Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Поздравићу се с њим касније, кад оставим ствари. (Са слугама? И с њима да се гњавим.) Добро сам, Мијате. Нисам остарио. Ако је хладна соба, Симка... снајка, после наложи, идем. (Брбљам, само брбљам.
Ти си, Аћиме, најсрећнији човек у Србији. Чујеш ли, Мијате? Свака чивија пева на кући. Родио ми се наследник. Ђорђе, родио ти се син... — До сванућа неће бити ништа.
Кад заплаче. И њега и мајку покварену. Једва устаје, излази напоље, куда ће? Мора из овога раскопанога гроба. — Мијате, седлај ми кобилу! — Срећан ти унук! — трчи к њему, хоће да му пољуби руку. — Седлај ми кобилу!
Аћим поћута, па настави: — Ја сам живео само да овај дан дочекам — вилице му дрхте, грло се залива, он викну: — Мијате, приведи кобилу да идем унуку по водицу и име... у манастир! — Срећно, срећно!
Кума нећу да слушам. Име ће му бити Адам. Први човек и мој покојни пријатељ тако су се звали. Мијате! — викну. — Пали прангије! Пали, Мијате, родио ми се унук! А после иди и доведи све свираче које знаш.
Име ће му бити Адам. Први човек и мој покојни пријатељ тако су се звали. Мијате! — викну. — Пали прангије! Пали, Мијате, родио ми се унук! А после иди и доведи све свираче које знаш. А ти, Ђорђе, зови Толу, кољите стоку за веселе.
И прво код слуге Мијата, верног. Па ме питаш: „А шта радите ви, Мијате?“ Аја одговарам: „После преровске буне ништа се величајно није збило. Само је куче Лиско липсало.