Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Купи ми га лудо-младо, лудо-младо неженето, на Петраћа — ете, рече — млàт Митанча!... та те, рече, максуз потражи’, чорбаџи-Петраки, да ти рекнем.
— Лелее, тугоо! — узвикну Јевда сва преплашена. — Црна Персо, што ти се оди дете напраји! А Митанча — што напраји? — Ешек! Што ће праји?
Мислио и мислио Мане, док се напослетку не сети Митанча Петракијевог, познатог већ читаоцима из главе пете. То му је из детињства добар друг, иако нешто млађи од њега.
Зато Митанча још једнако нетеже и тавори с оном малом платом и, да га мајка кришом не потпомаже, било би зло н наопако.
Њега се, дакле, сада сетио Мане, а сетио се још и тога да Митанча ужасно мрзи чорбаџи-Замфира, јер је овај подстрекивао чорбаџи-Петракија да онако уради са сином, а и сад га још
Као крвни непријатељ чорбаџи-Замфиров, Митанча је добро дошао сада Ману: да се сложе и слошки да нападну на заједничког им непријатеља.
Тада се једва једном разведри и сину лице Зонино. За другог кандидата за девера лако се погодише. То је био Митанча, чорбаџи-Петракијев син, и читатељима већ добро познат из ранијих глава.