зија, Мислиш чини зато што јој прија?

Па што на штир сиротиња зија, Мислиш чини зато што јој прија? Штира жваће, али од невоље, Шта ће јадна кад не дају боље.

рече, ка извору оде, Лице уми, И наточи воде: „Сада идем, мајка мене чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове горице Беле двора Рајка Жеравице.

Још ме чудно гледнеш понекада, Да ме страва свег спопадне млада. Та мислиш ли о Цвети мојојзи? Нађе л' мане ти какве на њојзи?

“ — „Кô мислиш, несам, ал' твој дужник јесам!“ Па назад тури своју кабаницу, А онај сав се промени у лицу. „Не бој се, Васо“,

124. „Па зар тако, моје лане? Мислиш да је мати луда? То л' је ћерка та без мане? Така од теб' видим чуда? То л' је мајка дочекала?

„Морам дома, мајка мене чека. Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кô што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове горице Беле дворе Рајка Жеравице.

Од мене си побро ти старији, Старији су, кажу, паметнији, Та мислиш ли о Цвети мојојзи, Нађе л' мане ти каке на њојзи? Кажи, брате, ако Бога знадеш, Што на срцу своме ти имадеш.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Самарџија упиљи у њега и звоцне: — А ти ту нешто мислиш да си бољи од њега. Ајде! Дјед се узе крстити. — О, људи, шта ја ово јутрос чујем! Јесам ли ја пијан, шта ли?

— Стој! Стој у име закона! — развика се Мунижаба. — Каква је то пјесма, а? Мислиш ти да се овдје саставља антидржавни летак, је ли? Пјесник се пробуди и збуњено се осмијехну.

А знаш ли начинити гвожђа за креје? Шта, мислиш ти да се ја тебе бојим? Шипак теби, момче!“ Ношени зеленом поплавом љета, ми смо једрили низ потоке, шуме и

— Ехе, зар још нијеси заглавио у бихаћкој „Кули“? — грокнуо би кум Рожљика. — Докле се ти мислиш скитати и гледати како ћеш нешто здипити? — Де, ти, де, широња! — весело је кријештао Циго.

— Де, ти, де, широња! — весело је кријештао Циго. — Гледаш само како ћеш што довући у ту твоју логу, па мислиш да је свак таки. Их, дабогда се распуко! — Па дедер, какве си се среће домогао у тој твој ој скитњи?

— Сељачина! Ама, зар ти мислиш да сам ја баш спао на то да се прехрањујем продајући топовску ђулад штокаквим тамо скитницама и бескућницима!

— А зар ти мислиш, куме Рожљика, да је калајџија Мулић догурао дотле да живи од овакве гвоздене поганштине, је ли?! Е, да видиш да није!

— Бојо сам се да ћу бити стријељат — затрепта бркица. — А ти мислиш да војска нема паметнијег посла него да троши метке на ваше куцаљке око ракијског котла, а?

— Нешто ми дошло жао, куме. — Мислиш на плави лончић, а? — Вала, баш и на њега. Како си погодио? Ујутру је откривено да су само из њихове чете побјегла

— Е, чекај сад, и ја теби нешто да кажем, своји смо! — поче Милош тврдим гласом и поизмаче се корак-два од Џакана. — Мислиш ти да је мени лако толике дане и недјеље играти се жмирке с непријатељем и провлачити се кроз ове гудуре као лисац, а

— Знам на који дом мислиш, долазио сам ја тамо. — Ето ти видиш. Водимо их тако, па ћемо овдје застати, одмарати се, ватру ложити.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

И увек му је било мало! А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио? Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан?

Па још је на сиси... ХАСАНАГА: Била и на то мислити. ЈУСУФ: Ко и ти сад? Богами, аго, ово је велики грех! Како мислиш са овим пред Алаха? АХМЕД: И коњ би ти реко, да си га питао: превише је ага до Алаха!

ЈУСУФ: Бег Пинторовић, Хасанагинице. ХАСАНАГИНИЦА: Како ли је стигао тако брзо? МАЈКА ХАСАНАГИНА: Ти мислиш брзо, а ја зебем што је толико закаснио. Могао је да стигне одавно. Већ сам стрепела где ли је одјахао.

Уведе ти она мене у собу... МУСА (у разговору са Хусом): Знам само то, кад ага кине, ти мислиш открио се преко ноћи, назебо, Уно у ладну воду, спаво без чарапа, ухватила га промаја; а није, Него кинуо из неке

Тражи он добар камен за свој темељ. Просце одбија, чека велику зверку. ХАСАНАГА: Мислиш? ЈУСУФ: Нема ту шта много да се мисли. Наоштрио се да те уништи, па сада тражи савезника.

ХАСАНАГА: Зâ њга ја имам адут у рукаву! Да га адутирам како ми падне на памет! ЈУСУФ: А шта мислиш, ако он теби адутира? Не би он презао ни да мртваца из гроба подигне, само да теби науди!

Зна се шта се зашта добија. Што кажеш, то ће и да ти одјекне. ЈУСУФ: Никад се не зна. Колко пута мислиш да видиш све, а оно испадне да ниси видео ништа.

ЈУСУФ: Никад се не зна. Колко пута мислиш да видиш све, а оно испадне да ниси видео ништа. Мислиш да све држиш у својим рукама, чврсто и сигурно, а на крају испадне да си чинио онако како је хтео неко кога и не

И то је неко побољшање. Али не ваља кад човеку расположење зависи од тога да ли је ведро или облачно. Шта мислиш сутра, кад почну оне кишетине? ХАСАНАГИНИЦА: Може и то да смири. Може и ружно време да буде лепо.

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Треба тебе од таквог Алаха лечити, знаш! То си од оног безбожника научила! ХАСАНАГИНИЦА: Мислиш од Хасанаге? Не знаш ти његовог бога. Његов бог има његову браду, његов трбух, његове жуљеве...

Одакле си га данас ископо? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ископо? Шта хоћеш тиме да кажеш? Како то мислиш: ископо? Како се то изражаваш? Какав ти је то речник?

Зато теби сад ваља Имотски кадија. Немој да се лажемо, кад знамо! Ти и твоја политика! Али кажи ми шта ти мислиш да чиниш судњега дана, кад и зрно горушичино донесу да буде изморено?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Уста ти скупљена више на плач него ли на осмех. — Шта ти је? — питам те задовољно јер знам да о мени мислиш. — Ништа! — одговараш ти и узимаш метлу да поновиш чишћење. — Да не мислиш о Николи?

— питам те задовољно јер знам да о мени мислиш. — Ништа! — одговараш ти и узимаш метлу да поновиш чишћење. — Да не мислиш о Николи? (твој, из комшилука, најдрскији удварач а у исто време и највећи опадач). Ти би се тргла.

Немој! — Не љутим се. — Поче она да гута, као сузе. — Не љутим се, али шта ће да каже свет, људи! Иди, ако мислиш добра. Шта хоћеш ти? Та ја сам жена! — Истина је — одговори он меко. — Па кад је истина, што долазиш?

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

неуморна плетисанко што плетиво плетеш танко међу јавом и мед сном. Срце моје, срце лудо, шта ти мислиш с плетивом? кô плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и мед сном.

Ти науч' нас том! Ал' ако мислиш, силних слава сит, да, лакоми на блага твога мит, изневеримо драго име Срб, у онај народ де се прелије ливена толко

онај народ де се прелије ливена толко душанова крв, што теби може зборит смелије, угледније што те је славит знао, — мислиш ли тако, онда нам је жао: до страшног суда још претрпи се а не верујеш ли, — посрби се!

Што за живота хтеде презрети, осудили те на то по смрти! Насмеши се поругљиво: „Та да, већ знам шта мислиш; мислиш умро сам? Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назро још!

Што за живота хтеде презрети, осудили те на то по смрти! Насмеши се поругљиво: „Та да, већ знам шта мислиш; мислиш умро сам? Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назро још!

Има их грдних, има виђених, има их голих, има кићених, час мислиш није никакав им број, час навале кâ љутих зоља рој. Ал, који је, у врашком сјемену, најжешћи крвник твоме племену? . .

„Будало стара, кукавицо сив! Самсона — ја — да издам — оманом?! Шта мислиш, деде, ко ти је тај див? Господар ти је, знаш ли, господар, господар твој, а мој је, мој је — цар!

” Колико беше милостив му вик, толико страшан говорников лик: с постоља, мислиш, Дагон сиђе сам, да освети обесвећен му храм. делила цикну, пребледи кô сен, обнесвешћена паде на камен.

„Светла круно, славо млада,” свећенички збори деда, „мислиш ли му ти милостит, израиљски народ не да. Пустиш ли га мирна, здрава, његов народ смрт му спрема: камењем ће да г'

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Он одговори: — Ваш до вијека остајем и за вас ћу мој живот дати. — Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?

Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: — Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном свету. Није он онаки мајстор, него је ђаво.

сиромах сам човек, па ти се молим да ми помогнеш у мојој тешкој невољи. Али шта год ми мислиш дати, дај ми, све ћу примити из твоје руке, само те једно молим, немој ми новаца дати, јер је новац душогубац.

Ако пијем, за своје новце пијем; а ти ако мислиш да ја немам новаца, пошто ћеш ми дати Стамбол? Цар, премда је знао да он нема ни паре, опет помисли у себи да га није

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Та доћи ћемо ми, доћи ћемо. МАКСИМ (неповољно): Гле јако! СОФИЈА: Макса се шали, а ти мислиш тако је. МАКСИМ: Ја немам кад шалити се. СОФИЈА: Оће ли бити многи? СВЕТОЗАР: Прилично. Већ Ката не зна шта ће.

Не гледаш нашу сиротињу. СОФИЈА: Чујеш, Максо, ти имаш деце; морамо живити с људма. Да како мислиш девојку удати? МАКСИМ: С баловима да ју удам!

СОФИЈА: Срам да ти буде; напао чинити, да му се свет смеје. Што си тражио честиту жену, кад си такве нарави? Мислиш и мене као ону прву? О, вараш се, драги, пре ћемо се раставити. (Одлази с Лепосавом.

СОФИЈА: Шта је опет ово? МАКСИМ: Мислиш ли ти да сам ја џандрљив и опак? О нисам; ја сам се само претварао, да те искушам.

СОФИЈА: Сад, боља не могу бити. МАКСИМ: Верујем, верујем, само сам доживио да се и други увере. СОФИЈА: Ако ти мислиш да је добра жена она која мужу помаже да зло чини, то се вараш. МАКСИМ: Ниси ли ми се у цркви заклела?

МАКСИМ: Да те је учио на што добро, не би примила, али зло одма. СОФИЈА: Ако мислиш, да сам те увредила, ја те молим за опроштење. МАКСИМ: То је бар лако. СОФИЈА: Дакле, кажи, како ти се угодити може?

ДОКТОР: Престани, пикљеницо од човека, или покажи твој чаушлук боље, ако мислиш да ти отку чаушку капу. ШАЉИВАЦ: Не, ја би желио, да ми се начини један или два моста с добрим ногама.

