Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Ту је млого наши̓ најбољи̓ момака погинуло, као: неки Митар Миличанац, врло богат трговац; Станко, мога оца пандур из Платичева сремскога, који је код нас са женом у кући био и
трговац; Станко, мога оца пандур из Платичева сремскога, који је код нас са женом у кући био и добро се обогатио; неки Митар Цинцар, у мог оца хану на Палежу ортак, био богат и јунак; и прочи̓ млого је изгинуло до мрака.
Али неки наш мали буљубашица, Митар Мањеница, брат кнеза Пеје из Забрдице, кога је Фочић окнежио када је мога оца посекао, и који је Пеја са Јаковом и
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И хођаше зло проћи да не наиђе чича Митар из доњег краја, онај што плете кошнице, с две кошнице што их је у потоку негде горе оплео, па једну натукао на главу,
Трајао је испит у среској канцеларији читавих петнаест дана. Испитани неки ђаци, испитан Живадин, испитан Митар и остали сведоци; донесена и придружена актима и јеина и попова чита.
је он у винограду, бежећи од града, заборавио, те је бујица снела у поток а деца нашла — што потврђује и сам Живадин и Митар, који је попа гологлава стигао и набио му кошницу на главу да га град не убије.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— запита ме Игњат ћурчија, који у тај пар прође. — Тако! — кажем ја. — Да није болестан Митар? — Није — кажем ја. — Отишао, ваљда, некуд? — У село — рекох ја, па побегох у авлију.
Поп Митар повуче нашег попа за мантију. Владика се слатко насмија. — Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти! Таки мени и
— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти! Таки мени и требају! Кад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа: — Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?! — Да како ћу? — рече наш поп.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
је неко из вица, чега ли, назвао Погача - видех Атамана како се приближава својим гегавим ходом вукући Миту Попару. Митар је из мог разреда, али се не миришемо баш богзна како, јер он за мене на састанцима изјављује да сам проблем, а ја за
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
не, има он већ своје људе, који му неће јако замерити баш ако и сазнају; то су његови свакидашњи, знаш Јова опанчар и Митар абаџија, и такови пургери.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
ЂАВОЉИ КУРШУМ – А стари Митар? — упитах. — Како је он? – Како? Ђавоље! — рече старац. — Погинуо прошле недеље... – Од чега?
« С времена на време, када се изгубим, долазим у ову кућу да се поново пронађем. Стари Митар је, дакле, погинуо, порушивши до темеља све балистичке теорије о дужини путање једног метка.
« Три дана су путовали до Дервенте. Митар је лежао на слами и гледао свет. Свет је био голем. Причало се да је њихова нова земља с ону страну реке и да ће их
Само понтонски мост, преко кога се преливала ђавоља река. Све у свему, до своје земље Митар је путовао двадесет и два дана и исто толико ноћи. Село је било ђавоље, румунско.
Дјеца ко дјеца! Срећа им се усмрдјела!« И куршум у Митру путовао је исто толико дуго. Митар је пушио »шкију« и мислио како је живот ђавољи, ништа — он ће, ето, умријети једнога дана, закопаће га и ожалити,
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
приповетком Зека капетан, и у току шездесетих година дао још два огледа исте врсте: Спомени из Срема (1864) и Сердар Митар (1866).
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
му од прве супруге ЈЕВРЕМ, пензионирати официр — Максимов брат НИКОЛА, рукодјелац — Максимов брат МАГА, Николина жена МИТАР, кум Максимов СВЕТОЗАР, писар и Софијин сродник ДЈЕЈСТВО ПРВО (СОБА КОД МАКСИМА.) 1.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
МАРКО: Јесам; откуд ви то знате? АЛЕКСА: Молим. Ваш се дед звао, ако се не варам, Милутин. МАРКО: Митар. АЛЕКСА: По обичају: тако обично тепамо деци, и ако је Јоан, зовемо га Јоцом, Јоцком, Јоциком и тако даље.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Не, не, Ви боље читате, — брани се ћата. — Дијете, дај учитељу још један полић, па нека нам чита, — вели газда Митар, који се више од свију заинтересовао читањем. — Читај, учо, нека види овај свет каквих поганаца има међу нама...
— рече господин Бурмаз после дугог ћутања. — Тхе, шта велимо?... да важе мацке, ја бих ти сад казао, — поче газда Митар, — а овако не знам. — Да сви слошки устанемо, па прво да нађемо тог лолу, а после већ ти знаш како ћеш му судити.
