Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Само што није прокапало! — И данас још Мајданци на њег' шкрипе зуб'ма. Наточи ти мени, Мићане, једну чашу — вели Симеун — да ја видим каква је нова ракија, а за то... Боже, лијепог здравља, наша је ноћ и божја.
Све се изродило и некако асли преокренуло. — Богме је тако, Симеуне! — уздахну неко у мраку. — Мићане, Мићане! Дај свијећу — прокапа котô! Котао прокапа, Симеун отпоче: — Па баш 'оћете да вам приповједим?
Све се изродило и некако асли преокренуло. — Богме је тако, Симеуне! — уздахну неко у мраку. — Мићане, Мићане! Дај свијећу — прокапа котô! Котао прокапа, Симеун отпоче: — Па баш 'оћете да вам приповједим?
Већ мој, вели, ду'овни сине, док је 'вако вријеме, требало би на Мајданце“. — Наточ'-де ми једну, Мићане! — „Требало би, каже, на Мајданце 'нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада
“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...“ Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин!
“ — Што не наточиш чојеку чашу ракије, Мићане?! — набрекну један на котлара. — Видиш, стегло се чојеку грло, па не мере да приповиједа. Симеун искапи на душак.
Све то би, док би чојек попушио лулу дувана. — Ули-де једну, Мићане! — Још сунце и не мисли огранути... Људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: кад се огледа' на
Гони Крајишнике! — Нали-де ми једну, Мићане! — Тако сам ја то ижињô и уредио. Али давно су јопе' казали: ђе је среће, ту је и несреће.
Звизну сабља са Цигана полећеше главе, а ја ободо' ата кроз Кланац. Ево ме у Мајдану! — Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи! — Де-де, Мићане! Нали чојеку чашу ракије. — Боже мој! — чуди се један. — Кô оно вријеме!
Ево ме у Мајдану! — Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи! — Де-де, Мићане! Нали чојеку чашу ракије. — Боже мој! — чуди се један. — Кô оно вријеме! Онда је могло свашта бити.
“ — па ободо' ђогу низ Котаре равне. — Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте! — Људи моји, нит је так'ије' јунака кад било, а какав је
— упита котлар, па спусти справу у пинту и поче „градијерати“. — Зар ти то мореш, Мићане, брез свијеће? Не видиш, болан! — Свеједно, брате!