Колико се може! — Знаш, што сам те звао. Ево и ја сам се забунио, мислим да покварим ову башту, и да направим âр. Шта мислиш? Знаш, од баште никакве вајде нема, само деца трче и кваре.

Па кад ти буде могућно, а ти поквари сву кућу, па начини изнова. Бар кад мислиш штогод, а ти ради људски. А шта је крпити од данас до сутра?

Ти знаш, новци се ноћу копају. КУЗМАН: Ти мислиш откопавају, а закопавају се кад човек доспе. ДАМЈАН: А друго, комшо, данас је петак; ти знаш да петком ништа не ваља

Људи имају у кући свеце и матер божију, а какав је ово покор ком се они моле. ЉУБА: Зар ти мислиш, мајка, да ми то држимо за икону? СТАНИЈА: Да што си је обесила? ЉУБА: Ето тако, да је лепо у соби.

СТАНИЈА: Како може лепо да стоји што је ружно? ЉУБА: Прођи се, мајка, бога ти, ти мислиш свакога можеш да караш као мене. ПИЈАДА: Е, засто, није зло кад старији мало и псују.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПЕРСИДА: Забога, милост... СУЛТАНА (замане): Сад ћеш се обрецивати наопако! Мислиш да сам ти ја винцилирка, да се кривиш на мене? Шта си стала? Немаш никаква посла? ПЕРСИДА (пође).

ПЕРСИДА (приђе кревету да намешта). СУЛТАНА: Тако, донеси пра још и с тавана, да ми сасвим прси изеш. Мислиш моја је мати била говедарка, као ти што си? Кукавицо женска, немаш памети ни као бува! ПОЗОРИЈЕ З.

ТРИФИЋ: Али девојка ти није ништа скривила, брате! СУЛТАНА: Ти видиш, срам те буди! Мислиш не примјечавам ја зашто је у заштиштеније примаш... Таки да ми другу девојку нађеш, а ову марш из куће!

ТРИФИЋ: Како је твоја воља. СУЛТАНА (криви се): Како је твоја воља, како је твоја воља! Мислиш ја не видим како ти речи иду. ТРИФИЋ: Ти свашта наопако толкујеш. СУЛТАНА: Наопако? Лепо!

(Персида изиђе.) ТРИФИЋ: Али кажи ми, молим те, зашто си ти тако незадовољна? СУЛТАНА: Мислиш ти да сам ја слепица? Какве си ми аљине начинио? Каква је оно свила, какав крој? Оћеш да ме начиниш последњом у вароши.

Баш ћу да је теби успркос обучем! ТРИФИЋ: Добро, обуци је. СУЛТАНА: Добро, обуци је, иди као шљокавица по вароши. Мислиш, не осећам ја шта ти мислиш? Ти си муж!

ТРИФИЋ: Добро, обуци је. СУЛТАНА: Добро, обуци је, иди као шљокавица по вароши. Мислиш, не осећам ја шта ти мислиш? Ти си муж! Други би љусно од једа кад би видио да му је жена незадовољна, а он се јошт радује.

СУЛТАНА (плаче): Ко ми може угодити? Оћеш да се најпре жива искидам, пак онда да ми купиш штогод? Мислиш да сам ја пањ, да ништа не осећам? док сам била код родитеља, сваки ми је могао угодити, а код тебе не може.

ПЕЛА: (Она ме управо за њену госпођу држи). Ништа је то, срце моје. ПЕРСИДА: (Срце моје, шта је то?) ПЕЛА: Зар ти мислиш да се ја не могу сама обући? ПЕРСИДА (све једнако чудећи се): Ја знам моју дужност. ПЕЛА: Ти си добра девојка.

СРЕТА: Море ти, мислиш да сам ја пијан, ајд, ајд! СУЛТАНА: Шта? (Погледи око себе.) Гди сам ја, гди ме је ђаво довукао? Пу! Како смрди!

Видиш ли ти ово? Сад ћеш другојаче о балу говорити. СУЛТАНА: Удри, угурсуз, тек ти нећеш дочекати што мислиш. СРЕТА: Је л’ тако? (Почне је мазати.) СУЛТАНА: Јао, триста те врага однело! (Лати шанове, пак се на њега баци.

Јесам ли ја твој муж или угурсуз, а? (Туче је.) СУЛТАНА: Помагајте, помагајте, оће да ме убије! СРЕТА: Мислиш ти да ти то помаже, курјачко семе? Оћеш ти бити моја жена, а, или нећеш; оћеш ти бити моја жена?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Никада самљи него крајем јула Кад све је, мислиш, на дохвату: чула Оштра ко нож још топао од точка Брусача, али битно недостаје: Анђела кога слутиш нећеш срести, А

звучне слеђене у слуху После олује; и не можеш знати Ни право, тајно име тој модрини, Па кажеш: море, а мислиш на свашта, На летњи дан, на бродовље, на луке — Поступком уходаним, којим машта Претвара слутњу у слике и

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— Без везе. — Нико те није чак ни интервјуисао! — Брига ме за интервјуе! — Нико ти није ништа поклонио! Мислиш ли да се уопште сећају кад си се родила? — Ко им клацка коске!

— предложих себи у огледало. — За који лист? Мислим, не желим да се моје име повлачи којекуда ... — Шта мислиш, да то штампамо на првом јесењем листу који отпадне са неке булеварске гране? —Ваљај даље! —Ваш животни мото?

Ја то стварно не разумем. Па ја сам већ са десет година знао шта ћу да постанем у животу! А ти? Хајде, реци, шта мислиш да студираш? Шта те то тако изузетно занима? — А, ту смо дакле!

— Откуд знате? — Пар сад је полугодиште и град је пун одбеглих малолетница. Где мислиш да совишеш? — Питајте ме нешто лакше ... Снуждих се изненада.

Матори за тренутак тоне у дубоко размишљање: — Стварно не знам! — Хоћеш ли да ти га ја опишем? — Мислиш да можеш? — Па ево, овако: требало би да буде висок метар и седамдесет и осам, тежина седамдесет и четири килограма,

Посматрам те последњих недеља: ти нешто кријеш од мене! На пример, тај будилник испод твог јастука? Мислиш ли да не знамо да га сваке ноћи навијаш и стављаш под јастук? То није нормално ... То није нормално! Господе!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Зато баци те лакрдије, па гледај преслицу, ако мислиш да будеш честита и срећна. 3. БАТИЋ, ПРЕЂАШЊИ МАРКО; Баш како ваља!

ЈЕЛИЦА: Ах, татице, кад би се удала у Бечу! МАРКО: Опет она. А не мислиш ли ти колико треба имати новаца за Беч? ЈЕЛИЦА: Ах, тамо живити три дана више вреди него овде три године!

Видиш ли ову девојку; тако сам је речма довео, те се заљубила у мене као маче. Него, сад лажи, ако мислиш штогод. МИТА: А шта ти ја знам, кад нас је већ видила. АЛЕКСА: Да је враг носи, и њено познанство!

Чисто би волила да га никада не вратим. МИТА: Пак сад шта мислиш? АЛЕКСА: да изварам прстен од ови, пак да га дам Батићу. МИТА: То ће рећи: гди си био, нигди; шта си радио, ништа.

МАРКО: Нипошто! Ја теби лепо кажем да идеш из ове куће, ако мислиш да останемо добри пријатељи. БАТИЋ: Нек нам барем пасош покаже; од тога се ниједан поштен не задржава.

ЈЕЛИЦА (жалостиво): Кад није другојачије, ја вам морам обрећи. МАРКО: Тако! Сад јошт једно: да никада на бароне не мислиш. ЈЕЛИЦА: Ах! МАРКО: Е, сад можеш бити Батићева супруга и добра газдарица.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Пшеницу желим душу да сладим, само се торбе и зуба бојим. Искрено реци, прикане мој, мислиш ли мене у лонац свој ?“ Лукави лисац преврну очи и лажан говор за тренут срочи: „Покојне бабе кунем се главом,

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Брава заврши њену реченицу: трам! Опет помрчина. — Ја мислим на то, — рече човек, — на то, ту глупост. — Шта мислиш? — Да је увек исто глупо што човек неће да се мрдне од нечега кад није нужно, а онда кад треба: није ту.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

СРПКИЊИЦА — Српкињице селе, Српкињице млада, Где си до сад била? Куда мислиш сада? — У игри, у пољу провела сам лето, Па весело сада у школу ме ето.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

га на повратку снађу онда узлет — стаје пред Адама овај му једва отвара врата и осорно пресреће горштака: шта мислиш да си много важан да цело небо чита литературу хајде покажи позивницу ципеле обриши ниси у овој републици битан

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао? ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали. АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив

ПРОКА (увређено): Не мислиш ваљда...? АГАТОН: Шта мислим да мислим, тек да се не одвајамо. ТАНАСИЈЕ: Па добро, де, не морамо се баш одвајати.

Ако се треба уселити, ти си најпречи. АГАТОН: Ама, то баш и мислим нешто. СИМКА: Нема шта да мислиш, него да пожуримо, ако нећеш да нас ко претече. АГАТОН: Готово!

Ако је чија дужност да се нађе овде као чувар, онда сам то ја на првом месту. САРКА: А да л' мислиш ти да чуваш ствари или сестричину? МИЋА: Уосталом, признајте, прија-Сарка, лепушкаста је. САРКА: Признајем, де!

СИМКА: Своји смо и дођи ми кад сам ја у соби, а немој ми се завлачити кад ја нисам ту. САРКА: Боже, Симка, не мислиш ваљда да сам ушла не знам зашто? АГАТОН: Па ниси, само знаш, тај пакет...

СВИ: Тако је! Сасвим! Тако је! АГАТОН: Е, видите, то би имали још сад да решимо. ТАНАСИЈЕ: А како мислиш да би се то могло? АГАТОН: Ево како: да се прво ми лепо, поштено и братски поделимо у ближе и даље рођаке.

Нама њиве у Мокром Лугу и кујнско посуђе и по две-три хиљаде динара, а теби шта остане. Хоћемо прво да чујемо шта ти мислиш да теби припада? СВИ: Да чујемо! Да чујемо! АГАТОН: Па добро, ево да вам кажем!

АГАТОН (загледа је): Па то овај... ти канда мислиш целога живота да се саветујеш са њим? СИМКА: А зашто да не? Право да ти кажем, Агатоне, није то баш тако рђава

АГАТОН (једва је дочекао ту мисао): Јесте, то је тајна! САРКА: Ију, тајна! АГАТОН: Па тајна, дабоме, него шта мислиш ти?!... ПРОКА: Видите ли ви, људи, како нас овај човек завитлава и игра са нама као да смо ми деца.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А то исто може и њих да снађе, само под горим околностима, јер се налазе на туђој територији... Шта мислиш ти, поднаредниче? — запита командир у шали поднаредника Траила.