— Сутра је мора послати. — Да ли је већ почео? — рече неко. — Ја рачунам да ће он то ноћас, — вели Митар. — Не може дању због ларме. — Море остаде човек да пише, — вели поп. — Шта ви говорим ја. Ми се готово запрепастисмо.
У једно време бисмо готови да окривимо учитеља, али поп и Митар устадоше тако енергично у његову одбрану, да морасмо ућутати и тражити у мислима другога, на кога бисмо бацили анатему.
— Па кад га вцдиш, брате, 'нако у друштву, — вели Митар, — рек'о би да је анђео. И после тога, он почитује капетана к'о год и ми...
И ту се Митар први досети. Он поче неки општи говор о писарима, па после пређе на наше среске, и помену како су се морали данас
— поче капетан после неколиких увода И објашњења. — Е посветила ти се, само ако си га добро опаучио, — вели Митар. — Биће копрцања, не бери бриге! — Бога ти, како си му казао? — пита га чича Ђорђе. — Море, зар ти ја све памтим.
« — Е та ти ваља; то си му истину казао, — вели Митар. — Ја. После већ кажем: што непознати дописник вели то и то, одговарам му да је то лаж и клевета, иза то ћу га тужити
— истрча неко с питањем. — Хм, да видим... тек нек се и он уплаши. — Е, ваљано! Па шта му још каза? — и ту Митар крупно опсова. — Море каз'о сам му много; каз'о сам му... хм... ко ће то све да упамти. Кажем ти... 'нако...
— Ако, ако, нек има што више; само јеси ли и писмо накитио онако... — вели Митар. — Хе—хе—хе... дабогме!... званично!...
Ко вас оно 'нако обрука? — Шта, читао си? вели Митар. — Јесам, брате, па не могу да се начудим. Оно се ником досад није десило. — Како ником, болан!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
у гласу Маркову — а он је тамо око куће викао, псовао, претио, што су сви отишли, особито што је отишао стари деда Митар, Арса и Стева — у том његовом вајкању, претњи, звучи и страх, страх, што су га оставили самог.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
“ Митар је наш, не мари! — Рекла домаћица, кад је дошао комшија Митар па вечеру, па не хћела ништа више приставит’ него на намј
“ Митар је наш, не мари! — Рекла домаћица, кад је дошао комшија Митар па вечеру, па не хћела ништа више приставит’ него на намјерну, па тако више пута рекла ђе оп чује, те он једном рече:
— Е мој Ђурђу! — пасмија му се на то свети Митар. — Ти се све вријеме мучиш по пољу и скупљаш плодове, да ја преко зиме ништа друго не радим, већ сједим крај топле
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
физик; — у Панчеву: Др. Пеичић, физик варошки, и С. Врањешевић, трговац; — у Пакленици: Митар Вукотић, добростојник; — у Пардању: Ђорђе Петровић, парох; — у Фрањеву: Младен Маџаров, биљежник, и Петрачић,
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Пошао је Митар сместа да овај немили задатак изврши, па је, полазећи, самоме себи овако рекао: „Ако, вели, Митре, ову превелику
“ Десило се тако да се Митар у оваквој неприлици није разочарао, те му са оним потписима пође за руком да до нежељенога зајма дође.
И с тим, и са опасно болесним другом, кренуше за Београд да тамо последње и једино средство окушају. Одавно Митар Београд није видео и једва га је познао, толико се престоница била изменила.
Осетио је тада Митар да је то врло важан тренутак и таква прилика кад је ред да се са женом поздрави и опрости и да јој бар две-три речи
Однели су њу брзо и нечујно и са носилима изгубили се иза врата операционе сале, док је Митар остао у ходнику, па се ту на прву столицу као ствар срушио.
Седео је Митар на оној столици и чекао, док су му се минути чинили читави дани, па му се тешки капци затварали од страшнога умора,
Очајно се Митар отимао, бранио и напрезао да га неумитни сан не савлада, иако му се иначе силно наметало да мисли о животу што су га
Осећао је Митар тако нешто да ни сам, кад би га питали, не би знао да каже шта би и како би више волео да се сва ова многогодишња мука
Мало ли је он досад издржао и мало ли га још у животу чека да издржи! Осећао је, даље, Митар као да му се душа поделила на две равне части, па као она једна част или полутина налази да би много боље било да се
Али је то тежак и неиздржљив сан био, јер једва је из њега главу изнео. Осећао је Митар у самоме грлу као да му се од рођене женине косе неки бескрајно дуги праменови са густим медом измешали, те ову косу
Гута Митар као ни он не зна колико дуго ову страшну и необичну кашу, од које замало што се не удави и зној га свега пробија, кад
А ништа друго и није требао да му каже, јер је Митар добро знао шта то значи кад се неком с тим да је паметан човек обрати, пошто му је жена малочас на операциони сто
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
То би славно било !« — мисли капетан и даје знак оној тројици да стану на врата. Митар жандарм, одважан момак, стаде први, и по упуству капетанову покуша да види јесу ли закључана врата.
