Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Станковић БОЖЈИ ЉУДИ Садржај И ЗАДУШНИЦА 2 ИИ МАНАСИЈЕ 5 ИИИ ЉУБА И НАЗА 7 ИВ ТАЈА 12 В МИТКА 17 ВИ БЕКЧЕ 20 ВИИ 22 ВИИИ БИЉАРИЦА 23 ИX ПАРАПУТА 25 Х ЈОВАН 27 XИ МЕНКО 28 XИИ ЦОПА 29 XИИИ СТАНКО „ЧИСТО
Ко зна кад је и кога дана издахнуо, само тад на њега наишли и видели да је мртав. В МИТКА — А, и ти ли? — гракнули би на њ сви просјаци чим би се и он појавио и ушао на гробље.
тад љубио у руку, метанисао за њим; а ако није добре воље, не би ни гледао, већ би другима препојавао који му плаћају. Митка би тад узалуд гледао за попом и, онако пијан, молио га, плакао, показивајући на те своје гробове. — Дêдо, и ове моје..
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А свирка му оштра, монотона. С леве стране, на путу, који је био усечен, а из долине преко брда водио вароши, искрсну Митка Мераклија. Поче се пењати, готово трчећи.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ЧИН 48 КОШТАНА (КОМАД ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА С ПЕСМАМА) ЛИЦА: ХАЏИ ТОМА СТОЈАН, син му АРСА, председник општине МИТКА, брат Арсин МАРКО, воденичар Томин ПОЛИЦАЈА, старешина над пандурима ПАНДУР КМЕТ ЦИГАНСКИ ГРКЉАН, Циганин, свирач,
(Са улице још већа граја, свирка, песма и пуцњи пушака.) Ето, чуј! Већ почели и из пушака. МИТКА (споља): Сабљу, мори, и пушку! Коња, Дорчу ми изведи! Дорчо, сине мртви, ноћас ћемо ја и ти... аах! (Бат коњски.
Дај да ги мрсим ја, Дај, Мирјано, дај, дај! Улази Митка, водећи за собом коња. МИТКА (Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?! МАРКО Није он, газда Митко, него је млади газда.
Дај да ги мрсим ја, Дај, Мирјано, дај, дај! Улази Митка, водећи за собом коња. МИТКА (Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?! МАРКО Није он, газда Митко, него је млади газда.
МИТКА (Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?! МАРКО Није он, газда Митко, него је млади газда. МИТКА (забацује узду коњу о врат): С’г ће батка да се врне. Неће много да ми те остави. Тики, само да надзрнем. (За себе.
Дај да ги пијем ја, Дај, Мирјано, дај, дај! СТОЈАН Дадо, умрех ти! МИТКА (оставља коња кога Марко одводи и пење се чардаку, набијајући фес на очи): Ех, Коштан, бре! Жива рано, бре! (Плачљиво.
СТОЈАН (руком за њена прса): Груди! КОШТАНА (бежи ка матери): Аман, не! МИТКА (са чардака): Гркљан, Коштан куде је?
(Коштани): Пој бре, Коштан! КОШТАНА (предусреће Митку певајући): Катинку грло болело, Катинке, лепа девојке. МИТКА (бацајући новац Коштани у њено дахире): На! (За себе.) Ах, мој брат никад срећу да не види што ме ожени, зароби...
(Седа, за ваљује фес, раздрљује прса.) КОШТАНА, САЛЧЕ и ОСТАЛИ (седају подаље од њега понизно, збијено). МИТКА (мрачно): Свирите ми! ГРКЉАН (уплашено): Шта, газдо? МИТКА (још мрачније): Жал, бре, да свириш.
МИТКА (мрачно): Свирите ми! ГРКЉАН (уплашено): Шта, газдо? МИТКА (још мрачније): Жал, бре, да свириш. А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема!
СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем! (Грли Митка.) Ох, бато! МИТКА (болно): Беше моје!...
СТОЈАН Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем! (Грли Митка.) Ох, бато! МИТКА (болно): Беше моје!...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Сал што не плаче кол’ко му жал дође и тешко! — Е, е! Туј ми се уврте, — рече Јевда и показа чело — ете, тај Митка!... Па што збори Петракија, две ти очи?!... — Лошо збори, много лошо збори. Давију ми правија!...
“ — А ти, викам, зашто га испусти? „Дрво се, викам, савија док је младо“, има селски реч. Та и сас теб’ и Митка ти алис та си је работа! „Море, Таче, рече, не знајеш моју муку, па си збориш тако.
мен’ јоште у турцко време калфа — ништо лошо за Митку; рече: „Пази се, газда-Петракија, да те не орезили, рече, твој Митка.
Зар малко поруча ћутеци од тетка ми заради Митка?!... — А збори си нешто за мен’? — Па... ете... збори: демек, много гу мило за теб’...