карте Александру, и док овај жмиркаво гледа, померајући лагано доњу, Милан објашњава: — У рату, Учо, немаш шта да мислиш. Јер зашто би постојали оволики силни штабови... Њихова једина дужност је да се старају како ћемо ми да погинемо...

— А онај се правда нешто. „Шта? — вели она. — Ти мислиш, ја нисам приметила кад си је додиривао ногом!“ — Знаш, јако друштво!

милиони, да нас стару, униште. — Шта мислиш ти, „Кипислцауф“, на ово? — запита неко из мрака поручника Луку. — Ја мислим — вели Лука озбиљно — да замолимо попа

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Тако је, братићу мој! — Оно види да ја нећу да га ударим, па што се крије ! — Хе, братићу, кад би оно знало шта ти мислиш. Него оно к’о вели: дај да бацим кривицу на другог, ако се може; боље нека бриде туђа леђа него моја.

Мене и сваког другог он би одјурио, а тебе неће, јер си му ти потребан... да му не сметаш. — Како то мислиш ?... Не знам. — Он ће ти правити друге пакости, нема сумње, настави Веља, избегавајући одговорити на Гојково питање.

— Па то је читав атентат на твој живот. — Море махни се шале, него шта мислиш? — Хм... шта мислим ? Седи, ћути и гледај своја посла, то ти је засад, а после... видећемо.

Засад, упамти добро, да ниси ни прстом мрднуо. Ћути и чини се невешт свему. — Добро, то већ хоћу... могу. Али шта мислиш о њима, шта ће бити ? — Хе, соколе, нисам ја пророк. Ту се сад нешто крупно ломи... биће грмљавине и свега.

Али ја ништа, Бога ми, ништа.. Само се ти не плаши... Знам ја да ниси крива... Шта ти знаш, као мало детенце !... Ти мислиш сваки те воли, ко год те љубазно погледа... А оно није ...

Лепо га видим... маше руком... — Бог с тобом, дијете;... прекрсти се Смиљка. Немој да мислиш о нему више. Зато ти се и јавља што једнако мислиш. — Како могу да не мислим! Како могу!... Шта ћу да радим ?...

— Бог с тобом, дијете;... прекрсти се Смиљка. Немој да мислиш о нему више. Зато ти се и јавља што једнако мислиш. — Како могу да не мислим! Како могу!... Шта ћу да радим ?...

И цело јој лице детиње, нежно... мала устанца скупљена, румене се танке уснице, мислиш сад ће да заишту лутку. И гледа наивно, као да је мало у свету живела, па не зна ништа...

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Ти мора да о себи имаш неко веома високо мишљење, кад тако мислиш! Шта каже, „ја мислим”! Ништа мање! Зар се са таквом главом може — мислити?

Данас приређивати позоришне представе — то је равно отвореној сарадњи с окупатором! ТОМАНИЈА: Мислиш да ћелија треба нешто да предузме? ДАРА: Сигурно да мислим! И сигурно да ће предузети! ТОМАНИЈА: Шта мислиш шта?

ДАРА: Сигурно да мислим! И сигурно да ће предузети! ТОМАНИЈА: Шта мислиш шта? ДАРА: Засад ништа! Ништа, док другови не изврше планирану акцију!

МАЈЦЕН: Јесте ви можда брачни парови? ФИЛИП: Њих троје јесу, ја сам слободан човек! МАЈЦЕН: Како то мислиш: њих троје? ЈЕЛИСАВЕТА: Што његова глупост може да ме одведе до очајања, то је...

Он је једини и одговоран за трагични неспоразум који је довео до овог хапшења! МАЈЦЕН: Зашто мислиш да је он одговоран? ВАСИЛИЈЕ: Зашто? Зато што живи у облацима, у илузијама, у сновима!

ВАСИЛИЈЕ: Ако ви мислите да је то тако преко потребно... МАЈЦЕН: Ако ја мислим да је потребно? А ти не мислиш? О томе нема шта да се мисли! То је по уредби немачког војног заповедника за Србију!

драма Разбојници од Фридриха Шилера...” СОФИЈА: То је, ако нисте знали, немачки писац! ЈЕЛИСАВЕТА: Зар мислиш да то господину није познато? МАЈЦЕН (наставља са читањем): „...по градовима уже Србије, укључујући и Банат...

БЛАГОЈЕ: Ја мојом главом гарантујем да не зна! ДРОБАЦ: Неком зна, а неком не зна! Како коме! ГИНА: Како то мислиш: како коме? (Јелисавета све време стоји на веранди, и посматра шта се догађа.

ја сам Хамлет само на сцени, и тачка! СОФИЈА: Зато твој Хамлет мирише на Алексу Жунића! ВАСИЛИЈЕ: Ваљда не мислиш да дух покојног данскога краља треба да тражим и по ужичким пијацама? За мене позориште престаје на рампи!

СОФИЈА: Јако позориште! Три даске преко два бурета! ВАСИЛИЈЕ: Мислиш да је то мало? СОФИЈА: Теби би и једна хоклица била доста!

СИМКА: Шта да пије, кад нема шта ни да једе? БЛАГОЈЕ: Нисам ни слово разумео! ГИНА: Мислиш да ја јесам? СИМКА: Он то бунца нешто из разних представа! Каже да чизме треба да се опрасе, да кожух заблеји...

(Улази у кућу) ГИНА: Да ми јавиш како је, да га поздравиш, да му нешто дотуриш у затвор! МИЛУН: Шта мислиш да му дотурим? Можда турпију? ГИНА: Какву турпију, шта причаш! Нешто топло, отишо је лако одевен!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

А кад га упитах како је путовао, он ми рече: „Преко Јапана и Енглеске, где су ме ухапсили.“ „Па шта мислиш сад?“ – питао сам га. „Не знам ни сам. Сâм сам. Ти знаш да сам се био верио. Она је отишла некуд.

На пепелу крвавом Црне Горе није доста горка сласт нове зоре но ти што си очувао част. Мислиш да су стене дедовина твоја. Ловћен да даје стене за пазар. Ти...

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

— говорила је мушица. — Не љути се што и нас има на свету!... 3нај да је све добро што је из Божјих руку изишло. Ти мислиш да је зло што је и нас Бог створио. То може казати само охол и горд човек и једна незналица као ти што си.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Извозе само свиње. Помислим да рибар збија шалу са мном, те планем: — Та шта ти мени којешта причаш, ваљда мислиш да сам луд?! — Плати ми да те превезем тамо на другу обалу, па иди види чега тамо има.

— Шта није требало? добро је оно. Није него шта мислиш? Према таквим животињама треба бити груб и оштар — љути се други. — Знам, молим те, али не иде, није тактично!

Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар. То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда, једно око!

— Можда је збор противу народа? — упитам. — Можда — одговори онај на исти начин. — А шта ти мислиш? — упитам. Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме се тиче!

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

пронесе се по неки залутао облачак и опет затрепере звезде, а тамо иза горе укаже се румена, блештећа светлост, мислиш пожар... није, мало — па се помоли пун, сјајан месец, који обасја сву околину, а од дрва се пруже дуге црне сенке...

је једанпут видео и проту наврх цркве: ветар је јако дувао, прота се ухватио за карниз од кубета, а коса и мантија, мислиш, одвукоше га са цркве; пред њим нешто загледају два инжињера, а он пружио руку, па им нешто показује...

А Византија... Јустинијан... шта то би?... А сан?... — Е, ђав'ла! Шта се мислиш, синко? поче старац да га опоравља. Знаш: Карло... но?... који?...

« али га прота одучи од тога); ако овако устраје, доћи ће и до мојих чатрља. Ти све мислиш о чатрљама, прекори га Станко. А о себи и не мислиш... Гле, све више нестаје наших вршњака, нема их.

Ти све мислиш о чатрљама, прекори га Станко. А о себи и не мислиш... Гле, све више нестаје наших вршњака, нема их. Ове што се зову зрели људи знам све као дечурлију.

— Ни са оним, што се саплеће? Девојка се збуни... Оћута, па онда настави: А ако мислиш казати мами... ако што видиш, онда ћеш изгубити тетицу... — Слатка! ... Рођена! ... Ником, жива ми ти!...

Устура се, Боже, па се стане кочоперити, па вртити, па још ако је капетаница на прозору е онда мислиш сва се изломи, ал’ капетаницу ни да погледа. Ви сигурно и не знате зашто то. Та сви А...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

На дан-два само. ЈЕВРЕМ (тргне се): Због избора, је л'?... Аха, аха! Дакле, мислиш због избора у Београд. Хм, хм! (Маше за леђима руком Даници да се уклони из собе.) ИВКОВИЋ: Мораћу! ЈЕВРЕМ: Па јесте!

Он говори више себи). Хм! Гле, молим те. А ко би то могао бити? (Гласно.) Шта ти мислиш, господине Ивковићу, ко би од наших био онако мекан?

ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран? ИВКОВИЋ: Оно, знате како је, и Илић има своје људе, па ако удари устрану, може свашта бити!

ЈЕВРЕМ: Не мислиш ваљда у службу? ЈОВИЦА: Да ми не да бог! ЈЕВРЕМ: Е, па шта друго може? ЈОВИЦА: Знаш, мислим се нешто и велим, ако

ЈЕВРЕМ: Да одеш одавде право у дућан, па ни лук јео ни лук мирисао. Никоме ни речи о томе. И ако те припита ко: шта мислиш, ко да буде посланик, а ти да му кажеш: шта се то мене тиче, ја гледам своја посла а ког народ хоће тај нека иде!

Али пусто не иде... него... овај... кажи ти мени, шта мислиш, на пример, ко би онако од наших могао бити посланик место њега? СРЕТА: Па како да ти кажем, брате мој!

ЈЕВРЕМ: Па то јесте! СРЕТА: И ти мислиш да мене вређа што ме зову Срета Нумера 2436. То је нумера судске пресуде којом сам био осуђен на годину дана.

Оно, не кажем да ће то ићи сасвим као намазано; Илић ће се узјогунити, али спреми кесу, па ето ти! ЈЕВРЕМ: Како то мислиш? СРЕТА: Па ето тако: ти, газда-Јевреме, имаш пара, Илић има народно поверење. Добро!

ЈЕВРЕМ: И ти мислиш? СРЕТА: Ја мислим, брате и пријатељу, да ћеш ти и нико други бити народни посланик! ЈЕВРЕМ: И то баш... овај...

ПАВКА: И цела варош и цео округ да зна, ал' ти не мораш да знаш, нити се тебе то тиче. Гле ти ње! Немој да мислиш ако смо пристали да те дамо, да смо те уписали и у његову партију! ДАНИЦА: А откад си ти то у очевој партији?

Па кад ми дође, а ја тек: „Е, грлице моја, ти канда имаш неку процену, а? А, овај, за кога ти, препелице моја, мислиш да гласаш, је ли за газда-Јеврема Прокића. а?” ЈЕВРЕМ (задовољно): Хе, хе... формална агитација!