Двојица претрчаше преко прочевља и стадоше на врата собна, а Митар, видевши да се неко од спавача почиње дизати, притрча и притисну га озго. — Ко је то ?
— Ко је то ? — дрекну јак мушки глас и умуче, јер Митар напипа рукама уста и стеже их, па се наже на ухо Јову и прошапута му: — Да ниси писнуо!...
Јовове руке, којима се одупирао, клонуше, што је значило да се покорава и слуша. Митар одвоји један од конопаца, што их је за овај случај понео, па му веза и руке н ноге.
— Будан је... нешто шушка, јамачно се спрема... У исти мах зачу се неки узвик споља. Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: — Пазите! Жена се пробуди, за њом и деца...
Само испаде из онога дима нека прилика, паде на њега, стеже га и притисну целим телом... — Овамо !... — Викну Митар, притискивајући га грудима и стежући му руке... Попадоше на њега још тројица, четворица... начини се гужва, гомила...
А терет озго све тежи, све мучнији... Почиње губити свест... — Готово! — Викну Митар и устаде. Дигоше се и остали, само остаде на поду он, непомичан, непокретан... »Шта се ово враћа светло, слатко ?...
— Камо девојке? — викну капетан. Погледаше сви по дворишту. — Да није оно... — рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. — Она је, убијена!... — повикаше други. Капетан и Митар приђоше врљикама.
— рече Митар, видевши неку црношарену масу под врљикама. — Она је, убијена!... — повикаше други. Капетан и Митар приђоше врљикама.
њима лежаше Станка, обрнута лицем к земљи, савијена, као да се сама наслонила на лактове, па сакрива лице од некога... Митар је полагано преврте, погледа јој затворене очи, прислони ухо на груди, па стаде да слуша. — Чини ми се да је жива...
— Жива је, ради јој срце. Код кога су завоји? Види где је ударена. — Код Петра су завоји и стаклета — одговори Митар. — А, ево, у груди! ... — рече он, угледавши крв на десној страни груди. — Јадница, сумњам да ће преболети...
Капетан изиђе из собе. — Ево, Ђуро! — прозбори Митар, вадећи из хартије велику воштану свећу. — Знаш... први сам те ухватио, па сам ти дужан.
Ћипико, Иво - Приповетке
А Митар данас на цести с њима ради, па су начисту што га је к њима довело: обистинила се њихова слутња; није их ни за шта некол
—Тражиће разлога, — замишљен одговара старији. Уто к њима однекуда прилази Митар; погледа их испод ока и поред њих прође; збуни се, па кашљуца, и као мимогред пита их: „Еле, момци, како сте?
—Испричај све проту, — нука млађи брат Спасоја, кад је Митар одмакао. — Нема ту зла.. . бранио сам се...— и, угледавши неимара, вели живље: испричамо, видећеш, биће нам лакше!
Дотле пак Митар по погледима и кретањима браће досјећа се да се о њему води ријеч, па не губећи времена, стругне некамо.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
У Вршцу, месеца септемврија 1837. Ј.С.П. ЛИЦА: ФЕМА, богата удовица ЕВИЦА, њена кћи МИТАР, Фемин брат АНЧИЦА, служавка ЈОВАН, шегрт САРА, чанколиза код Феме СВЕТОЗАР РУЖИЧИЋ ВАСИЛИЈЕ ДЈЕЈСТВО И ПОЗОРИЈЕ 1.
Могу и ја какву моду изнети, је ли, Анчицхен? АНЧА: Јесте, милостива госпођа. (Запише.) ПОЗОРИЈЕ 8. МИТАР, ПРЕЂАШЊЕ МИТАР: Помози бог, Фемо. ФЕМА: И овај је дошао да ми смради нос.
АНЧА: Јесте, милостива госпођа. (Запише.) ПОЗОРИЈЕ 8. МИТАР, ПРЕЂАШЊЕ МИТАР: Помози бог, Фемо. ФЕМА: И овај је дошао да ми смради нос. (Метне мараму на нос, па се окрене огледалу.
ФЕМА: И овај је дошао да ми смради нос. (Метне мараму на нос, па се окрене огледалу.) МИТАР: Фемо, шта је теби? Шта си се нарогушила као патак? ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Данас имам једну особиту визиту.
