Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Петао, лисица и кокошке 68 58 Жабе пањ и xугпа 69 59 Две жабе 70 60 Две жабе 71 61 Муха 73 62 Два миша 74 63 Мишић и мишица 76 64 Змија и земљеделац 77 65 Змија и сељанин 79 66 Паун и чавка 80 67 Чавка и остале птице 81 68 Чавка и
Али ваља и ученоме гдишто опростити, „јер је сам господин бог на карару”, вели Кара Мустаф-ага. И право има. 63 Мишић и мишица Мишић, кад прирасти и почне из рупе истркивати, упази први пут у животу мачка. Пита мишицу каква је то ствар?
И право има. 63 Мишић и мишица Мишић, кад прирасти и почне из рупе истркивати, упази први пут у животу мачка. Пита мишицу каква је то ствар?
— „Не веруј му, велим ти, да ти зло јутро не дође. И кад се он најневештији чини, онда га се највећма чувај!“ Луди мишић не може да мирује, извирује, провирује, рад би га боље видити.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Три дана и три ноћи нису ни Алекса ни Петра одмакли од постеље. Четвртог јутра дете богу душу. Једва дишуће, као мишић. — Да зовнемо попу да му чита молитву — рече Петра. — Да зовнемо, да зовнемо!... Стој!... Ја ћу ићи!...
— Тако ти часног крста, Иване, коме то субаша није добар? — стаде преклињати Ивана, а упиљио тако у њ да му ниједан мишић на лицу није могао мрднути да он не опази. — Море, мани! — рече опет Иван. — Што мани?... Што ми, болан, не кажеш?
И он осети како га вода гуши. Хтео би да се отме, али не може... И он поче да се напреже, али му се ниједан мишић не помаче... Он изгуби свест... 19.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
„Зашто баш леву ногу, можда боље десну, можда боље руку: Јао, јао шта ја то радим, шта ја то радим?“ Нешто као пољски мишић шмурну мимо њега и ишчезну у трави. Још једном Христић се обазре око себе.
Таман ми на ивици села и стали да пласирамо... — Али кост није мислим повређена? — Па мало, сасвим мало, управо мишић. — Знам, знам; али неће, ваљда бити последица?
Африка
један једини мускул превучен тамном блиставом кожом: нигде опште дуге савршене линије не прекида ни угојеност ни јачи мишић. Она је изливена у једном једином маху и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
У Вршцу, месеца септембрија 1837. Сочинитељ ЛИЦА: КИР ЈАЊА ЈУЦА, његова супруга КАТИЦА, Јањина кћи од прве жене МИШИЋ, нотарош КИР ДИМА ПЕТАР, кућевни слуга ДЈЕЈСТВО ПРВО ПОЗОРИЈЕ 1. КИР ЈАЊА (разгледа аљину), ЈУЦА (шије).
Разумиш што сум казо? Да си не макниш од твоја соба. Сад ћим ја да дођим. ПОЗОРЈЕ 6. МИШИЋ и БИВШИ ЈАЊА: (У! Проклето посла! Сад не смим да идим!) МИШИЋ: Слуга сам, кир Јања! Како се находите?
Сад ћим ја да дођим. ПОЗОРЈЕ 6. МИШИЋ и БИВШИ ЈАЊА: (У! Проклето посла! Сад не смим да идим!) МИШИЋ: Слуга сам, кир Јања! Како се находите? ЈАЊА (поклони се): Фала бога, здрав сум; ама зло, зло! МИШИЋ: Зашто зло?
) МИШИЋ: Слуга сам, кир Јања! Како се находите? ЈАЊА (поклони се): Фала бога, здрав сум; ама зло, зло! МИШИЋ: Зашто зло? ЈАЊА: Рђаву време, нема новци. МИШИЋ: Е, фала богу кад сте само здрави! Биће и новаца.
ЈАЊА (поклони се): Фала бога, здрав сум; ама зло, зло! МИШИЋ: Зашто зло? ЈАЊА: Рђаву време, нема новци. МИШИЋ: Е, фала богу кад сте само здрави! Биће и новаца. ЈАЊА: Како ћи бити кад је неваљалу времену?