СЕКУЛИЋ: Па знам ја да је није преотео, али ово је агитација. Не мислиш ваљда да приликом агитације треба говорити истину народу? Но, лепо би се ти провео кад би говорио истину!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Мој мал, учо, јакако! — Твоја »својина«, хоћеш ваљда да ми кажеш?! — рече Срета саркастично. — Е, ако у том смислу мислиш, — онда је то, наравно, твој мал! — А, јакако, учо!

— Како да није брука! — вели Срета. Поћута мало Максим, убриса нос са два прста, па додаде: — Па шта мислиш и ракамиш сад, господине? Оћеш ли ти то отрпети тек онако да им се то прође?!

— Па има их, доста. Откако нам ти ово дође, има их па их већ и не памтим све, толико их има! — Ама, који ти мислиш да ће онако најбољи бити, ето, сад да рекнемо да чича Милисав неће више да је председник, па да треба другога на

па шта мислиш ко би нојбољи био? — А нијесам ти, бога ми, господине, никад о томе ни мислио! — вели Макса палећи цигару.

— А, што мислиш, господине? — Врло добро, врло добро, славно! — »А у пофторни случај — цитира ћир Ђорђе даље — може да се кривац

Не чита, него их, мислиш, гута. Дах му застао, не трепће! Одједаред се трже, грдан велики глоговак испусти на земљу, а из груди му се оте један

— Хе, хе, боји се ћивта, а, боји се, има и за што! — вели Мића. — А што, што мислиш?! Зар мангупи да пазаре по дућан без паре?! А?

— Па како то мислиш? — запита један као од беде. — Па тако... весеље... сéло какво с јавним предавањем, и игранком, и тако даље!

Коло се окреће, земља тутњи, а коловођа Мића »Официр« не додирује, мислиш, земљу. Он је међу првима био ту. Дошао је у свом парадном пољачком оделу.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Кад год подуже гледам у Космос, У мишју рупу ми се завуче понос. Сја Галаксија? Шта је иза ње? Што дуже мислиш, схваташ мање.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

КНЕЗ ЈАНКО А бројиш ли све тако, игумне? ИГУМАН СТЕФАН Бројим, синко, не престајем нигда. КНЕЗ ЈАНКО Доиста се мислиш набројити. Да ли ти се, оче, не додије, а од тога . . . . . . . . . . . .

СЕРДАР ВУКОТА А мислиш ли, сердаре његушки, да би био овакви с очима? Пјесна добра спава у слијепца, поглед смета мисли и језику.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Где си? Живиш ли? Како ништа? Зар ја што не силазим доле, па мислиш ништа не чујем и не видиш? Које доба беше јутрос када он дође? А? — Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно.

сад бити, можда и сама ноћ не чује, тихо, гробно поче: — Или, зар, синко, чедо, Софке, Софкице моја, не верујеш тати? Мислиш да тата лаже, да има пара, него тако хоће, ћеф му да те уда. И ако то мислиш, онда — погледај тату!...

Мислиш да тата лаже, да има пара, него тако хоће, ћеф му да те уда. И ако то мислиш, онда — погледај тату!... И разгрну пред њом минтане, колију.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Тишина се поремети. Људи и жене из сусједства, дигоше се једно за другијем и одоше. „Шта мислиш?“ упита сердар видара кад остадоше сами. „Богами, доста рђаво. Рана се почела затварати а изнемогао је јако...

“ „Нека жено!“ прекиде је сердар. „Невоља јој је, богами! Од сабаха: сјела ни починула није... А мислиш ли да се у себи не гризе и због...!“ сердар не доврши, но се, без невоље, накашља.

ама сам у послу видиш...“ „Опрости и ти, жива била, ама казуј ако имаш што у краће, јер, како виђо, не мислиш крају доћи!“ прекиде је сердар, смијући се. „Стрпи се, чоче, чућеш све... Е, дакле шт’оно рекох? Да, е,...

“ поче она чисто материнским гласом и начином, држећи га за руку. „Како не бих разумјела. Мислиш ли да сам ја заборавила све што си нам причао, колико те јада убило од дјетињства до данас. А данас зар ти је лакше?

о видјећеш да те преварио нијесам... Како бих ја тебе и преварио! Мислиш ли да бих ја искао жртву од тебе, из пуке себичности...“ „Прекини, молим те!“ рече Адолф тронут.

„То није. Главу моју полажем да он не мисли то учинити... Нешто је друго. Бог зна!... Шта ти мислиш, Стаке?“ Како она не бјеше до тада ни ријечи проговорила, сви бјеху радознали да чују њезино мишљење, те сви погледи

А-ја! Једна му је ријеч једнако била на устима и њу изусти: „Ма, бога ти, Стане, шта ти мислиш, шта је Јанку?“ „Ја... шта ја знам? Шта опет мене питаш? Зар се Јанко са мном причао?“ одговори цура, доста срчано.

“ Сердар занијека главом, па настави: „Тако ти реци, а чуј ме даље, да ти одговорим и на друго. Што мислиш да ће људи нама замјерити, а Јанка прекорити, то баш нијеси погодила!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Што говориш, то мени, а што мислиш, то теби. — Ово је рекао при ручку неки Турчин, кад му је Србин домаћин, коме је он свакојака насиља пре ручка у кући

— Овако се разговарао некаки поп с некакијем Радом на исповијести. Ил’ ћеш ђе гледиш или ђе мислиш? — Питао друг зрикава човјека који је био измахнуо сјекиром да удари свињче које је он држао.

2 Назвао Турчин Марку: — Добро јутро, газијо! — Ма што ће ми твоје „добро јутро“, кад ја знам: што ми мислиш и што би ми урадио да можеш!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: „Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном свету. Није он онаки мајстор, него је ђаво.

” „Не, честита царице, него сам чуо да се мислиш с добријем часом удавати, пак сам дошао да те питам јели ти потреба од каквијех хаљина за вјенчање.

Кад у вече, Боже! дува ветрина, крше се дрва мислиш све ће из корена извалити. Она се сакрије за колебу дркћући од страхоте, ал ето ти ала иде, како дође у колебу, стаде

“ Он одговори: „Ваш довијека остајем и за вас | ћу мој живот дати.“ „Хе“ веле „кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?

Ако пијем, за своје новце пијем; а ти ако мислиш, да ја немам новаца, пошто ћеш ми дати Стамбол?“ Цар прем да је знао, да он нема ни паре, опет помисли у себи, да га

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА (Цмиљи, која му доноси ракију). Новине опет о летећим тањирима! ЦМИЉА: Мислиш да има људи на другим планетама? СТАВРА: Дај Боже да има! ЦМИЉА: Што дај Боже?

Издржи он и много веће околности! СТАВРА: Стоји на говорници и одолева природним појавама! МИЛЕ: Како ти то мислиш? (Враћа се Иконија) ЦМИЉА: Ево ти комовица, стави на кутњак! ИКОНИЈА: На кутњак?

Да л он неког цинкари, ил не цинкари, ја лично не знам, гледам ја своја посла! АНЂЕЛКО: Мислиш да ја не капирам? Кад сам пошо из оне самопослуге, сматеријалом, преда ме патрола! Ко да смо имали заказано!

Кад сам пошо из оне самопослуге, сматеријалом, преда ме патрола! Ко да смо имали заказано! Мислиш да не копчам да ме он откуцо? Да не беше амнестије, то би ме коштало целих осамнес месеци...

) ЦМИЉА: Да знаш, мацо, да си ми био други! АНЂЕЛКО: Ајде не причај. Вама је сваки после првога други. ЦМИЉА: Мислиш да ја лажем? АНЂЕЛКО: Ма мене и не занима! ЦМИЉА: А било ми је довде дошло и дозлогрдило! Да ти не причам!

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ако их не види нико осим мене, испашће да са мном нешто није у реду... СТАВРА: Мислиш да си ти, који видиш, луђи од нас који не видимо?

ВИЛОТИЈЕВИЋ: Греота је да дрежде напољу, по вакој киши, свеједно ко су и шта су! СТАВРА: Кад тако мислиш, ти их зовни унутра! Овде су одлични шкембићи у сафту. ВИЛОТИЈЕВИЋ: А шта ће касти ови, ако их не виде?

Док ти около, он зачас пречицом! ЦМИЉА: Ја сам тањире опрала. Је л стварно мислиш да овима сипам шкембиће? ИКОНИЈА: Вала сипај, да видим и то чудо!

Говорила: шушо, шинтеру, шалабајзеру, шворц! ЦМИЉА: Иконија, ваљда не мислиш? ИКОНИЈА: Него шта, него мислим! Све ми се одједном сâмо повезало! Ко да се муњом пришило једно за друго!

ИКОНИЈА: Треба да ме увуку у тај процес, да ми чачкају дозволе, пословање, да сутра живим од глогиња? Шта мислиш, да ли у затвор пуштају пакете? Мало финог сапуна, женско је!... ЦМИЉА: Пакет за ону садискињу?

МАНОЈЛО: Немаш оно зашта си страдао, ал се тешиш, бар имаш своје страдање! Мислиш да људи пате онако, без разлога? Рана се човеку у звезду претвори, па му сија, да види куда иде, осветљава му друге

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Само све оне гледају да те преваре: док је немаш, не узмеш за жену, мислиш да је она Бог зна шта, да је она то што мислиш, желиш, сањаш, а кад оно после — ништа!

Само све оне гледају да те преваре: док је немаш, не узмеш за жену, мислиш да је она Бог зна шта, да је она то што мислиш, желиш, сањаш, а кад оно после — ништа! И зато, нека је грех, ма шта, не могу после да их гледам, трпим.

пречиш... ЈОВЧА (се хвата за главу). НАЗА И зато си грешан. Зато те сан не хвата. Све, све на то дрвце мислиш... ЈОВЧА (трза се из заноса, очајно, бесно): Напоље! Лажеш! Све лажеш! (Баца јој новаца.) Све лажеш! Нисам ја грешан.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Не рађају се деца каоношто ти мислиш, ниједна веро црна!” Ови није знао којим се је путем вратио. Брже-боље пошљу јој сина, којега, кад упази у мирски[х]

Ја: „Молим те, љубезни, кажи ми чистосрдечно, што мислиш о овом што си досад читао. Могу ли се надати да ће на какову ползу бити?

А Турци не остају само при посмејавању, но гаде се, псују, руже, пљују на калуђере и њихове сандучиће. „Што мислиш, како је разумним Греком тај покор и срамоту гледати, а најпаче архијерејем? Но шта ћеш да чине?

Ти знаш да ко не би рад свађати се док је год жив, онде му није места. Него, кажи ми, куд сад мислиш?” Јавим му ја у каквој сам надежди био и која је већ сасвим ишчезнула. „’Ајде са мном“, рече ми, „у Беч.

Таке вике и псовке у мојем животу нисам поднео ни претрпио. „Иди куд ти драго, и чини шта ти драго. Зар ти мислиш да ја немам другога посла у Бечу него да сам тебе ради овде дошао?” И тако ти ме отера.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ — Та-а-ко, тако! А-ну, амо, оди амо, од’, од’, од’! — рече фратар. Бакоња пољуби стрица у руку. — Па шта мислиш, а? Оћеш ли галијотати, ако те поведем у манастир, а? — Ја ћу те слушати и бићу добар!

