Црњански, Милош - Сеобе 2
Он је са њом, као и са госпожом Евдокијом, у неком далеком сродству. Само није сад неки Бркич у питању. Него неки Мија Пачич, млади, лепи, барбир, који је, кажу, долазио, суботом, Трандафилу, да га мије и фризира.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И тако се поздраве и растану. Па се ту у Шапцу налазио још увек стари његов друг Мија Беамтер, из чијег је он забрана, а за своју филијалу, лиферовао оне природне левче, па Икета с њим проводи сваки
Ћаскају они тако по цео дан, шале се, удешавају разне подвале сељацима и задиркују Шапчане, све док једно јутро Мија не доби овако писмо.
“ Дакле, прими Мија Беамтер ово писмо, па се нашао у великом чуду и једва чека да види Икету и да му га покаже. — Види, види, — вели чим
оно писмо, жмирка и чита, а при крају сваки час прекида и оним оштрим својим оком погледа Мију као с чуђењем, те га Мија пита што га тако посматра. — Гледам те, вели, тако — и опет час чита писмо, час посматра Мију.
— Гледам те, вели, тако — и опет час чита писмо, час посматра Мију. — Гледам те, вели, и питам се: је си ли ти Мија Беамтер фармацајт, или ниси. — Зашто? Како? — чуди се Мија. — Шта, зашто? Шта, како? — љути се као Икета.
— Гледам те, вели, и питам се: је си ли ти Мија Беамтер фармацајт, или ниси. — Зашто? Како? — чуди се Мија. — Шта, зашто? Шта, како? — љути се као Икета. Што се бајаги правиш да не познајеш човека Милића Сандучаревића?
— Ама шта ти је, човече божји, откуд ћу знати Милића Сандучаревића кад га никад моје очи нису виделе? — буни се Мија. — Нису га, велиш, никада виделе? Е, жалосна ти мајка, Мијо. Ти почињеш, чини ми се, помало...
Ти почињеш, чини ми се, помало... — И обрће му раширене прсте пред очима. Па се збунио помало Мија, а Икета Васић почиње да развија и да га убеђује: како је овај Милић, финансијски наредник из Чеврнтије, заиста с њима
како је овај Милић, финансијски наредник из Чеврнтије, заиста с њима двојицом у сталном кадру служио, и чуди се да се Мија, који је увек добро памћење имао, не сећа кад су код „Јадра“ у Ваљеву оно вече седели сви заједно и лумповали за
кад су код „Јадра“ у Ваљеву оно вече седели сви заједно и лумповали за сретна пута и што су кадар пребринули, и кад је Мија обећао Милићу да ће му, где буде да буде, кумовати.
Убеђује га опрезно Икета у томе, али се Мија никако не може да сети, па му то долази некако неугодно и непријатно да је тако изненада и напречац излапео и постао
— Јарчија, мала брадица, овако — показује Икета. — Па лепо, чекај, стани — мучи се Мија, и све га више стид што не може да се сети. — Је л’ имао онако неки знак или, рецимо, белегу? У ком’ је воду био?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
САН 254 ПОКВАРЕНА РОМАНЦА 256 ОНОМ СЛОНУ У БЕЧКОМ ПОЗОРИШТУ 258 ПЕСМА О ПИЋУ 261 ЂАВОЛСКА БАЛАДА 263 ЧИЧА МИЈА И ЊЕГОВА КАПА 265 ХОП!
“ Тад’ је била сетва, Данас је већ жетва; Ђаво жање коров зрео — А то је и хтео. ЧИЧА МИЈА И ЊЕГОВА КАПА Вино пије, ватру саму, Чича Мија, И глава му, и капа му Веселија.
ЧИЧА МИЈА И ЊЕГОВА КАПА Вино пије, ватру саму, Чича Мија, И глава му, и капа му Веселија. Па како је лепо пио, Лепо плати, Пошô ј’, ал’ је преумио, Па се врати.
„Дај, крчмару, бокал вина О поноћи! Да не морам, вели, сутра Опет доћи.“ Пије, пева; пије, игра Чича Мија, Капа му је сад од главе Паметнија. Глава десно, а капа се Лево ’ери: Капа хоће да се глави Не замери.
Краков, Станислав - КРИЛА
Нема довољно ауторитета код млађих. Искрен и карактеран. У борби поуздан. Препоруку заслужује. Водник рез. ппоручник Мија Јеличић из Смедерева. Храбар официр. Присебан у свима моментима. Има иницијативе. Интелигентан. Рђав економ.
— Шта то значи, господо? То је скандал, скандал... Официри су поскакали. Једна столица је пала. Суви потпоручник Мија зграбио је шареног ”Метаксу”. — Безобразлук. Не дају ти ни да пијеш...