Гди метиш, изгубиш; ди радиш, имаш штета, е, де! Оваква времена, откад је свету, није било. МИШИЋ: Хе, хе, хе! Не бојте се. Нећете пропасти, кад нисте досад пропали. Та ви знате штедити!
Та ви знате штедити! ЈАЊА: Штедим, господин, од невоља, зашто си нема. ЈУЦА: Заповедајте сести, господин Мишић. (Покаже столицу.) ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!
(Покаже столицу.) ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!) МИШИЋ (Јуци): Кад ме тако лепа госпоја нуди, не могу одрећи. (Седне.
(Седне.) ЈАЊА (узме и сам столицу и тако седне да је заклонио Јуцу од нотароша). МИШИЋ: Кир Јања, ви имате врло красну госпоју. ЈАЊА: За мене красно, за другога ружно. (Прети Јуци.
МИШИЋ: Кир Јања, ви имате врло красну госпоју. ЈАЊА: За мене красно, за другога ружно. (Прети Јуци.) МИШИЋ: Е, наравно да је она за вас. Ништа мање, што је лепо, оно се мора свакоме допасти. ЈУЦА: Ви мени јако шмајхлујете.
Ти си дете, ти треба да слутиш што други паметни говори. Ајде у кујна гледај твој ручак! МИШИЋ: О, ја молим нека остане госпоја код нас. Та с отим је пријатнији разговор што је веће друштво. ЈАЊА: (Проклето посла!
Та с отим је пријатнији разговор што је веће друштво. ЈАЊА: (Проклето посла!) МИШИЋ: А гди је господична? Она се не даје видити. ЈУЦА: Она је... ЈАЊА (пресече јој): Отишла ј... (Да ти дјавол носи!).
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
ПОД ЗЕМЉОМ Мишић таме мишић меса На исто ти се хвата Па шта ћемо сад Зваћемо све кости свих времена Попећемо се на сунце Шта ћемо
ПОД ЗЕМЉОМ Мишић таме мишић меса На исто ти се хвата Па шта ћемо сад Зваћемо све кости свих времена Попећемо се на сунце Шта ћемо онда Онда
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Завуче се и поклопи ничке к’о нека клада. Пред очима, у глави, снази, као да беше нешто тамно, тешко и гломазно. Ни мишић му се не помаче, до само што осећаше како га по телу, ногама, леђима, око главе и по коси нешто сврби, голица и струже.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Иде и пјева: „Ево ме жива, одсад се, људи, не бојте дива.“ Ал гледај ову невољу глупу: у млину мишић живио сури, на торби старој прогризȏ рупу, па сада брашно напоље цури.
На концу ево сурога миша, и он би дио, а торба празна. Зацвили мишић: Закасних вај, макар ми торбу на поклон дај!
„Ил била јава или сам сниво' — прогунђа Ћоса уз осмјех мио — брашно сам дао, није ми криво, видим, и мишић гост ми је био. Умало торба страдала није. Гдје ли се само грицкало крије?
Вечери једне подигох главу мјесецу пуном на небу плаву, кад горе мишић, главом и брадом, сјео на мјесец, глође га крадом. Показах Ћоси, а он ће гласно: „Ко једе мјесец, сад ми је јасно!
Мишу би укор због торбе рекȏ, али је мјесец много далеко. Е, баш је мишић скитара права ... Хајдемо кући, мени се спава.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Не може да се смири на једном месту, врти се на столици, игра му, чини ми се, сваки мишић на телу. Мислим баш да бих могао, кад бих се одлучио. Што, зар је то тешко : врд... врд тамо амо, па ништа...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
* Излазе ми пред очи агоније блиских особа. Још куца, и доста пунано, артерија под кољеном. Мишић срца још се бесмислено стеже и растеже, по снази навике.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Груди му се још силно надимаху, и сваки му мишић играше и дрхташе од умора и узбуђења. У глави му беше таква збрка, да се у њој ниједна мисао не могаше јавити, осим
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Једном је Зоран Мишић сажето и одсечно описао ову појаву: „У језику је удес наше поезије. Ко то није схватио, пресудио је самом себи.