(Обући се, у њихову говору, значи: носити мантију.) — Биће он бољи, него мислиш! — рече гвардијан, устајући. Пак му се попримаче и потапша га прстима по образу. — Је ли да ћеш бити добар, а?

Шта је теби тешко, то ја разумим, јер је и мени тешко било спочетка. Ти мислиш да је велики гри провеселити се мало у ова доба, уз месојеђе, а у нашим годинама!

Кад стигоше испод русја, али нема ни сплате ни лађе. Дундак зазвијука и завитла руком. — Шта мислиш, Дундаче? — пита га Срдар. — Мислим да су и’ потопили ако су имали времена... или пуштитили низ воду.

— На кога? — На Стипана, валај — рече Дувало. — Добра ти је та! — повикаше сви. — А шта ти мислиш Брне? — пита га Вртиреп. — Ја мислим да ми је враг однија двиста талира, јето ти шта мислим!

И мислиш ли ти збиља да ја за то нисам одавна знâ? Та знали смо ми одавно... и ја и Јелица. Још смо се чудили вашој неопрезности

— запита га Бакоња. — Поради никог дуго манастирскога... не знам почисто. Мислиш ли да ја слушам таке ствари? Ну, ти си садак разабрâ и вољан си за разговор. Дакленка, реци ми шта мислиш?

Мислиш ли да ја слушам таке ствари? Ну, ти си садак разабрâ и вољан си за разговор. Дакленка, реци ми шта мислиш? Оћемо ли посли подне тамо? Вриме је већ...

— Цакле, мислиш да раскрстиш с малом? — прекиде га Срдар одбијајући густе димове. Бакоња потврди главом. — Да сасвим раскрстиш?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

неколико тренутака загледана у згрчен гуњ; из ње, осећа, нешто лако и брзо отиче, па пође за домаћичким пословима. ...Мислиш, неће да дође?

Ђорђе нешто промрмља, приђе фуруни и оду окрену леђа да скрије лице. — Јеси ли ми донео новине? — Ти Мислиш да ја имам времена и за твоје новине да бринем. Не одговара му се на прву Ђорђеву варницу.

Он је... Је ли, пријатељу, по чему би ти познао сина Аћима Катића у пуку војника? Само брбљаш и не мислиш. — По томе, господине, што умеш да наредиш.

— искидао би се, тукао би се због мирног и прибраног очевог гласа. Зар ти ја нисам важнији од странке?! — Иди. — Мислиш да ми је било лако на ово да се одлучим? Све знам... Али, разуми... Наступа ново доба, оче. — Иди.

Док се Прерово не смири, неће га бити. Само, хоће ли Прерово сада поћи за њим, као некад за Василијем? — Шта мислиш, Стево? — пита као да није размишљао, као да је разговарао с њим.

„Па зар ниси газдарица?“ „Ти ништа не знаш.“ „Лакше је човеку кад чешће ради.“ „Лако је теби кад можеш да не мислиш... И да не видиш.“ „идим, ниси добре воле. Имаш неких брига?“ „Брига? Кад би ти био паметан...

— Примаче јој се да је боле види и чује. У ушима поток. Једва је види. — Не знам на коју ноћ мислиш. Нисам само једну злу ноћ с тобом имала. Зна, врда, јесте. — Сећаш се, био сам пијан... — Ниси ти једаред био пијан.

Ућуташе пред нечијим лаким и брзим корацима. — Ако би Симка ноћас умрла, шта мислиш: да ли би се Ђорђе поново оженио? — приближи му се и шапну Анђа. — Такве као Симка не умиру.

— У њеним годинама није једна умрла на порођају. — Ако не заћутиш, ишчупаћу ти нос! — Кратка ти је рука за мене. Мислиш да ја не знам од кога јој је дете? Бог свуда стигне. Он је гадљиво одгурну: — Чије је? — Нећу да кажем.

Али, мушко је рођено да заувек остане ту, у његовој кући, и пород запати. Мушко је, несрећниче, знам шта мислиш, сви тако мисле. Чује: коњ треска копитама но калдрми. Куда ће на њему?

Леђима лако дотиче зид, али се не ослања, и нема снаге да се сагне да узме гуњ и торбу. Мислиш: „Невин сам.“ Мислиш: „Нека он остане сам.“ Сасвим сам.

Леђима лако дотиче зид, али се не ослања, и нема снаге да се сагне да узме гуњ и торбу. Мислиш: „Невин сам.“ Мислиш: „Нека он остане сам.“ Сасвим сам.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Пст! Татага спава! — Па шта ако спава? — заинати се девојчица. — Она не чује ни кад је будна! — Мислиш? — унесе јој се у лице лутка с очима њене сестре. — Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле.

— малишан се насмеја. — Целог ме живота познајеш! — Ја тебе? — зграну се старац. — Сад те први пут видим! — Мислиш? — малишан се насмеја, тресући главом.

»А шта ако ме преваре?« — помисли старац, и осмехну се: — Како бисте и долазили кад је ово само сан! — Мислиш? — насмеја се Ташко Орашко и пружи му плод ораха, сав од жеженог сребра саздан.

Шта би било кад бих, рецимо, једног дана ја увртела себи у главу да летим? Јој! Мислиш ли да би ми израсла крила? — насмеја се лутка својој замисли, готово паде са полице, кад мали воз сасвим озбиљно рече:

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

О мајко, мајко! о мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео!... Ил' можда мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном: - Међу људ'ма

“ Насмеши се подругљиво: „Та да, Већ знам шта мислиш; мислиш умро сам? Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назр'о још!

“ Насмеши се подругљиво: „Та да, Већ знам шта мислиш; мислиш умро сам? Бадава, што је земна површност! Па ти да појмиш позив човечји? Ни основе му ниси назр'о још!

„Ти, чиј дух поврх провалија скита, „Реци шта тражиш с вечним смешним жаром На земљи, куд си случајношћу бачен? Мислиш ли да ћеш, постав господаром Стање и Сила (варке!

Попа, Васко - КОРА

РАЗГОВОР Зашто се пропињеш И обале нежне напушташ Зашто крви моја Куда да те пустим На сунце Ти мислиш пољубац сунца Ти појма о томе немаш Понорнице моја Болиш ме Односиш ми дрвље и камење Шта ти је вртешко

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Посумњати у Милонова ишчекивања, значило би сумњати у себе самог. Зато рече после кратког размишљања: „А зар ти мислиш да ја могу чекати док се на твоје рибаре не излије благодат моје молитве Посејдону?

„Шта мислиш, брајко? - да примим робу коју нисам изабрао и премерио? Да ми подвалиш по свом обичају!“ „Ако хоћеш, господару, да

„Ти, дакле, мислиш да је материја првобитна, исконска, а да је духовна делатност из ње рођена“, „Да, тако ја мислим. Наше мишљење има

„Погледај ову дивну мирноћу мора!“, рече Демокритос. „То ти је верна слика праве среће!“ „Како то мислиш?“ „Ево како.

Демокритос га слушаше пажљиво, па га упита: „А како и чиме мислиш објаснити испољавање и дејство душе?“ „Није ми то сасвим јасно.

“ Кад Еразистратос оде, обрати се Хијерон Архимеду: „Како мислиш, рођаче, о овој ствари?“ „Ти си, краљу, био целог свог живота правичан владар; зар би могао да на основу непоузданог

“ Коперника спопаде бес, осети потребу да се са тим подругљивим разметљивцем обрачуна, па му довикну: „Мислиш ли, брајко, да сам пијан, па да смеш са мном да тераш шегу. Вараш се!

“ „Ах, оче! Ти познајеш бели свет, али не познајеш онај црни“. „Како то мислиш?“ „Одмах ћу ти рећи. Кад те хвали, језуита има својих нарочитих разлога за то и мисли само на увећање моћи и

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Да ме је ко тога часа упитао: — Никола, шта мислиш, има ли на свету лепше среће од твоје? — Ја бих му одговорио: — Човече божији, како да ти кажем, нико, нити је осетио

Само не знам да ли је Ростан замислио Сирана пре него што је Анатол Франс замислио опата Коањара. Шта ти мислиш? Студент без прстију скромно слеже раменима и насмеши се. — Не бих рекао, не знам ја не налазим.

И кад се познајемо онда не вреди да се лажемо, је ли? Кад знам шта у души мислиш зашто говориш друкчије? И ја сам једно вече рекао пред свима оно што носим у души, не баш све и то је оно што ме мучи.

И све друге не ваљају само она поштена. Она ни за једну није, вели, сигурна. А ти је гледаш, обрћеш, мериш, мислиш: деца, брука, развод кошта, да се жениш понова не иде, нема говора — и онда слегнеш раменима, зажмуриш, помислиш што

— Ама, ко мисли? Ти мислиш! Ти мислиш једанпут годишње, после сваке пропале офанзиве. Сетиш се онда деце, отплачеш пет минута, а после опет по

— Ама, ко мисли? Ти мислиш! Ти мислиш једанпут годишње, после сваке пропале офанзиве. Сетиш се онда деце, отплачеш пет минута, а после опет по старом,

Рекао би човек: све се бојиш да не дође крај овом рату. И ти ми нешто причаш, ти ми кажеш да мислиш. Иди, молим те. А ко те је кадгод видео да се забринеш, да се снуждиш, да си озбиљан као што приликује човеку, бога му!

Па сама одговори:.. — Јер не бринеш, је ли? Или си спремао нове, китњасте говоре са којима мислиш да ме оздравиш, да ме на силу подигнеш.

! — А ти, шта мислиш? Један сноп сунчаних зракова, пун боја, проби кроз прозор па задрхта и обасја пене од чипака. Она дубоко уздахну и

— Кажем ти, шта ти имаш да мислиш. Ти просто мисли само о себи. Ето молим те: ти просто мисли на себе. Да узмемо овај пример: не седи ти се код куће.

“ „’Оћу“, вели Ђорђе, „како мислиш да нећу, све ћу да ти кажем и остајем при што сам казао, да сам пред кућу седео и дремао, а кад сам погледао, а оно

Повукосмо се, понесосмо, заједно поред жбуна, лица загњурена у траву... Шта сад мислиш, побро мој, а? Кроз маглу у очима, зажарених образа...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Прекинуо је мијешање у авану и изазовно се наслонио на тезгу. — Добро, а што мислиш, која је моја Мама-Јумба, на примјер? — Не знам, немам појма. Требало би подробније испитати.

— Бпyће бих јој изљубио обе руке. И осјетио бих се одтерећен. И одмах затим рекао бих сам себи: „Гле, сад мислиш да си тиме платио све!” И смјеста би никао порив да јој то признам.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Како, зар је он... — Хе, мој синовче, зар би ти сад био у тој апсани са сокака, да ми није њега. Ти мислиш ја се шалим, кад што радим. Хајде ти спавај, а ја одох да вршим посао. В Свиће зора.