– Лудорије. Растурили се! Хоћемо ли и у смрт ићи поравњати? Лако је њему са коња причати. Гунђајући Мија принесе устима грлић. — Потпоручник. Какав је то безобразлук?
А Душко се смешио, јер се сећао пољупца који је данас са златних зуба у лету примио. Сећао се и Мија. — Ех, дабогме да смо имали успеха. Те каквог.
Патроле су крстариле градом, и купиле поспале пијанце. — Да се спава, рече мајор. — Лаку ноћ. Мија је сетно погледао на чутуру која није била празна. Фењер је угашен.
При прелазу реке ноге је уквасио. — Срамота, могли би војници помислити... Мија се мало подиже. Војници леже као црне трупине по земљи. Главе се одигле. По вратовима се види да им се очи развукле.
Код двоспратне куће је пуцњава све јача. Само се једно мало дете, све голо, мирно игра на буњишту. Вичу нешто. Мија чује куршуме како звижде, кидају дрво на огради, тупо пробијају меке зидове кућа, али не види никога да пада.
Ко би још сазнао истину у рату? Испребијани кмет се дигао са овчје коже, и уз сузе је поднео хлеб ослободиоцу. Мија је потражио од њега ракије. Рекао је да буде што љућа. у дворишту срушене куће прикупљали су заробљене.
Отресли су црвену прашину са ње. Војници су говорили да сви блудници гину од куршума. Мија је већ пио ракије. Помиловао је девојку, не по коси, — била је пуна земље, — него по бедрима.
Васиљ је ћутке гледао у земљу. Бркови су му тужно пали. Мало дете је вршљало на буњишту. Мија се упутио ка кметовој кући. Насред улице одједном зазвиждаше меци. Пушке запрашташе као помамљене поврх села.
По камену је лежала побацана спрема н један удављени певац. — Паф, паф, паф... Мија је скакао по реци. Танки млазеви воде бризгали су увис. Кланац се указао као вратнице спасења.
Са црвене стене је још неко пуцао. Нешто тешко лупи о кукове. Пуче. Мија се сруши ничице на земљу. Из пробијене чутурице ракија се проли.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
На коња јашу, тураклију пашу. Максим Зориче, добар војниче, а пред коњици, добри војници, Зоринкић Мија, познан делија.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— пита Бранко. — Јесам, па шта. Ви ваљда мислите: тамо се сад штогођ страшно десило. А оно Мија полар швалерише, и забавља цуру, прави се сила.
Једна од најбољих ученика, најбољи питаличар и академац, био је, у шестом разреду, Мија Фрушић. Дечко је због незгодних породичних прилика закаснио мало са школом, и имао пуних тринаест година, ушао био већ
Учитељ га је, наравно опет добровољно, спремао за приватне испите из првог и другог разреда реалке. Мија је био син Марије, удовице у тај мах, и покојног, вазда напитог а као хлеб доброг кантарџије на житној пијаци, уједно
ћерке, једна млађа, једна старија од Мије, почеле „слушати”, и увек, место да узму колач или јабуку, тражиле новац. Мија, како је био бистар и поучлив, шта све није радио.
а кад је сазнао, звао је Мију својој кући, и с њиме разговарао и овако и онако, и напослетку оставио да буде: или-или. Мија је послушао, изабрао да се окане свега сем школе. Мајка његова се потпуно слагала са учитељем.
Мија је послушао, изабрао да се окане свега сем школе. Мајка његова се потпуно слагала са учитељем. Али Мија се навикао на друштво старијих, и тражио је такво друштво и даље, но сада не уз рад, него само уз причу, уз доколицу.
Добра је страна била у томе што је Мија увек учио од старијих, било на раду, било у разговорима, које је он сам бирао: или да су корисни, или да су корисно
Кад је лекција била о рибама, Мија је о рибама, о животу риба, о опасностима у којима рибе живе, о лову риба, умео казати што учитељ није знао.
Но, у школи, Мија све бољи и бољи. Спрема учитељу што треба у млађим разредима, и учитељ га, у шали, зове својим асистентом.
Исплакао је Мија код матере сасвим дугачке панталоне, не само преко колена спуштене. То је, у основној школи, било смешно.
Опазило се, даље, да Мија, ако не баш негује, али чува руке: прсти му нису, како је раније било, умрљани мастилима разних или свих боја.
би да се понови онај почешћи случај у лекарској пракси, да отац умре у цркви, а син тамо где је отац требао да умре. Мија је одувек радо шеткао по разредима, а сада нарочито по четвртом.