Станковић, Борисав - КОШТАНА
Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни! Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај?
Истина, лице ти је циганско, ама очи болне имаш. (Коштани): Пој бре, Коштан! КОШТАНА (предусреће Митку певајући): Катинку грло болело, Катинке, лепа девојке. МИТКА (бацајући новац Коштани у њено дахире): На! (За себе.
ТОМА (од беса једва се разабира и упознаје Арсу). А! Ти си! АРСА (забезекнут): Ја, хаџи!... Брате! (Види Митку, устреми се на њега.) Бар теби! Бар ти... МИТКА (испрсујући се): Што, бре, ти све на мене вичеш? АРСА Кући!
САЛЧЕ и ГРКЉАН (се збију уза зид дрхћући преплашено). АРСА (предишући од беса, уноси се у Митку): А? Па сад? А... а? Шта је ово? МИТКА (окреће се од њега и ћути). АРСА Устани! МИТКА (не диже се).
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Њекња си зборим ништо сас онога мојега комшију, чорбаџи-Петракија. Море, има си човек голему муку сас онога његовога Митку. Причаше ми човек све... Сал што не плаче кол’ко му жал дође и тешко! — Е, е!
Та један дан у недељу, рече ми један, — а беше код мен’ јоште у турцко време калфа — ништо лошо за Митку; рече: „Пази се, газда-Петракија, да те не орезили, рече, твој Митка.
Прича о добром детету Манулаћу, која је Прича Права супротности оној ранијој причи о Митку чорбаџи-Петракијевом Манулаћ је био син чесних и богобојазних родитеља, Јордана и Персиде, и никада ваљда ни у Старом
Те је вечери Мане отишао и проџумбусио са својим Друштвом. Ником није казао зашто и крошто, — само је Митку, оном Петракијевом, све поверио, испричао му што је било, зашто је вечерас весео, и побратимио се поново с њим.