И ја нешто сад разбирам. Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. — Шта, да не мислиш на Ставру? — Јок. Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде.

Ти мислиш они у срезу не знају где ти дањујеш? — Знају, бане, сваки твој корак по селу, али им то засад не момаже, јер знају да

Такво срце не би се само покварило. Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако ? Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?...

— и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекујући повољна одговора. — Знам шта мислиш, синко. То не може. Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде.

— Баш то не волим, тешко ми да те гледам такву, па ми се по неки пут и не иде кући због тога. Шта мислиш, кад имаш свега и да поједеш и нако... — Шта си окупио једнако с тим јелом, као да сам ја код оца гладовала.

— Па, шта мислиш? — Хоће да те убије, то ти је. Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. — А по чему ти

Само ће те прво послати на коју масну похару, па ће ти ту бити крај. — А по чему ти то мислиш тако ? — Хе, по чему... по свачему! По његовим очима, по говору... по чему год хоћеш.

« — Јеси ли спремио какав посао ? Сад нам свима треба.... — Треба, истина је. Али како ти мислиш... као пре? — Сви бисмо најволели да ти кажеш шта је твоје, па да се зна чисто.

— Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. — А ти се одмах обрадовао — рече она гневно. — Мислиш остаћу једнако код мајке, па да ти се скинем с врата...

— Што ћу их тражити, кад још сад имам на сваки прст по једну!... Ти мислиш ја не могу живети без тебе.... Море с каквом сам се варошком ономад проводио, ниси јој ни за мали прст...

ено ти Мата и Вуја!... Као вели: како сам са њима учинио, тако ћу и с тобом.. А после?... Ти мислиш, вели, ја не могу живети без тебе... О-о-о- !...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Он одговори: — Ваш довијека остајем и за вас ћу мој живот дати. — Хе, — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?

Пошто се он врати и баба остане сама с дететом, онда му стане говорити: — Мој синко, ти мислиш да је овај човек какав мајстор као што су мајстори на оном свету. Није он опаки мајстор, него је ђаво.

Ако пијем, за своје новце пијем; а ти ако мислиш да ја немам новаца, пошто ћеш ми дати Стамбол? Цар, премда је знао да он нема ни паре, опет помисли у себи да га није

— Шути, будало, — одговори му отац — зар мислиш да ће из жива јагњета извадити џигерицу? Кад буде џигерица, биће и јагње.

— Јесам са свијем, осим са јаднијем јунцем. — Па шта мислиш с њиме? — запита поп, мислећи да ће га њему за укоп оставити.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И тебе с венцем. А туга се сплела У тајну жељу, пуну нежне таме, Која ти скрива лице све до чела, Под којом мислиш, непомична, на ме.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

- Ти, мали, глупави српски свињару, не мислиш ваљда да ти царски чиновник помогне у твојој лењости, ти говеђа главо?! - Извините - одговорио сам увређен у свом

- А, ти бунтовно дерле, зар мислиш да ћеш таквим одговорима заслужити бесплатну карту из Гензендорфа до Беча и натраг?

На то ми он рече: - Мислиш на Гавру, сина мога суседа Милутина. Он је почео да иде у школу када си ти напустио Идвор и давно је окончао своје

Ћипико, Иво - Приповетке

— Боље упри ! Мислио сам да си јача, — вели јој као у шали, па часом надода озбиљније: — Мислиш да ћу те штједети као јутрос?... Не знаш колико си ми досада јада задала!

— повика он изнебуха. — Или не знаш да си ми жена?! Не знаш колико сам се гризао у себи тебе ради!... Зар још мислиш на друге? Па се диже и, вукући је, потисне је у кућу — и за собом затвори врата.

— и, љутит, гони је од себе. — Бог с тобом, какав Павао? — подижући се вели жена. — Побудалио си!... — Нисам, ако и мислиш да јесам. Као велим: ко у вјетар пљује, на образ му пада. Али је превршило, — похватао сам вам крајеве...

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Црна као поноћ, златна као дан, Маћухица ћути испод росне вазе, У кадифи бајне боје јој се мазе, Мислиш: усред јаве процвјетао сан! 2.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете. Треба и пет и шест пута ићи на исти праг.

ЖИВКА: Па изговори!... РАКА: Јест', изговори. Мислиш ти лако је то. 'Ајд нека она каже десет пута: „Туре буре ваља, була Туре гура; нити Туре буре ваља, нити була Туре

ВАСА: Боже, Живка, како то говориш; па зар ти не мислиш мало да погледаш и на своју фамилију? ЖИВКА: Како да погледам? ВАСА: Тако, да је збринеш!

Па, напослетку, и преча му је фамилија од државе. ЖИВКА: Ама, зар ти мислиш, бога ти, да ја целу нашу фамилију узмем на врат? ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много.

ЧЕДА: Зато да се тргне, да се опамети за времена. ДАРА: А мислиш ти да ће то што помоћи да све буде друкче? ЧЕДА: Ја се надам, јер како је ова брука одјутрос букнула по Београду,

ДАРА: Сиромах отац! ЧЕДА: И мени га је жао, али за све има да благодари својој жени. ДАРА: Па како, зар ти одиста мислиш да би отац?... ЧЕДА: Не мислим, али је врло могуће. Компромитован је, а то може повући непријатне консеквенце.

ЖИВКА: Како мислиш? ВАСА: Па ако је уредник жењен, он је својој жени извесно казао ко је писао и онда треба распитати која је госпођа

ВАСА: Не знам. ЖИВКА: Нико други него госпа Ната. Руку бих у ватру мет'ла, ако то није њено масло. ВАСА: А што мислиш да је она? ЖИВКА: Па преотела сам јој онога. ВАСА: Кога си јој преотела? ЖИВКА (тргне се): Онако, де...

А то не, хоћу ја да му судим; ја, разумеш ли? Што га снађе, од моје руке да га снађе! ВАСА: Па добро, али како, шта мислиш да урадиш? ЖИВКА: Протераћу га, тражићу још овога часа да се протера! ВАСА: Је л' у Ивањицу?

Чекај, шта сам оно хтео да ти кажем? Ах, да! Замисли, сазнали смо ко је писао оно у новинама. ЧЕДА: Е? ВАСА: И шта мислиш ко је? ЧЕДА: Ко би то могао знати? ВАСА: Ти! ЧЕДА: Та није могуће? ВАСА: Јесте, ти! ЧЕДА: Ко би то рекао?

ВАСА (долази из собе). Оде ли ти та? ЖИВКА: Оде, море, али ми наслути. Шта мислиш ти, може ли то одиста да се деси да онај да оставку? ВАСА: Па... како да ти кажем... и могло би.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Црногорци, Личани, брђани уопште, дошли да покају прошлост и да се и мени подсмехну. „Забога, није Косово то што ти мислиш, пријатељу! Ево, живи смо још, те како!..

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

То ти не знаш, луда млада, Сад ти рекох, знај! Ако мислиш да те варам’, А ти покушај. Оно момче давно чека, На то навија; Мене шаље да му будем Проводаџија“.

И од тог мораш помоћи да тражиш! Мука ти додија па полетиш мрежи, И у томе зверу мислиш наћи брата! — „Имаш ли срца!“ — Он се накостреши. „Шта ће ми срце? — Мени треба злата!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: То те је научио тај твој уја и други њему подобни; но ја теби кажем, девојко, учи се по моди говорити ако мислиш да останеш моја кћи. ЕВИЦА: Мени је уја... ФЕМА: Опет она уја?

ФЕМА (подбочи се): Молим те, кажи ми, с ким мислиш ти да говориш? ВАСИЛИЈЕ. Зар ви нисте Фема, покојног мајстор Пере опанчара жена?

ФЕМА: А шта ти ту уздишеш? Паорентино, повела си се за којеким, па и не гледаш шта је нобл. На мене гледај, ако мислиш да штогод буде од тебе, а не на којекакво ђубре. ПОЗОРИЈЕ З. САРА, ПРЕЂАШЊЕ САРА: Службеница, службеница, како сте?

САРА: Шармант! ЈОВАН: Бре, ако он не смрси и Финески врат, да нисам који сам! ФЕМА: Мислиш ти да је он гурбијан као ти? ЈОВАН: Ајде, видићемо.

ПОЗОРИЈЕ 9. БИВШИ, МИТАР МИТАР (Феми): Несрећо и погани, имаш ли памети? Шта си наумила с кућом? Море, мислиш ли ти остарити? ФЕМА (метне мараму на нос): Ух, опет ми дошао, да ми смради нос.

— Моја Фемо, стиди се, какво си друштво изабрала! ФЕМА: Ја не могу бити паорка као ви. МИТАР: У чему ти мислиш да си боља од нас? ФЕМА (покаже му сат): Ко још ово носи? То се зове ноблес, а не прати судове.

Краков, Станислав - КРИЛА

из Србије нема... На лицима се живост отромила. Поседали су. — Ништа, ништа... да ли живе они?.. — Ха, мислиш жена те се сећа... — Ма ђаво са женом, али деца... Људи се будили. Враћали се у куће и залазили дубље.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Какав ћеш облик на се ставити? Према потреби гледај, удеси! Кô дервиш, хоџа?... Ил’ ако мислиш Просијак да ће боље пристати, Ти торбу о врат, штаку под паз’о, Па путуј, брале!... Само похитај!

Пази, Суљо!... (Гласно.) Невоља, бабо!... ’Ма каква је? Јер ако мислиш до паше доћ, ја му морам све по реду јавити... Да те није старац напустио?...

Дете ми враћај, вуче грабљиви! Ти си га заклô оштрим зубима! Или порицат мислиш истину? Та, ено, пена крви његове По уст’ма ти се лепи поганим! СУЛЕЈМАН: У памет, бабо!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

А ко је тога низама дотерао амо? Мислиш ваљда дошао је сам добровољно? Хе, не, њега су регрутовали, натоварили на бродове, одвукли у касарне, натакли му

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

пита, Је л’ на земљи, ил’ у рају; Мислећ’ на те, кад ми душа Грли, љуби света оба, — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у то доба?

руке дигне, Заједно нас благосиља — Од суза се море диже, Ми пловимо по таласу — Мила ружо, душе душо, Шта ти мислиш у том часу?

Добро дошло, чедо моје, Ако ти се пише, Да ти живот своме роду За слободу дише. А зло дошô, ако мислиш Животарит’ гњило; — Кукавица има доста, — Нигде их не било!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— И мислиш, онда ће Му бити слатко кад умире... — Опет ти! Па ако тога не би било, онда никакве разлике не би постојале између

Кажу, није био погодан за позадину, јер је имао чврсту кичму... Ја, сунце им њино, јеси ли видео? — Не знам на шта мислиш.