(„Пустолов у кавезу“) Изгледа да је Зоран Мишић мислио и на ове песникове поступке кад је тврдио да не уме „да разграничи конкретно од апстрактног, слику од појма и
би сада у овако одређене „изузетне критичаре“ требало уврстити некога од српских послератних критичара, онда би Зоран Мишић без двоумљења и пре свих морао да буде уврштен.
У померању и измени тога система или језика активно и пресудно је утицао и Зоран Мишић, па његова улога и значај неће бити потпуно и правилно оцењени све док се та чињеница не сагледа у целини и са свим
познатим полемикама, чија се мисао готово до краја исцрпљивала на равни кратковеких, дневних готово несугласица, Зоран Мишић је тада усред полемичке јарости свесно и упорно образлагао због чега неминовно, нужно мора доћи до измене језика
Позиција коју је тада заузео Зоран Мишић тицала се свих тих слојева, то јест: она је била заузета с обзиром на однос у коме су се сви они у једноме одређеном
Већ 1955. године Зоран Мишић је овим реским речима одбио дневну полемику: „Позивима да се ступи у арену и суделује у борби петлова коју зову
Зоран Мишић је такве Расткове тренутке узимао као изузетне стваралачке узлете у међуратној нашој поезији. А у полету који Мишићева
године, али се чини да оне прве замерке читалаца, па и критике, које су се тицале и Попине поезије и које је Мишић овако изразио: „Церебрално! Хладно! Безосећајно! Непоетски! Прозаично! Рационално!
Коначне одговоре није дао, није ни могао да дадне, ни Мишић у својој критици, бар не толико уверљиве да бисмо заборавили на изнесене замерке; више и битније од тога: да бисмо
помно и смишљено сачињене и да је у њихову градњу тако рећи укључена знатна умна и разумска енергија; тако је Зоран Мишић већ у своме приказу тврдио да се ове песме могу чак и формалнологички „одгонетнути“, а цео низ каснијих тумача
Полазећи, наравно, од оне поетске традиције коју је Зоран Мишић први пут код нас тако разложно порицао у име модерне поезије.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Тетка Даца Јова поп-Арсин Теча Панта родбина госпа-Живкина Миле, његов син Соја, распуштеница Теча Јаков Сава Мишић Први жандарм Г-ђа Ната Стефановић Други Учитељица енглеског језика Први послужитељ Полицијски писар Други из
Петровић, Растко - АФРИКА
један једини мускул превучен тамном блиставом кожом: нигде опште дуге савршене линије не прекида ни угојеност ни јачи мишић. Она је изливена у једном једином маху и углачана чврстим ваздухом и хоризонтима.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Који су војници сачињавали четнички одред? — запитао је поручник Мишић. — Националисти, идеалисти, убојице, фантасти, људи који би на миг старешине, ако затреба, заклали рођенога оца.
— Господа су, а зорт велики, па им је потребно да чешће перу веш — намигује поручник Мишић и показује на нас, два артиљерца, који смо лежали на суседним креветима. — Са њима је био и један наредник.
Али таман што сам стигао, кад повикаше: — Дижи шаторе! — Ја, богати, сто пута пресекла ме је та команда — вели Мишић. — То „Дижи шаторе!“ — подсећа ме као кад би неко усред ноћи лупио на прозор и викнуо: „Гори кућа!
Они опет не подносе звизак куршума — вели капетан Радојчић. — Извежбали су се, оца им њиног! — додаје Мишић. — Чују они још издалека шум гранате кроз ваздух и склањају се. — А где ћемо ми, несрећни пешаци? — продужи Светислав.
— Пробају вам глас — вели Мишић. — Знам ја ту њихову тактику. — Не потраја ни десет минута, док се од стране њихових ровова зачу неко шушкање,
Све оно што се односи на Дринску дивизију, тачно је. — Но, слажу се бар у нечем! — намигује Мишић. — Док је трајала та гужва код њих, мој пук налазио се код Бродске реке.
Петнаестог септембра у шест и четрдесет и пет... — Али увек, у „четрдесет и пет“ — дира га Мишић. — Овде тако пише, молим... У то време, дакле, изиђу на положај наших шест чета.
Лежао сам у рову. Сунце ме облива зрацима и као да ме нечије руке омађијавају. — А уз то си мамуран — додаје Мишић. — Човек је мамуран после пића. Него уморан. Преморен. И таман да заспим... — А оно јуриш!... — Још нешто горе...