Шта си се нарогушила као патак? ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Данас имам једну особиту визиту. Јокан, ауфшпонен. (Оде.) МИТАР: Шта је овој мојој сестри! Гди је Евица? АНЧА: У башти. МИТАР: Иди је зови. (Анча отиде.
Јокан, ауфшпонен. (Оде.) МИТАР: Шта је овој мојој сестри! Гди је Евица? АНЧА: У башти. МИТАР: Иди је зови. (Анча отиде.) Ког врага, ил’ је полудила или се чини. Какве су то речи: мико! мико! Канда краве ваби.
) Ког врага, ил’ је полудила или се чини. Какве су то речи: мико! мико! Канда краве ваби. ПОЗОРИЈЕ 9. ЕВИЦА, МИТАР МИТАР: Девојко, шта је твојој матери? ЕВИЦА: Ах, ујо, она канда није при свести, гледајте шта је урадила с кућом.
) Ког врага, ил’ је полудила или се чини. Какве су то речи: мико! мико! Канда краве ваби. ПОЗОРИЈЕ 9. ЕВИЦА, МИТАР МИТАР: Девојко, шта је твојој матери? ЕВИЦА: Ах, ујо, она канда није при свести, гледајте шта је урадила с кућом.
ЕВИЦА: Ах, ујо, она канда није при свести, гледајте шта је урадила с кућом. МИТАР: Ја видим промену, али не знам зашто; та ни шест недеља нема откад ти је отац умро.
Псује ме и грди што радим, него каже да се накитим, па да седим. МИТАР: О, слута једна, а је л’ она седила док ти је отац био жив?
А, другојаче ћу ја с њоме почети! ЕВИЦА: Грдила ме и ружила што сам била код вас, и што сам радила. МИТАР: Да шта, и тебе да воспита као што је она? Безобразница, видила оно мало крајцара, па оће да спири.
ЕВИЦА: Некаква госпођа Сара долази, пак је тако учи. Све кажу да нисам воспитана како ваља. МИТАР: Кад ниси воспитана, а ти ћеш ићи са мном. ЕВИЦА: Ја не смем, ујо, у вашу кућу улазити. МИТАР: Зашто?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Фарисејској дух живет шчастљиво, а смирен митар ненавистљиво, что он постојан и непреломан в словје живом, в словје живом.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Сахранили су га без опела, одмах у ту исту раку, људи који су је и ископали − Митар Питић и глувонеми Ждрака. Монаси нису хтели ни да дотакну његов леш, јер су нашли далеко одатле у траву бачено
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
48 ЈАКШИЋИ КУШАЈУ ЉУБЕ Пију вино два Јакшића млада: Јакшић Митар и Јакшић Богдане; а кад су се понапили вина, Јакшић Богдан Митру бесједио: „Јакшић-Митре, мој мио брајане, док ми,
да од бога нађе!“ Јакшић Митар брату бесједио: „Јакшић-Богдан', мој мио брајане, то је, брате, с твоје вјерне љубе, с Вукосаве, да од бога нађе!
Што рекоше, то и учинише: отидоше Богданову двору; Богдан оде к љуби у тимаре, Митар оста двору на пенџеру, да он слуша што ће бесједити.
Јакшић Богдан љуби бесједио: „Вукосава, моја вјерна љубо, краљ будимски свога жени сина, брата Митра зове у сватове, Митар иште коња н оружје, а и наше турско одијело, и он иште седло оковано: хоћу л' дати, моја душо драга?
ђердан од жутих дуката, а други је од б'јелог бисера, плести ћу му коњу усред гриве, нека диче краљеве сватове“. Митар слуша двору на пенџеру што говори госпођа снашица, од милина сузе прољевао, пак одоше до његова двора.
Богдан слуша двору на пенџеру што ће Митар с љубом бесједити, Митар иде двору у тимаре, пак бесједи својој вјерној њуби: „О Милице, драга госпођице, ја бих теби
Богдан слуша двору на пенџеру што ће Митар с љубом бесједити, Митар иде двору у тимаре, пак бесједи својој вјерној њуби: „О Милице, драга госпођице, ја бих теби нешто бесједио, али не
“ Љуба њему тихо одговара: „Говор’, душо, што год ти је драго“. Јакшић Митар њуби бесједио: „О Милице, вјерна љубо моја, краљ будимски свога жени сина, пак Богдана зове у сватове, Богдан иште
поклали их вуци! Кам’ оружје? однели га Турци! Кам’ одјело? остало му пусто!“ Кад је Митар р’јечи разумио, увати је за грло бијело: како ју је лако уватио, обје очи надвор искочише; ал’ прискочи Јакшићу