— онда погледа мрко Бору: — Ти замишљаш да сам ја аутомат... Мислиш ли ти да је ова моја кућа бугарски ров. Или сматраш, ако си на положају, па ти се може — он се развика: — Е, хеј, ово

Бора скочи. — Пази га... Уплашио се... Ха!... Знам ја, иако м-мислиш да сам пијан — он се унесе у лице ветеринару. — Јес’... А, ш’а кажеш... невини људи страдали...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Доћи ће, мислиш? — „Не Знам те”, рећи ће. — Редак у Невољи пријатељ. — Веруј у Творца, и Добродетељ љуби; она је верни ти Свуд содруг

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Где су витези? С мачеви голи да јој потисну С темена ропског — покров мртвила?... КАП. ЂУРАШКО: Па ти кô мислиш Ми смо браћа та? БОГДАН: Ми, — а да ко ће бит?... БОШКО: Ми смо, Ђурашко, ми!

ЈЕЛИСАВЕТА: А! О, сирота! КНЕЗ ЂУРЂЕ: А зашт’ сирота? За алем овај? Зар од алема мислиш то је сјај?... Суза је раје то, рајин уздисај!

Ил’ мислиш не знам ја — и не зна род Шта нам та змија твоје љубави У отрованим спрема грудима? Мислиш да нисмо чули шта ће таст

Ил’ мислиш не знам ја — и не зна род Шта нам та змија твоје љубави У отрованим спрема грудима? Мислиш да нисмо чули шта ће таст?... Па није л’, Ђурђе, све то поруга? Не ругаш ли се гробу мајчином?

Ил’ мислиш не смем ни запитати: Шта се то ради?... Какви савези?... Куда нам децу мислиш шиљати? Зад нас још није доста пропало

Ил’ мислиш не смем ни запитати: Шта се то ради?... Какви савези?... Куда нам децу мислиш шиљати? Зад нас још није доста пропало По висовима овим каменим, Већ и авети сиње пучине Зар нашом крвљу мислиш

Зад нас још није доста пропало По висовима овим каменим, Већ и авети сиње пучине Зар нашом крвљу мислиш појити? А Босна плаче — плаче Србија, А Херцеговина, та сестра наша, Чекајућ жртве браће слободне Са сваким даном

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Не чуј, вило, не преузми гласа! — Е, људи, баш 'нако по старинску! — чуди се котлар. — Да шта ти мислиш? — продера се Симеун. — Кад сам стигô у Мајдан, мртво све кô гробље. Ниђе никог!.. Паче није! Нијесам још био стигô...

Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон. Зар ти, болан, мислиш да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Зна то Давид, зна. Немој мислити да не зна!

Судац: Добро је то и лијепо све, Давиде, али јазавца тужити! То... то... Давид: Ти мислиш, главати господине, ђе сам ја рођен за турског суда да не знам данашњег реда. Знам ја данашњи ред, знам.

“ „Јесам. Тужићу га што се даље и теже море.“ „У који мислиш суд?“ „Па ја млим, жено, у окружни, јер је штета велика.“ „Ето, Бог те не убио!

Јадна ти твоја наука и знање!“ „Чекај, жено, научи ме, слушаћу те. У који ти мислиш суд да би требало или?“ „Најприје 'ајде доље у 'нај наш, мали сељачки суд, будало једна будаласта!

Како ти можеш, божји човјече, тужити јазавца? Давид: А како ти мене јопе' мореш тако питати? Зар ти мислиш, болан, да ја не знам да овај ваш цар има за свашто закон? Знам ја то, знам; добро ја то знам.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

О, мислиш ли, можда, постоји Лепота Далека и чудна, непојамна ником? Блудећи је тражиш стазама живота, Очајно је кличеш својом

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Не може му министар ништа, мањ да га истера из службе. Али и да га истера, мислиш мари он? Скрцкао је тај парицу, па му се може и без службе. Седеће годину-две и даваће паре на зајам сељацима.

А? Дај овамо ту депешу! (Ставља је на длан и узноси као да би хтео да јој одмери тежину.) Шта мислиш ти, господине Вићо, колико је тешка ова депеша? ВИЋА: Боме!

ВИЋА: Боме! ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи. Шта мислиш, господине Вићо, шта носи ова депеша? ВИЋА (слеже раменима). ЈЕРОТИЈЕ: Носи класу, господине Вићо, класу!

ВИЋА (буни се): Па, оно... ЈЕРОТИЈЕ: Оно јест, сумњиви су, зато што не мислиш да му платиш. А не мислим ни ја, ако хоћеш право да ти кажем.

(Пауза, шета.) Е, па, де сад, кажите ви мени, господо, како мислите ви да поступимо у овој прилици? Шта, на пример, мислиш ти, господин-Жико?

Ја не мислим ништа! ЈЕРОТИЈЕ: Како не мислиш? ЖИКА: Ухватила ме промаја, а мене кад ухвати промаја, не умем ништа да мислим.

МИЛАДИН: Па... дошао сам за правду, господине! ЖИКА: Дошао за правду. Као да сам ја пекар па печем правду. Ти мислиш тако то, дођеш само на тезгу па: дај правду, а ја отворим фиоку па: извол'те, молим лепо! МИЛАДИН: Па ја велим...

МИЛАДИН: Па то, знаш, ја и мислим. ЖИКА: Шта мислиш? МИЛАДИН: Да удариш малим прстом. ЖИКА: А, то би ти хтео? Па знам те онда, тицо, и зашто си дошао.

Ал' ја највише на тебе рачунам господин-Жико. Рекох, ако те као човека замолим... ЖИКА: Е, мој брате, ти мислиш то тако, да ме замолиш. Је л' тако радиш ти у твом дућану?

Сипај у лавор хладне овде, седни мало па ће да прође. Практикант си, брате, па мораш и да трпиш. Мислиш ти, ја, кад сам био практикант, да нисам патио? Још како!

Дете једно од киле меса па га чекаш девет месеци, а ти би хтео да ти твога грмаља из Трбушнице дам за три дана. Ти мислиш правда – то је тако, узбере се као зрела крушка.

МИЛАДИН: Па ја као мислим... ЖИКА: Ама, шта имаш да мислиш? Позвао сам те овде да будеш грађанин, а кад си грађанин, онда нема шта да мислиш!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

О, мајко, мајко! О, мила сени! Откад те, мајко, нисам видео, Никаква добра нисам видео... Ил’, можда, мислиш: „Та добро му је, Кад оно тихо ткање не чује Што паук везе жицом тананом Над оним нашим црним таваном!

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Младен се осмехну. — Зашто? Зато што си луда. Што мислиш да се све једе што лети. Шта му фали? Идеш у пуну кућу, кућу богату. Он јединац, миран, добар, на рукама да те носа...

Ћипико, Иво - Пауци

Што мислиш, а? А ви радите увијек на вашу, по турску ... А што ти је са оном несретницом, Цвијетом? Кажу ми да иде калуђеру да нау

— и оде. Родитељи остадоше замишљени, као да о нечему премшпљају. Стара наједном изнебуха упита Илију: —Што мислиш, кад ће се повратити? —Тек је пошао, — одврати мирно Илија.

—Али има још једна, — опази старјешина. —Требаће наложити велику ватру око мртваца, да омекша... Што мислиш, укочио се, а око њега све смрзло ... Не попушта ово вријеме тако лако: видићеш муке док га испружимо...

— Што мислиш, биће ти тешко?. Зар нећеш моћи одољети? —Да, тешко је то... — одговори жена. —Знам да јест! ... Али, зар мислиш да

Зар нећеш моћи одољети? —Да, тешко је то... — одговори жена. —Знам да јест! ... Али, зар мислиш да је теби самој тешко прегорети се? ... Да знадеш како други трпе!

Јеси ли забиљежио? . Газда, не дижући очију са књиге, одговори мирно: —Што, зар мислиш да крадем? —Не велим ја то, али мени је криво. .. —Сви сте ви једнаци... И други тако веле кад треба враћати.

И махне руком, као да се нечега брани. — Дакле, што мислиш? — дигнувши главу, трже га из мисли господар. —Чудо тражиш! —Своје, брате. —Нека је и твоје... али чудо!!

— говори му у сузама, и учини неколико корачаја. — Не иди! — успротиви се он. — Мислиш да је мени лакше? — и обухвати је руком око паса.

— Била је ноћ, — муцаше Јосо. — Нисам мога добро видити. Ма река сам прошли пут; чини ми се да је он! — Дакле, ти мислиш засигурно да те је он напао, — упаде у ријеч замјеник државног одвјетника. — Биће. — А би ли се заклео?

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Ал' сад пази што ти велим, Ја одговор одмах желим, Ил' ће с тобом бити јад: Шта ја, оче, мислим сад?„“ „Ти сад мислиш: поп се зноји, А пред тобом свињар стоји; С опроштењем нек се зна: Код абата служим ја!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

„Шта мислиш,“ запита ме мој пријатељ „хоће ли нам икада поћи за руком да ову нашу малу Земљу, коју авион може да облети за који

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ред је по обори, Чисто све у кући, Мислиш гледајући Господски су двори, Мило моје село, Буди ми весело! У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Жалила си ме као свога рођеног. А то што си ме жалила, то ме је и убило. Мислиш ти, нисам ја бежао од тебе? Колико пута сам одлазио. Због моје песме, бекријања.

При крају певања Јусуф бег се обраћа Решид-бегу. ЈУСУФ БЕГ Шта тако дубоко мислиш, Решиде? РЕШИД БЕГ Гледам како река подлокала Васкину башту. Плот, око ње, сав се нахерио.

СЛУШКИЊА (и не слушајући га): Та остави!... Него, цео дан ту седиш и истежеш се, па зато можеш о томе и да мислиш. ЈОВАН (прекида је показујући на Парапутину кућицу): Та цео дан бих волео орати и копати, него што морам на њега

МИРОН (узрујано): Да, да... Не мисли! не мисли! И не треба да мислиш, да не би због тога дошла себи главе, полудела... Улази Арсеније.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

А увуку се, а истуре се. И кад се увуку, мислиш прождрло их нешто и неће више изаћи, кад ево их опет, и сад ти се опет чини да расту и све су дуже и сад ће тебе

Једне вечери, поведе он разговор са женом о том будућем миразу. — Шта мислиш, да ли да купимо оно Шнорово имање? Један Шваба би нам се скинуо с врата. Скупо јесте, али је лепо.

Видиш по датуму да су дошла једно за другим, а ти си лежала. Пише, да ми даш, колико мислиш, као мој мираз, сестра сам ти, каже, и да онда идем код ње у Трст.

— Е, сад ми је јасно. Шта је инжењер, знам. Добро. А сам ми реци искрено, шта ти мислиш, ти, без жупникове главе? — Ја сам мислио да учим латински и грчки у Бечу — тамо су чувене катедре за то — и да онда

Или је Павле чудак, или је у њему неки велики дар, па се мучи како ће изаћи на свет... Како ти мислиш? Хоће ли од њега бити велики човек? — Бранко ћути. Милан још једаред покуша да добије одговор, и учини: „Хм?

затегнут у сваком дамарићу, питао је тих дана Павла о Бранку тачно оно што је мало раније питао Бранка о Павлу: — Шта мислиш, Павле, хоће ли Бранко једног дана бити велики човек? — А Бранко једног дана устаде здрав, изађе из мутне зоне!