Тек пошто они заузму тај положај, онда нападамо ми на врх. А испало је обратно. — Чекајте — упаде Мишић. — Ја сам се побркао тим вашим називима. Објасни ти мени где се тај Кочобеј налази на том крсту.
Командант ме позва и нареди... — Откуда тебе да зове командант?... Јеси ли ти имао командира? — запиткује Мишић. — Имао сам. Али ја сам био најближи команданту. — Море, шта се натежете око тога — нервира се Радојчић.
Али се чудим како се онај један уплео као да су га увијали жицом. — А колико је била удаљена та жица од вас? — пита Мишић. Чујем где неко лево од мене шапуће: — Е, досадан овај човек... Само запиткује.
Али Каменита Коса била је освојена. — Био си се сигурно уплашио. Признај — упаде Мишић. — Не! — на лицу Предраговом јави се гримаса и он је нервозно кретао прстима.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Оштар критичар старих схватања и тумач нове поезије је Зоран Мишић (1921-1976). Његове критике, полемике, есеји Реч и време (1953), затим Реч и време И-ИИ (1963), показују да нису биле
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Долази до јасала, закорачи једном ногом, босим маленим стопалом, шушка у сену као мишић. Онда и другом. Подигне ми главу и стави у своје крило.
Нећу да носим на својој души живот оног детета што као мишић извирује из модре излизане поњаве. Смерно ме поздравише.
Лежим потрбушке на нечем меканом и топлом, лице сам зарио у рески мирис биља и земље, жмурим и пуштам да ми се сваки мишић опусти и олабави пре него што отворим очи, устанем, осврнем се око себе и видим где сам приспео.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Када ловачки пас јури за дивљачи, онда сви делови његова тела, сваки његов мишић, очи, уши, нос, грло и зуби, постају искључиво органи лова. И мој цео интелект то је постао.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Мој брајко!... Смеје се поручник Мишић. — Сваки мисли „спроћом себе“ — он зевну и протегли се. — Је ли, богати, где те ранише? — У ногу...
— Видим да је нешто огромно. Али не могу да му ухватим почетак и крај — говорио је поручник Мишић. — Оно, истина, и ја се тешко сналазим, јер смо дошли по ноћи, а преко дана била је магла.
Она скреће. А у углу који прави налази се Кајмакчалан. Разуме се, повучен мало уназад. — Добро, то схватам — каже Мишић. — Него... желео бих да имам представу целог тог масива.
Он тече средином масива, који се налази у том углу... — Сад ми је донекле јасно — вели поручник Мишић. — А на ком делу крста тебе разапеше? — Чекајте, молим вас. Ти кажеш да си био у комитском одреду?
— И што је нарочито интересантно, овде се препиру живи учесници. А шта ће тек историја да каже! — додаје поручник Мишић.
— Пази, богати! — Јесу ли ту били четници? — пита поручник Мишић. — Чекај. Немој да си брз. О свему томе ми појма нисмо имали. Наши су се, дакле, утврдили.
— Требало је некоме онда да каже како је заузео Кајмакчалан. Укази... одликовања, овам’ те, онам’ те — размишља Мишић. Капетан Радојчић намигну и вели: — Не дају се ни један, ни други!
— Ја стално очекујем кад ће се једном појавити на сцени ова двојица — смешка се Мишић. — Видећемо већ... Продужи, где си стао? — обрати се Светиславу.
3амркла је тако ноћ између дванаестог и тринаестог септембра. — Молим те, извини што те прекидам — упаде опет Мишић. — Ти рече да су четници заузели Кајмакчалан, а међутим сам кажеш да су се око врха крвавили Дринци.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
и један мишић за Марту (Марта је девојче и дуња у орману); У Индији, у Камбоџи, на Половима, у Судану, Свуда зима дође у своје
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Ој, ој, што је тврда! — јаукну мишић поломивши предњи зуб. — Није ни за шта! — закључи када при другом загризају поломи и други зуб.
Док дланом о длан растури се мишје коло. Чак ни најмлађи мишић није веровао у столичине приче о боровима и брези. А био је таква дундулица да су успевали месец уместо колута сира да