Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
барјактар Павле Бајовић, Пипер; Пјешивци: сердар Мркоје, Никчевићи Иван и Марко, Контић Радосав; Морачки сердар Мијат, капетан Јакша, поп Вуксан Радовић и сви Бјелопавлићи преко војводе Марка Бошковића. Ето, ти, сви!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Марш, животињо псећа! Уђе у киселкасту, љуту топлоту стаје, у густо и гласно дисање говеда. Зашто га Мијат није вечерас дочекао? Сигурно је одлуњао код неке удовице. Брзо напипа врата собице за слуге.
“ Исте године родила је Аћима. А Лука је умро с перчином. Ђорђе јаче трже прегршт слугине косе. Мијат се с јауком пробуди. — Зашто спаваш? Је л' ти газдарица рекла да ме не сачекаш? Мијат се извињава, припаљујући свећу.
Мијат се с јауком пробуди. — Зашто спаваш? Је л' ти газдарица рекла да ме не сачекаш? Мијат се извињава, припаљујући свећу. Ђорђе га не слуша. Као дете обешено за ноге, на зиду висе гусле од врта.
Глава им је увек чудно велика. Дуго и изгубљено гледа у гусле. Приђе, мало их помери и пусти. Оне мукло лупише. Мијат му приђе са свећом, бојећи се да их не разбије. Ђорђе дуну у свећу и напипа врат.
Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен, бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да верује. Мијат облизује снег са танких бркова; висок и мршав, свија се у лук над угрејаном фуруном и таре длан о длан: они танко
— И јуче сам забадава презао коње — рече Мијат. — Ако си. Прежи их опет. — Па није јавио да долази. Аћим се окрену и, презриво прелетевши погледом по Мијатовом
у белом диму снега и ветра Мијат једна умирује угојене вранце што, њиштећи, туку копитама у санке, а јутро се наставља мислима последњих несаница.
Попови, рецимо, носе мантију“, говорио им је, сећа се, и још више се постиде, јер су Тола и Мијат разнели по селу вест о Вукашиновој фотографији, па су сељаци сваког јутра и вечери нагртали у Аћимово двориште да је
Њему сам увек лепше куповао. То је мој грех. Увек сам га издвајао, а сâмо дрво убије ветар. Мијат усправно стоји у санкама и целу своју тежину и снагу држи дизгинама, коњи савијају вратове и фркћу, Аћим припаљује
Санке су празне. Са њих сиђе само Мијат. Аћим рукавом пређе преко очију. Моја несрећа је почела кад сам га први пут одвезао у Паланку, у школу. Сад то видим.
— Изненада сам и пошао Служба.. Знам да сте у великом послу. У послу?... За шта Ми служе нове санке и коњи — але? А Мијат дна јутра упрезао коње. — Право збориш, Вукашине. Обојици би непријатно кад Симка унесе лампу.
жалосно, остави признаницу на столу, брзо узе своје ствари, стрпа кесу у џеп и без поздрава побеже напоље. Мијат полако упреже коње. — Пожури! — викну Вукашин и попе се у санке. — Да узмемо вреле цигле, биће ти зима.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Снажан? Рве се са младим јунцима, диже воденични камен. Подозрив? Збиља: да ли је Мијат довољно подозрив ако је већ тако безнадежно глуп?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Не зна се да ли је мрачнија гора која му је дала уточиште или он који чува шумску слободу, једину у току векова. Мијат Томић (познати хајдучки поглавица из XВИИ века) у песми је онај човек који је „од глади црну земљу јео, а од жеђи с
Михат свога вранца изводио, послао га паши у пешкешу. 69 ВИДЕ ДАНИЧИЋ Вино пије Мијат харамбаша у високој гори Куновици; с њиме пије Лазо барјактаре, а до Лаза Даничићу Виде, око Вида тридесет хајдука.
Кад с’ хајдуци вином напојише, ’вако рече Мијат харамбаша: „Побратиме, Лазо барјактаре, и вас, браћо, тридесет хајдука, није л’ мајка родила јунака, јал’ сестрица
За њим трчи Мијат харамбаша: „Побратиме, Даничићу Виде, врат’ се амо, немој лудовати! Ти се прођи бијела Лијевна, не оста ми бољи у
погубе Даничића Вида, но му добра срећа прискочила те му пушка бјеше гласовита, те се чула у Кунор планину; познао је Мијат харамбаша, ’ваку ријеч рече у дружину: „Браћо моја, тридесет хајдука, ено пуче лаки џевердане, Виде ни је муке допануо!
опкоп, заклон Метковић — село у Мачви, у околини Шапца меште — уместо мешћема — суд, судница миздрак — копље Мијат (Томић) — родио се у Дувну, био је дуго хајдучки поглавица и убијен је на превару 1656. или 1659.