Доста је школовања и студија! Свршио си! Нико ти не брани да и после читаш и радиш, али треба да мислиш да и зарадиш. Стипендија ти иде још само пола године! Шта ћемо онда? Париз, Рим, Париз, само то чујем...

— Можда има и нешто друго — вели тихо један чаршиски Грк. — Ванбрачна деца? то мислиш? — Ти одмах у грчки специјалитет, иако младић, кажеш, није Грк...

— А шта мислиш ако би се десило да ти и ја истога дана умремо, а остане сандучић с новцем — чији је тај новац? Сабијали смо у њега

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

»Мамо, шта радиш ти?« Предем мајки. »Ти не предеш, ти само мислиш да предеш.« Ја мислим мајки да си ти луд. »Да, да, ти само мислиш. Овај је свет идеализмус.

« Предем мајки. »Ти не предеш, ти само мислиш да предеш.« Ја мислим мајки да си ти луд. »Да, да, ти само мислиш. Овај је свет идеализмус.« Со тим устаје и ода по соби што брже може.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Том приликом сам је озбиљно запитао: — Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац, ако те запросим? Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три

Чиновник? Одиста примамљив позив. Захтева се да не мислиш и зато добијаш уредну месечну плату. Довољно је знати превити табак и превити леђа; имати високо мишљење о своме

— Па, брате, држава те је школовала па је право да ти она и плати то твоје школовање. Не мислиш ваљда да ова твоја диплома има какву вредност за заложну банку или, можда, да представља какву вредност која би се

— Могу бити и министар. — Можеш, ама и то ти не вреди ако се не научиш да сечеш кесе. Мислиш ти: тако се то пролази кроз живот са универзитетом и са песмама.

— објашњавао нам је каплар. — Шта би онда радио г. мајор кад би сви ми мислили? Имаш да слушаш, ето ти, а не да мислиш! Не зна човек уопште шта да ради на крају крајева у животу: да ли да мисли или да не мисли.

У школи ти кажу: „Учи се, синко, да мислиш, јер тешко теби ако уђеш у живот а не знаш да мислиш!“ А кад свршиш школу, ти ступаш у војску, кажу ти: „Немој

У школи ти кажу: „Учи се, синко, да мислиш, јер тешко теби ако уђеш у живот а не знаш да мислиш!“ А кад свршиш школу, ти ступаш у војску, кажу ти: „Немој мислити, ниси дошао овде да мислиш!

“ А кад свршиш школу, ти ступаш у војску, кажу ти: „Немој мислити, ниси дошао овде да мислиш!“ Ожениш ли се, жена ти каже: „Моје је да живим и гледам кућу, а твоје је да мислиш!

“ Ожениш ли се, жена ти каже: „Моје је да живим и гледам кућу, а твоје је да мислиш!“ А држава, опет, отера те на две године тамнице зато што си мислио.

Кад си обукао униформу и престао да мислиш, ти си онда војник, и стављају те у фронт, где те прво уче равнању. Томе равнању, на које се у војсци врло много

— Ти одслужиш рок и одеш кући, али опет си војник. Немој ти да мислиш да те војска избрише из свог списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка кад год отаџбини затребаш!

Отишао сам мирне душе и умирених живаца, али, што рекао онај каплар: „Немој ти да мислиш да те војска избрише из списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Не дижући главу, потпуковник Петар погледа преко својих густих обрва капетан-Вељу, па ће рећи: — Мислиш... Хм! — он махну одречно главом.

Налети руља Бугара на један наш истакнути положај, упаде у ровове и наши нагло стрчаше са брега. Мислиш да су се распрштали... Боже сачувај!...

— Ама то је моје предосећање... Ето замисли... закључимо сада мир и хајд’ кући. — Зар ти мислиш да је то добро? Онда отпоче разговор. — У историји света овакав случај не постоји. — Протерани су Јевреји...

— Али није тако! — упаде Живадин ратоборно. — Чекај, молим те... Дакле, нека је баш тако. Тако мислиш ти, тако и ја и сви остали. Сви ми волимо Момчила... Али ако тако не мисли командант? — Како!... Бесан је био!

Разместисмо наше ствари и легосмо одмах, колико да одморимо тело. — Побратиме, шта мислиш кад би се овај кревет сручио на тебе — пита одозго Душан Луку, који је лежао под њиме.

— А побратиме, шта мислиш, када бих ја овако дигао ноге, па те избацио из твог кревета! И Лука подиже ногама душек, који је висио на каишима, а

— А да ли су колики? — пита потпоручник Средоје. — Па... отприлике као коњ — упаде капетан Душан. — Шта мислиш, побратиме, и ти си их видео? — обрати се Душан Луки. — Тако... можда нешто мало већи. Али дају се лако дресирати.

Затим се наслони на јастук и дохвати кутију са цигаретама. Лупкајући цигаретом о кутију говорио је: — Мислиш?... А ја бих теби саветовао да направиш комарца од злата, па да га забодеш у машну кад обучеш „цифл“. Мој брајко!...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

да нема више могућног повратка, чак ни по преживљеној катастрофи и разочарењу, чак ни на довршење младости - на које мислиш да још увек имаш права и које да ти је остало.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— узвикнуо је једва долазећи до даха, а један охоли млади мрав насмејао му се у лице, упитавши: — Мислиш ли да ти једини имаш очи?

Погледај камење пред њиховим леглом. Видећеш да има људске очи. Само њих су им вештице оставиле. Мислиш ли да си једини који је извору пошао? — Не мислим! — одсече Варалица. — Скрати причу. Знам да на гозбу не идем.

У травама, у лишћу, жаби, звезди, зрну прашине, сунчаној зраци. Пажљиво гледај, не могу ти побећи, јер ме чекаш, јер мислиш о мени. Зар не видиш да и облак у небу има мој лик?... — собом проструја смех малог госта. — А сада устани и пођи!

— подиже Месец врх обрве. — Како да знам која је твоја? — Моја је најнежнија, најломнија. — Мислиш на ону којој у грудима нешто куца?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује... ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо. СТАНА (уплашено): Мислиш зар и за оне свилене хаљине, што причају да јој дао? (Ватрено): А није тако, Васка!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

која је завршена најдаље у ИВ веку нове ере, налазимо веома занимљиво схватање о небеском и земаљском царству: „Ако мислиш на своју дужност, не треба да се плашиш, тако је говорио Кршна јунаку Арџуни јер за једног витеза не постоји ништа

налазећи се брзо један за другим у истом повољном положају, упућују — као да се лоптају — један другоме: „Што сад мислиш, чему ли се надаш?

је моја данас љуба, љуба моја, ал̓ је шћера твоја: срамота је и мене и тебе; но мој тасте; старац Југ-Богдане, мислиш ли ме мртва пожалити, пожали ме док сам у животу.

А кад види ага од Рибника да ј’ Ивана с коњем раставио, врати вранца натраг на Ивана: „Што сад мислиш, Сенковићу Иво? Што сад мислиш, чему ли се надаш? С добрим сам те дором раставио; већ предај се, Сенковићу Иво!

Што сад мислиш, чему ли се надаш? С добрим сам те дором раставио; већ предај се, Сенковићу Иво! Робом икад, а гробом никада“.

Паде вранац и притиште агу, насмеја се Сенковићу Иво: „Што сад мислиш, аго од Рибника? Што сад мислиш, чему ли се надаш?

Паде вранац и притиште агу, насмеја се Сенковићу Иво: „Што сад мислиш, аго од Рибника? Што сад мислиш, чему ли се надаш?

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Кад се Јованче предвече вратио из Гаја, Стриц га пресрете на пашњаку. — Шта мислиш сад? Паприка је љући од праве паприке, пребиће те кад сутра дођеш у школу. — А ја зато нећу ни доћи. Стриц само зину.

— Како ли само тако брзо до тебе стиже тај глас, брже него ја сам? — Па куда онда мислиш? — А би ли ти пошао са мном на једно мјесто гдје неће бити туче и батина? — лукаво зашкиљи Стриц. — Ево ме одмах!

— Их, да сам на твом мјесту, ја више не бих учитељу у руке. — Богме и нећу! — плану пргави Мачак. — Па куда онда мислиш? — Смислићу нешто код куће, на тавану. Ја се увијек горе завучем кад нешто смишљам.

— Казаћу код куће да сам ноћио у млину. Мачку се није враћало самом кроз шуму, па поче да га страши: — А зар не мислиш на вука? — Нек на њ мисли магарац — прогунђа уморни Стриц. — Изрека вели: ујео вук магарца, а не: ујео вук Стрица!

— А шта ћемо с Николицом, он је мален за заклетву? — сјети се Стриц. Дјечачић се нарогуши. — Шта, ти мислиш да ја не знам ћутати?! Дабогда цркли и ја и Жуја, ако ријеч прословимо!

— Морамо још данас нешто смислити — забринуто рече мали харамбаша и зовну на страну Лазара Мачка. — Шта мислиш, мајсторе, би л сада ваљало казати за пећину, па да се сви тамо сакријемо? Мачак одлучно занијека главом.

Стриц мало поћута па опет живахну: — Шта мислиш, шта ће Николетина радити с оном пушком? Сигурно ће се сакрити негдје у Гају па ће пуцати, а? — Неће, чуло би се.

— Их, зар ти мислиш да бих ја издао нашег Николетину? — бунио се добродушни Стриц. Два дана касније Јованче и Лазар Мачак договорише се

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Ти се на овом грешном прокурватом вилајету држиш, халиш се и башиш, поносиш се и дичиш, мислиш да ћеш тако сит и накићен у рај отити, штоно би ти повише од оних ваљало о спасењу знојити се.

А не то што за ме мислиш. Више ти не умим што известити, та ја из мога ми јоште детињства омрзла сам на то телесно каљање погано, нити и следа

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

! И ја му зборешем, ама ме ич не слуша!... „’Ајде, вика ми он, ћути си, Доке! Тебе ти ласно, рече; ти си мислиш да се саг ласно може да ожени, да ми је мен’, рече, ласно невесту да нађем како теб’ што је ласно шишенце ракијке да

— Ама, ја веће видо’ мој к’смет и срећу сас теб’!... вели му мати љутито. — Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш? Ја сам си проста жена па се ич не разбирам и не знајем овај сагашње...

Или опет тако ради у дућану, а посао навалио као никад; ради, удубио се у посао, мислиш и на ручак ће заборавити при тако силном послу, па се заборави тек и запева тихо и полако: Синоћке те, леле, видо’,

Време промињује... Треба веће да се жениш... Мајка ти не може саг ласно хизмет да ти чини... На мајку треба да мислиш, дете! — Па ће се женим... — Е, што чекаш?... Искаш паре, мираз?!... — Јок, чорбаџијо, девојку си искам!... „Мираз“.

— Припрети му и самим владиком. — Мори, при деда-владику ћу искочим на давију. Како ти то мислиш?! Зар да скудиш девојку, па да си капче накривиш?!